Moja sudbina

Tomislav Marinković
Lat­est posts by Tomis­lav Marinković (see all)

    .

    .

    .

    Tomis­lav Marinković, rođen 1949. godine u Lipolis­tu. Prvu knjigu pesama Dvo­jnik objavio je 1983. godine. Sledile su: Izves­no vreme (1985), Sti­hovi (1991), Sum­n­ja u ogleda­lo (1996), Ško­la tra­jan­ja (2003), Svet na koži (2007), Običan živ­ot (2011), Puto­vam­ja kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nev­idlji­va mes­ta (2015), Izd­vo­jene tišine (izabrane pesme, 2016). Prire­dio je knjigu Pisac u vrtu,  najlepše priče i pesme o biljka­ma i pri­jateljstvu, 2016. godine. Za svo­ju poez­i­ju je dobio nagrade: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, nagradu za najbolju pes­mu u peri­od­i­ci u 2011. godi­ni, Zaplan­js­ki Orfej, kao i Dis­ovu nagradu  za celoku­pan pes­nič­ki opus, 2016. godine. Pesme su mu pre­vođene na rus­ki, japan­s­ki, špan­s­ki, por­tu­gal­s­ki, make­don­s­ki i slove­nač­ki jezik. Član je Srp­skog književnog društ­va. Živi i radi u Lipolistu.

    .

    .

    Kada ste postali pesnik?

    .

    Sklonost ka poez­i­ji se stiče rođen­jem, samo što čovek sve­ga toga posta­je sves­tan mno­go kas­ni­je. Zapra­vo, ja sam u sebi oprezni, stidljivi pes­nik; ne smem tako otvoreno da priz­nam ni sebi ni drugi­ma da sam onaj koji piše god­i­na­ma pesme, da sam sve to napisao samo zah­valju­jući sop­stven­om umeću, znan­ju, mogućem tal­en­tu. Skloni­ji sam mišl­jen­ju da je pes­nik ante­na u svemiru, prenosi­lac onih isti­na koje u sebi čuva jezik, i neka vrs­ta posred­ni­ka između sve­ta i čovekovog srca.

    .

    .

    Prvo o čemu ste pisali?

     .

    Prvu pes­mu sam napisao o prazn­im klu­pa­ma u parku. Malo naivno, pes­mu sam naz­vao: „U parku će klupe spa­vati prazne“. Ne bih mogao da ponovim od reči do reči kako je glasi­la pes­ma, ali znam da me je dir­nu­lo to što sam, pro­lazeći kroz jedan beograd­s­ki park, u kas­ni noćni sat, video da su sve klupe prazne. Nije bilo paro­va, ni beskućni­ka, ni nekog umornog put­ni­ka koji bi se na nji­ma odmarao. Uvek sam osećao pre­ma klu­pa­ma u parku neku nežnost, ni sam ne znam zaš­to. Nika­da ne pro­laz­im pored njih ravnodušno.

    .

    .

    Kada i gde ste objav­ili prve stihove?

     .

    Toga ću se uvek sećati. Pesme sam odneo u redak­ci­ju „Mla­dosti“ koja se nalazi­la na beograd­skim Ter­az­i­ja­ma. U lis­tu je pos­to­jala rubri­ka „Mla­da lit­er­atu­ra“. Znam da sam se dugo pen­jao visokim i uskim ste­peni­ca­ma i da sam bio uzbuđen. U sledećem bro­ju su objavl­jene moje pesme, uz lep komen­tar ured­nice, koja je već bila afir­misana pes­nikin­ja. Sve što sam kas­ni­je objavio, raču­na­jući i knjige, ne može se upored­i­ti s tim osećan­jem. Ose­tio sam olakšan­je što je još neko prime­tio da imam neš­to važno da poručim kroz svo­je pesme.

    .

    .

    Ko vam je prvi pružio podršku?

     

    Uvek ima lju­di koji su vam naklon­jeni i žele da pomognu. Ja nisam tražio nikakvu pomoć, samo sam želeo da naučim što više od pes­ni­ka koje sam upoz­navao tih god­i­na. Jedi­ni savet koji sam dobio u tom počet­ničkom peri­o­du, dao mi je Milo­van Dano­jlić. Rekao mi je: „Nemo­jte da slušate ni pohvale ni pokude, već samo svoj unutrašn­ji glas“. Toga se držim i danas. A oko objavlji­van­ja mojih pesama u prestižn­im lis­tovi­ma i časopisi­ma najveću pomoć su mi pružili Borislav Radović i div­na gospođa Rad­mi­la Gligić, ured­ni­ca Trećeg pro­gra­ma Radio Beogra­da. Taj pro­gram i danas ima visok renome, ceo je posvećen kul­turi. A pesme su čitali najbolji spik­eri Radio Beograda.

    .

     

    Da li su vas saplitali?

     .

    Ne. Lju­di obično pod­meću nogu onom za koga mis­le da ih ugroža­va u neče­mu. Ja sam se već bio vra­tio iz Beogra­da u Lipolist, i iz te daljine samo slao svo­je pesme redak­ci­ja­ma časopisa. Književni živ­ot u velikim centri­ma je bio uza­vreo i bogat u svakom pogle­du, ko bi obraćao pažn­ju na nekog pes­ni­ka koji živi u provin­ci­ji i piše tihe lirske stihove.

    .

    .

    Koliko vam znače nagrade koje ste dobili?

     .

    Vaše pitan­je je ono koje mi najčešće postavl­ja­ju, i nikad ne znam da na nje­ga dam pravi i zado­vol­java­jući odgov­or. Morao bih da znam kako bih se osećao da su moje knjige prošle neza­paženo, pa tek onda da saz­nam vred­nost dobi­jenih priz­nan­ja. Nika­da nisam pisao sa mišlju da tre­ba da budem nagrađen. A kad bi mi jav­ili da sam dobio neku nagradu, radovao sam se, ali tiho. Uvek mi se čini­lo da povređu­jem nekog ko je, mož­da s punim pravom, očeki­vao da nagra­da pri­padne nje­mu. Takođe, nikad nisam zažalio što mi je izmak­la neka nagra­da. Bio sam više puta u najužem izboru i za „Zma­je­vu nagradu“, pa ne oča­javam što su je dobi­jali dru­gi. I nije sva sreća u nagradama, važni­je je da knji­ga bude čitana, da neko zna da vam navede vaš stih kad ste ga već i sami davno zaboravili.

    .

    .

    Pri­jatelji koje ste izgubili?

    .

    Može li se gov­oriti o izgubljen­im pri­jatelji­ma? Ili je ipak reč o lažn­im pri­jateljstvi­ma, o nekoj raču­ni­ci koja ih je u nekom času pri­b­liži­la, a potom udalji­la od mene? Iskreni pri­jatelji nika­da ne posta­ju bivši. Ja mogu da se podičim svo­jim dugogodišn­jim pri­jateljstvi­ma, osta­la su nepo­muće­na i u dobru i u zlu. Odanost se ne plani­ra, već izvire iz samog srca.

    .

    .

    Otku­da vi na FB?

     .

    Zaš­to mis­lite da je to čud­no? U jed­nom trenutku sam poželeo da i sam vidim šta i koliko pruža mreža na kojoj je veći­na mojih pri­jatel­ja odavno prisut­na i aktiv­na. I sad, posle neko­liko mese­ci svakod­nevnih prepis­ki, čitan­ja zan­imljivih prilo­ga, upoz­na­van­ja puno dobrog i pametnog sve­ta, mogu da kažem da vreme nije proš­lo uza­lud. Ono što me intere­su­je, to i nalaz­im. Što mi smeta, izbe­gavam da učestvu­jem u tome. Ipak, tre­ba procen­i­ti i kad je vreme da se čovek malo odmori od sve­ga, da se vrati samo knjizi i nužn­im kon­tak­ti­ma preko elek­tronske pošte. Baš sad, kad raz­go­varamo o tome, ja sam se na neko vreme sklo­nio u tišinu svo­je sobe, nisam prisu­tan na FB, ali ću se svakako vrati­ti kad se uže­lim razgovora.

    .

    .

    Čemu se nadate?

     .

    Da budućnost neće biti onak­va kako nas uver­ava­ju pesimisti.

    .

    .

    Pre­ma kome ste bili nepravedni?

     .

    S namerom, ni pre­ma kome. Ali to me ne oslobađa kriv­ice ako sam se, i nenamer­no, poneo loše pre­ma nekome. Imam dos­ta ljud­skih sla­bosti, trudim se da ih suzbi­jam, pitan­je je koliko uspe­vam u tome. Zuko Džumhur je tvr­dio za sebe da nije dobar čovek, ali da vodi neprekid­nu bor­bu pro­tiv svo­jih mana i nedostata­ka. Gov­o­rio je da se pametan čovek bori da bude dobar, i da ne pos­to­je lju­di koji se rađa­ju bez mana i sla­bosti. U sve­mu se slažem sa Zukin­im mišljenjem.

    .

    .

    Šta sebi nećete nika­da oprostiti?

     .

    Što sam se dugo opi­rao da pri­h­va­tim čin­jenicu da je poez­i­ja moja sud­bi­na. Prvu knjigu sam objavio s velikim zakašn­jen­jem za svo­jom generacijom.

    .

    .

    Imate li podršku porodice?

    Da, nar­avno.  Inače, kak­va bi to bila porodica.

    .

    .

    A podršku Lipolista, Šap­ca i Mačve?

    Tu su stvari malo kom­p­liko­vani­je. Ja živim u Lipolis­tu, ali sam udal­jen od svih zbi­van­ja koja čine živ­ot sela. Meš­tani su me dugo gledali s čuđen­jem, naj­posle su pri­h­vatili da živim u nekom dru­gom sve­tu. Tek od kad su vesti o nagradama, inter­vjui u nov­ina­ma i na tele­viz­iji stigli i do nji­hovih domo­va, počeli su da pokazu­ju više poš­to­van­ja za ono što radim. U Šapcu imam odličnu sarad­nju sa Bib­liotekom šabačkom. Sa ljudi­ma iz Gradske uprave,  takođe. Mač­va je pit­o­ma ravni­ca koju volim, geograf­s­ki pojam, ali po pitan­ju književnog živ­ota, izvan Šap­ca, ona je sko­ro čista apstrak­ci­ja. U njoj se retko čuje pes­nič­ka reč.

    .

    .

    Čega se stidite?

     .

    Čak i kad ne pos­to­ji razlog za stid, to osećan­je tre­ba nego­vati u sebi. Stidim se naših nar­avi, navi­ka, nedostat­ka kul­ture u ophođen­ju jed­nih pre­ma drugi­ma, bahatih i sil­nih… Sve to mogu da prime­tim samo ulaskom u lokalni auto­bus, ili u čekaon­icu u kojoj se lju­di tiska­ju u redovi­ma ispred nekog šal­tera. I niko se od onih koji pokazu­ju bezobzirnost ne sti­di. Stidim se ja dok sve to gledam.

    .

    .

    Pes­ma koje se često setite?

     .

    „Živ­ot način­jen od sit­ni­ca“, Jovana Hristića.

    .

    .

    Vaš pes­nik?

     .

    Između više „mojih“ pes­ni­ka, najviše „moj“ je Kavafi.

    .

    .

    Po čemu želite da vas pamte?

     .

    Po onome što će izmami­ti nekome osmeh na licu, nipoš­to po neče­mu što bi mog­lo da neko­ga rastuži.

    .

    .

    Dom­i­nan­tan strah koji vas prati?

     .

    Moji stra­hovi su ostali u det­injstvu. Plašio sam se ala i vilen­ja­ka koji su se pojavlji­vali u bajka­ma i priča­ma odraslih. Danas, kad pos­to­ji mno­go više real­nih razlo­ga za strah, osećam se pril­ično mirno. Jer, kao što kaže Andrić, toliko je stvari kojih smo se pri­bo­javali a nikad se nisu desile. I to nije strašno, strašno je što nam se u tim momen­ti­ma ni živ­ot nije dešavao.

    .

    .

    Nada koja vas ne ostavlja?

    .

    Da ću se jed­nom iz mater­i­je pretvoriti u duh koji će nas­tavi­ti da živi.

    .

    .

    Dan kada ste bili ponosni?

     .

    Kad sam, boreći se sa teškom bolesti, shva­tio da sam mno­go jači nego što sam mislio.

    .

    .

    Pre­ma kome ste imali predrasude?

     .

    Češće sam činio greške suprotne pre­dra­su­dama. Bez zadrške sam pri­h­vatao sve ljude, ne pita­jući se hoće li mi neko od njih nauditi.

    .

    .

    Ko vas nije razumeo?

     .

    Mis­lim da ih je puno više od onih koji su me u sve­mu razumevali. Ne žal­im se, često se čak osećam zado­voljno što moja duša ne odus­ta­je da bude zagonet­na i da izne­nađu­je i mene i druge.

    .

    .

    Veli­ki pes­nik pre­ma čijim knjiga­ma ste ravnodušni?

    Tomas Transtremer.

    .

    .

    Veli­ki roman koji ste bacili?

     

    „Haz­ars­ki rečnik“, Milo­ra­da Pavića.

    .

    .

    Sa kojom biljkom se identifikujete?

     .

    Među biljka­ma živim, stal­no su mi pred oči­ma. Ipak, nisam se tru­dio da sa nekom od njih nalaz­im sličnos­ti. Ali kad bih se opre­delji­vao, bio bi to žbun što se grče­vi­to drži na kamenoj liti­ci, pokazu­jući upornost koja je dobra metafo­ra za živ­ot u celini.

    .

    .

    Da li ste nekad poželeli da budete neš­to drugo?

    .

    Ne. Pri­h­va­tio sam svo­ju sud­binu kao prtl­jag koji sam dužan da nosim do kra­ja života.

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….       Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .