Mornar ili pjesnik

Lat­est posts by Balša Brković (see all)

    .

    .

    Balša Brković rođen 25. apri­la 1966. u Titogradu (Pod­gori­ci). Objavio je šest knjige poez­i­je (Kon­ji jedu breskve, Beograd, 1985; Fil­ip boje sre­bra, Pod­gor­i­ca, 1991; Rt Svete Mar­i­je, Zagreb, 1993; Con­trap­pos­to, Cetinje, 1998; Dvo­jen­je, Pod­gor­i­ca, 2001; Crno igral­ište, Pod­gor­i­ca, 2017), knjigu priča (Berlin­s­ki krug, Beograd, 2008) i romane Pri­vat­na galer­i­ja (Zagreb, 2002), Para­no­ja u Pod­gori­ci (Pod­gor­i­ca, 2010), i Plaža Imelde Markos (Pod­gor­i­ca, 2013). Pre­vo­di Pri­vatne galer­i­je objavl­jeni su u Češkoj (2007), Sloveni­ji (2006) i Alban­i­ji (2007). Brkoviće­va priča Oči Enropi­je Pla­men­ac, objavl­je­na je u prestižnom amer­ičkom izdan­ju Najbolji evrop­s­ki pripov­jedači za god­inu 2015. (pre­vod Vil Firt). Za roman Pri­vat­na galer­i­ja Brković je dobio nagradu “Mirosavl­je­vo jevanđel­je” za najbolju knjigu proze u Srbi­ji i Crnoj Gori 2001 – 2003. Isti roman bio je nomi­no­van u najuži izbor (4 knjige) za prestižnu tuzlan­sku nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman na ex-yu pros­toru u 2002. Dobit­nik je Ratkovićeve nagrade za najbolju knjigu poez­i­je u 2017. (zajed­no sa Tan­jom Kragu­je­vić). Bavi i pozorišnom kri­tikom, kao i istori­jom i ide­ja­ma anarhiz­ma. Bio je prvi i dugogodišn­ji ured­nik rubrike za kul­tu­ru crnogorskog dnevnog lista Vijesti, a pokren­uo je sub­ot­nji dodatak za kul­tu­ru Art.

     

    .

    .

    Prva riječ koji ste izgovorili?

    .
    Maj­ka mi je ispričala da sam prve riječi izgo­varao vrlo osobeno, na svoj način. Jabuku sam zvao apuko, jas­tuk jaku­tike, šipak ipuko. Njoj su bile zan­imljive takve moje riječi, pa ih je bil­ježi­la. Tako da sam odmah kren­uo u poez­i­ju, u pravl­jen­je riječi…

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .
    Kad danas sinovi­ma pričam o igračka­ma iz moga djet­injst­va gleda­ju me i pokušava­ju da odgonet­nu da li ih “ložim”. Iako pričam suš­tu istinu. Prva igrač­ka koju sam imao bio je jedan crni plišani mačak. Kao iz Bul­gako­va, tako ga se danas sjećam…

    .

    .

    Vaše igre?

    .
    Naše igre su bile maš­tovite ali i surove. Ali, lop­tan­je je bilo iznad sve­ga… Igre su podrazmi­je­vale odsust­vo iz kuće, bile su jed­na vrs­ta stalnog istraživanja.

    .

    .

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    .
    Mornar ili pjes­nik. Mis­lio sam kao dijete da su to jed­i­na dva dos­to­j­na zan­i­man­ja za muškar­ca. Nisam sig­u­ran da danas mis­lim drugačije…

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    .
    Slo­vo B. Želio sam da se naučim pot­pisati, pa sam kren­uo od početka.

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo?

    .
    Bio sam vrlo empatično dijete. Ras­tuži­vale su me nedaće dru­go­va, ras­tuži­vala me nepravda.

    .

    .

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu?

    .
    Ekipa iz kvar­ta i iz odjel­jen­ja… Ali, zapra­vo sam se najviše družio sa bratom Dam­janom, koji je tek god­inu i neš­to mlađi od mene. Bili smo dobar tan­dem. On je danas sja­jan slikar.

    .

    .
    Prvi bicikl?

    .
    Nisam imao bicikl. Otac se bojao da ćemo se brat i ja polomi­ti, i bio je spre­man svaš­ta da nam kupi, samo ne bicikl. Zato smo naučili da voz­i­mo na tuđim bicik­li­ma, kad se dru­gari­ma traži “jedan krug”.

    .

    .
    Prva lop­ta?

    .
    Fud­bal. Kožni i bijeli, pok­lon iz Poljske.

    .

    .
    Šta Vam beše najteže u školi?

    .
    Dis­ci­plina. I matematika.

    .

    .
    Učitelji­ca?

    .
    Drag­i­ca Per­išić i Mari­ka Veković… Mož­da sam zab­o­ravio neka ime­na koja nisam smio, mož­da sam zabo­pravio i ime neke djevo­jke koja mi se sviđala, ali ime učiteljice se pamti za cio živ­ot. U mom sluča­ju – njih dvi­je. Obje su bile u ozbiljn­im god­i­na­ma, stara ško­la, ali – brižne i strpljive.

    .

    .

    Pre­deli Vašeg djetinjstva?

    .
    — Dom­i­nant­no grad­s­ki pejzaž. Titograd je u mom djet­injstvu bio ogrom­no gradil­ište. Igrali smo se na tim gradil­iš­ti­ma, popodne kad odu rad­ni­ci… Nisam baš mno­go išao na selo, u očev zav­ičaj, iako su borav­ci tamo, u Piper­i­ma, bili vrlo atraktivni.

    .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    .
    Mis­lio sam da je to naj­važni­ji posao na svi­je­tu. Ljubav­na pis­ma su kao brodovi jedren­jaci – neodolji­va, ali defin­i­tivno stvar prošlosti.

    .

    .
    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

    .
    To je kao s učitelji­com. To se ne zab­o­ravl­ja. Uvi­jek se obradu­jem kad sret­nem neku od ljubavi iz toga vremena.

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    .
    Baki, Bakero, Brko, po prez­i­menu, Njemac, bio sam plavušan, a to je tada bio obavezni nadi­mak za svjetlokose…

    .

    .
    Da li ste se tukli?

    .
    Odras­tao sam u Crnoj Gori. Nar­avno da sam se tukao. Ali, nisam nikad uži­vao u tome…

    .

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima?

    .
    Odras­tao sam u Crnoj Gori, pon­avl­jam. Sa šest god­i­na naučen sam da nabro­jim šes­naest paso­va, gen­eraci­ja unazad… Možete mis­li­ti – to što ste mogli čuti o prec­i­ma bilo je kao najveći hitovi iz “Prim­jera čojst­va i junašt­va”, ali vjeru­jem da je tako bilo u veći­ni crnogorskih famil­i­ja. Opas­no je pov­jerovati, ali je gri­jeh — ne čuti.

    .

    .
    Pre­ci koje ste sreli?

    .
    Očevog oca nisam upoz­nao, umro je mno­go pri­je mog rođen­ja. Baba je bila klasič­na Crnogor­ka, eps­ka žena, izuzetno hrabra. Majči­ni roditelji bili su mlađi, par­ti­zani, puni priča i tro­fe­jnog oruž­ja koje nas je kao klince fasciniralo…

    .

    .
    Sli­ka oca?

    .
    Ogro­man. Zaštit­nik. Često na putu…

    .

    .
    Šta bi danas požel­jela Vaša majka?

    .
    Da se igra sa unuci­ma. Umr­la je 2011.

    .

    Fud­bal ili košarka?

    .
    Igrao sam košarku i bio dobar, ali fud­bal je najl­jepša igra…

    .

    .
    Gdje ste obuk­li uniformu?

    .
    Nik­da nisam obukao niti jed­nu uni­for­mu. Čak ni onu mladog sao­braća­j­ca u osnovnoj školi – iako je bila lijepa i bijela i nije liči­la na klasične uni­forme. Kas­ni­je sam oslobođen vojske, tako da nisam morao u živ­o­tu nika­da da navučem uni­for­mu, čime se, intim­no, gordim. Uvi­jek sam imao otpor pre­ma uni­for­ma­ma. I ljudi­ma u uni­for­ma­ma. Mi smo bili tako vaspi­tani – nema priče sa uni­for­ma­ma, makar bio poš­tar ili šumar. Nama je sve to izgleda­lo – kao da su neka vrs­ta poli­ca­j­ca… A sa poli­ci­jom nema priče. Vaspi­tan­je iz sedamde­setih, soci­jal­is­tič­ka repub­li­ka Crna Gora, SFR Jugoslavija…

    .

    .

    Ko Vam je došao na zakletvu?

    .
    Kako sam oslobođen vojske – zah­valju­jući bolesti koju sam imao sa šes­naest god­i­na, u mom sluča­ju nije bilo zak­letve. I inače sam rez­ervisan pre­ma tom žanru…

    .

    .

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .
    Kupio sam gomilu igrača­ka sinu.

    .

    .

    Gdje Vam beše ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    .
    Uvi­jek sam bio noć­na pti­ca, ali volim i dane…

    .

    .

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumac?

    .
    To sam nedavno i postao. Ne vjeru­jem da sam rani­je ika­da razmišl­jao o tome da postanem glumac. Među­tim, lje­tos su me dva mla­da auto­ra ubi­jedi­la da odi­gram jed­nu zaht­jevnu, uz to i glavnu ulogu u nji­hovom filmu…

    .

    .

    Da li ste požel­jeli da odete?

    .
    Mno­go puta.

    .

    .

    Odmor?

    .
    Volim da otputu­jem negdje. Ako ne, pos­to­ji jed­na pon­ta u Boki gdje se čov­jek može suštin­s­ki odmoriti.

    .

    .

    Grad?

    .
    Ams­ter­dam, Barselona, Prag… Volim Beograd, osam god­i­na je i to bio moj grad, volim Zagreb, uvi­jek se dobro osjećam u Beču…

    .

    .

    Selo?

    .
    Ako može kak­vo rib­arsko selo, samo da je uz more…

    .

    .

    Plan­i­na?

    .
    Ne volim da idem na pla­nine. Crnogo­rac s greškom.

    .

    .

    Pustin­ja?

    .
    Kao plaža bez mora.

    .

    .

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .
    Zato što ne vjeru­ju ni sebi samima.

    .

    .

    A zaš­to proklinju?

    .
    Jer prec­jen­ju­ju riječi…

    .

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .
    Stvar je jed­nos­tavna: što zakoni duži, slo­bo­da kraća… Ne znam ko je to rekao, ali djelu­je sasvim tačno.

    .

    .

    Kome vjeru­jete?

    .
    Vjeru­jem oni­ma koji tra­ga­ju za nečim.

    .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .
    Pred slika­ma Ver­mera Van Delf­ta u Ams­ter­damu, pred Van Gogov­im irisi­ma, takođe u Ams­ter­damu, ali i pored jed­nom slikom Mar­ka Rot­ka koju sam sreo u frank­furt­skom Muze­ju mod­erne umjetosti.

    .

    .
    Kurosa­va ili Bergman?

    .
    Bergman. Mis­lim da je mogao biti i veli­ki pisac…

    .

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladost?

    .
    Skupo. Ali i šar­mant­no, dovraga…

    .

    .
    O začin­i­ma

    .
    Miris cimeta je neodoljiv…

    .

    .
    64? o šahu.… da li si igrao? Kako?

    .
    I danas volim da igram šah. Trudim se da naučim sinove. Danas djelu­je tako daleko svi­jet mog odras­tan­ja kada su šahisti bili hero­ji, kao danas tenis­eri, rec­i­mo… Sva­ki moj drug iz odjel­jen­ja mogao je navesti prvih deset igrača sa Fidine rejt­ing liste… Veli­ki meče­vi, rejk­javik. Mani­la… Robert Fišer, jed­na od ključnih figu­ra moga odras­tan­ja. I danas, gdje god da putu­jem, done­sem kući šahovsku gar­ni­tu­ru. Šahovs­ka tabla je mapa vasione, veli Borhes.

    .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .
    Mater­i­jal za književnost. Pisan­je ima i duboku ter­apeut­sku dimenziju…

    .

    .

    Šta čekate?

    .
    Pravu riječ, uvijek.

    .

    .

    Čega se stidite?

    .
    Sve­ga što želim da zab­o­rav­im. A onda se još i stidim zbog te žel­je za zaboravom.

    .

    .

    Praš­tate li?

    .
    Da. Svi­jet bi bio pak­leno mjesto bez tog odvažnog umijeća.

    .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .
    Ne. Kom­p­liko­vano je to.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .
    Samo onim za što sam ja zaslužan. Nika­da nisam shvatao ljude koji se ponose, rec­i­mo svo­jom naci­jom, budući da je nisu birali… Ponosim se i kad neki od mojih sino­va ura­di neš­to dobro ili kaže neš­to pametno.

    .

    .

    Ko Vas je razočarao?

    .
    Argenti­na na svjet­skom prven­stvu. Pis­ci koji su iznev­jer­ili svoj dar. Sam sebe, kad god nisam uspio da izugu­ram neš­to što mi je važno.

    .

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .
    Teško je to znati. A volio bih znati. Moje proc­jene su suviše surove.

    .

    .

    Čemu uvi­jek dajete prednost?

    .
    Pravoj riječi. I onome što volim, uvijek.

    .

    .
    Šta ste naučili od Vaših sino­va / kćeri?

    .
    Mno­go toga. Dok su osva­jali jezik naučili su me mno­go o jeziku. Ako umi­jete da čujete dje­ca vam ima­ju reći nev­jerovat­no velike i važne stvari.

    .

    .

    Šta posveću­jete supruzi?

    .
    Sva­ki dan. Zatim i jedan roman iz 2010. (Para­no­ja u Pod­gori­ci), a sig­u­ran sam da se pre­poz­na­je u mnogim mojim pjesmama.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .
    To je stan­je koje san­jam, kao neku ličnu verz­i­ju raja. Ali, pret­postavl­jam, da umi­jem biti bezbrižan, bavio bih se nekim drugim poslom…

    .

    .

    Šta dal­je?

    .
    Novi broj, nova knji­ga, novi dan… Novi ushi­ti i nova razočaren­ja. Svi­jet koji ide u lošem pravcu… Kon­cept pobune je svu­da u velikoj krizi. Uh, dovoljno za nespokoj.

     

     

    Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .