(Nad)realizam Ilhana Pačariza

Danijela Trajković
Lat­est posts by Dani­jela Tra­jković (see all)

            (Ilhan Pačariz: Onir­ičke pesme, Sent, Novi Pazar, 2015)

         Samim naslovom, Onir­ičke pesme,  koji je izabrao za svo­ju drugu knjigu pesama, Ilhan Pačariz, želi da nam kaže: ονειρεύομαι (grč­ki: san­jam, snevam, maš­tam). Ima li šta slađe od sna? Svi mi to čin­i­mo. To nam daje snage i elana. Čovek najlepši deo živ­ota provo­di u snu, onom na javi, kada priželjku­je sve lepe stvari i čini tako svoj živ­ot osmišl­jeni­jim, kreativni­jim, stvarnos­ni­jim i rados­ni­jim. Kada čovek ne bi pros­nevao svoj živ­ot sve bi mu brzo dosadi­lo. Čovek bez sna je kao praz­na kuća.

         Oni­rizam, od grčke reči όνειρο, što u pre­vo­du znači san, je poja­va budnog snevan­ja i doživl­ja­ja različi­tih viz­i­ja u bud­nom stan­ju. Postavl­ja se pitan­je ovde: da li  Pačariz u svo­jim snovi­ma ide do te mere da je postao stanovnik Arkadi­je ili, mož­da Utopi­je, ili u svo­jim snovi­ma on ipak čvrsto sto­ji na tlu?

        Pes­nik u ovoj zbir­ci koristi se slo­bod­nim sti­hom, vers libre. Time samo prati defini­ci­ju sna — da je slo­bo­dan. Ovim pes­nik daje sebi pot­punu slo­bo­du da iskaže svo­ja najiskreni­ja osećan­ja, fan­taz­i­je, potis­nute žel­je, snove, žud­nje, stra­hove, pat­nje… Tako sle­di ono što nadreal­isti tvrde, da mi vidi­mo samo stvarnost na površi­ni, a da je mno­go važni­je otkri­van­je real­nos­ti. Real­nost, po Fro­j­du, pre­bi­va u duboko uko­ren­jen­im taj­na­ma i čežn­ja­ma nesvesnog uma. Ilhan Pačariz ima za cilj da otvori pro­zor i pusti svo­je snove da se raspršte kao lep­tiri i une­su kolorit, lep­o­tu, čar, a povrh sve­ga, stvarnost u naš svet. Pes­nik nese­bično, toplim, jas­nim, svežim stilom, deli sa nama svo­je snoviđen­je živ­ota i čove­ka u nje­mu. Čovek je ipak samo malo dete na ovome sve­tu, ma koliko se odraslim i moćn­im on sam osećao. Pes­nik, na jedan onir­ič­ki način, prodire do srži real­nos­ti: čovek je osetlji­vo dete / ima pobed­nič­ki osmeh / na licu apso­lut­no slabog / zabavl­ja se na zidiću / sam je u toj igri / skakuće na jed­noj nozi / do ruba pameti i nazad. I na ovom primeru već vidi­mo Ilhano­vo umeće pisan­ja. Zadi­vlju­juća jed­nos­tavnost iskaza pen­je se u najviše domene lirskog. Pes­nik tokom cele zbirke ide u saži­man­ju i time nam pokazu­je kako sa malo može se reći mno­go. Primetlji­vo je da namer­no izbe­ga­va veznike i suvišne epitete, ali ne odus­ta­je od baz­ič­na svo­jst­va poez­i­je koris­teći se metaforom i sim­bo­likom, ne pre­naglašeno i ne pre­više, da ne bi pobe­gao od  jed­nos­tavnog iskaza. Kao takav on je mod­er­an pes­nik, mod­ernog duha. Krasi ga vrli­na umerenos­ti u  izraža­van­ju. Ilhan Pačariz, ovde, u mož­da najboljoj pes­mi ove zbirke, bril­i­jant­no sli­ka čove­ka. Čovek je osetljiv, samou­v­eren, nejak, voli igre, ima poroke i mane, ima vrline i sim­patičnost. Čovek je tako mali, tako naivan i tako sam na ovome sve­tu, a da toga nije uvek sves­tan samo zato jer je — čovek. Izuzetna pes­ma o isti­ni o čoveku! Pes­nik je kratko i jas­no ope­vao tu istinu, da dok je čita­mo ne može­mo, a da se ne divi­mo Pačarizu na pes­ničkom umeću, ali i na umeću psihoanalize.

         Još jed­nu živ­ot­nu istinu nam pes­nik, kao neki antič­ki filo­zof, obelo­dan­ju­je: (mogu lju­di da žive jed­ni pored drugih i jed­ni sa drugi­ma / a da ne budu savre­meni­ci). Filo­zofske sen­tence su neophodne u savre­menoj poez­i­ji. Zapra­vo savre­me­na poez­i­ja je otišla u pravcu filo­zof­skog, ali ona ne prelazi meru kojom se ne bi raz­liko­vala od nje. Današn­ji pes­nik uko­liko nema filo­zof­skog promišl­jan­ja sa pravom se i ne može naz­vati pes­nikom. Tu istinu zna Pačariz i svo­ja znan­ja promišl­jan­ja nam pokazu­je na najbolji mogući način, kao gore, kroz stihove.

         Pes­ni­ka okupi­ra­ju mnoge živ­otne teme, svako­jake situaci­je u koji­ma se može naći čovek, razni motivi, kao što je pri­jateljst­vo, radost koju nam daru­ju pravi pri­jatelji, ali i bol koju na donosi gubitak pri­jatel­ja: naše pri­jateljst­vo / munje­vi­to i kratko / kao let­nji pljusak. Dal­je, pes­nik piše o svom pri­jatelju, nad kime se nadvi­la sen­ka smr­ti, sja­jnog šahis­tu, i nazi­va ga: opkol­jeni kralj na šahovskoj tabli i uver­a­va u svo­ju pat­nju i žalost za njim: i otvori oči na kratko / ako već ne možeš na dugo / otvori oči da vidiš / koliko si se pre­vario. Tako, dok raz­go­vara sa svo­jim neživim pri­jatel­jem, iskazu­je snažne emo­ci­je. I na ovom primeru se može sagle­dati, koliko mla­di pes­nik može biti zreo. Moramo uzeti u obzir da je teško pisati o nekome, koga više nema među nama, a koji je pes­niku veo­ma značio i pri tom osta­ti mod­er­an. Šta to znači? To znači da je pes­nik morao oslo­bod­i­ti svo­je sti­hove patetike, a svo­je emo­ci­je zakopati u pes­mi. Zapra­vo ovde je pes­ma svrha samoj sebi i pes­nik postavl­ja viši zadatak, kroz prikriveni bol ovekoveči­ti pes­mu – ovekoveči­ti prijatelja.

         Temu (ne)vaspitanja dece pes­nik iskazu­je jed­nom običnom sliči­com iz svaki­dašn­jeg živ­ota: a i kuća bi da se igra /  jer sličan se sličnom radu­je / no maj­ci nije dra­go / ona psa više šuti­ra. Pes­ma je poučnog karak­tera. Iako je mlad, Pačariz shva­ta pogreške roditel­ja i nji­hov neg­a­ti­van uti­caj na vaspi­tan­je dece, kao i to da će roditelji zab­o­rav­i­ti kas­ni­je da su nji­ho­va deca od njih usvo­ji­la loše pon­ašan­je. Razum­no, bez odsust­va poet­skog u sebi: mož­da će se zap­i­tati / gde je pogreši­la / ali avaj / neće moći da se seti.

        Motiv bel­og se na više mes­ta provlači kroz zbirku. Bela boja se, kao što znamo, ne definiše isto kod svih nar­o­da. Ona budi lepa osećan­ja, ili budi strah; ona je radost ili žalost. Ona je inspiraci­ja za kreativnost. Stvar­alac ostavl­ja na čitaocu da se zapi­ta kak­va osećan­ja ona budi u nje­mu: nevs­ki prospekt je / bela noć je / u svakom očnom kap­ku / ima po polu­lop­tu / i to beline tipa / bela ham­vaš / bela bar­tok / bela tar.

         U zbir­ci se sus­reće­mo sa zan­imljivim, sim­patičn­im opisi­ma, koji zadi­vlju­ju čitao­ca, i pomažu da pes­ni­ka više i bol­je upoz­namo. Impre­si­van uti­sak ostavl­ja opis doma, koji, iako, rečen pros­to čini da srce raz­dra­gani­je zaigra i gru­di ispuni mili­na. Dom je svet­in­ja pes­niku: moj dom je tamo / gde sam bos. Kako je lep ovaj stih i kako može biti i ujed­no višez­načan: bos – kao čin­jeni­ca da u svome domu hodamo bosi i boss (eng. gaz­da), poš­to smo već imali pri­like da vidi­mo da se Pačariz koris­tio angli­cizmi­ma, onda može­mo i ovde da posum­n­jamo, da je dom, gde je pes­nik gazda.

         Motiv ljubavi, večno nadah­nuće svakog nadarenog pes­ni­ka, ne zao­bi­lazi ni tal­en­to­vani Pačariz. Kao i za svakog nor­malnog, mladog čove­ka, i za nje­ga ljubav je pri­or­itet. I nje­ga muči ljubav­na čežn­ja, i on pada u sev­dah…priz­naj / baš tako se/ sudara­jući / mimoilaz­i­mo ti i ja.

         Da su snovi i snoviđen­ja ponekad vrlo nel­ogični, ira­cional­ni, čudesni, vidi­mo na primeru sledeće pesme ove zbirke: čovek piša u sneg / i glas­no peva / ne raza­z­na­je­mo / koja je to pes­ma / dva sata je ujutru / jul je.

         Pes­nik ovom zbirkom daje sebi oduš­ka od sve­ga onog što ga pri­tiska u društvu, u svaki­dašn­ji­ci, u svome okružen­ju. Oni­rizam je ono što, ciljno ili ne, pre­poruču­je svim svo­jim čitaoci­ma, kao neš­to preko potreb­no duši savre­menog čove­ka: on ljušti sa svakod­nevice / sve ono što nema prizvuk / onir­ičkog.

         Kako kaže Halil Džubran: Pos­to­ji pros­tor između mašte / čove­ka i čovekovog ost­varen­ja / koji jedi­no može preći / čežn­ja nje­go­va, tako oslan­ja­jući se „onos­tra­no“ na ove mis­li Pačariz pokazu­je da sve više izbi­ja u znača­jni­je pes­nike, i sve više nas ubeđu­je u to. On je darovi­ti pes­nik izvanredne stilske jed­nos­tavnos­ti sa tonom dražesne ljup­kosti. Nje­gove pesme pus­ta­ju koren­je pra­vo iz nje­ga. On IMA o čemu da piše, i ZNA da napiše.  Nje­govi lirs­ki sub­jek­ti, koji­ma je pode­lio uloge u svom delu (nad)realizma, human­iz­ma, post­mod­ern­iz­ma i oni­riz­ma, zajed­no s pes­nikom stvara­ju fan­tastični svet snovite stvarnosti.

    .

    .

    .