Nadsenjivanje tame

Marijana Jovelić
Lat­est posts by Mar­i­jana Jovelić (see all)

    .

    .

    .

    Nad knjigom Insom­ni­ja, bele noći, Zorana Bognara

    .

    .

    .….Poez­i­ja Zorana Bog­nara jeste osoben antič­ki ostrak­izam teskobe, bespovrat­no pro­terivan­je one­spoko­java­jućeg, pot­mu­log i raz­jeda­jućeg autode­struk­tiviz­ma. Ona čovekovoj ličnos­ti, kao akteru i nosiocu pes­ničke rad­nje, obezbeđu­je svo­jevrsnu sacro sanc­ti­tas — sve­tu i nepovre­di­vu samo­bit­nost, držeći se čuvene min­i­mal­is­tičke parole: Less is more and more is less (Man­je je više, a više je man­je), kao i poz­nate fran­cuske izreke: Lep­ota je u jed­nos­tavnos­ti. Nje­go­va poet­s­ka sli­ka o sebi, a naroči­to njen eval­u­a­tivni aspekt, samou­v­ereno kore­li­ra sa stilom pisan­ja, koji je jed­nako nato­pljen ratiom i intu­icioniz­mom, te ispun­jen inter­pretaci­jskom mno­goz­načnošću, koja daje čitaocu mogućnost izb­o­ra vlasti­tog tumačen­ja, bez ograničava­juće i optereću­juće bre­meni­tosti isključivog i namet­nu­tog intencionalizma.
    .….Jedan od cil­je­va Bog­narovog pes­ničkog kon­struk­tiviz­ma, jeste puri­fikaci­ja mater­i­jal­is­tičkog sve­ta uz pomoć samoak­tu­al­izaci­je poje­d­i­načne indi­vidue na mikro — planu. Nje­go­va poez­i­ja nema autori­tar­nu i total­i­tar­nu pre­ten­z­i­ju da izvrši bilo kakav grandiozni i mega­lo­man­s­ki rev­olu­cionarni pre­o­bražaj sve­ta. Ona pod­stiče aktivizam i indi­vid­u­al­izam svake jedinke ponaosob, navodeći je da izvede pre­o­bražaj u samoj sebi, a sled­stveno tome, sva­ki taj poje­d­i­načni pomak impli­ci­raće rev­olu­cionar­nu trans­for­ma­ci­ju realite­ta na makro — planu. Pos­to­ji neko­liko meto­da koje pes­nik koristi u konkretizaci­ji postavl­jenog cil­ja: 1. Kon­tra­ma­ter­i­jal­izam u tumačen­ju sve­ta, 2. Negaci­ja odbram­benog psi­hološkog meh­a­niz­ma sub­li­maci­je i reak­tivne for­ma­ci­je, tj. pret­varan­ja u suprot­nost, 3. Negaci­ja omnipo­tent­nos­ti i kul­ta „mis­i­je“, 4. Gre­gar­ni (afil­i­ja­tivni) motiv, ili motiv „sta­da“, u funkci­ji indi­vid­uaci­je pojed­in­ca 5. Per­son­ifikaci­ja, tj. nače­lo lične ini­ci­ja­tive i antropocentrizam.

    .….1. Kon­tra­ma­ter­i­jal­izam u tumačen­ju sve­ta. Bog­naro­va Insom­ni­ja nema otk­lon pre­ma mater­i­jal­iz­mu a pri­ori, nego nasuprot tome, a pos­te­ri­ori. Naime, svo­jevrsna „bor­ba za investi­tu­ru“ između duhovnog i mater­i­jalnog, tj. diho­tomi­ja na relaciji duhovno — mater­i­jal­no, svo­di se na antin­o­mi­ju pes­ničkog habi­tusa sa prin­cipom pose­dovan­ja i dos­tup­nos­ti. Shod­no nave­de­nom, nije sve što je mater­i­jal­no, nužno i nepri­h­vatlji­vo, ali svakako, sve što je mater­i­jal­no, u mogućnos­ti je da bude pose­dovano, čime gubi svo­ju privlačnu snagu za konzu­men­ta. Takođe, ono što je dos­tup­no nije intri­g­ant­no, oprav­dava­jući Fro­j­dovu kri­laticu, da sve što je zabran­jeno, mora biti jako žel­jeno. Dak­le, Bog­narov kon­tra­ma­ter­i­jal­izam jeste demisti­fikaci­ja, razobliča­van­je, raskrinka­van­je i demaski­ran­je lako dos­tup­nih, pose­dovan­ju sklonih i, samim tim, nedo­voljno mag­netičnih i nekonzis­tent­nih sadrža­ja mater­i­jalnog sve­ta, koji u svo­joj duhovnoj amorfnos­ti, ne može biti izvor istin­skog ispun­jen­ja. Ilus­traci­ja ove metode jesu sti­hovi iz pesme Izgubljeno je samo ono čega si se odrekao: „Ovaj svet je samo priv­id. Pri­h­vati to…nemoj da mis­liš da večno je.…ni voda koju piješ, ni vaz­duh koji dišeš, ni vatra koja te gre­je, ni zeml­ja po kojoj hodaš…prihvati to…ni peti ele­ment nije(više) duši dovoljan…“

    .….2. Negaci­ja odbram­benog psi­hološkog meh­a­niz­ma sub­li­maci­je i reak­tivne for­ma­ci­je, tj. pret­varan­ja u suprot­nost. Bog­naro­va poez­i­ja je poez­i­ja direk­tnog sučel­ja­van­ja. Nju odliku­je asertivnost i kon­tak­t­nost, lišene pasiviz­ma koji se kri­je u svakom eskapiz­mu, defe­tiz­mu i izbe­ga­van­ju suoča­van­ja sa prob­lemi­ma. Bog­nar se sa izvorom svo­jih pes­ničk­ih treperen­ja i strep­n­ji hrabro suoča­va, nazi­va­jući stvari prav­im imenom i ne kloneći se pevan­ja o fenom­e­nologi­ji koja ga neretko one­spoko­ja­va. On neg­a­tivno ne pret­vara nužno i po svaku cenu u poz­i­tivno, crno u belo, bučno u ćutlji­vo. Prin­cip kon­frontaci­je isključu­je u nje­gov­oj poez­i­ji poltron­i­ran­je dijaboličkoj snazi pri­ta­jenog zla koje svo­ju lošu esen­ci­ju ispol­ja­va podri­van­jem aktiviz­ma indi­vidue i njenom usmer­a­van­ju na pribega­van­je odbram­ben­im psi­hološkim meh­a­nizmi­ma, a u cilju izbe­ga­van­ja otvorenog reša­van­ja kon­flik­tne situaci­je. Bog­naro­va poet­s­ka metodi­ka favorizu­je straight­for­ward meto­du u reša­van­ju prob­le­ma i pod­stiče zdrave i soci­jal­no pri­h­vatljive modalitete u adaptaci­ji jedinke na objek­tivnu stvarnost i njenu super­poni­ranu duhovnu zbilju. Naiz­gled nesamilos­na, njen cilj jeste istin­s­ka katarza običnog čove­ka, zas­no­vana na real­is­tičnom, ali jedi­nom ispravnom rešen­ju: hvatan­ju u koš­tac. Potkre­pljen­je ove metode nalaz­i­mo u pes­mi Stid: „I opet kažem: snažne izje­da stid, a slabe strah…stid je najveća taj­na koju skri­va­mo, zato što ni bes, ni strah, ni najbol­je skrive­na izda­ja ne dolaze iz požude, ni iz pohlepe, ni iz sla­bosti, već iz stida…“

    .….3. Negaci­ja omnipo­ten­tosti i kul­ta „mis­i­je“. Insom­ni­ja nema za cilj da napravi od čitao­ca sve­moguću i sve­moćnu indi­viduu. Ona ne ispun­ja­va nikakve pre­ten­ciozne i ego­cen­trične mis­i­je. Čovek u cen­tru pes­nikove poet­ske pažn­je, nije stan­dard­i­zo­vana, unifi­ci­rana, mul­ti­funkcional­na i polidi­men­zion­al­na maši­na koja ispun­ja­va sve vlastite i tuđe pro­hteve. To je samo običan čovek sa svim vrli­na­ma i sla­bosti­ma, ali sa jed­nom važnom odlikom: sposob­nošću da sebe men­ja, jed­nako u intrap­er­son­al­nom, kao i u inter­per­son­al­nom pogle­du. Čak da sve­moguće i sve­moćno uistinu pos­to­je, oni dovode nužno, u stan­je autarhične i ego­cen­trične zasle­pljenos­ti i sebeljubl­ja, a ovo, prirod­no, izazi­va vul­ner­a­bil­nost pos­to­jećih ljud­skih kapacite­ta za promenu. Upra­vo pod­sti­can­je lične ini­ci­ja­tive na planu promene, jeste jedan od cil­je­va Bog­narovog pes­ničkog aktiviz­ma. Nje­ga ne plaši egoizam kao agre­si­ja indi­vidue pre­ma indi­vidui, nego egoizam kao prepre­ka ličnom uzras­tan­ju. O ovoj pes­nikovoj meto­di gov­ore sti­hovi iz pesme Volite karte koje imate u ruka­ma: „Sto­ga kažem: Volite karte koje imate u ruka­ma, jer u pro­tivnom, nema dru­gog bega, osim put bez­dana, put tog „uzvišenog vrta sit­nih duša“.

    .….4. Gre­gar­ni (afil­i­ja­tivni) motiv, ili motiv „sta­da“, u funkci­ji indi­vid­uaci­je pojed­in­ca. Insom­ni­ja, bele noći, jeste knji­ga koja zauz­i­ma opoz­i­torni stav pre­ma inten­z­i­fikaci­ji moti­va „sta­da“ kojeg poten­ci­ra savre­meno, potrošačko, obez­dušeno društ­vo. Kolek­tivizam za Bog­nara, kao stvarao­ca, dobi­ja svoj pun smisao tek kroz samo­re­al­izaci­ju jedinke uz pomoć društ­va. Ali­je­naci­ja indi­vidue za nje­ga nije rešen­je, kao ni nje­na obesmišl­je­na i nesu­vis­la asim­i­laci­ja u kolek­tiv, liše­na istinske samoak­tu­al­izaci­je koja jedi­no proizvo­di pra­vo zado­voljst­vo. Insom­ni­ja, bele, noći, pred­stavl­ja svo­jevrsni sinkretizam i koegzis­ten­ci­ju indi­vid­u­alnog i kolek­tivnog „ja“, koji sto­je u oso­bitoj povrat­noj sprezi. Armatu­ra i kon­struk­ciona osno­va indi­vid­u­alnog razvo­ja, jeste pamet­no i pravil­no inte­grisan­je pojed­in­ca u realitet, koje bi doprine­lo i nje­gov­om per­son­al­nom pros­perite­tu i boljitku društ­va u celi­ni. Gre­gar­ni (afil­i­ja­tivni) motiv za Bog­nara kao stvarao­ca, važan je sa aspek­ta nje­gove util­i­taris­tičke i prag­matične instru­men­tal­izaci­je u istraži­van­ju ličnih poet­i­ka samog pojed­in­ca, kroz nje­govu mudru infil­traciju u dati soci­jal­ni okvir. Tako se poje­d­inac, na izves­tan način, „uramlju­je“ u pos­to­jeću objek­tivnu stvarnost koja inspir­iše svo­jom poli­va­lent­nošću i prele­pom mogućnošću gener­isan­ja dobre pes­ničke energi­je i inspiraci­je. Ova meto­da nalazi svo­je utemel­jen­je u sti­hovi­ma pesme Zeb­n­ja nam ide za peta­ma i fler­tu­je sa našim senka­ma: „Kažem: Senke noćas igra­ju okrut­nu igru sa nama: oduz­i­ma­ju nam glasove, izokreću utrobu, srce, dušu: zatiru sve vidlji­vo i opi­plji­vo, onepos­to­java­ju već postojano…uvukle su se čak i u naše kovčege koji nas u beloj noći ćuteći čeka­ju. Nji­ho­va drevna aura neprestano nam gov­ori da nije važ­na lep­ota koju pose­du­je­mo, ni unutrašn­ja ni spol­jašn­ja, već lep­ota koju stvaramo.“

    .….5. Per­son­ifikaci­ja, tj. nače­lo lične ini­ci­ja­tive i antropocen­trizam. U knjizi Insom­ni­ja, bele noći, Bog­nar eksplic­it­no favorizu­je prin­cip ličnog aktiviz­ma i odgov­ornos­ti pojed­in­ca za sop­stvene pos­tup­ke. Kat­e­gori­ja morala za nje­ga je irele­vant­na sa konz­er­v­a­tivis­tičkog stanoviš­ta isku­pljen­ja i ograničava­juće auto­pro­hibi­ci­je radi samoaboli­ran­ja iskon­stru­isane kriv­ice i „pran­ja“ nečiste savesti, nego sa aspek­ta savesnog izgrađi­van­ja egzis­ten­ci­jal­is­tičk­ih pos­tu­la­ta koji formi­ra­ju osoben i konzis­ten­tan self-image. Nače­lo per­son­ifikaci­je u knjizi Insom­ni­ja, bele noći, propa­gi­ra se sup­til­no i rafini­ra­no, bez pogubnog koke­ti­ran­ja sa samozaljubljenom omnipo­tent­nošću. Lično „ja“, obliko­vano je u meri u kojoj ima poz­i­tivne efek­te na per­son­al­ni razvoj. Čovek u Bog­narovoj poez­i­ji akti­van je kovač svo­je sreće ( faber for­tu­nae suae), ali bez naz­na­ka dekadentne ego­mani­je koja uruša­va nje­gov uzlazni evo­lu­tivni put. U troslo­jnoj struk­turi ličnos­ti iz Bog­narove poez­i­je, strast u vidu Fro­j­dovog Id‑a, zauz­i­ma znača­jno mesto, ali su zato ego i super­ego, sa svo­jim „kočion­im“ meh­a­nizmi­ma, takođe egzis­tent­ni u određenoj meri, kao sta­bi­liza­tori koji sprečava­ju svaku vrstu degen­eraci­je i dez­in­te­graci­je. Potvr­da ove metode sadržana je u sti­hovi­ma pesme Mož­da će nas ovo razočaran­je, ipak obnovi­ti: „Pos­to­je u živ­o­tu čuda koja pot­puno promene tok reke loših stvari…Najteže (i naj­važni­je) je tra­jati, a to može­mo samo s ljud­skom jed­nos­tavnošću. Zato ustan­i­mo! Živ­ot je bol! Samo se navikn­i­mo na to…(I) mož­da će nas ovo razočaran­je ipak obnoviti.“

    .….Kak­va je sud­bi­na senke u Bog­narovoj poet­i­ci? Kada padne mrak i sen­ka se stopi sa tamom, ona nije nes­reć­na. To je zato, što je ona sves­na sebe. Pitan­je glasi: Zaš­to je sen­ka sreć­na? Da li zato, što je pre­sta­la da oseća napor, da ona uvek mora da bude ta, koja će svo­jom dom­i­naci­jom prese­cati svet­lost, ili je sen­ka sreć­na napros­to zbog toga, što se tada, kada nas­tane tmi­na, ona kon­ačno sas­ta­je sa svo­ji­ma. Sen­ka uži­va u osećan­ju pri­pad­nos­ti, zadržava­jući svoj lični iden­titet. Otu­da, ona je uvek zado­volj­na. Nje­na tama nije proizvod his­ter­i­je dana. Zato što his­terik ima u sebi jed­nu vrstu pro­raču­natosti, bira­jući mesto pada. Jedi­no od his­ter­i­je min­u­log dana, tama noći uzi­ma stan­je posle his­ter­i­je, tzv. belle indifer­ente, tj. blaženu ravn­odušnost. Bog­naro­va poet­s­ka sen­ka oseća strep­n­ju i to je ono što joj daje antropološku dimen­z­i­ju. Kako Kjerkegor kaže: Kada ne bi osećao strep­n­ju, čovek bi bio anđeo, ili živ­ot­in­ja. Bog­naro­va mis­i­ja nije da od čitao­ca napravi anđela, nego aktivnog bor­ca u pro­ce­su vlastite samoak­tu­al­izaci­je. Nje­go­va pes­ma je pla­meni mač koji na sebi ima ruko­bran, ne da bi ovaj šti­tio od pro­tivnikovog udar­ca, nego da bi sprečio vlas­ni­ka mača da mu prsti prokl­iznu i povrede se o sop­stveno sečivo.

    .

    .

    .

    .

    .