Najviše naučih od Deleza

Lat­est posts by Ivan Milenković (see all)

    .….

    .…..Ivan Milenković (1965), filo­zof po obra­zo­van­ju (i nužnos­ti), pre­vodi­lac po vokaci­ji, kri­tičar po tem­pera­men­tu, radi na Trećem pro­gra­mu Radio Beogra­da. Knjigu Pohvala nes­lozi. Mak­i­javeli pro­tiv mak­i­javeliz­ma objavio 2018. godine (Fedon, Beograd). Knjigu izabranih osvr­ta, prikaza i recen­z­i­ja Filo­zof­s­ki frag­men­ti 2011. (Kar­pos, Lozni­ca). Bavi se savre­menom fran­cuskom i poli­tičkom filo­zofi­jom. Književne kri­tike, prikaze i recen­z­i­je filo­zof­skih knji­ga objavlju­je u nedeljnici­ma Vreme i NIN, dnevn­im lis­tovi­ma Danas i Poli­ti­ka, te na Trećem pro­gra­mu Radio Beogra­da. U domaćim, region­al­nim i stran­im stručn­im časopisi­ma objavio četrde­se­tak naučnih rado­va. Pre­veo dese­tak knji­ga s fran­cuskog jezi­ka, između osta­log Raz­liku i pon­avl­jan­je Žila Deleza, Poli­tike pri­jateljst­va Žaka Deride, Spise i raz­gov­ore Mišela Fukoa, Nesa­glas­nost Žaka Ransijera.

    .

    .

    San iz detinjstva? 

    .

    Maj­ka je umr­la. Niko mi to ne kaže, svi se pon­aša­ju nor­mal­no, ali znam da neš­to kri­ju od mene i znam šta kri­ju. Hoću da viknem „mama”, ali ne mogu. Nap­in­jem se iz sve snage, ali glas ne izlazi. Cepa­ju mi se i grlo i pluća od napo­ra, suze liju u pot­punoj tiši­ni, usta su mi sleđe­na, iskrivl­je­na u beskon­ačnom i bez­glas­nom kriku, kao na Munkovoj sli­ci. Gušim se. Najzad, glas počin­je da pro­bi­ja. Najpre lagano, krkl­ja­vo, a onda pre­ras­ta u urlik. Budim se obliv­en suza­ma, drhtim i jecam u majči­nom naručju.

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Lego kocke koje mi je otac doneo iz Fran­cuske i drveni vojnik na drven­om pos­tolju s drven­im točk­ići­ma i uzi­com, skalamer­i­ja koju mi je maj­ka, 1971. godine, donela iz Lenjingra­da. Toliko sam bio nepri­jat­no izne­nađen ruskom igračkom – očeki­vao sam met­alne autiće s vra­ti­ma i gepekom koji se otvara­ju – da sam to otvoreno pokazao i na majči­nom se licu ocr­ta­lo razočaran­je kak­vo nika­da pre toga nisam video. Dan­i­ma posle toga napad­no sam se, pred majkom, igrao tim vojnikom i tru­dio se da pokažem ogrom­no oduševl­jen­je. I danas pam­tim teskobu koju sam osećao kada bih se pri­b­ližio toj drvenoj igrački,

    .

    .

    Lop­ta?  

    .

    Bio sam odličan gol­man (voleo sam Envera Mar­ića, za nje­govu sličicu iz albu­ma Min­hen 74 dao sam sve dup­likate koje sam imao) i solid­no igrao košarku. Umeli smo beskon­ačno da čekamo u gim­naz­i­jskom dvoriš­tu, pa čim kiša stane, ili makar oslabi, izleteli bis­mo na igral­ište puno bara i igrali fud­bal. Bilo je divno.

    .

    .

    Neo­bičan predeo? 

    .

    Nju­jork. Sviđa mi se nju­jorš­ki rel­jef. To je moj omil­jeni pre­deo. Priro­du nika­da nisam ni voleo ni razumeo. Tamo žive bube. U Nju­jorku, pak, žive viršle sa sen­fom koje se kupu­ju na uli­ci, potom tamo živi šerif Meklaud (nisam mogao da dočekam nove epi­zode te imbe­cilne ser­i­je), posle sam saz­nao da tamo živi i Vudi Alen i svi­ra klar­inet u hotelu Karl­ton nedaleko od svog stana na 66. spratu u Petoj aveni­ji (verovat­no nijedan podatak o Vudi­ju Alenu nije tačan, osim da živi u Nju­jorku, ali neću da prover­avam poš­to u mojoj glavi on živi na 66. spratu nebodera u Petoj aveniji).

    .

    .

    Novalis sma­tra da je filo­zofi­ja tuga za zav­iča­jem, težn­ja da svu­da bude kao kod kuće… opišite nam staze Vašeg detinjstva

    .

    Najpre moram da prime­tim da ne delim doživl­jaj filo­zofi­je s uvažen­im Noval­i­som. Niste me to pitali, ali za mene je filo­zofi­ja, kako to kaže Žil Delez, bek­st­vo: od zav­iča­ja, kuće, otadžbine, roditel­ja, sve­ga poz­natog i utvrđenog i, nar­avno, pre sve­ga od sebe. Ko ne pobeg­ne od sebe – naje­bo je. (Naje­bo je i onaj ko pobeg­ne od sebe, ali na dru­gači­ji način.) Filo­zofi­rati, uto­liko, znači povlači­ti lin­i­je bek­st­va. Filo­zofi­ja je svo­jevrsna kar­tografi­ja, plan bek­st­va, iscr­tane lin­i­je bega. Ne dajte se zavarati moral­nim značen­ji­ma bek­st­va, ne vezu­jte ga za kukav­ičluk. Beg je aktivnost. Izbeglice su hero­ji. A od staza pam­tim putel­jak na zeml­janoj brani pored Morave po kojem sam šetao s deda Acom, a potom, isto s njim, po toj stazi­ci vozio bicikl. Ponekad smo silazili s brane, brali dud­in­je i jeli ih na licu mes­ta. Ako su bile crne i moje bi lice, u širokom luku oko usta – otpri­like do oči­ju – dobi­lo boju mas­ti­la. Nije mi bilo jas­no kako je deda osta­jao tako bespreko­rno neumazan.

    .

    .

    Da li je reč filo­zofi­ja budi­la u Vama čuđen­je onda kad niste znali šta je filozofija?

    .

    Ne baš. Privlači­la me jeste, odu­vek, ali čuđen­ja se ne sećam. Uostalom, ni danas ne znam šta je filo­zofi­ja. Zato je i zabavno. To što sam mal­o­pre rekao da je filo­zofi­ja iscr­ta­van­je lin­i­ja bek­st­va… pa, to još uvek ne znači da znam šta je ona.

    .

    .

    Čežn­ja za filo­zofi­jom je iskra u duši koja se, kada se jed­nom zapali, održa­va i više ne gasi, reče Pla­ton, a Vi nam recite kada je ta iskra zasi­jala u Vama?

    .

    Prvo, ja ne veru­jem u dušu. Poj­ma nemam šta je duša. Da je imam valj­da bih je, do sada, otkrio, ali, eto, nisam. (Mož­da samo ne umem da tragam, ne bih znao.) Verovat­no zbog toga nikad nisam bio oduševl­jen Platonom i nje­gov­im sve­tom ide­ja. A iskra filo­zofi­je, kako vi to kažete (odnos­no Pla­ton), zas­jala je u meni kada mi se učini­lo – kra­jn­je pogrešno, odmah da dodam – da se devo­jke pri­ma­ju na pametne tipove, pa sam pomis­lio da ći ih na taj način privući. Posle, kada sam od filo­zofi­je hteo da odus­tanem jer niti sam njome privlačio devo­jke niti sam prime­tio da sam postao mno­go pametan, bilo je kas­no. Dobro, Pla­ton je bar u neče­mu bio u pravu, kad se jed­nom zeznete da se podate filo­zofi­ji izlaza više nema.

    .

    .

    Da li su za pre­dra­sude o filo­zofi­ji pon­a­jviše krivi pro­fe­sori filozofije?

    .

    Nisu. Za pre­dra­sude o filo­zofi­ji – pre­m­da bi zan­imljivi­je bilo da kažete na koje pre­dra­sude mis­lite – krivi su oni koji pre­dra­sude ima­ju. Oni koji ima­ju mišl­jen­je o filo­zofi­ji a da nisu proči­tali niš­ta živo. (Mišl­jen­je je, što bi rekao čuveni amer­ič­ki filo­zof Hari Kala­han, kao dupe, svako ga ima. Filo­zofi­ja je neš­to dru­go.) Oni koji bi da im sve bude servi­ra­no na tac­ni i pota­man, koji bi da ih niš­ta ne žul­ja. Filo­zofi­ja, među­tim, ne nudi ute­hu nego nemir. Filo­zofi­ja nije pojed­nos­tavlji­van­je, nego, napro­tiv, usložn­ja­van­je. Filo­zofi­ja kom­p­liku­je stvari upra­vo na onim mes­ti­ma na koji­ma nam se čini da je sve jed­nos­tavno i jas­no. E pa nije. Ali lakše je verovati da su stvari proste i razumljive samo tako.

    .

    .

    Kako ocen­ju­jete nas­tavu filo­zofi­je u sred­njim ško­la­ma u Srbi­ji danas i u vreme kada ste bili sred­njoško­lac? Koliko su pro­fe­sori tada i danas bili motivisani da pri­b­liže đaci­ma filo­zofi­ju i da đake pri­b­liže filozofiji?

    .

    Eh… zav­isi od pro­fe­so­ra. Nar­avno da su, u ovom uža­su, bedi i besmis­lu u kojem živi­mo, osiro­mašeni i iscr­pljeni pro­fe­sori demo­tivisani, ubi­jeni u pojam, ali kao što je neka­da bilo divnih pro­fe­so­ra, tako ih ima i danas. To su, bez raz­like, strasni, pamet­ni lju­di. Ako ste već odabrali filo­zofi­ju, ili je, mož­da, ona odabrala vas, onda se morate potru­di­ti da vas stvarnost ne pokri­je svo­jom banal­nošću. U suprot­nom, zaš­to ste uopšte studi­rali filo­zofi­ju? Pada mi na pamet moja mla­da kolegini­ca Mil­i­ca Rašić koja, s vre­me­na na vreme, preda­je u niškoj gim­naz­i­ji „Bora Stanković”: učeni­ci je vole kao i ona njih (jer od njih uči). Ili Goran Bašić, čini mi se da preda­je u 13. beograd­skoj. Hoću reći: mož­da će vas dobar pro­fe­sor „nagov­oriti na filo­zofi­ju“, ali, pre sve­ga, filo­zofi­ja će, ako ste odgo­vara­jućeg što­fa, pron­aći vas. Bez brige.

    .

    .

    Da li bi jed­nu par­ti­ju šaha tre­ba­lo uvesti kao deo pri­jemnog ispi­ta za filo­zofi­ju? I filo­zofi teže sis­tem­skoj bor­bi, pobe­di i strate­gi­ji, zar ne?

    .

    Ma ne, kakav šah. Analogi­je mogu biti zan­imljive i, man­je ili više, duhovite, ali za filo­zofi­ju neupotre­bljive. Kao što je, uos­a­lom, poređen­je šaha i filo­zofi­je besko­ris­no za šah. A za čim teže filo­zofi… o tome ne znam niš­ta. Niti me zan­i­ma. Neka filo­zof teži, rec­i­mo, slavi, što da ne, u Fran­cuskoj su filo­zofi često zvezde. Ili neka teži isti­ni. Sve­jed­no. Ne raču­na­ju se težn­je, nego se raču­na­ju tekst i ono što, kao filo­zofi, legit­im­išući se kao filo­zofi, rade u javnoj sferi. Raču­na se jedi­no filozofija.

    .

    .

    Sma­trate li da je Hajdeger ostao dužan da se detaljno izjas­ni o sve­mu što je učini­la par­ti­ja kojoj je plaćao članarinu?

    .

    Nar­avno da je ostao dužan. Matori nacista je bio skučen čovek – što je, uostalom, defini­ci­ja svakog fašiste – i, na trenutke, geni­jalan filo­zof. Ovaj spoj smra­da od čove­ka i geni­jal­nos­ti ne bi tre­ba­lo pre­više da nas čudi. Pogleda­jte samo koliko je krpa, u ljud­skom, moral­nom i građan­skom smis­lu, među pisci­ma, a da su, istovre­meno, bili geni­jal­ni: Luj Fer­di­nan Selin, Ezra Paund, Vasko Popa… Ne mogu Hajdegera i nje­go­vo post-nacis­tičko ćutan­je da ope­ru ni tako geni­jal­ni i duhovi­ti filo­zofi pop­ut Žaka Deride koji je Hajdegero­vo ćutan­je sma­trao činom radikalnog naciz­ma (pre­m­da nemam poj­ma šta je Deri­da hteo time kaže, iako je on verovao da je rekao neš­to važno), činom dos­to­jn­im poš­to­van­ja. Isu­više bi se lako izvukao Hajdeger, sma­trao je Deri­da, da je sebe posuo pepelom i tako iskamčio nekakav oproš­taj, nekak­vo razumevan­je. Ovako je, osta­jući dosledan, neprestano, svo­jim ćutan­jem izno­va prizivao tumačen­je naciz­ma. No, meni se čini da Hajdegero­vo ćutan­je upuću­je na dru­gi, važni­ji mom­e­nat: ko god pris­tane na fašis­tičku banal­nost zapra­vo je i sam banalan – ko bi, uopšte, s iole integrite­ta i pameti, mogao da se pri­mi na Hitlerove neb­u­loze? – a u Hajdegerovom sluča­ju, bojati se, to upuću­je na banal­nost nje­gove filo­zofi­je. Jer, Hajdeger je svo­ju nacis­tičku epi­zo­du prav­dao filo­zof­skim razloz­i­ma i filo­zof­skim jezikom, a ti razlozi su i taj jezik – pogleda­jte samo skan­dalozni Hajdegerov „Rek­tors­ki gov­or“, tu nakup­nu koješ­tar­i­ja i parafilo­zof­skog trućan­ja – bol­no banal­ni. Zbog toga je sum­n­ja u domete nje­gov­ih najpoz­nati­jih spisa, raču­na­jući tu i Biće i vreme, čini mi se, sasvim oprav­dana. Jer, da li je čovek koji se prim­io na fašis­tičke koješ­tar­i­je i glu­posti mogao, uopšte, da proizvede veliku filo­zofi­ju? Odgov­or se, pak, može dobiti samo posvećenom anal­i­zom Hajdegerovih spisa.

    .

    .

    Šta pitati Deridu?

    .

    Zaš­to je ostao sa svo­jom zakonit­om supru­gom ako je već toliko voleo Sil­vian Agasin­s­ki? I da li mis­li da je pogrešno proce­nio Sil­vian nakon što je ona pokušala javno da ga ponizi u svo­jim spisi­ma? Niš­ta ge ne bih pitao o filo­zofi­ji. Šta da pitam filo­zo­fa čije delo je, za sada, pre­maši­lo sto tomo­va? Valj­da je rekao sve šta je imao da kaže, a na nama je da to čita­mo i tumačimo.

    .

    .

    Ne ulaz­i­mo u značaj nego u Vaš uti­sak — da li su Vam zan­imljivi­ja Vit­genš­ta­jno­va razmišl­jan­ja o jeziku ili o bojama?

    .

    Veo­ma. Kad smo već kod Vit­genš­ta­j­na: čudi me da geni­jalan filo­zof kakav je bio Žil Delez, filo­zof od koga najviše naučih o filo­zofi­ji, nije voleo Vit­genš­ta­j­na. Čak napro­tiv, napisao je da Vit­genš­ta­jn piše glu­posti. U redu, ima kod Vit­genš­ta­j­na glu­posti, pogleda­jte samo skan­daloznu posled­nju rečenicu nje­gove Logičko-filo­zofske rasprave („O onome o čemu ne može­mo da gov­o­rimo o tome moramo da ćuti­mo“ (!). Koliko god da je logič­ki dosled­no izve­den (a nije), ovaj stav je i dal­je neviđe­na glu­post. Pa filo­zofi­ja (i književnost, prime­ti­mo to usput) ne rade niš­ta dru­go nego gov­ore o neizre­civom, izriču ono što se ne može reći.) S druge strane, raspra­va o boja­ma je zapan­ju­juća. Zapra­vo, i raspra­va o boja­ma je raspra­va o jeziku.

    .

    .

    Kako tumačite misao Euge­na Fin­ka: Filo­zofi­ja započin­je kao pražn­jen­je, kao total­na apstrak­ci­ja i kao okret ka skrivenoj neposred­nos­ti sve­ga neposrednog: ka bivstvu.?  Da li taj okret udal­ja­va filo­zo­fa od živ­ota? Koliko se ta misao sudara sa današn­jom ekonomi­jom? Da li je današn­ji ekon­o­mista spre­man da stiče kap­i­tal kako bi finan­sir­ao rad­no mesto filo­zo­fa na insti­tu­tu? S ovim u vezi, sećam se sti­ha Paa­va Havi­ka: novac bez filo­zofi­je je slep.

    .

    Uh, čeka­jte, ovde imate gomilu pitan­ja. Finko­va filo­zofi­ja počet­ka, ili započin­jan­ja, veo­ma je uzbudlji­va, ali, lično, nisam sklon toj vrsti filo­zofi­ran­ja. Fenom­e­nologi­ja mi ne leži jer je, u najkraćem, nas­to­jala da bude apoli­tič­na, da poj­move izd­vo­ji iz vre­me­na, da učvrsti ono što nadi­lazi istori­ju, a takvi mi pokuša­ji – stari, uostalom, koliko i filo­zofi­ja sama – nisu zan­imljivi. Bezvre­meni pojam je mrtav pojam. Ne mis­lim da se Finko­va filo­zofi­ja udal­ja­va od živ­ota, dobra filo­zofi­ja uvek je u samom središ­tu živ­ota, unutar nje­gov­og vren­ja, a odmak od tog vren­ja metod­s­ki je filo­zof­s­ki gest: moraš da se odmakneš da bi bol­je video, da bi zah­va­tio celinu. Dru­gi deo vašeg pitan­ja kon­statu­je krizu filo­zofi­je i ta je kon­stat­aci­ja tač­na, ali nema mes­ta strahu da će ova gru­ba vre­me­na naškodi­ti filo­zofi­ji: filo­zofi­ja je najbolji lek pro­tiv glu­posti, a glu­post je večna.

    .

    .

    Vraćate li se Platonovom “Kratilu”?

    .

    Nar­avno. Tu ima neza­o­bi­laz­ih redo­va o jeziku. Nemo­jte da vas zbun­ju­je što sam rekao da mi Pla­ton nije omil­jeni filo­zof: bez Pla­tona nema filo­zofi­je. Na neki način Pla­ton jeste filozofija.

    .

    .

    Avi­ce­na je pisao na ara­paskom i na per­si­jskom, da li danas pos­to­je filo­zofi koji mogu iznosi­ti filo­zofske prob­leme i stavove na dva jezi­ka? Ne gov­o­rimo o pre­vođen­ju već o pisan­ju na nemater­n­jem jeziku?

    .

    Da, mogu, jer filo­zofi­ja, iako se služi običn­im jezikom, za raz­liku od književnos­ti sadrži izves­tan ste­pen for­mal­izaci­je, ona u sebi sadrži deo tehničke ter­mi­nologi­je, te upra­vo oko tehničke struk­ture može da se plete tekst na dru­gom jeziku. Lajb­nic, Nemac, pisao je na fran­cuskom, nemačkom i latin­skom. Matem­ati­ka, rec­i­mo, kao visoko­for­mal­i­zo­vani jezik, dop­uš­ta matem­atičari­ma da, ako koriste taj jezik, s lakoćom komu­ni­ci­ra­ju. Udeo for­malne struk­ture u filo­zofi­ji olakša­va pisan­je na nemater­n­jem jeziku. Tran­scen­den­tal­na aper­cep­ci­ja, rec­i­mo, znači isto na svakom jeziku, a ako se bavite filo­zofi­jom vi morate znati šta je to. Doduše, nema pre­više filo­zo­fa koji uspešno pišu na stra­nom jeziku. Zahtev da se mora pisati na engleskom kako bi se dobi­jali nekakvi bodovi – dopustite mi da se izraz­im akadem­s­ki – neponovlji­vo je imbe­cilan i s filo­zofi­jom nema veze, ali s nasil­jem glu­posti ima. Pre sve­ga, uprkos svom bogat­stvu, engles­ki se opire filo­zof­skom izrazu, a potom ovo što lju­di danas sma­tra­ju znan­jem engleskog veo­ma je upit­no i sum­n­ji­vo. Zbog toga smo pre­plavl­jeni apso­lut­no idiot­skim tek­stovi­ma (koji bi da budu filo­zof­s­ki, jel’) na engleskom jeziku. Pre­vođen­je je, među­tim, izvorni filo­zof­s­ki gest. U književnos­ti je, da dodam i to, veo­ma teško, goto­vo nemoguće pisati na nemater­n­jem jeziku.

    .

    .

    Najveća sla­bost savremene filozofije

    .

    Ako pod savre­menom filo­zofi­jom podrazumevate ono što se na sceni događa u 21. veku, onda je to odsust­vo hrabrih ide­ja. Ako, pak, pod savre­menom filo­zofi­jom podrazumevate posled­njih stoti­nak god­i­na, onda ne znam šta bih zame­rio. Peri­od od šezde­setih god­i­na prošlo­ga veka, do počet­ka novog milenu­ju­ma, dak­le tih četrde­se­tak god­i­na, zlat­no je doba filo­zofi­je. Ide­je koje su se tada artikulisale svom sili­nom žive i danas.

    .

    .

    Očeku­jete li nekog novog debljeg Debeljka? 

    .

    Pa, ljud­s­ka je glu­post upra­vo kolos­al­na, tako da su atom­s­ki rat i per­spek­tive samouništen­ja uvek u igri.

    .

    .

    Da li je uti­caj slikarst­va i muzike na savre­menu filo­zofi­ju mino­ran, za raz­liku od uti­ca­ja poez­i­je, proze i drame?

    .

    Post­struk­tu­ral­isti, rec­i­mo, koji­ma se bav­im, pod najdi­rek­t­ni­jim su, snažn­im uti­ca­jem svih vrs­ta umet­nos­ti. Pogleda­jte, uostalom, ko je napisao najuzbudljivi­ju, geni­jal­nu knjigu o Fren­sisu Bejkonu? Žil Delez, nar­avno. Ili Dele­zo­va tumačen­ja slikara i skulp­to­ra Kris­ti­jana Renon­sia, u neverovat­noj knjizi Nabor. Setite se Fukoovih anal­iza Velaskeza i Magri­ta, ili Deri­dine knjige Isti­na u slikarstvu. U čudesnoj svo­joj knjizi Sećan­ja slep­ca Deri­da tvr­di, na sebi svo­jstven način, da samo slepac može da sli­ka. Jed­va da je potreb­no pom­in­jati sarad­nju Deride i Valer­i­ja Adamija.

    .

    .

    U vezi Vaše mis­li: prak­tičnost je stav koji već time što je stav, dak­le time što se izriče i što traži oprav­dan­je za sebe, dovo­di sebe u pitan­je, jer, stro­go uzev, prak­tičnost ne bi zahte­vala nikak­vo oprav­dan­je, nikakav gov­or, već bi, napros­to, delala bez ikakve potrebe ili žel­je da oprav­da sebe. Koliko ste prak­tični u osnovn­im živ­ot­nim aktivnostima?

    .

    Da malo, najpre, pojas­nim ovu igru sa prak­som i prak­tičnošću. Kad neko kaže: „mene zan­i­ma samo prak­sa (ne i teori­ja)“ on sebi uskače u usta jer da ga zan­i­ma „samo prak­sa“ ne bi gov­o­rio nego bi „samo“ radio i ćutao. Čim zine, čim pro­gov­ori, čim se posluži jezikom, prak­tičar je već na tlu teori­je jer jezik je, po svo­joj priro­di, reflek­si­van. Čim se artikuliše u jeziku prak­sa nika­da nije „samo prak­sa“, već je teori­js­ki prob­lem zato što jezik jeste mišl­jen­je. Kada, dak­le, neko kaže: „mene zan­i­ma samo prak­sa (ne i teori­ja)“ on traži priz­nan­je svog sta­va, svog držan­ja, svog izb­o­ra, svo­je prakse, drugim reči­ma on traži oprav­dan­je (zaš­to bi inače gov­o­rio neš­to tako očigled­no, naime da ga zan­i­ma prak­sa? zaš­to ne ćuti i radi?), a čim zatražite oprav­dan­je vi ste, nužno, iza­šli iz „čiste prakse“ i stupili na teren apstrak­ci­je, ako hoćete i filo­zofi­je. Kada čujete rekla­mu za neki fakul­tet na kojem se, kaže rekla­ma, daje pred­nost prak­si nad teori­jom, bežite otud kao đavo od krs­ta, jer ti lju­di ne zna­ju ni šta priča­ju ni šta rade. (U stvari, zna­ju šta rade: uzi­ma­ju pare od naivnih i glupih.) Lično, inače, ne umem ni sijalicu da zavrnem, iako se trudim. Naroči­ti netal­e­nat ispol­javam u pravl­jenu para, zbog čega moja porod­i­ca žestoko trpi. Žao mi je supruge (zasluži­la je bol­jeg muža) i dece (zasluži­la su sposob­ni­jeg oca).

    .

    U vezi Vašeg sta­va: Na beograd­skom Filo­zof­skom fakul­te­tu brižlji­vo se vodi raču­na o tome da se – s ponekim izuzetkom – na Fakul­te­tu ne ukaže filo­zofi­ja. Jer, filo­zofi­ja dos­to­j­na tog ime­na opas­na je stvar. Da li bi Vi pre­poručili nekom mladom filo­zo­fu da ode iz Srbi­je i da se filo­zofi­jom bavi u inostranstvu? 

    .

    Ne. Samo ga upo­zo­ravam da gubi vreme ako upiše filo­zofi­ju na beograd­skom Filo­zof­skom fakul­te­tu. Tu pre sve­ga mis­lim na apso­lut­nu pre­vlast neče­ga što se zove anal­i­tič­ka filo­zofi­ja, a što do filo­zofi­je nikako ne uspe­va da dopre. Udal­je­na od stvarnos­ti, neposob­na da, svo­jim jezikom, artikuliše bilo kakav živi prob­lem – jer nas­to­ji da svo­ju poj­movnu kon­struk­ci­ju izvuče izvan vre­me­na, dak­le izvan istori­je – anal­i­tič­ka se filo­zofi­ja gubi u najne­prozirni­jim metafiz­ičkim maglama sve veru­jući da je doakala metafizici.

    .

    Suje­ta među filozofima?

    .

    Nar­avno. U tom pogle­du filo­zofi se, na žalost, ni malo ne raz­liku­ju od bilo kog dru­gog insana na ovome svetu.

    .

    Da li bi radi­je slušali pre­da­van­ja Hegelo­va ili Šopenhauerova?

    .

    Hegela svakako. Znam zaš­to me to pitate: rival­st­vo Hegela i Šopen­hauera bilo je nadaleko čuveno, a Šopen­hauer nije mogao čudom da se naču­di kako je moguće da jedan tako slab gov­ornik koji, uz to, frfl­ja dok gov­ori, neprozi­ran filo­zof, čovek koji čita pop­u­larne romane pop­ut Ani­ka ide preko Alpa, dok on, Šopen­hauer, ne samo što je bril­jan­tan gov­ornik, nego Ili­jadu i Odis­e­ju čita na staro­grčkom, kako, dak­le, neko pop­ut Hegela može da bude tako privlačan, pa je, da bi ukazao na sop­stvenu geni­jal­nost, orga­ni­zo­vao pre­da­van­ja na fakul­te­tu u isto vreme kada i Hegel. Na pre­da­van­je su mu došla dva slušao­ca. U sali gde je Hegel gov­o­rio nije bilo slo­bodnog mes­ta. Mora da je tipa kakav je bio Šopen­hauer, beskra­jno zaljubljenog u sebe, to žestoko pogodi­lo. No, Hegela bih slušao jer je bio geni­jalan filo­zof. Uzmite bilo koje nje­go­vo delo i proči­ta­jte samo neko­liko stran­i­ca: ide­je iskaču kao pečurke posle kiše. (Ako bis­mo ostali pri sli­ci mogli bis­mo reći da je Hegel plod­na zeml­ja, a naše čitan­je – kiša. Tumačen­ja bi, uto­liko, uvek sveža i nova, mogle biti rečene pečurke. Dabome da ćete naleteti i na otro­vne pečurke, ali filo­zofi­ja se uči, upra­vo kao i bran­je pečuraka.)

    .

    .

    Kar­la Sand­berg piše da je od pro­fe­so­ra koji tumače smisao živ­ota tražio odgov­or na pitan­je šta je sreća… ali oni su sle­gali rameni­ma. Imate li Vi odgov­or na pitan­je šta je sreća?

    .

    Nar­avno da imam odgov­or. Sreća je kad 29. u mese­cu imate još dve hil­jade dinara u džepu.

    .

    .

    Niče nas je učio kako je zadatak filo­zofi­je da tokom veko­va saču­va duhu nje­gove visine i time obezbe­di večno nas­tavl­jan­je sve­ga što je veliko, te nam recite šta je ono veliko što ste Vi saču­vali za budućnost? Gde i u čemu ste dali najviše?

    .

    Niče je to rekao? Ne liči to na nje­ga, mora da je to rekao mla­di Niče, ali veru­jem vam, nar­avno. Nije da sam neam­bi­ciozan, niti sam čuven po skrom­nos­ti, ali sum­n­jam da oni koji pre­tendu­ju na večnost i na veli­ka dela proizvode išta vred­no pažn­je, pa je suz­držanost glede stvari krup­nih, u mom sluča­ju, svo­jevrsna metod­s­ka pre­poru­ka koje pokušavam da se držim: neprestano čitaj (to je naj­važni­ja delat­nost), piši kako znaš i umeš i ne daj se ni korum­pi­rati ni, naroči­to, samoko­rum­pi­rati, pa ako neš­to ispadne – odlično. Ako ne – barem si ura­dio šta si mogao, a što nisi bio spre­man na veli­ka dela – to je tvoj prob­lem. Mogu se nadati da sam, do sada, proizveo neko­liko zan­imljivih tekstova.

    .

    .

    Film kojem se vraćate?

    .

    “Četiri venčan­ja i sahrana” Majk­la Njuela iz 1994. godine. Kad god Čarls (Hju Grant) kaže Keri (Endi Mek­daul) da je voli, istopim se od miline. Kad god, pak, Fiona (Kristin Skot Tomas) kaže Čarl­su da je bez­nadežno, odu­vek i zau­vek zaljublje­na u nje­ga, dok on o tome, nar­avno, nema poj­ma, raz­val­im se od tuge.

    .

     

    Pes­ma? 

    .

    “Pepela”, Vasko Popa. I neprestano se vraćam “Izabran­im pjes­ma­ma Nane Mazutha” Mil­jen­ka Jegovića.

    .

     

    Kada ste posled­nji put čitali “Jamu” Ivana Gorana Kovačića?

    .

    Nika­da nisam ni prestao da je čitam („Krv je moje svjet­lo i moja tama (…) Moje su oči zgasle na mom dlanu“). Doduše, uz nju nika­da neću presta­ti da čitam Zar je to čovek? Pri­ma Lev­i­ja, Ljud­sku vrstu Robera Antel­ma, Zaš­to se niste ubili Vik­to­ra Fran­kla, Priče sa Kolime Var­la­ma Šalam­o­va, Niš­ta lakše od umi­ran­ja Elve­d­i­na Nezirovića.

    .

    .

    Vaša najveća greška?

    .

    Toliko ih je da je besmis­leno izd­va­jati najveću.

    .

     

    Vaša najveća nada?

    .

    Da će moja deca biti (mno­go) srećni­ja od mene.

    .

    .

    Koliko dugo ste sprem­ni da trpite kamičak u cipeli?

    .

    Pre­dugo.

    .

    .

    .

    .

                        Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .