Rastislav Durman

Napisano se zbude

.

.

.

L I C A :

PISAC

LISINSKI, agent

JULKA, agent

UNA, agent

ŠEF agenata

DŽO, birtaš

.

.

1.KANCELARIJA

.

.

Zvono stabilnog telefona, kancelarijski model.

JULKA: Da?

ŠEF(s one strane slušalice): Julka? Daj mi Lisinskog.

JULKA: Za tebe.

LISINSKI: Lisinski.

ŠEF: Slušaj, moram da ti priznam da sam onaj tvoj predlog, kodno ime operacije „Maestro“, stavio na kolegijum samo zato da se ljudi slatko nasmeju.

LISINSKI: Nije smešno, šefe. Imamo procenu koju su potvrdili iz ekspertskog.

ŠEF: Izgleda da ja tu nisam video ono što drugi jesu. Imaš zeleno svetlo.

LISINSKI: Hvala, šefe.

ŠEF: Nemoj za mi zahvaljuješ, još uvek nisam ubeđen da to nije traćenje ljudstva i materijala.

LISINSKI: Videćete da nije.

ŠEF: I to što pre da na kolegijumu ne bi bilo reči. Hoću na svom stilu prvu službenu belešku u ponedeljak ujutru.

Šef prekida vezu. Lisinski spušta slušalicu.

JULKA: Šta kaže?

LISINSKI: Jes!

.

.

2.BIRC KOD DŽOA

.

Atmosfera nevelike kafane, jedne od onih sa kockastim stolnjacima i plehanim pepeljarama.

Zvono stabilnog telefona, prastari model.

DŽO: E baš neću da kažem, ko treba da zna zna, ko ne zna, ne tiče ga se čiji je ovo broj… Pojma nemam da li je tu… Pa tako lepo, ne vidim, zadimljeno… Dobro, pitaću. Pisac, neki drot pita da li si tu ili nisi?

PISAC: Jesam…

DŽO: Kaže da jeste… (Spuštanje slušalice.) Pisac, imaš dva tri minuta da zbrišeš, traže parking. Možeš kroz kujnu.

PISAC: Hvala, Džo, kad tad će me stići, bolje da ih skinem sa vrata što pre.

DŽO: Molem lepo, ja ti kaz’o, a ti kako hoćeš.

LISINSKI: Dobar dan, izvinite što kasnimo.

PISAC: Nema veze, ionako bih bio ovde, u druge kafane ne zalazim. Sedite.

JULKA: Hvala vam što ste pristali da se nađete sa nama.

PISAC: A da li sam imao izbora?

DŽO: Dobar jutar, šta se pije?

JULKA: Kapućino, molim vas.

DŽO: Nema kapućino, nema amerikano, nema espreso, može turska ili Nes.

JULKA: Onda Nes. Topli, umućeni.

DŽO: Ja ću da donesem, a ti muti koliko hoćeš. Za gospodina?

LISINSKI: Meni može šljivovica…

DŽO: Piješ na dužnosti? Pazi se, Pisac, igraju ono dobar i loš pandur.

JULKA: Nisam ja pandur…

DŽO: A nisi ni atomski fizičar. Narudžbina odmah dođe.

LISINSKI: Naravno da ste imali izbor… Pretpostavljam ste se u dubini svoje duše sreli sa onim što vas čini patriotom.

PISAC: Toliko duboko baš nisam išao. Kada sam treći put odbio sa se nađem sa vama, počele su da se dešavaju čudne stvari. Prvo mi je nekom čudnom administrativnom greškom u banci blokiran račun, nedelju dana sam morao da sakupljam papire da se stvar reši . Onda sam dobio šestocifreni račun za mobilni telefon, opet navodno greška, ali me još uvek nisu uključili nego koristim pripejd. Na kraju je na manje od pola metra ispred ulaza iskopana rupa od dva metra, navodno da se proveri stanje optičkog kabla, još uvek stoji otvoreno. Ulazimo u zgradu kao akrobate, ne mogu više ni da popijem ko čovek da se ne bih stropoštao tamo dole.

JULKA: Ne možete da dokažete da sve to ima veze sa nama.

PISAC: Ali pretpostvljam da možete da utičete na to da prestane.

LISINSKI: Biće nam zadovoljstvo.

PISAC: Zahvaljujem. Šta mogu da učinim za vas?

LISINSKI: Da pišete.

PISAC: Onda smo mogli i bez svog tog cirkusa, to mi je posao.

JULKA: Da pređemo na neko drugo mesto?

PISAC: Tamo gde služe kapućino? Žao mi je, ne podnosim fensi kafiće.

JULKA: Mislila sam na našu kancelariju.

LISINSKI: Pusti, dobro je i ovde.

DŽO: Topli Nes, šljiva, dupla dunja, molem lepo, hvala lepo.

Pauza dok Džo poslužuje piće.

PISAC: I? Šta bih trebalo da pišem za vas? Ako su to govori za vođu, zaboravite. Možda bi u taj mozak mogao da uđe Narcis na žestokim afrodizijacima, ali za mene je ta količina japajaizma nedostižna.

LISINSKI: Bez brige, od vas se ne očekuje da pišete ništa što već niste pisali.

JULKA: Da li ste primetili nešto čudno u vezi vašeg pisanja?

PISAC: Samo da sam bedno plaćen.

JULKA: Nisam mislila na to… Još kao mlad pisac napisali ste „Duha ubicu“ i „Kapetanov smrad“.

PISAC: Nisam znao da se bavite i literaturom.

LISINSKI(uzdahne): Ne možemo svi da budemo Džems Bond, pa da putujemo po džet set

lokacijama, ločemo martini i valjamo se sa starletama. Neko mora da radi i ovo.

JULKA: U „Duhu ubici“ glavni lik i njegova sekretarica četuju pet godina pre nego što je internet ušao u komercijalnu upotrebu. U „Kapetanovom smradu“ opisali ste migrantsku krizu onako kao što se posle dogodila i u stvarnosti 2015.

PISAC: Ako mislite na to, napisao sam ja osamdesetih i priču „Infoholičar“ u kojoj protagonista, doduše u nešto drugačijim okolnostima, pokazuje simptome zavisnosti koje danas imaju zavisnici od mobilnih telefona. Komediju „Karika koja je višakbila je kao scenario za revoluciju bogu iza nogu šest meseci kasnije.

JULKA: U dve reči, to što napišete se zbude.

PISAC: Pa i ne zbude se, to su samo koecidencije. Ima toga, ali su to samo koecidencije. Možda se slučajno ostvari 10-15% onoga što napišem.

JULKA: Naši eksperti imaju drugačije mišljenje.

PISAC: Ti vaši eksperti arče pare poreskih obveznika ni za šta. Mislite da ja nisam pokušao? Jesam. Čim sam primetio pojavu, napisao sam „Tri palme na otoku sreće“ i ništa. Niti sam bogat, niti sam slavan, niti imam svoje ostrvo na južnim morima. I nije da me je ta jedna priča obeshrabrila, nije, pokušavao sam i pokušavao, pa niti imam potpisan ugovor sa „Pingvinom“, niti sam dobio sedmicu na lotu. Nije mi uspelo čak ni da komšijin koker španijel prestane da zaurlava svaku božiju noć.

JULKA: Našim ekspetima to nije promaklo.

LISINSKI: To što napišete se obistini samo ukoliko niste lično zainteresovani za ishod. Imali biste bolji procenat da uglavnom ne pišete o sebi.

JULKA: A ovamo je naš vođa egomanijak.

LISINSKI: Ono što bismo želeli da pišete za nas neće imati direkne veze sa vama. Bar u meri u kojoj ima veze sa bilo kojim drugim prosečnim građaninom ove zemlje.

PISAC: A šta bih to ja trebalo da pišem za vas?

LISINSKI: Ništa zahtevnije od onoga što inače pišete po narudžbi.

PISAC: Ja ne pišem po narudžbi!

JULKA: Još kako pišete! Učestvujete na književnim konkursima na zadatu temu, a to je to isto.

LISINSKI: Napisali ste Amerikancima scenario za nekoliko epizoda „Harlema šest-šest“, a tu ste imali zadate karaktere, okruženje, pa čak i okvir za priču.

PISAC: Pa, ako tako postavimo stvari, onda ostaje jedino da se dogovorimo o uslovima.

JULKA: I pretpostavili smo da se na vaš patriotizam ne možemo osloniti.

PISAC: Patriotizam nije u opisu mog posla. U opisu vašeg jeste, ali ipak uzimate platu, zar ne?

LISINSKI: Kažite uslove.

PISAC: Pretpostavljam da ćete vi pobrinuti da to što napišem bude i objavljeno.

JULKA: Zašto objavljeno? Valjda je dovoljno da se napiše.

PISAC: Nije. Nijedan od mojih neobjavljenih tekstova nije uspeo da se zbude, kako vi to kažete. I u onoj slovenačkoj selendri je termalni izvor otkriven tek kada je „Divokozina suza“ objavljena petnaest godina pošto je napisana.

LISINSKI: Postaraćemo se za objavljivanje.

PISAC: I tiraž.

JULKA: Kakve sad veze ima tiraž?

PISAC: Procentne. Pisac je plaćen procentom od prodatog primerka knjige. Mislim da možemo da se dogovorimo za 25% uz razumnu akontaciju. U slučaju filmskog u TV scenarija 7-10% od budžeta i prihoda. Radio drama po tarifi koju plaća Bi BiSi.

JULKA: Vi ne pišete za Bi Bi Si.

PISAC: Ali bih mogao da probam da me vi niste angažovali.

LISINSKI: Za početak nam je potrebna pripovetka.

PISAC: Kratke priče po tarifi koju plaća Plejboj.

JULKA: Plejboj više ne izlazi.

PISAC: U štampanom izdanju više ne, ali elektronsko postoji.

LISINSKI: Smatrajte da smo se dogovorili. U ovoj koverti su elementi za priču koju očekujemo.

JULKA: U najkraćem mogućem roku.

LISINSKI: Prijatno.

Čuje se kako Lisinski i Julka ustaju i odlaze.

DŽO: Lepo sam ti rekao da se ne družiš sa drotovima, Pisac. Otišli i ostavili tebe da platiš njihov račun.

PISAC: Nema veze, Džo, upravo sam postao plaćen bolje nego Stiven King. On dobija 20% od maloprodajne cene knjige, a ja sam upravo dogovorio 25! Piće za celu kafanu.

DŽO: Pa ovde smo sad samo nas dvojica.

PISAC: Pa šta onda?

DŽO: Dupla dunja, dupla kruška, odmah dođe!

.

.

3.PIŠĆEV STAN

.

Zvoni mobilni telefon u stanu.

PISAC: Da?

LISINSKI (sa one strane telefona) : Da li je gotova priča?

PISAC: Radim na tome.

LISINSKI: To ste rekli i juče.

PISAC: I juče sam radio na tome. I prekjuče.

LISINSKI: To je samo kratka priča, par hiljada reči.

PISAC: Reči, ne cigala pa da ređam kako mi koja dođe pod ruku. Cigle su iste, reči nisu.

LISINSKI: U jednom vašem intervuju sam pročitao da ste pisali i po pet hiljada reči na dan dok ste radili „Vreme mačaka“.

PISAC: Pošto se prethodno dve godine krčkalo u podsvesti. Ovu priču sam pristavio pre jedva nedelju dana.

LISINSKI: Ne mora da bude za Nobelovu nagradu.

PISAC: I neće, ako me ovako budete secali.

LISINSKI: Nama priča treba najkasnije do večeras.

PISAC: Slušajte, ja bih bio najsrećniji da sam priču završio juče i da sam vas skinuo s grbače, ali to tako ne ide.

LISINSKI: Najkasnije do šest.

PISAC: Slušajte vi…

Veza se prekida.

.

.

4.PARK

.

Park sa sve dečjim žagorom, talasanjem jezerceta i možda nekom muzikom sa saletle u trećem zvulčom planu. Mobilni telefon zvoni.

JULKA: Izvinjavam se, sad ću ga isključiti…

PISAC: Da li ste poneli perece? Ja nisam.

JULKA: Kakve sad perece?

PISAC: Pa kada se u špijunskim filmovima tajni agenti nalaze u parku, onda oni hrane perecama patkice u jezercetu. Može i kiflama.

JULKA: Vi se zevzečite, a vaša priča ne radi!

PISAC: Kako to mislite „ne radi“?

JULKA: Tako lepo, vi ste napisali da je protagonista trebalo da zaluta u planini i da ga graničari nađu i uhapse u zoru, a on danas ne samo da je stigao do Istanbula, nego i održao konferenciju za štampu i na pasja kola izvređao našeg vođu.

PISAC: Da li je priča uopšte bila objavljena?

LISINSKI: Jedva smo uspeli da ga ubacimo u noćni program regionalnog radija. Radio je u redu, zar ne? Sudbina junaka vašeg „TV Doma“ se ponovila u stvarnosti, iako je radio bio samo lokalni.

JULKA: Možda nije trebalo dozvoliti da se priča objavi pod pseudonimom.

LISINSKI: Preteruješ, kao da na nekom oblaku sedi anđeo koji čita sve što se objavi, pa ako prepozna piščevo ime onda odobri čudo, a ako ne prepozna, nikom ništa…

JULKA: Za svaki slučaj…

PISAC: Draga moja, niko ne može da me natera da potpišem svojim imenom tekst sam morao da zbrzam i kojim nisam zadovoljan… Ne „radi“ sve što ja napišem, ti vaši nazovi eksperti vam otimaju pare ni za šta.

LISINSKI: Bez obzira na rezultat, mi se našeg dogovora držimo. Sutra će vam biti uplaćen honorar.

PISAC: I kada odete u pekaru, plaćate perecu bez obzira da li ćete je posle pojesti, baciti ili njima hraniti patkice u parku. Prijatan dan želim.

Koraci Pisca koji odlazi.

JULKA: Šta ćemo sad?

LISINSKI: Na ribanje kod gazde, eto šta ćemo.

.

.

5.PIŠĆEV STAN

.

Zidni sat sa kukavicom zvoni i odbija jako malo sati.

PISAC: Znate li vi koliko je sati?

LISINSKI (sa one strane telefona): Izvinite, od jutros mislim na vas, pa sam izgubio iz vida da radite noću.

PISAC: Pretpostavljam da zovete da mi kažete kako ne možete da mi isplatite honorar i sada vas savest tera da mi se izvinite.

LISINSKI: Naprotiv, novac je već na vašem računu. Dodali smo i mali bonus.

PISAC: Za priču koja nije „radila“?

LISINSKI: To hoću da vam kažem, priča „radi“, zbila se i obistinila. Čoveka koga ste opisali su juče ujutru uhapsili na granici.

PISAC: Čekajte, zar nije bilo da je juče u Istanbulu držao konferenciju za štampu i na pasja kola izvređao vođu?

LISINSKI: Naši eksperti su utvrdili da čovek koji je uhapšen na granici više odgovara vašem opisu nego onaj naš iz Istanbula.

PISAC: Kako to?

LISINSKI: Naša greška. Nismo vam dali dovoljno elemenata da izgradite karakter, pa ste morali da improvizujete i dopišete ostalo. Improvizovani materijal više odgovara opisu ličnosti koja je uhapšena na granici nego onoj za koju smo mi bili zainteresovani.

PISAC: Vidi ti mene!

LISINSKI: Sasvim. Još lepše je to što uhapšeni kaže da nema pojma zbog čega je rešio da ilegalno prelazi granicu. Ima on putera na glavi i pomišljao je kako je vreme da se skloni na neko vreme, ali niko ga još nije jurio, mogao je komotno da se pojavi sa svojim pasošem na bilo kom aeroromu i odleti bez ikakvih problema.

PISAC: Sad bih opet rekao „vidi ti mene“, ali neću da se ponavljam. Kažite, da li vaši eksperti još uvek misle da se moje pisanje neće zbiti ako napišem nešto lepo za sebe? Možda je moja sposobnost da se zbudem u međuvremenu napredovala i izgubila slabosti koje je imala na početku? Ne mora mnogo, samo da komšijin koker španijel konačno umukne.

LISINSKI: Uvek možete da probate i pokušate. U vaše slobodno vreme, mada ga ja ne vidim u skoroj budućnosti, imamo velike planove sa vama. Vidimo se kod Džoa da vam damo nove narudžbine.

.

.

6.BIRC KOD DŽOA

.

U drugom ili čak trećem zvučnom planu zvonce za poslugu (od one vrste koja se obično nalazi na recepcijama hotela).

DŽO (u drugom, ili čak trećem zvučnom planu): Odmah dođe.

PISAC: Da niste malo preterali? Ne mogu ni da procenim koliko je ovde posla.

JULKA: Ako budete pisali brzinom kojom ste napisali prvu priču, najmanje dve godine.

PISAC: Dve godine su mera velikog romana. Sada se nose takvi, osamsto do hiljadu strana.

LISINSKI: Zbog toga smo se opredelili da svaku temu obradite kao kratku priču, dugačku samo onoliko koliko joj treba da „radi“.

PISAC: Uvek je sadržaj taj koji diktira da li će nešto da se napiše kao priča, roman, radio drama, scenario, strip ili pozorište. Zavisi šta mu najbolje pomaže da se prikaže u najboljem svetlu, da li slika, da li dijalog, da li…

LISINSKI: Sredičemo da se te kratke priče posle objave kao zbirka.

PISAC: Dobro, ali ovde na spisku imam koliko… najmanje pedeset stavki.

JULKA: Šezdeset i devet. I svaka od njih ima svoj folder na ovoj fleš memoriji.

PISAC: Da li sam vam govorio o tome da sam razmišljao da se za koju godinu penzionišem?

JULKA: Ja sam mislila da se pisci penzionišu tako što počnu da dobijaju penziju, a nastavljaju da pišu i dalje.

PISAC: Vidim da su na spisku teme poređane po abecedi…

Džo se približio stolu.

DŽO: Topli Nes, šljiva, dupla dunja, molem lepo, plaćanje unared, hvala lepo.

Džo servira piće.

PISAC: Daj, Džo, nema veze…

LISINSKI: Neka, ionako je moj red. Zadržite kusur.

DŽO: Hvala lepo, molem lepo.

Džo se udaljava.

PISAC: Hteo sam da pitam imate li neki redosled kojim treba da pišem?

JULKA: Sve ovo je na našem stolu.

LISINSKI: I sve će na stolu ostati dok se ne zaključi. Šef ne dozvoljava da išta ode u arhivu dok se ne zatvori. Drži otvorenim čak i jedan slučaj iz 1949. koji je nasledio od svog šefa, iako su svi osumnjičeni odavno mrtvi.

PISAC: Dobro, onda živeli.

.

.

7.KANCELARIJA KOD ŠEFA

.

Kucanje čaša, odjednom zvonjava kancelarijskog telefona, moderniji model.

ŠEF(viče): Ljubinka, lepo sam ti rekao da nisam tu ni za koga, proslavljamo unapređenje! Živeli, Lisinski, čestitam!

LISINSKI: Hvala, šefe.

ŠEF: Zaslužio si ti to, Lisinski, zaslužio. I Julka je zaslužila, ali nisam mogao da isteram dva unapređenja na jednom kolegijumu.

JULKA: Ja svoj posao ne radim zbog unapređenja.

ŠEF: Moram da priznam da sam ja u početku mislio da je ta vaša operacija „Maestro“ koješta, ali nisam bio u pravu i nije mi teško to da kažem. A i šta se može reći – tri priče i sve se zbilo kako je zacrtano u našim operativnim planovima, svaka čast… Jedino, mogao bi da bude brži taj vaš pisac. Gledajte da ga malo pogurate…

LISINSKI: Ne znam da li bi to dalo željene rezultate.

JULKA: Obzirom na profil.

ŠEF: Nisam rekao da ga pritisnete, nego da ga pogurate. Svaki čovek ima nešto što ga vuče, pare, ženske, osveta, rezanci s makom, plišani meca! Vidite šta je njegova šargarepa, pa mu je dajte. Živeli!

.

.

8.PIŠČEV STAN

.

Zvono na vratima, otvaranje vrata.

PISAC: Otkud vi? Obično se najavite.

JULKA: Mogu li da uđem?

PISAC: Naravno. Gde vam je partner?

JULKA: Sama sam.

PISAC: Piće? Kafu? Bojim se da ni ja nemam aparat za espreso, pa od kapućina nema ništa. Turska ili Nes, s tim što ja mogu da ga umutim.

JULKA: Piće duplo, kafa ne mora.

PISAC (iz drugog zvučnog plana, čuje se kako priprema piće, pa kada ga spremi, vraća se u prvi zvučni plan): Ako ste mi doneli novu temu, moraču da vas razočaran, još uvek sam na broju pet iz prethodnog spiska.

JULKA: U vašem dosijeu piše da ste ženskaroš.

PISAC: Ako služba tako kaže, ko sam ja da protivrečim.

JULKA: Spavaću sa vama samo jednom.

PISAC: Avansno? Da posle ne bih bio lično zainteresovan i da bi priča mogla da „radi“?

JULKA: U vašem dosijeu piše i da ste pametni.

PISAC: Verovatno piše i da sam radoznao?

JULKA: Prvo zadovoljstvo, onda posao. Dođi…

.

.

9.PIŠĆEV STAN, KASNIJE

.

Zvono budilnika, naglo se prekida.

PISAC (probuđen): Koji je kreten navio za tri?

JULKA: Ja, dragi. U osam letim, a još moram otići kući po stvari. Ovde su ti koverte.

PISAC: Dve? Rekla si da ćeš spavati samnom samo jednom…

JULKA: Tretiraj to „jednom“ kao skup, a niko nije rekao da taj skup mora da bude samo dvočlan. (Mazno.) Dođi, imamo još pola sata…

PISAC: Nisi mogla da uzmeš neki kasniji let, pa da dodamo još nekoliko članova skupu?

JULKA: Bolje je da odem pre nego šef počne da se pita da li je pametno što je odobrio otkaz koji sam dala u službi. Dođiiii…

PISAC: Stani! Ono noćas je bilo jako dobro i verujem da bi sada bilo još bolje, ali ako imamo samo još pola sata, pričaj mi malo o svom šefu.

JULKA: A šta da ti kažem…

Iz komšijskog stana čuje se lavež ranije pominjanog koker španijela.

 .

.

10.KANCELARIJA KOD ŠEFA

.

Zvono kancelarijskog telefona, onoliko koliko može da se čuje iz susedne kancelarije..

ŠEF: Pusti Lisinskog.

Otvaranje vrata, Lisinski ulazi.

LINSKI: Dobro jutro, šefe.

ŠEF: Bilo je i boljih. Sedi, Lisinski, i pričaj. U stvari, bolje da ja pitam, a ti odgovaraš. Šta je sa Maestrom?

LISINSKI: Novo kodno ime operacije je „Margareta“. Promenili smo i šifre kada je Julka otišla. Za svaki slučaj.

ŠEF: Pametno, Lisinski, pametno. Kad smo kod Julije, jesi li proverio da li ona zaista ima taj rak zbog koga je dala otkaz?

LISINSKI: Izvinite, šefe, nisam još. Rekli ste da nije hitno, pa sam se bavio drugim stvarima. Jedno dva tri puta sam krenuo u bolnicu, ali je uvek nekako nešto iskrslo, pa sam morao da se vratim.

ŠEF: Dobro, proverićeš, ima vremena, ja to više onako reda radi, da ne zaboravimo da smo služba. Da se mi vratimo na Margaretu. Šta ti kažeš?

LISINSKI: Zadovoljan sam, šefe.

ŠEF: E vidiš, ti si zadovoljan, a ja nisam.

LISINSKI: Zašto šefe? Jedanaest priča u četiti meseca i svaka od njih se zbila…

ŠEF: Jeste, ali kakvih jedanaest priča? Organizovani kriminal, seks trafiking, narko klanovi! Zaboga, za kriminalce imamo policiju. Mi smo Služba! Zna se šta je naš posao!

LISINSKI: Imali smo i onu grupu na bulevaru za koju smo uspeli da dokažemo da se bavi špijunažom…

ŠEF:    A i nisu mi neki špijuni! U toj zemlji imaju obaveštajnu samo da bi lokalne budže imali gde da pozapošljavaju decu, familiju i kumove. Jedini bezbedonosni rizik je da pomisle da ih ne shvatamo ozbiljno, pa da se ne uvrede, a vođi je stalo da budemo sa njima dobri. Zašto se ta tvoja Margareta bavi perifernim slučajevima? Gde su disidenti, domaći izdajnici i strani plaćenici?

LISINSKI: Ja sam mu dao sve što nam je u tom trenutku bilo na stolu i mislio da je bolje da mu prepustim da sam bira ono što će ga najviše inspirisati.

ŠEF: E pa nisi dobro mislio, Lisinski!

Šef udari rukom o sto.

ŠEF: Neće nama valjda jedan civil određivati prioritete službe! Zato ja više volim one ucenjene od ovih koje plaćamo, ti znaju na čemu su… Zašto mi nismo ucenili Margaretu, nego je plaćamo?

LISINSKI: Nisam našao ništa zgodno za nas, šefe.

ŠEF: Nisi kopao dovoljno duboko, Lisinski. Dobro, nije važno, uzmi sad onu novu, kako se zove…

LISINSKI: Una, šefe.

ŠEF: Uzmi tu Unu i iz ovih stopa da ste otišli kod Margarete i rekli mu da hoću ove tri priče! I to redosledom sa cedulje! Ako neće, a ti ga pritisni.

.

.

11.BIRC KOD DŽOA

.

Brodsko zvono u drugom ili čak trećem zvučnom planu

DŽO (iz drugog ili čak trečeg zvučnog plana): Neću da kupim! Ima lep zvuk, ali ovo nije nikakav uvozni pab, nego jedan čestiti domaći birc. Nosi to odavde, hvala lepo, molem lepo…

PISAC: Ne dolazi u obzir.

LISINSKI: Ma daj…

PISAC: Najozbiljnije. Nemam nameru da nekom upropastim život samo zato što nije oduševljen vođom. Nisam ni ja.

UNA: Ja bih malo pripazila šta govorim.

PISAC: Da li sam ja nešto propustio? Zakon o obaveznom obožavanju vođe koji je u međuvremenu izglasan?

LISINSKI: Budi razuman, molim te. Priznaj da nikada nisi bio toliko objavljivan toliko koliko te ima od kako si počeo da tradiš sa nama. Hoćeš li sada to da upropastiš?

PISAC: Rekao sam da neću.

UNA: Nekada je potrebno baš jako puno vremena da se otklone neke administrativne greške…

PISAC: Lisinski, šta ova tvoja lupeta?

LISINSKI: Šef je rekao da te pritisnemo ako počneš da se ponašaš…

PISAC: E onda i ja moram da pritisnem njega u samoodbrani… Džo, donesi onu roze kovertu, molim te.

DŽO (iz drugog zvučnog plana): Odmah dođe!

PISAC: Ako sam intelektualac, nisam budala….

DŽO: Crvena koverta, molem lepo.

LISINSKI: Šta ti je to?

PISAC: Samo otvori.

Lisinski cepa koverat.

LISINSKI: Šta je ovo?

PISAC: Samo pročitaj, mislim da će ti prvih par redi biti dovoljno…

LISINSKI: Da li si ti normalan? Da li si ti normlan?

.

.

12.KANCELARIJA KOD ŠEFA

.

Kroz otvoren prozor čuje se zvono na crkvenom satu koje izbija jedan.

ŠEF: Da li je on normalan?

UNA: Meni ne deluje. Manijak, na prvi pogled.

ŠEF: Tebe sam pitao, Lisinski.

LISINSKI: Ne znam da li je normalan, ali je delovao prilično samouvereno.

ŠEF: Šta taj misli, da može da napiše kako će vođa izgubiti poverenje u službu i da mu se to zbude?

LISINSKI: Napisao je.

ŠEF: I da će nas vođa sve posmenjivati, a da ja lično idem na robiju?

LISINSKI: Do sad su mu sve priče „radile“.

ŠEF: E ja nisam jajoglavi ekspert, ali ti kažem da će ova malo sutra da mu radi, u ovoj priči je lično zainteresovan.

LISINSKI: Kaže da će priča biti objavljena samo u slučaju da se njemu nešto desi, a onda više neće biti zainteresovan, nego mrtav.

ŠEF: Ne mora da bude mrtav, imamo mi i drugih načina.

UNA: To sam mu i ja rekla!

LISINSKI: Na šta je on rekao da če da se ubije iz inata čim primeti da mu se neki drugi način dešava. Ugradio je u zub, ko na filmu.

UNA: Pa zar mi ne možemo da sprečimo da se ta priča objavi?

ŠEF: Mogli bismo da znamo sa kim se dogovorio oko objavljivanja.

LISINSKI: Možda se nije dogovarao u zemlji, nego u inostranstvu. Tridesetak godina se mota u svetskoj književnosti, ne možemo da znamo za baš svakog njegovog prijatelja koji je negde urednik.

UNA: Pa zar nije pod merama?

LISINSKI: On jeste, ali ne možemo da prislušlkujemo sve ljude koje poznaje. Svako od njih može da posluži kao kurir.

UNA: Onaj kafedžija Džo! Bio mi je sumnjiv na prvi pogled.

ŠEF: Dobro, Lisinski, ti si zakuvao ovu operaciju. Šta sada predlažeš?

LISINSKI: Tvrdoglav je kao mazga, šefe. Da nije, još uvek bi pisao „Harlem šest-šest“ za dvadeset hiljada dolara po epizodi, a prekinuo je kada skoro nije imao ‘leba da jede jer mu se nije dopalo kako su mu skratili dijalog.

ŠEF: Budala… I, kažeš, postoji mogućnost da mu to bude objavljeno?

LISINSKI: Dovoljno je da se pojavi stotinak primeraka na Papui Novoj Gvineji pa da mu se ova priča zbude.

ŠEF: Da onda dignemo ruke od njega?

LISINSKI: I pristanemo na njegove uslove.

ŠEF: Ima i uslova?

LISINSKI: Dva. Da zaboravimo da postoji, ali prvo da organizujemo da izađe zbirka priča koje je napisao za nas u najmanje pet hiljada primeraka i da se pobrinemo da se prvi tiraž rasproda.

ŠEF: To su tri uslova… Sa druge strane, mnogo sam mator da idem u zatvor.

.

.

13.U BIRCU KOD DŽOA

.

U drugom zvučnom planu zvono stabilnog telefona, prastari model.

DŽO: Halo… Molem lepo, odmah dođe… Pisac, za tebe!

PISAC: Ko mene ovde može da zove?

DŽO: Otkud znam, deliš broj gore dole…

PISAC: Pisac.

JULKA (sa one strane slušalice): Zdravo, dragi, kakav si mi?

PISAC: Hej, otkud ti i otkud ovde?

JULKA: Sigurna sam da ti prisluškuju fiksni i mobilni, možda su ovaj broj zaboravili. Nije služba baš tako efikasna kao što se priča.

PISAC: A i da nisu zaboravili, srdačno me boli ćošak, držim ih na kratkom kanapčetu. Kako si mi ti?

JULKA: Odlično, dragi, hoću da ti kažem da ti obe priče rade. I ona sa nasledstvom od tetke koja je nestala pre dvadeset godina, i ona druga, koja me štiti od bivše firme.

PISAC: Znaš ti mene, profesionalac.

JULKA: I hoću da ti kažem još nešto. Lagala sam te.

PISAC: Kako?

JULKA: Lagala sam kad sam rekla da ću spavati sa tobom samo jednom. Biće još, samo ako si zainteresovan.

PISAC: Ko zapeta puška!

JULKA: Avionska karta i instrukcije čekaće te na recepciji hotela iz tvoje priče „Butik čvaraka“.

PISAC: Idi!

JULKA: Šta ćeš, nekih navika se teško oslobodili… Jesmo li se dogovorili, dragi?

PISAC: Daj mi samo mesec dana da završim tekst i pređem ga sa rediteljem. Ma, završiću ja to za tri nedelje!

JULKA: Onda smo se dogovorili, dragi, vidimo se.

Veza se prekida, Pisac spušta slušalicu.

DŽO: Bog te, šljaštiš ko pun mesec.

PISAC: Piće za celu kafanu!

DŽO: Jel’ može za pola sata, kada gore završe probu?

PISAC: Piće za celu kafanu važi ceo dan.

DŽO: Molem lepo, hvala lepo! Dupla dunja odmah dođe… Je li, Pisac, što ne piješ nešto skuplje kad si ušao u pare?

.

.

14.PARK

.

Zvonce od bicikla.

LISINSKI: Nije ti ovo biciklistička staza, idiote! … Izvinite, nisam vas odmah prepoznao sa tom kacigom.

PISAC: Gde vam je partner, Lisinski?

LISINSKI: Sam sam.

PISAC: I hoćete da vam napišem priču koja će da se zbude?

LISINSKI: Da.

PISAC: Ne dolazi u obzir. Zar se nismo lepo dogovorili da pustimo jedni druge na miru i da se više nikada se ne vidimo?

LISINSKI: Ovo morate da napišete!

PISAC: Žao mi je, ne spavam sa muškarcima, trebalo bi da piše u mom dosijeu. Ili nam se potkrala greška?

LISINSKI: Platiću vam, od mojih para!

PISAC: E, sad sam več radoznao. O čemu se radi?

LISINSKI: Pobegao im je virus, većina ne može da se zarazi, ali napada one sa određenom krvnom grupom ako su preležali određene dečje bolesti, a kad napadne, ubija u devedeset i pet od deset slučajeva. Nije ugroženo ni dva odsto stanovništva, ali…

PISAC: (prekida ga): Ali je među njima naš dragi vođa, jel da?

LISINSKI: Za vođu ne znam, ali moja žena jeste… Platiću vam! Ja nemam toliko para kao služba, ali ću skupiti. Ona mi je sve! Treba li da padnem na kolena? Nije mi teško…

PISAC: Nemojte da se glupirate, Lisinski, nego idemo mi lepo na piće, pa da mi date građu. I ovo ću da vam napišem besplatno, imam i ja dušu…

.

.

15.U KANCELARIJI KOD ŠEFA

.

Zvono na crkvenom satu. Zatvara se prozor, pa su zvona odmah tiša.

ŠEF: Kad držim zatvoren prozor hoću da se udavim, a kada ga otvorim, poludim od ove buke, ne znaš šta je gore… Jel’ progutao?

LISINSKI: Jeste.

ŠEF: Onda i smo i ovo rešili. Možda sam suviše mator da sedim u zatvoru, ali sam i previše mlad da umrem. Koliko smo još života usput spasli? Deset, dvadeset hiljada?

LISINSKI: Kada sam mu rekao da ga molim zbog svoje žene, bez reči je pristao na napiše priču. Fraj.

ŠEF: Jesi li to to meni omekšao, Lisinski? Ne valja ti to, ne valja…

LISINSKI: Ne znam, bilo mi ga žao onako naivnog. Hoćemo li ga sada ostaviti na miru?

ŠEF: Hoćemo, Lisinski, hoćemo. Možda sam i ja omekšao, ali ipak mi spašava život, a to nešto znači.

LISINSKI: Naravno da znači, šefe.

ŠEF: Evo, učiniću za njega nešto što ne bih učinio ni za rođenu majku! Uništićemo dosije operacija „Maestro“ i „Margareta“ i kao da nikada nije imao veze sa nama. Uradi to odmah, dok se ne predomislim.

LISINSKI: Nadam se da se nećete predomisliti do sutra ujutru, šefe. Dosijea su zaključana Uninom stolu.

ŠEF: A gde je Una?

LISINSKI: Tražila je slobodan dan da nešto sredi, a pošto je u zadnje dve nedelje mnogo radila prekovremeno….

ŠEF: (prekida ga): Dobro, onda odmah ujutru, čim ona dođe, a ti dosije pod mišku, pa na seckalicu.

LISINSKI: Dobro, šefe.

ŠEF: Slobodan si.

LISINSKI: Hvala, šefe…

Lisinski ustaje sa stolice.

ŠEF: I još nešto, nemoj da mi se javljaš dok ne iseckaš te papire u seckalici. Za svaki slučaj…

LISINSKI: Jasno.

Lisinski ustaje, zatvara vrata za sobom.

.

.

16.KOD PISCA U STANU

.

Zvono na vratima, otvaranje vrata.

PISAC: Otkud vi?

UNA: Lisinski vam nešto duguje.

PISAC: Ne duguje mi on ništa, rekao sam da ću mu tu priču neću naplatiti. Uostalom, zašto on nije došao?

UNA: Šef ga je iznenada poslao na teren, ne zna koliko će se zadržati, pa me je zamolio da vam donesem flašu. Kaže dunjevača, navodno dvadeset godina stara. Sa peščare.

PISAC: E to je već druga priča, hvala.

UNA: Nećete me pozvati na piće?

PISAC: Samo pod uslovom da me ne navodite da vas odvedem u krevet.

UNA: Bez brige, da ste samo koju godinu stariji, mogli bi da mi budete deda.

PISAC: Dobro, ne moramo da se vređamo, izvolite.

Zatvaranje vrata.

PISAC: Ja ovo moram da probam odmah. Može?

UNA: Radije nešto drugo, ne volim rakiju. A i da volim, nema smisla da vam trošim ovu koja je dvadeset godina stara.

PISAC: Viski, pelinkovac, džin, votka, martini?

UNA: Veči izor nego kod tog vašeg Džoa. Može votka…

PISAC: Limun?

UNA: I led.

Zveckanje stakla koje se čuje dok pisac priprema piće.

PISAC: Ovako nešto je grehota piti ovako, ali nisam karakter i nemam strpljenja da čekam da se ohladi. Živeli!

UNA: Živeli…

Pa se kucnu čašama.

PISAC: Mmmm…

UNA: Kakva je?

PISAC: Dooobra… Ima i neku aromu za koju ne mogu da provalim šta je.

UNA: Nervni otrov…

PISAC: Šta?

UNA: Razvili su ga za potrebe službe, kodno ime „ Hans Beman“. Dizajniran je da protivnika onesposobi, ali da bude svestan i da može da odgovara na pitanja. Još jedno desetak minuta, mada kako vreme odmiče, sve ga je teže razumeti. Smrt je navodno bezbolna, ali nemamo svedočenja iz prve ruke.

PISAC (s početka govori razgovetno, ali kako vreme prolazi, vilica mu se sve više koči, pa tako i priča): Uh… Videće oni iz prve ruke šta nije bezbolno kada se moja priča o njima zbude… Trebalo bi da se boje…

UNA: Ne brini, boje se oni, još kako se boje, znaju da tvoje priče rade.

PISAC: Pa što su onda oni…?

UNA: Nisu oni, Pisac, ja sam.

PISAC: Zašto?

UNA: Zato što i ja imam određenu krvnu grupu i preležala sam određenu dečju bolest. Mogu da ostanem živa samo ako se tvoja priča zbude, a zbiće se samo ako ti nisi lično zainteresovan.

PISAC: Pa i nisam…

UNA: Jesi, vrlo si lično zainteresovan, samo što to ne znaš. I ti imaš određenu krvnu grupu, i ti si preležao određenu dečju bolest. Da je Lisinski pažljivije čitao tvoj dosije znao bi i on, ali šta ćeš, nije služba baš tako efikasna kao što se priča. Biće kada Lisinskog najure, matorog oteraju na robiju, a ja preuzmem dućan.

Pisac pokušava da govori, ali se ništa ne razume.

UNA: Eksperti pretpostavljaju da tvoje priče ne mogu da rade kada si lično zainteresovan, bio ti svestan svestan svoje zainteresovanosti ili ne bio, navodno ima veze sa nečim što tvoja podsvest emituje. Samo pretpostavljaju, a ja, vidiš, ne volim da se bavim pretpostavkama, nego hoću da budem sigurna. Mrtav nečeš emitovati ništa…

Pisac sada očajnički pokušava nešto da kaže, ali ne može da artikuliše.

UNA: A ja ostajem živa.

Pisac poslednji put pokuša da kaže nešto, pa se čuje njegov pad. Nekoliko sekundi je tišina (ako zanemarimo lavež koker španijela iz susednog stana, a onda prvo zvoni Pišćev fiksni telefon, pa posle par sekundi prestane. Onda zvoni pičev mobilni telefon, pa i to prestane. Na kraju zvono Uninog mobilnog telefona.

UNA: Da?

LISINSKI (s one strane slušalice): Što se ne javljaš na telefon, Una?

UNA: Kako se ne javljam, javila sam ti se na prvo zvono.

LISINSKI: Ne bih rekao, Una, ovo je treći broj na koji te zovem. I hoću da ti kažem da nećeš ostati živa, pa nečeš ni preuzeti dućan. Možda nismo efikasni kao što se priča, ali je trebalo da pretpostaviš da ćemo nastaviti da ga prisluškujemo iako smo zvanično zavorili slučaj. Reda radi, da ne zaboravimo ko smo… Brojim do dvadeset, ko se nije sakrio, magarac bio. Mrtav magarac, naravno… Jedan, dva, tri…

A komšijski koker španijel laje li laje.

 .

.

.

.

.

 

 


Rastislav Durman

Rođen je 1956. u Senti, osnovne i postdiplomske studije jugoslovenske i opšte književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bez obzira na to što je veći deo karijere proveo u proizvodnji televizijskog programa, uspeo da napiše četrdesetak drama i pet i po knjiga proze: Svašta od mene 1983, Zagonetni znak (sa Nevenom Simin) 1987, Njofokle 1989, Verka zlatna i čarobna 2008, Božanstvena, rimejk 2016 2016, u pripremi za štampu roman Penglog kejvu ahimr maur (Lobanja jelena sa velikim rogovima). Koordinator je za razvoj sadržaja u Radio-televiziji Vojvodine u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja