Nauljene makaze

Lat­est posts by Mil­jan Mik­ić (see all)

    .…..

    .

    .….Pen­ju se merdev­ina­ma. Odmah sam spazio Džonovu nameru da zauzme pozi­ci­ju iza nje. „Pusti ga, znaš u kakvom je stan­ju.“ On, srećom, ne razume jezik koji odz­van­ja nad vodom.

    .….Njeni dugi tabani lepe se za met­al sasvim ga obuh­vata­jući, kao pen­tran­je pri­ma­ta, kad se izne­nadiš sav­itljivošću nje­gov­ih stopala. Na pal­cu ožil­jak, znam kako bi tre­ba­lo da bude tamo, znam kako je nas­tao. Ods­jaj sirene u kapi­ma, klize niz kosu, udubljen­je duž leđa, nes­ta­ju s rubo­va uzanih, pla­vo-belih, zeleno-belih kupaćih gaća. Neko­liko kapi završi na Džonovom zabrin­u­tom čelu. Ne znam šta se toliko mršti, kog vra­ga, biće da ne vidi sve što bi želeo.

    .….Puš­tam ga ispred, džentl­men­s­ki, ipak je u tom stan­ju. Jed­va se održao na površi­ni čeka­jući nas da završi­mo. I brod je nje­gov. A ja ga ljul­jam lju­titim pen­jan­jem. Gore vidim da joj je nepri­jat­no. Dobro je, pomis­lim, nje­na uviđavnost ima granice. Valj­da. Taman sam video scenu sek­sa s matorim na palu­bi, kao, nemoj da se lju­tiš, htela sam da ga malo oraspoložim. A i da se osunčam. Sunča se naga, pre­cizno utvrđeno vreme svakog dana. Poče­lo je od pet­naest min­u­ta, dru­gog dana po dolasku, na krovu. Ne znam koliko bi sada mog­lo da tra­je. Ali, čini mi se da Džon zna, ogrne je peškirom. Ona mu se osmehne, kao u uvod­noj sceni erot­skog tril­era: „Ubist­vo na jedren­ju“. Matori je stvarno bez ikakvog skrupu­la. Nije mi jas­no da li je odu­vek bio tako neposredan, da li se to dobi­ja s god­i­na­ma ili s bolešću.

    .….Piljim u nje­ga tako da on to primeti. Pokušavam da mu na nemuš­tom jeziku saopš­tim odje­bi. Ona se sup­til­no mršti. On zauzvrat pohvali moje pli­van­je, pre­ve­jani irs­ki mornar. Ko zna šta je sve taj prošao. I probao. Mož­da nas želi obo­je na svo­joj palu­bi. Pred svo­jom živom i zdravom ženom i našim stricem. Njen­im stricem. Džono­va žena, Sara, upra­vo je iz utrobe jedrilice iznela i posluži­la ručak. Pileti­na; Irci nisu nikakvi kuvari u poređen­ju s nama, kaže.

    .….„Ne, ovo mir­iše izvrsno“, uzvraća stric. „Dođite“, zove nas.

    .….Hvala Bogu, hte­doh reći, bol­je da se skrasi­mo za stolom nego da nas ovaj upar­loženi natr­ti negde na bro­du ili u vodi.

    .….„Kakav si ti homo­fob“, kaže ona kad se sve smiri, na kop­nu, u mraku gostinske sobe.

    .….Sad sunce peče kroz ceradu. Od nje su nam ruke i lica plavi. Ili žuti. Zno­jim se. Ona je pla­va ili žuta i topla. Stricu se po brkovi­ma raz­mazu­je sal­sa. Sara je jako mrša­va, pega­va i pri­jat­na. Delu­je da je u mla­dosti bila lepa žena. Ne reagu­je na Džonove nesu­visle komentare i jed­nos­mis­lene insin­uaci­je. Mož­da je to taj­na uspešnog bra­ka. Ne znam. Ne možeš biti pametan, osim naknad­no. Brod se ljul­ja, sam od sebe, ukotvl­jen u lagu­ni. Mokar i raz­jaren, ćutim i jed­va čekam da se sve to završi i da se vra­ti­mo. Već neku god­inu mi ne ide s pre­v­e­likim tem­per­aturn­im plusem. Pre puta, u više navra­ta je pitam: „Je l’ tamo ovo­liko top­lo? A ovo­liko?“ Na pešačkom prelazu u podne, kad ti asfalt ulazi u crvenu unutrašn­jost nosa tražeći gde da pobeg­ne, u auto­busu kad nemaš kud.

    .….„Tamo je dru­gači­je“, kaže ona, držeći me za ruku. Gle­da me kao da bi sve to mog­lo biti ovde i sada.

    .….„Pa“, s njen­im imenom ne greši kao s mojim, „još jed­no kupan­je posle ručka?“

    .

    *

    .….Pomažem da pris­tanemo, sa stricem. Džon nas je zamo­lio, kaže da nema snage kao nekad. Kao kad je probao da pre­plovi Atlantik, sa sličn­im brodom, ne ovim. Ovaj ne bi izdržao.

    .….Malen­im striče­vim autom se vraćamo preko sprženih brda. Čovek živi na tom ostrvu, bez suvišnih pri­jatel­ja, ule­pljen u posao i tu nejaku prašn­javu mašinu koja se kvari, on je psu­je sam na dru­mu, u brdi­ma, kao ženu, kao kamilu, ali je voli, sig­u­ran sam i razumem ga. Uđem i zalupim vra­ta kao da ih nikad neću pono­vo otvoriti. Lju­bi­mac štekće, ali ne posus­ta­je, ovog puta. Sunce je na izmaku. Otvaram pro­zor i udišem duboko, kao da otkri­vam vazduh.

    .….Miris sveže pečenih rol-viršli i netaknute površine vode u rano jutro. Otvara se zavesa, slič­na pozorišnoj, ali man­ja. U pitan­ju je pano za izložbu zbog koje smo se volšeb­no obre­li u njenoj sobi. Ne shvatam kako radi, ona se osme­hu­je, ja se osme­hu­jem, ona mi pokazu­je još jed­nom, gle­da me, povlači kanap, pur­purni pliš klizi tamo i nazad, nika­da ne bih bio sposoban da sas­tavim neš­to slično niti razumem kako rade mašine, ali kažem da shvatam. Želim da me uzme za ozbiljno. Kad kren­emo oda­tle zaus­tavl­jam je u trouglu od drveća.

    .….„Znaš da je trougao savrše­na geometri­js­ka figura.“

    .….„Savrše­na za šta?“, ne pita, ali čitam to i puno drugih pitan­ja u njenom pogle­du. Može samo da se ćuti ali i da se kaže sve i dal­je od toga. Kad kren­em oda­tle, krug je zatvoren, pro­davac jabu­ka insi­s­ti­ra na popus­tu za prvu mušteriju.

    .

    *

    .….Kad se nared­ni put sret­nemo, dok u mal­im gutl­ja­je­vi­ma ispi­jamo kafu, na stoli­ca­ma koje se klate, pitam je o stricu i ljudi­ma dole. Sari i Džonu. Kaže da je Džon umro god­inu ili dve posle onog našeg izle­ta, onog leta.

    .….„Srčani udar, ipak se nije mučio. Sara je kod dece, u Aus­tral­i­ji… Div­na žena.“

    .….„Da, ona je bila jako prijatna.“

    .….Nas­me­je mi se. Bez obzi­ra na sve. Uopšte se nije prome­ni­la. Osim, mož­da, tog nečeg s noga­ma, koliko me sećan­je služi. Verovat­no zbog tere­tane koju pominje.

    .….„Mož­da te loše služi“, kaže i gle­da me, pom­no, široko, pot­puni pro­mašaj, nepri­jat­no mi je što sam to pomenuo.

    .….„Hoćeš ti tamo, na trolu?“

    .….„Ne, autom sam.“

    .….„Da, izvi­ni, i mene sećan­je loše služi.“

    .….Nas­me­jem se. Ona me gle­da. Ozbiljna.

    .

    *

    .….„Ma, glupo je.“

    .….„Zaš­to, reci.“

    .….Ćutim. Koračam i gledam dole.

    .….„Reci“, upor­na je ona odnekud.

    .….„Jesi se nekad… Je l’ ti nekad palo na pamet kako bi… Kako je…“

    .….„?“

    .….„Ma, niš­ta.“ Pocrvenim.

    .….„Ne, čekaj, sve, sve zapra­vo. San­jao sam, kad sam ono rekao, napisao, da sam i ja san­jao, to sam san­jao a onda sam još i video ona tvo­ja dva kru­ga na šemi“. Sve što se ikad i sve što bi ikad, s pre­sekom koji je ovde i sada. Otkri­ješ naknad­no da te je krivul­ja sna zavela, ali bez obzi­ra na sve, ose­tio sam, bilo je tu, naiš­lo je neverovat­no jas­no kako bi to, kako je sve to mog­lo da… Mis­lim, da nije bilo…“ Pretvorim se u tan­ki prozirni papir.

    .….Ona ćuti kao nauljene makaze. Ćutimo.

    .….„Rekao sam da je glupo.“

    .….Kon­ačno se nas­me­je. I ja se nas­me­jem, u retro­vi­zoru s naočari­ma. Kao na šemi. Na vrhu spi­rale tunela čeka krista­lan dan i ram­pa koja nas razd­va­ja. Pomis­lim da se jed­nom sig­urno neće podići.

    .

    .

    .

    .

    .