Nazovi Krležu

Mirjana Marinšek Nikolić
Lat­est posts by Mir­jana Mar­inšek Nikolić (see all)

     

     DANAS

     — Odlomak -

    PROLOG

     

    Zaš­to „Danas“? Zaš­to danas, o Krleži i časopisu „Danas“?

    I to, na mar­gina­ma 75. godišn­jice ovog časopisa?*,**

    Godine 1934. (od jan­u­ara do maja), u kli­mi bujan­ja neke nove društvene svesti i društveno-poli­tičk­ih odnosa, izlazi iz štampe novi časopis „Da­nas“. Ure­đu­ju ga Miroslav Krleža i Milan Bog­danović. Redak­ci­ja časopisa je u Beogradu, u uli­ci Kral­ja Petra, 59. u atel­jeu Petra Dobrovića. Slikar Dobrović, u svom atel­jeu, ski­ci­ra likove i započin­je sliku velikog for­ma­ta: — „U redak­ci­ji časopisa Danas“.

    Miroslav Krleža u Beogradu, u Dobrovićevom atel­jeu sa Milanom Bog­danovićem ure­đu­je tek­stove o: izdavaštvu, književnos­ti, umet­nos­ti i medi­ji­ma. I nji­hovim odno­som pre­ma javnom mnjen­ju, slo­bo­dama i prav­i­ma čoveka.

    Zaš­to su baš taj naziv „Danasov­ci“ odabrali za svoj časopis? Umet­ni­ci koji su ga „osmis­lili“ s pravom su držali do višez­nač­ja nje­gov­og nazi­va. Jer nas oni, u svakom bro­ju ovog časopisa, pod­seća­ju na nje­gov naziv: reči sa više smisaonih značen­ja. Naime, naziv ovog dela vezu­ju za društveni angaž­man, stav, pod­sećan­ja i obećanja.

    Avan­gar­da je, bilo da joj oduzmete ili ostavite suštin­sko značen­je, prethod­ni­ca, „straža“ pram­ca. Ili, u metaforičnom značen­ju: istureno pero, vrh pera. Ova reč nameće odgov­ornost nad pamćen­jem oni­ma koji se upuste u pus­tolov­inu da bi saču­vali „poneš­to“ od kul­turnog zaborava.

    Zaš­to gov­oriti danas, o „Dana­su“? U čemu je „današn­ji­ca“ danas različi­ta?

    Pod­sećan­ja radi,„Sloboda duha“ (La lib­erte de l‘esprit) Pola Valer­i­ja, ob­javljena je u Parizu 1939. A prva reč u poglavlju „Odgođe­na demokrati­ja“ je reč danas. Mada to nije i posled­n­ja reč, mož­da je tre­ba pro­tu­mači­ti kao odjek pitan­ja koje je on tada postavio: Šta čini­ti „Danas“?

    Ta zap­i­tanost posta­je spir­i­tus agens (duhovni pokre­tač) osni­vači­ma i kre­atorima jugosloven­skog časopisa „Da­nas“, te 1934.

    Zaš­to ne uoči­ti i jed­nu analogi­ju? I Valeri u svo­joj knjizi „Slo­bo­da duha“, kao i Krleža i Bog­danović, nagov­eš­ta­va krizu, ako tako može da se nazove, koja kul­turni kap­i­tal dovo­di u opas­nost, jer: „reč je o kap­i­talu koji nas­ta­je, troši se, uveća­va se, i koji propa­da kao sva­ki zamis­livi kap­i­tal“.

    Zaš­to?

    Ako je reč o kap­i­talu zvani kul­tura (ili civ­i­lizaci­ja), to su mater­i­jal­ni predme­ti – knjige, časopisi, slike, note, instru­menati, itd. koji ima­ju svo­je verovat­no tra­jan­je, koji su trošni i pro­lazni, kao i sve stvari. Ovaj mater­i­jal nije dovol­jan ako nema lju­di koji­ma su potreb­ni i koji ume­ju nji­ma da rukuju.

    Da bi mater­i­jal­na kul­tura bila kap­i­tal, ona traži žive ljude koji­ma je potreb­na i koji ume­ju da se njome služe – ljude željne znan­ja i umeća koji ima­ju snage za unutrašn­ji pre­o­bražaj i razvi­jan­je svo­ga duha. I, s druge strane, koji ume­ju da steknu i upražn­java­ju, intelektu­alnu dis­ci­plinu, da bi upotre­bili arse­nal vekovi­ma priku­pljenih znanja.

    O tome razmišl­ja i slikar Dobrović da kao slikar nikako nije i ne može da bude neki društveni refor­ma­tor, ali zato nje­gov stav pre­ma izgrad­nji jednog novog društ­va mora da bude nepokole­blji­vo poz­i­ti­van. U tom okviru on drži da je svo­ju slikarsku i kul­tur­nu ulogu izvršio samim tim ako je objekti­van isto­ri­ograf svo­ga vre­me­na u kome živi (…) Tako je svo­jim nizom por­treta pokušao da (…) u nji­ma upra­vo anatom­s­ki razotkri­je onu psi­hološku povezanost koja ove ljude vezu­je za jedan društveni angažman.

    U ovom, po for­matu najvećem Dobrovićevom delu, prikazani su članovi re­dakcije: Marko Ris­tić, Veselin Masleša, Vasa Srzen­tić, Milan Bog­danović, Miro­slav Krleža, i Petar Dobrović. Svi oslikani karak­teri delu­ju mod­ern­im rečnikom rečeno japi­jevs­ki ozbiljno. Kao da su bili (a jesu) sves­ni nadolazećeg haosa (u pitan­ju je II svet­s­ki rat) i pro­pratne pojave ras­padan­ja kap­i­ta­la zvanog kul­tura, civ­i­lizaci­ja. U tom smis­lu naslikana gru­pa odabranih upuš­ta se u pusto­lovinu: ulogu intelek­tu­ala­ca u istorijs­kom trenutku.

    Na Dobrovićevoj sli­ci „U redak­ci­ji časopisa „Danas“, prikazana je ekipa, tzv. grup­ni portret i auto­portret Dobrovića. Na kome on sebe pred­stavl­ja u ulozi slikara.

    Plat­no na štafe­la­ju je vidlji­vo belo. Praz­no. Što raz­liku­je skicu od završnog dela, jer na ski­ci pos­to­je naz­nake slikarskih poteza. Pa šta se onda može zaključi­ti o ovoj sli­ci? Ovo delo on vezu­je za svoj društveni angaž­man, stav, pod­sećan­je. Na sli­ci je postavl­jeno plat­no na štafe­la­ju u pros­toru Dobrovićevog salo­na. Ujed­no, enter­i­jera redak­ci­je koju čine i bib­liote­ka i pisaći sto.

    „Danasov­ci“ su kri­tičari mal­o­građanš­tine, kiča u književnos­ti i kul­turi; čine tzv. „građan­s­ki sloj intelek­tu­alne lev­ice“. Nji­ho­va društve­na ulo­ga je mnogi­ma u spo­ju nespo­jivog. Spo­ju „elit­is­tič­ki građan­skog“ i „lev­og“ angaž­mana u tadašn­jem društvu.

    Maja 1934. odlukom Nar­o­dne skupš­tine Kral­jevine SHS, časopis „Danas“ je ukinut.

     

     

    Lica:

    Glu­mi­ca (sred­njih god­i­na, sug­es­tivnog glasa i pojave)

    Nara­tor (uvjek skriv­en u sjen­ci, sa šeširom na glavi; star­i­ji držeći čov­jek, vrećaste fig­ure, vis­prenog duha, artikulisanog glasa; kao čarob­n­jak sa šeširom; u mah­ni­tosti ga baca na sto­lac i stropoš­ta­va se na nje­ga, u dobrome tonu će ga bac­i­ti uvis, hvatati u letu ili bac­i­ti u kut kad mu dosadi)

    Kol­porter (mladić, žus­trih kret­nji, bučnog glasa)

    Rus­ka emi­granti­ca (muškarac sred­njih god­i­na, vizuel­no dojmlji­va figura)

    .

    .

    SCENA 1

     

    (Polako se gase svjet­la, svjet­lost top reflek­to­ra obas­ja­va samo lice Glu­mice; bije­lo, poma­lo izmučeno):

     

    Glu­mi­ca:

    Jučer je… sahran­jen Krleža!

    On opsjed­nut čita­va živ­ota mrt­vačni­ca­ma, sprovodi­ma i smrću, i sam je morao da odleži neko­liko dana. U nekoj mrt­vačni­ci, kažu. Dok prođe Nova god­i­na. Sahrana na Mirogo­ju bila je po jed­nom stereotip­nom, posuđenom cer­e­moni­jalu. Opet je „nepoz­nat netko” loše reži­rao nje­govu posljed­nju pred­stavu. Mučno mi je. Mučno.

     

    (Svjet­la se polako pale; Glu­mi­ca korača­ju­ci po sceni, gov­ori; ode­ve­na u crn­inu; barokna halji­na do zemlje):

    Sahran­jen je Krleža. A nje­go­va djela? „Štam­pa­ju ga u Istri. Reče mi nedavno jedan zagre­bač­ki izdavač, dodavši: „Ah, taj lje­vičar…”. Osta­la je šut­n­ja…

    Znade li on, da su sve bitke okončane, budu li sprem­ni i ovi i oni da pri­jes­tanu glu­mi­ti prvake svo­jih dra­ma? Znade li on da je pri­je 75. god­i­na, u Kral­jevi­ni SHS, iza­š­lo iz štampe prvo izdan­je časopisa „Danas”? Znade li on, da su baš kol’ko jučer, zbi­jeni za istim stolom, „danasov­ci” iz stam­bolka­pi­jskih fildžana jed­nako srku­tali kavu? Znade li on što su „danasov­cipri­opštili… u „Dana­su” koji je potom smaknut?

    (Krat­ka pauza, pa naglo, isko­raču­jući i kuck­a­jući se po čelu, kaže):

     

    Tako je to ovd­je, ono­ga ko fura napri­jed, zveknu po čelu… A čelo, nije stražn­ji­ca, dugo bridi…

     

    (Krat­ki zvučni pres­jek; zatam­n­jen­je dok Nara­tor gov­ori; iz sus­jedne pros­tori­je čuje se nadolazeći glas, lice se u vidu sjenke pojavlju­je u prvom planu…)

     

    Nara­tor:

     

    Savršeno je glupo i nedos­to­jno prav­dati se s anon­imn­im i nepis­menim advoka­ti­ma komo­ra i činovnici­ma priv­i­le­gi­ranih bana­ka „tko sto­ji lje­vo”, ali neka ti nametljivi i pre­glas­ni „lje­vičari” upamte jedan put za uvi­jek: dosadi­lo mi je gle­dati tu intelek­tu­al­nu papaz­jani­ju što sebi utvara daje vulkan… jer ako je sudi­ti po inteligen­ci­ji, kada ona pro­ma­tra to svo­je „kre­tan­je uli­je­vo”, često se pod tim ne podrazu­mi­je­va pri­b­liža­van­je mark­sis­tičkim ili komu­nis­tičkim solu­ci­ja­ma već uglavnom samo oštri­ji anti­režim­s­ki stav. Ali onaj koji nije motivi­ran klerikalnim ili franko­vačkim argu­men­ti­ma već zas­tu­pa građan­sku demokraciju…

     

    (Pojačava­ju se svjet­la, Glu­mi­ca korača­jući po sceni, govori)

     

    Glu­mi­ca:

    Orig­i­nal Krleža. Poslužen, u „Dana­su”, kao da je pro­hibi­ci­ja. Kao pok­lon-paket onome što je usljedi­lo. Pros­to mi sa har­ti­je zau­dara taj poče­tak 1934. kada tamo, neki sum­n­jivi lju­di, svakako tipovi, započin­ju svoj dija­log sa društven­om stvarnošću. A to, nakon toga što se desi­lo, sto­ji u poli­ci­jskom arhivu. U redak­ci­ju upada­ju tro­ji­ca poli­ca­j­tosa, zapli­jen­ju­ju primerke i… MU…H…UR!

     

    (Krat­ka pauza, pa kaže):

    Danas… je 75. god­i­na od kako su „Danas” str­pali u aps! Gri­ješkom? Ha! Nakon pet izdan­ja, povučen je iz književnog prometa kao neka fal­si­fiko­vana i opas­na novčan­i­ca. Da je prvo izdan­je kas­ni­lo samo neko­liko ned­jel­ja, ceo tiraž bi odmah bio uništen. Što velite? Izmišl­jeno? Sve je izmišl­jeno! Danas kao i onda. Čujte, samo one budalaš­tine iz zborni­ka: „Zbo­gom par­ti­je — lju­di mis­le, lju­di gov­ore”, štam­panog 90-tih u Bel­gi­ji! Gdje kroz fraz­er­sko i jalo­vo teo­retiziran­je naručene tek­stove pišu sen­zaci­ja željni intelek­tu­al­ci oku­pljeni za kavan­skim stolovi­ma! Mis­lite li da između moral­ista i lupeža danas, ima neke razlike?

    Kol­porter:

     

    (Na scenu upa­da naglo i glas­no viče):

    Najnovi­je vijesti: Tito u Sudanu, Nova Gor­i­ca, Čedad — Akvile­ja, Saj­gon, rat je legao da spa­va do 2. jan­u­ara u šest sati ujutro, Ham­fri u Mon­rovi­ji, Žen Min Ži Bao, Mao Ce-tung, Liu Šao-či, Boži­dar Gru­bišić pror­iče što nam donose dani… Dok­tor David Siberia iz Nju­jor­ka tvr­di da će 2139-te svi stanovni­ci na zemlji biti ludi… Svještenik u katoličkoj crkvi u Dubrovniku o Krleži­noj „Ago­ni­ji” gov­ori kao o djelu masonske pro­pa­gande i pozi­va građane da ne pohađa­ju ovakve skan­dalozne pred­stave… Najnovi­je vijesti…!!!

    (Kratak zvučni pri­je­sek, zatam­n­jen­je. Pono­vo meka svjet­la. Glu­mi­ca sje­di na stoli­ci nasuprot koje je dru­ga stoli­ca kao u kupeu vago­na. Na stoli­ci preko puta, Rus­ka emi­granti­ca, sa naočari­ma, sklad­no obuče­na u kos­tim kraću sukn­ju i sako iz mode 50-tih god­i­na, cipele sa visokim štik­la­ma, elegantna…)

     

    Glu­mi­ca:

     

    (samoj sebi, kao u mono­logu, gleda­jući u nirvanu)

     

    Smrt Krleži­na, koja me dovo­di u Zagreb, ras­tre­sa me. Ne želim se sjećati Krleži­na doma. Kao nekoć. Doma, sa Belom, „ženom koje više nema”. Otišla je pre Krleže. Umela je tako zanos­no stvoriti kaza­l­ište: mjesto za njen leš utopi­lo se u cvi­jeću u pred­vor­ju HNK‑a. Ona, zla­tokosa, u cmoj toaleti od baršu­na, grofice Castel­li iz Glem­ba­je­vih, ili sjećam li se dobro, u crnoj odež­di Dur­ren­mat­tove Stare dame?

     

    Rus­ka emigrantica:

     

    (okreće se Glu­mi­ci i neposrijedno)

     

    Poz­navali ste je? Belu?

     

    Glu­mi­ca:

    (kao u mono­logu — samoj sebi)

    Sed­im uz čaj, Bok­erini­je­vu Sta­bat mater, a vama dra­ga Ofe­li­jo, želim neš­to najl­jepše: svu sreću dramske umjet­nice”. Napisala mi je. Sećam se i danas nad­st­varne tišine u Mal­om kaza­l­iš­tu u Frankopan­skoj, dok je u ulozi barunice Lem­bach izgo­var­ala svoj monolog. (naglo se trgne) A vi? Ko ste vi?

     

    Rus­ka emigrantica:

     

    (gleda­jući je pra­vo u oči)

     

    Ako hoćete, gospođa. Ona, koju je Krleža nepraved­no „opalio” u „Dana­su”, ne baš blis­tavim ali zlob­n­im dos­jetka­ma. Zbog kojih je cijeli Zagreb nam­jer­avao doći k meni sa sladun­jav­im izraz­i­ma suću­ti. U jed­nom članku naz­vao me je „četvr­tim pravcem soci­jalne književnos­ti” i nije objas­nio kakvi su i gdje se nalaze osta­la tri. Naz­vao me je i… (pauza)… uostalom to nije važno. Znate, bio je to jedan od nje­gov­ih ver­bal­nih anti­semit­skih ispa­da; ne onih bor­benih, nego stalešk­ih. Čini se da je to uza svu svo­ju pamet, on od det­injst­va, san­jario o tome da se ponosi svo­jim podri­jet­lom… a anti­semi­ti­zam je, kod ovakve djece, zamišl­jeno pra­vo na bilo koju pred­nost. No, upoz­nala sam ga znat­no rani­je, 1925. za vri­jeme nje­go­va Izle­ta u Rusiju…

     

    Glu­mi­ca:

     

    (upa­da joj u riječ)…

    Ne želim više niš­ta čuti… Vi izgle­da niš­ta nećete saču­vati za sebe? Ovo je ozbil­jan, tužan, tako reći trag­ičan trenu­tak… Danas je Krleža u svome mirogo­jskom sarkofagu. Ne, ne želim više niš­ta čuti…

    Rus­ka emigrantica:

     

    (samou­vjereno ali toplim tonom)

    No, ja ću vam ipak reći svu svo­ju istinu. Kad je sve — i vese­lo i tužno — tako živo u mome sjećan­ju, kad je živ­ot nakon nji­ho­va odlas­ka postao još prazni­ji… znate, to naše staro, izl­izano pop­ut pisama pri­jateljst­vo („Ach bitte dich”) vri­jede­lo je više od…

    Glu­mi­ca:

     

    (upa­da joj u riječ)

    Riječ o Krleži, Krleži koji se još nije ohla­dio, o Krleži koje­ga više nema i neće biti, o nje­mu se val­ja sjećati, pamti­ti — čuvati se pre­jak­ih riječi…

     

    Rus­ka emigrantica:

    Neću o Krleži, to su sjećan­ja na dra­goga mi čov­je­ka — na nje­govu snagu i sla­bosti, nje­govu čarob­nost i ose­bu­jnos­ti. Neću posta­ti Krleži sudac, kao što mu nisam posta­la niti pri­jatelji­com. Spo­ji­la nas je sud­bi­na. Sud­bi­na zvana Bela. Pris­jećam se samo zas­trašu­juće­ga i lje­poga u našoj bliskosti! Obo­je su bili vrlo privlačni, obo­je su snažno privlačili i isto tako odbi­jali. Sjećam se pis­ma koje mi je ona napisala: „Poderi te ofu­cane i, vjero­jat­no požut­jele lis­tove — živi anakro­nizam! Trgaj sve, kao što ja trgam — nemilos­rd­no, NISMO GIMNAZIJALKE!!!“

     

    (Svjet­la se naglo gase)

     

    SCENA 2

     

    (U svjet­losti top reflek­to­ra vidi se samo lice Glu­mice; bije­lo, poma­lo izmučeno):

     

    Glu­mi­ca:

     

    Kuća na Gvoz­du; cvrkut pti­ca. I pogled na Gorn­ji grad. Zvonik otku­ca­va vri­jeme. A danas, on je u svome mirogo­jskom sarkofagu. I kad vam kažem: da, isti­na je da na Trgu bana Jelačića u Zagre­bu nema više ni knjižare „Krleža”. I tako, u izlogu sada sto­je džo­js­ti­ci, miše­vi i slične per­ifer­al­i­je. I kad vam kažem: da, nema više ni Jugoslovenske knjige”, u izlogu… pauza… Dođe mi da dreknem! Kome da kažem?

    (Kratak zvučni pri­je­sek; zatam­n­jen­je dok Nara­tor gov­ori; iz sus­jedne pros­tori­je čuje se nadolazeći glas, lice se u vidu sjenke pojavlju­je u prvom planu…)

     

    Nara­tor: 

    Baš je briga ovu družbu trgo­v­ačk­ih put­ni­ka, gen­er­ala, meše­tara, dem­a­goga, lajava­ca, lažo­va, kuplera i kupler­aj-majs­to­ra što čov­jek pod zvi­jez­dama samo­tu­je, kad mogu da ratu­ju, da pob­jeđu­ju, da zarađu­ju, da uži­va­ju. Sada su knjige spuštene na raz­inu običnih pred­meta i toliko obezvri­jeđene. Vape iz kuto­va izlo­ga za nekim tko će ih kupi­ti i proči­tati. Pre­ma­lo pis­menih, a suviše knjiga…

     

    (Pojačava­ju se svjet­la, Glu­mi­ca korača­jući po sceni, govori)

     

    Glu­mi­ca:

    Šta nam znače ove riječi… ove riječi na sceni? Da nam je netko rekao da će Krležine riječi ljeteti kao bumer­anzi koji razbi­ja­ju laži i lice­mer­st­va, padati maske… nika­da ne bis­mo pov­jerovali u dra­mu soci­jalne istine. Kao da smo danas u Ago­ni­ji!…

    Laži.

    Obmane.

    Beda tranzi­ci­je.

    Ide­ološko manipuliranje.

    Poli­tič­ka trav­es­ti­ja. Taj sunovrat!

    (zauz­i­ma teatral­nu pozu i obraća se publici)

    Osjećam kako više ne mogu… Pojmite li vi to? Mene iri­ti­ra sve! Ja već tri godine rab­o­tam u ovoj buti­gi, ja tu pušem cifre, kro­jim i šil­jem pakete, ja dvorim konte, ja sam to još mogla da pod­ne­sem kao nekakav provi­zorij, kao neš­to što je bilo improvizaci­ja u brodolo­mu, ali taj brodolom tra­je već četvr­tu god­inu, i tu nema nikakvog izgle­da na bolje!

    Bude me na grani­ci. Ljubazno traže putovnicu. „Dobro veče… Vaš pasoš, moliću lepo… pa… onda vele: „Dobro došli u Srbiju”.

     

    Kol­porter:

    (Na scenu upa­da naglo i glas­no viče):

    Danas! Najnovi­je vijesti:

    Diplomi­rani stu­den­ti Kalkute ne mogu da nađu posla. Mno­gi od njih i pored diplo­ma čiste cipele po uli­ca­ma Indi­je i stu­pa­ju u opštinske čis­tačke kolone.

    Vijesti!!! Amer­ič­ki bankar Insul Amerikance ošte­tio sa 45 mil­i­jar­di dinara, zaku­pio brod „Meo­tis” i sada beži preko Sre­dozemnog mora.

    Vijesti!!! Beograd. — Stan­je zdravl­ja g. Branisla­va Nušića, književni­ka, sinoć se naglo pogorša­lo, nes­tao mu nje­gov angors­ki mačak Toša!

    Najnovi­je vijesti!!!

     

    Glu­mi­ca:  

    Dak­le, u inozem­stvu sam ?… Smi­ješno. Ali i istinito.

    Smrt bliske osobe, i ovaj put koji me vodi nazad Beogradu, uvek me strese. Izbaci me iz kolosi­je­ka. Imam pre­dos­jećaj da „kolosi­jek” kojim već god­i­na­ma putu­jem, ne ide u dobrom smjeru. Vrati­ti se živ­o­tu, kažem sebi. Makar uz pomoć smr­ti. Tuđe smrti.

    Suro­vo?

    Ali istini­to.

    Kupi­la sam Krležinu knjigu u izdan­ju “Min­erve” iz 1932-ge, da bih proči­ta­la tu Ago­ni­ju zbog koje se lju­di veša­ju o zav­jese. Sjećam se i danas nad­st­varne tišine u Mal­om kaza­l­iš­tu u Frankopan­skoj, dok je glu­mi­ca — trenut­no ne mogu da se sje­tim njenog ime­na — u ulozi barunice Lem­bach izgo­var­ala svoj monolog. Ali se dobro sjećam ono­ga trenut­ka kada mi je neka­da davno, Bela Krleža, sada već pokojna,telegramom dojavila:

    „Sjed­im uz čaj, Bok­erini­je­vu Sta­bat mater, a vama dra­ga Ofe­li­jo, želim neš­to najl­jepše: svu sreću dramske umjetnice”.

    Da, Bela. Njen klavir s bečkim meh­a­niz­mom Rudol­fa Stelzhem­n­era iz 19. stol­jeća, iz kuće na Tuškan­cu. Na nje­mu je Belin portret iz 1925. godine, sig­ni­rana fotografi­ja uraml­je­na sre­brn­im okvi­rom te dvi­je skulp­turice: Pet­ri­ca Kerem­puh Antu­na Augustinčića i neka, rekla bih: figu­ra muškar­ca. Iznad poli­ca za knjige, od lije­va na

    desno, neko­liko sli­ka: uljeni portret Krleže, dar Petra Dobrovića…

    (Glas iz zvučni­ka):

    Krleža ide k vama.

    U ned­jelju, 6. maja 1934. pos­jetit će Ris­tića u Vrn­jci­ma, sku­pa sa Rib­nikarom. Nije dopus­tio da ga se najavi. Donio Ris­tiću novi broj časopisa „Danas”. S riječi­ma: zabran­jen je!

    Posli­je čajanke u kući dr Živadi­novića, na vječeri i sjedelj­ki uz kon­jak, u „Šva­j­car­i­ji”.

    Pos­jetit će man­a­s­tir Ljubostinju…

     

    Glu­mi­ca:

    Pitate me zaš­to samo pet bro­je­va „Danasa”? Teško je kri­tiko­vati nar­od kojem pri­padamo. Oni koji suviše hvale svo­je, gube na ugle­du kod drugih. Jed­nako sada, kao i te, 1934. Krleža i Bog­danović, odluču­ju da časopis štam­pa­ju latini­com i ćir­il­i­com: priloz­i­ma Mar­ka Ris­tića, Koče Popovića, Bran­ka Gavele, i drugih; grafika­ma Hege­dušića, Dobrovića.

    A bilans, pitate me? Rekoh li: pet izdatih, neko­liko stoti­na pro­datih i osam dinara po jed­nom prim­jerku. „Danas” je epi­log nji­hovih razmišl­jan­ja o našem mjes­tu u nekom novom društvu evrope­ja­ca. Pre­dočenih u tek­stu na poleđi­ni časopisa!

    (Kratak zvučni pres­jek; zatam­n­jen­je dok Nara­tor gov­ori; iz sus­jedne pros­tori­je čuje se nadolazeći glas, lice se u vidu sjenke pojavlju­je u prvom planu…)

     

    Nara­tor:  

    Ne uzru­javaj se što je „Danas” u Beogradu štam­pan latini­com! Ne buni se što je „Danas” štam­pan i ekavs­ki i ijekavs­ki. Starče­vić je pisao ekavs­ki, a Vuk ijekavs­ki. Ako mis­liš da si dobar Hrvat samo zato što pišeš srp­skim pravopi­som — Vukovim, i da si dobar Srbin samo zato, ako nećeš da čitaš niš­ta što nije pisano samo kajkavskim — dak­le hrvatskom ekavštin­om, uvaži da su Ante Starče­vić i Vuk Karadžić bili barem tako dobri nacional­isti kao što si ti.

     

    Glu­mi­ca: 

    Veli­ka je stvar to naše balka­n­sko otriježnjenje.

    Od sve­ga.

    Dok čekam na rampi da se završe sve te usko­granične for­mal­nos­ti, zaključu­jem da spol­ja, svi izgledamo pril­ično normalno.

     

    Kol­porter:  

     

    (Na scenu upa­da naglo i glas­no viče):

    Najnovi­je vijesti!!! U selu Duči­ni, kraj Sopota, u svađi zbog deobe iman­ja, mla­di sel­jak Mio­drag Živanovič ubio iz revolvera oca i maće­hu, koju je davno mrzeo. Zatim pob­je­gao u pol­je gde je

    pokušao da se ubi­je, ali je revolver bio prazan.

    Vijesti!!! Fran­cus­ka poli­ci­ja pron­ašla je Lava Trock­og u jed­noj vili kod Fontenbloa. Troc­ki, koji je imao odobren­je da se nas­tani u ovom mes­tu, izjavio je vlas­ti­ma da sada priprema četvr­tu inter­na­cionalu. Bit će prog­nan. Nijed­na ga drža­va neće.

    Najnovi­je vijesti!!! U Aus­tri­ji “Wiederver­christlichung”: otpušteno iz službe 1200 činovni­ka zbog svo­jih politlčk­ih ubjeđenja.

    Vijesti!!! Posljed­nji haj­duk u okoli­ni Beogra­da, posle velike potere, pao je najzad vlas­ti­ma u ruke.

     

    Glu­mi­ca

    A… briga za novac, briga za posao, briga za kred­ite, za stanove i kuće, za dotra­jale, aus­puhom pro­gor­jele auto­mo­bile? Uz doplatu par hil­ja­da europ­skih mon­e­ta? Živi­mo li tako zbog uzro­ka ili posljed­i­ca?

    Izmi su nas izjeli.

    Kako s vana, tako i iznutra.

    Šta smo? Mar­gin­al­i­je vlasti­tih života?

    Nemoguće je više u bije­di u večnom strahu pred sutrašn­jim danom slikati maslin­jake i pla­vo more. To me više ne zado­vol­ja­va. Piše Dobrović Krleži 1933. slika­jući Dvors­ki cer­e­moni­jal „iza zatvorenih vra­ta Kral­jevine Srba, Hrva­ta i Slove­naca”. Na sli­ci raskošnog enter­i­jera, sa paže­vi­ma koji sto­je ispred vra­ta, teče krv. Ako sluča­jno svi­jet ne polu­di i ne bude nes­reće(?) izložit ću već na jesen u Berlinu(?)… Sli­ka, kao ned­vo­jbeno pret­skazan­je prom­je­na, pred rat u Evropi.

    (Kratak zvučni pres­jek; zatam­n­jen­je dok Nara­tor gov­ori; iz sus­jedne pros­tori­je čuje se nadolazeći glas, lice se u vidu sjenke pojavlju­je u prvom planu…)

     

    Nara­tor:

     

    (a pro­pos Krležine objavnice):

    Nitko me neće! Hrvati mi odriču da sam Hrvat, jer sam mark­sist, a mark­sisti neće sa mnom, jer sam pes­imist, mal­o­građanin i rodoljub. Katoli­ci me optužu­ju s nemorala, jer ime bož­je pišem mal­im b. i jer sam kućevlas­nik, (što nisam, a oni to jesu), a književni­ci mi odriču da sam književnik, jer sam tuđin­s­ki agi­ta­tor i plaćenik. Lje­vičari iz „Kul­ture” neće me jer sam „l’art-pour‑l’artist“ (što oni jesu), a „Obzor” me neće jer sam Jugosloven, a „Obzor” propovi­je­da jugosloven­st­vo od počet­ka. Osim što sam po jedno­glas­nom mišl­jen­ju naše desne i lijeve „elitne man­jine” „mist­ik”, „metafizik”, „cinik”, „ide­al­ist“ i „sebelju­bivi ego­cen­trik”, ja sam i „mist­i­fika­tro”, „klevet­nik nacional­no i moral­no ispravne hrvatske javnos­ti”, „gang­ster koji reklami­ra sebe i judeo­mark­sis­tičko kap­i­tal­is­tičko poduzeće „Min­ervu”… Obman­ju­jući se da imamo tri književnos­ti, mi zapra­vo nemamo ni jedne jedine!

     

    Glu­mi­ca:

    Sjećam se da je pred kraj živ­ota, Krleža osaml­jen, slušao na Radio Zagre­bu pod­nevnu emisi­ju “Dogodi­lo se na današn­ji dan”. Dok je razmišl­jao o događa­ji­ma koje je pam­tio u “svom” kalen­daru, pris­je­tio se, eto, kako se na današn­ji dan pojavio prvi broj časopisa “Danas” iz 1934. “Halo, dobro­jutro, znate li zaš­to se javl­jam, zamis­lite, sje­tio sam se, danas se pojavio prvi broj… „Danas“-a! “Nemam niko­ga kome bih mogao tele­foni­rati”. Pa dru­govi, kako ste? Kako ste mi „Danas”?

     

    (Kratak zvučni pres­jek; zatam­n­jen­je dok Nara­tor gov­ori; iz sus­jedne pros­tori­je čuje se nadolazeći glas, lice se u vidu sjenke pojavlju­je u prvom planu…)

     

    Nara­tor:

    Anke­ti­rana gomi­la čov­ječanst­va, koja živ­otari po europ­skim gradovi­ma, dokazu­je da spa­da pod pojam plas­tične mase i da se kao tak­va može formi­rati kako „0ni” (koji su „gore”) to žele ili kako je „Oni­ma — gore” to u intere­su. Pros­ječan čov­jek nada se tra­jno i nepokole­blji­vo „boljoj budućnos­ti”, i u tom pogle­du on je neo­bično lakov­jer­na pub­li­ka za razne hokus-pokuse poboljšan­ja svo­jih ličnih pri­li­ka, o čemu san­ja u svo­jim fan­taz­i­ja­ma dnevno. Pros­ječnom čov­jeku se živi bez obzi­ra na to što mu je način živ­ota — samo priv­id­no — sve udob­ni­ji, a zapra­vo sve naporni­ji i sve ener­vant­ni­ji. Nje­gov živ­ot iz dana u dan sve je sku­plji, a kako je priv­id­no iz dana u dan istodob­no sve bol­je plaćen, on mis­li da će stići brz­inu kojom se kreću cijene. Među­tim, upra­vo ovaj način kako je on „bol­je plaćen”, prati skupoću kao pse­to kad njuši trag koba­sice u trči za zalo­ga­jem. Pros­ječan čov­jek, i sam bezglav, član je današn­jeg obezglavl­jenog društ­va, a kako ga u ovom obezglavl­jenom društvu obman­ju­ju jef­tin­im pri­je­vara­ma i trikovi­ma, on se zado­vol­ja­va nogomet­nom lop­tom, klađen­jem na kon­jskim utrka­ma, krvavom štam­pom. Živ­ot na taj način presta­je biti živ­ot, on se sve više pret­vara u društveno stan­je, u despoti­ju maši­na i mašiner­i­je. Mal­og, sitnog, pros­ječnog čov­je­ka zan­i­ma­ju dvi­je stvari: fud­bal više, a poli­ti­ka kako kada, kon­junk­tu­ral­no, man­je strastveno, sli­je­po jer on je pit­o­mi dvopap­kar, kreće se bezide­jno u bezide­jnom stan­ju, spre­man da svakog časa postane bezide­j­na topovs­ka hrana.

    .

    .

    SCENA 3

     

     

    (Kratak zvučni pres­jek, zatam­n­jen­je, Pono­vo meka svjet­la. Glu­mi­ca sje­di na stoli­ci nasuprot koje je dru­ga stoli­ca (kao u kupeu vago­na). Na stoli­ci prekoputa, Rus­ka emi­granti­ca, sa naočari­ma, sklad­no obuče­na u kos­tim – kraću sukn­ju i sako iz mode 50-tih god­i­na, cipele sa visokim štik­la­ma, elegantna…)

     

    Glu­mi­ca:

     

    (obraća se saput­ni­ci)

    Kupi­la sam prvu Krležinu knjigu u izdan­ju “Min­erve” iz 1932-ge, da bih proči­ta­la tu Ago­ni­ju zbog koje se lju­di vješa­ju o zav­jese. I „Danas” iz 1934. Na zagre­bačkoj auk­ci­ji, po cijeni od 76 kuna.

    Bitke su završene — rek­li su mi — pa šta onda… Šta ima loše u tome što se i vin­jak „Glem­baj” jed­nako dobro prodaje?

    Par­don Gospođo! Uma­lo da zab­o­rav­im: luks-blješ­tave stolove, ormare, police, divane, skupoc­jene slike i tepi­he, svjetiljke, stat­ue i stat­uete. Usred tog luk­sa u kući Krleže na Gvozdu…

     

    Rus­ka emigrantica:

     

    (upa­da u riječ živahno)

    Sjećate se Opati­je, Briona 50-tih? Kada je Bela, mož­da greškom, posta­la Dru­ga dama tadan­je Jugoslav­i­je? I onog trača: kada je jed­nom prva dama zamo­lila pro­tokol da postavi, odnos­no pos­jedne, Belu ne na njeno mjesto, na koje­mu se Bela našla tko zna kako, a ne na ono koje joj po ran­gu pri­pa­da. Znadete li što bi mi ona sad odgov­o­rila: „Neis­crp­na lirs­ka fan­taz­i­ja naše Cukrice — bio je to jeda od najlji­gav­i­jih nadi­ma­ka što mi ga je Bela, na nemačkom dala: zvala me je šećer­na, medena”…

     

    Glu­mi­ca:

    (saput­ni­ci):

    Sno­bizam je tvo­rio tadan­ji soci­jal­izam, a umišl­jene lijeve dame krile su vlasti­tu prošlost. Eh te par­ti­zanske vele­posed­nice… Sjećam se Opati­je, Briona i pješčane plaže… Bila sam dijete i s čuđen­jem pro­ma­trala Belu i Krležu koji sjede u morskom plićaku. Krleža sa vezanom maramom po glavi — plašio se gale­bove kake! Bela, uvek s bril­jan­ti­ma u vodi… Umis­lila se je. Precijenila…

     

    Rus­ka emigrantica:

    (upa­da joj u riječ)

     

    kada će me strgnut i odbac­it… ovisi­lo je samo o njoj… bila sam Beli­na igrač­ka; čini se da je nje­na i Krleži­na istorod­nost, bila nji­hovim uzrokom i znakom dvopol­nos­ti… (umorno se nas­mi­ješi)… tako volim kada sve pobrkam i nju vidim mladu, blisku kao onda…

     

    Glu­mi­ca:

    Pomaknite se za trenu­tak s mjes­ta! I mijen­ja­j­mo temu! Kako može tro­je toliko različi­tih lju­di toliko pri­pa­dati jed­ni drugi­ma? Vi, Krieža, Bela… Tko ste vi Madeleine Petrovna?

    .

    .

    SCENA 4

     

     

    (Kratak zvučni pres­jek, kratko zatam­n­jen­je. Pono­vo svjet­la. Na sceni sama Glu­mi­ca sje­di na stoli­ci. Ulazi Madeleine Petro­v­na, pre­obuče­na Rus­ka emi­granti­ca, s kaze­tom manikirke i još neka dva pake­ta. Sce­na ruko­van­ja i

    ljubljen­ja s Glu­mi­com intim­na. Gov­ori s jakim ruskim naglaskom…)

     

    Rus­ka emi­granti­ca (ali­jas Madeleine Petrovna):

    Dobar dan, Lau­ra Miha­jlov­na. Kako ste? Ja sam samo na jed­nu min­u­točku, samo da vas vidim. Ja bila kod madam Tjereze, nemo­jte mis­li­ti da nisam bila, sve tamo ure­đeno! Ja samo nisam imala vri­je­me­na da skočim do vas! Zdravstvu­jte, dra­ga moja Lau­ra Miha­jlov­na! kako ste? Već vas dugo nisam vid­jela! Imate mno­go posla, je li, mno­go radite, je li?… Znate tko meni o vama u posljed­nje vri­jeme mno­go gov­ori? Izabela Georgi­jev­na, Herr von Križovec! Ona meni rekla (što nisam znala) da vi bili adla­tus venger­sko­ga pre­mi­jera, i to da vi i vaša famil­i­ja venger­skog notabiliteta!

    Glu­mi­ca:

     

    (izgo­vara naglašeno)

    Što to želite da mi kažete? To, da sve prelazi iz ruke u ruku, iz kuće u kuću, iz sis­tema u sis­tem… s jednog na dru­gi off­shore bankovni račun? Kad bis­mo samo imali hrabrosti osvi­jesti­ti sami­ma sebi ili drugi­ma, da nam je dik­tatu­ra smet­a­la da se der­e­mo, prosv­je­du­je­mo… Građanko Petro­v­na… ali­jas Kohn ili Kohno­va, već mi zuji u uši­ma od te cijele priče — do sada vas to nije zan­i­ma­lo, ali će vas usko­ro zan­i­mati… (krat­ka pauza, pa naglo)… Jeste li vi glasali za komu­niste, ili ne?…

     

    (kratak res­ki zvuk)

     

    EPILOG

     

     

    (Svjet­la se naglo gase. Riječi Glu­mice (iz zvučni­ka):

    A ti tu pro­laz­iš samo „en pas­sant“, i tako odlaz­iš, i nema te. Ti odlaz­iš i ja osta­jem sama! A moji živ­ci pop­uš­ta­ju, i ja više ne mogu! Ti si svoj gospodin, ti ne kri­jumčar­iš ital­i­jan­sku svilu! Ti nisi žena jednog psi­hopa­ta i alko­holičara! Ti ne moraš nekakvim današn­jim min­istro­vi­ca­ma gov­oriti „milosti­va” i „ekse­len­ci­ja”, i biti im na usluzi kada proba­ju toal­lete! Tu je danas bila jed­na min­istro­vi­ca „ekse­len­ci­ja”, koja je tek kao min­istro­vi­ca počela uči­ti Czerny-ja, a danas gov­ori o Hoenu i Saueru, kako su svi­rali loše i nesolid­no! Ona znade da je Hoen Bethoven­ov D‑dur Largo prošvin­d­lao! Ona znade što je Wedg­wood, a što je Luj XVI!

    Tak­va „ekse­len­ci­ja” kupu­je kod mene moju robu! Ja sam nje­na šna­jder­i­ca. Ja sto­jim tu kod pul­ta i režem svilu na metar, moje lice jed­na je vječ­na gri­masa! Ja sam šna­jder­i­ca! Ja kri­jumčarim svilu, ja sam pot­puno par terre! I na to reći da je to „pret­jer­a­no i bez pod­loge”, dra­gi moj — ovako en pas­sant između 6 i 7 uvječe — dozvolit ćeš na to se mora odgovoriti!

    Oprosti, ja sam samo rea­gi­rala na tvoj način, ja naime više ne vladam živci­ma, mene sve više iri­ti­ra sve to oko mene, ja to više ne mogu!

    A to je bilo sve kri­vo! To je bilo sve kri­vo od počet­ka, od mog djet­injst­va, još i od mog odgo­ja, od moje mame gen­er­al­ice! Već je moj brak s Lenba­chom bila jed­na tak­va barun­ska deko­ra­tivnost. Da, u onom mom mod­ester­a­ju, ja sam san­jala kako ću posta­ti tvo­jom gospodom, jahati kon­je, nosi­ti reket, biti opet gospođa! A pokaza­lo se daje to sve bilo kri­vo, od počet­ka, više naivno i tužno nego stvarno. A naj­tužni­je od sve­ga toga bilo je, što se sve to događa­lo u meni, inten­zivno, strasno bol­no, a ti si pokraj sve­ga toga sta­jao isto tako pasivno kao što sto­jiš sada! Ta ja gorim od sti­da nad svim tim što se tu dogodi­lo! Na poli­ci­ji su me ispi­ti­vali kao ubo­jicu, a što je i najs­trašni­je ja sam htjela da ubi­jem, imala sam krvave ruke, a za koga ? Za jedan dobro skro­jen sac­co!!!*****

    .

    KRAJ

     

    * Prvo izvođen­je frag­me­na­ta ovog dram­skog dela u Beogradu, 21.01.2009. u Galer­i­ji Art­get Kul­turnog cen­tra u Beogradu.
    ** Deo tek­s­ta objavl­jen  u književnom časopisu „Mons Aureus“, 25/26, 2009. Nar­o­dne bib­lioteke Smedereva.
    *** Deo tek­s­ta objavl­jen u lis­tu „Večern­je Novosti“,  Beograd, rubri­ka „Kul­tura“, 18.11.2009.

    **** Javno čitan­je u Bib­liote­ci gra­da Beogra­da povodom dana „Evropske baštine“,07.04.2010.
    Napom­e­na: Korišeni citati iz Krležinih dela: Kol­porter izgo­vara frag­mente iz časopisa “Danas”. Rus­ka emi­granti­ca je lik inspirisan delom Irine Alek­sander “Svi živ­oti jedne ljubavi”.

    ***** Baruni­ca Lem­bach, “U ago­ni­ji”, M. Krleža.

    .

    .

    .

    .

    .