Ne o literaturi

Kruno Lokotar
Lat­est posts by Kruno Loko­tar (see all)

    .

    .

    Kruno Loko­tar (Daru­var, 1967) diplomi­rao je kom­par­a­tivnu književnost, povi­jest i bib­liotekarst­vo na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Zagre­bu. Objavlju­je kri­tiku, kul­tur­ološku pub­licis­tiku, ese­jis­tiku, putopise… Ure­đi­vao kul­turni mag­a­zin Godine nove. Za HTV3 snimio je preko 200 epi­zo­da emisi­je Prekid pro­gra­ma zbog čitan­ja. Bio ured­nik u izdavačkkim kuća­ma AGM i Algo­ri­tam. Dobio nagradu Kik­lop za ured­nič­ki rad i Zlat­nu medalju amer­ičkog udružen­ja diza­jn­era. Ustanovio je nagrade  Post scrip­tum i Fric, Na vrh jezi­ka (za poez­i­ju) i Prozak (za prozu) za autore do 35 god­i­na, a od godine 2015. i fes­ti­val Prvi prozak na vrh jezi­ka. Selek­tor Fes­ti­vala književnos­ti FAK i sav­jet­nik fes­ti­vala Krokodil iz Beogra­da i Odak­le zovem iz Pod­gorice. Aktivnos­ti objavlju­je na FB.

    .

    .

    Prva riječ koji ste izgovorili?

    .

     Kažu da je prva riječ mama, jer imi­ti­ra pokret sisan­ja. Kad pažlji­vo poslušate male pro­to­gov­ornike oni stvarno mama izgo­vara­ju kao da uvlače zrak u sebe. Mora da je tako bilo i kod mene. Sjećam se prve rečenice koju je moj sin izgov­o­rio. Rekao je: “Tata kaka.” Bila je to u tom trenu istini­ta rečeni­ca, koja me razveselila i nas­mi­jala, jer mi je prompt­no odzvoni­la u pubertet­skoj var­i­jan­ti: “Stari sere.”

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Djete­tu je testi­ran­je osje­ta i odnosa igra, pa je igrač­ka sve; krpa, lonac i pok­lopac, papuča, vil­i­ca, cig­a­re­ta, naočale… O čudi­ma mag­ne­ta, indi­ga, leda, stak­la, maslač­ka… koja dođu neš­to posli­je da ne pričam.  Naj­draži proizvođač igrača­ka mi je svakako bio Made in Hongkong, a i na ime Jugo­plas­tike srce mi je podrhtava­lo, kao i puno god­i­na kas­ni­je kada sam za njih nav­i­jao, kada su posta­jali europ­s­ki prvaci.

    .

    .

    Vaše igre?

    ,

    Stan­dard: kaubo­ji i indi­jan­ci, nogomet i igre s lop­tom gen­er­al­no, skri­vača, gađan­je kamen­jem, ško­lice… Nisam išao u vrtić za raz­liku od ostale dječurli­je iz ulice pa sam ih morao izmis­li­ti. Tako sam dobar dio djet­injst­va posve­tio i pro­ma­tran­ju mra­va, izmišl­jan­ju jezi­ka, nekakvom bit će samoz­abavl­jan­ju, koje­ga se dos­ta slabo sjećam, osim da mi nika­da nije bilo dosad­no. To znam po tome što pam­tim trenu­tak kada sam jedan jedi­ni put plakao od dosade, bio je petak, dopodne, sunčan dan, sje­dio sam na deblu srušenog ora­ha na koje­mu je neka­da visi­la teš­ka drve­na ljul­jač­ka vezana za nje­govu granu lanci­ma koji su škri­pali kada bis­mo se ljul­jali i sku­pio sam već nek­ih pet godina.

    .

    .

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    .

    Ma niš­ta, nisam biće od ambi­ci­je, što nije za pohval­i­ti se. Zbog soci­jalne mimikri­je sam gov­o­rio da bih bio ono što su i dru­gi u razre­du htjeli biti. Tada su među dečki­ma pop­u­lar­na zan­i­man­ja bila astro­naut ili pilot sve tako u avan­tur­is­tičko-soci­jal­is­tičkom tehno­pro­gres duhu. Jedan je na opće zgražan­je rekao da će biti poli­tičar kada naraste, a postao je dos­ta usp­ješan švercer. Nar­avno da sam htio iz slatk­ih razlo­ga radi­ti u slastičar­ni­ci, na INA‑i jer sam vjerovao da je sav onaj novac u tor­bica­ma pumpaša nji­hov, posli­je, kada sam se zalju­bio u slo­va i slike, u stripove, mag­a­zine i novine — na kiosku.

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    .

    Vjero­jat­no I. Ali, bro­jke su mi išle bol­je od slo­va. Pam­tim da mi je veliko E izgleda­lo kao češalj, nika­da nisam bio sig­u­ran koliko vodor­avnih crti­ca ide u nje­ga, da mala d i b nisam dugo raz­liko­vao, da sam se čudio tome kako se pisana slo­va spa­ja­ju u riječi kao što se danas čudim dobroj melodiji.

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo?

    .

    Imao sam sret­no djet­injst­vo, sig­urno, sta­bil­no, obitelji i soci­jal­iz­mu — hvala. Volio sam se igrati s drugi­ma, pa me ta eksces­na dopod­nev­na samoća znala rastužiti.

    .

    .

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu?

    .

    Od četvorke iz ulice Petra Svačića u Daru­varu rođenih između 27. 7. 1965. i 1.1. 1968. Davor je poko­jni, što mi je i danas teško pov­jerovati, brat mu Krešo Mar­ić je jedan od najboljih kuhara pive u Hrvatskoj, car crafta, dok Sil­vio zvani Pufta, eno ga, radi na ben­zin­skoj pumpi i obi­lazi starce dvi­je kuće od moje. Ja sjed­im u Zagre­bu i mašem uspomenama.

    .

    .

    Prva lop­ta?

    .

    Neka šare­na plas­tič­na mora da je bila, ali miris prve buba­mare pam­tim, kvržice na njoj. Nekim čudom nije spavala sa mnom, ali je bila jed­no vri­jeme maže­na i paže­na nakon udaranja.

    .

    .

    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    .

    Imao sam lak­ih 5,0 pros­jek, ali samo zato što se uzi­ma­lo u obzir da sva dje­ca ne zna­ju nužno pjevati.

    .

    .

    Učitelji­ca?

    .

    Mar­i­ja Obren­ović je bila vrlo lijepa, uvi­jek dot­jer­ana žena. Sviđa­lo mi se njezi­no dugo ime i prezime.

    .

    .

    Pred­jeli Vašeg djetinjstva?

    .

    Veliko dvorište pri­je nego što je bilo sređeno i pretvoreno u travn­jak i staze, veli­ki vrt koji smo zvali bašča, dak­le bašča raz­gra­natih staza uokvirenih rascv­je­tal­im ravatli­ma, grmovi­ma božu­ra, jago­dama od kojih su neke bile i bijele — a sjeme im se u među­vre­menu zatr­lo — sajmište na koje­mu smo igrali nogomet, a na koje­mu su se i napasale krave, pa smo znali dobro što se kri­je iza šifre “tor­ta na travi”.

    Rado bih osje­tio mir i hladov­inu bakine verande uokvirene vinovom lozom, spus­tio se u njez­inu špa­jzu koju mi sjećan­je nudi kao alkemi­js­ki lab­o­ra­torij pun stak­len­ki raznih sadrža­ja i star­ih boči­ca, eno tamo, od ulaza desno, iza vra­ta, dvi­je ste­penice niže, ispod ljes­ta­va za tavan kuti­je s krum­pirom. Neki su malo proklijali.

    .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    .

    Ne. Već tada je to izgleda­lo nekako starin­s­ki, a i stid — plah sam čov­jek, danas neizm­jer­no man­je plah nego tada — je sig­urno učinio svoje.

    .

    .

    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

    .

    Sviđa mi se ova množi­na, ljubavi. Divne su djevo­jke bile, divne žene postale.

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    .

    Slabo su mi se nadim­ci kačili, ja sam bio onaj koji ih je nešte­d­im­ice lije­pio. Pam­tim da su me, dos­ta posli­je, neki zvali Muno. Danas me neko­liko lju­di zove Loki. Mis­lim da ne zna­ju za ambiva­lentnog skan­di­navskog boga Lokija.

    .

    .

    Da li ste se tukli?

    .

    Nisam bio agre­si­van, a vjero­jat­no sam bio dovoljno soci­jal­no inteligen­tan da tuče izb­jeg­nem, osim ponekad. Nisam imao velike šanse, bio sam mršavko i sit­ni­ji do šestog razre­da, onda sam poju­rio uvis i potkraj osmog bio jedan od viših u školi, e da bih se onda opet spus­tio u prosjek.

    .

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima?

    .

    Porodič­na mitologi­ja je vrlo tan­ka i šutlji­va, što je, zapra­vo, dobro. Ni samoubo­ji­ca, ni alko­holičara, čak ni razvo­da, miran neki svi­jet. Dak­le, vrlo je vjero­jat­no da su mi prešut­jeli ono što se sma­tralo sramotnim.

    Geneti­ka je aus­trougars­ka, prez­i­me­na zabrin­java­juća, jer kao da su iz dru­gog etnicite­ta: Hrvati (Loko­tar), Česi (Rais, što zvuči vrlo nje­mač­ki), čisti Nijem­ci (Kilinger), čud­ni Nijem­ci (Kubi), Mađari (Pauza, što mi zvuči češ­ki), koliko je poz­na­to. Volim spomenu­ti da mi je čukund­jed upisan u matične knjige kao Friedrich Zagorac.

    .

    .

    Pre­ci koje ste sreli?

    .

    Dje­da pam­tim kao mit­sko biće, jer je umro kada sam imao pet god­i­na pa je iz moje per­spek­tive bio velik kao brdo, imao rame­na širo­ka kao ces­ta. Jed­nom sam bos nagazio čik koji je bacio u travu koja mi je u sjećan­ju ros­na, a nije bila sig­urno, jer ne bih bos po rosi, a i čik bi se uga­sio. Isto tvr­di i moja ses­tra Dubrav­ka, bit će da sam od nje posu­dio pamćen­je, ipak je ona starija.

    Baka je imala sreće da dugo poživi, pa sam je zapam­tio kao malenu i sve man­ju ženicu čijim savršen­im zubi­ma sam se div­io ono­liko koliko me živ­ci­ralo njezi­no mljack­an­je. Posli­je sam shva­tio da noću vadi zube. I odak­le dolazi mljackanje.

    .

    ,

    Sli­ka oca?

    .

    Volio bih sijed­jeti kao što je on, poko­jni Dragutin Loko­tar zvan Dra­go sije­dio, sre­brom pošpri­can, ali bez onih nje­gov­ih šeši­ra i kapa koje su skri­vale baš lije­po staren­je. Samo što je to nemoguće, imao je puno tam­ni­ju kose od mene.

    Volio sam miris nje­go­va tje­me­na. Kada sam dobio sina shva­tio sam da me niš­ta ne umiru­je kao miris nje­go­va tjemena.

    .

    .

    Šta bi danas požel­jela Vaša majka?

    .

    Ah, poko­j­na Fran­ciska Loko­tar rođe­na Rais, zvana Fani, bi uvi­jek isto: da je zdra­va pa da može pomoći, kao da to nije čini­la dok je i kad god je mogla, ne samo svo­joj djeci.

    .

    .

    Fud­bal ili košarka?

    .

    Nogomet se igrao stal­no i svugdje, posli­je i košar­ka, obo­je sam treni­rao u klubovi­ma. Nogomet­na kar­i­jera mi je bila prek­in­u­ta, zbog pubertetske epilep­si­je sam na neko­liko god­i­na morao lop­tu okači­ti o klin. Košarku sam igrao posli­je, sred­njoškol­s­ki, ali slabi­je nego nogomet.

    Danas igram bad­minton, amater­s­ki i po zdravl­je već opasno.

    .

    .

    Gdje ste obuk­li uniformu?

    .

    Nisam se dočepao uni­forme. Tri puta sam pao na pri­jem­nom ispitu za vojsku.

    .

    .

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .

    Kada sam prvi put radeći u lokalnoj šumar­i­ji našl­jakao preko lje­ta neku lovu kupio sam skupu mono­grafi­ju Matis­sea koju sam mjesec­i­ma ški­cao u izlogu knjižare, koš­ta­la je velik­ih 700 din., a onda sjeo pred bir­ti­ju i redom poz­nate zvao na piće.

    .

    .

    Gdje Vam biješe ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    Noći su doba kada je čov­jek više sa samim sobom, ili barem kada odra­di dnev­na moran­ja i tre­ban­ja, zato noći. Trenut­no su mi jutra žuđe­na utopi­ja, ali zbog mojeg radnog rit­ma i prob­le­ma sa spa­van­jem, nikako da ih doh­va­tim. Rec­i­mo, trenut­no je 0:17 h, 12. 2. 2018., dan kada je rođen Pre­drag Lucić i kada se ubio Branko Miljković. Pre­drag je rekao: “Eto, dvi­je nes­reće u jed­nom danu.”

    .

    .

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumac?

    .

    Zapra­vo ne. Gov­ornik, pje­vač, muz­ičar, to da, ali glumac — ne.

    .

    .

    Da li ste požel­jeli da odete?

    .

    Ne, ali sada, kada je kas­no, čini mi se da bi bilo dobro otići, ovd­je se brzo smrka­va. Za raz­liku od ostat­ka Europe, od gen­eraci­ja koje više i ne pamte rat, mi ga pam­ti­mo, i opet nam nije dos­ta pod­gri­ja­van­ja cijevi.

    .

    .

    Vaša lje­ta?

    .

    Kom­bi­naci­ja Daru­vara i Šimu­na na Pagu, tamo gdje su nekakve nekret­nine gdje smo dobrodošli ili gazde. Često skoknemo i do Žaborića pokraj Šibeni­ka, do ljet­nikov­ca Kunčića koji je Boris Dežulović nepraved­no jed­nom pro­glasio ljet­nikovcem efendi­je Emi­ra Imamovića Pirketa.

    Ali da mogu birati lje­to bih proveo pored nekakve planinske rijeke ili jez­era. Silo­van­je je ići ljeti tamo gdje je topli­je, a gužve i buke i sve must haveove slabo pod­nosim. Natečeni živci.

    .

    .

    Grad?

    .

    Volio sam Prag 1990-ih, nisam dugo tamo bio, tko zna kakav je danas. U Berlinu sam se osjećao vrlo opušteno. Volim Šibenik i Pulu, poseb­no Verudu, te ulice otr­canih vila vojne aris­tokraci­je, skrivene kutke zadarskog polu­o­to­ka, melankoli­ju panon­skih gradića oko kojih kao da zeml­ja raste, a sed­i­men­ti šapuću o prolaznosti.

    .

    .

    Selo?

    .

    Spaki­ralo me jed­nom, došao sam u sitan sat iz izlas­ka, još ner­azbuđenog i mutne svi­jesti, u auto, da pomognem na kolin­ju. Uspio sam u reko­rd­nom roku pro­li­ti kan­tu vode i naprav­i­ti još nekakvu piz­dar­i­jicu, kon­ačno su shvatili da sam neupotre­bljiv i pot­puno neis­pa­van, pa zaključili da je najbol­je da odem spa­vati: u tu seosku kuću ili u auto, po izboru. Legao sam u auto i san­jao sim­poz­ij koji se bavio prob­le­mom atmos­fere na Mar­su. Digao sam ruku i sav ozaren rekao: “To je lako, tre­bamo veni­la­cione cije­vi.” Probu­dio sam se od sreće. Veni­la­cione cije­vi, pon­avl­jam, nisu to bile puke ven­ti­lacijske cijevi.

    .

    .

    Plan­i­na?

    .

    Samo jed­nom sam sa ženom, sinom i bratićem otišao plan­i­nar­i­ti i prošao pre­di­vnu Pre­mužiće­vu stazu na Sjev­er­nom Velebitu. Na povratku smo sre­li med­v­je­da u svoj nje­gov­oj raskoši, još je sin bio na čelu kolone… Taj groooaaar sam ja na začelju čuo taban­i­ma u tenisi­ca­ma. Gospodin se podi­gao na stražn­je noge, 20-ak metara nizbr­do, učas skokn­uo puno bliže, pokazao glavur­du, skršio neko granje i nestao.

    Sve više cijen­im Sljeme i nje­gove kilo­me­tre staza i plan­i­narske domove, ali ne mogu se pohval­i­ti da ih baš neš­to obi­laz­im. Plan­inaren­je osta­je nere­al­izirana žel­ja, a u sve ost­varive nere­al­izirane žel­je tre­ba posumnjati.

    .

    .

    Pustin­ja?

    .

    Pustin­ja me zan­i­ma filo­zof­s­ki, kao reduk­ci­ja i svođen­je na bit­no, kao iskušen­je, kao situaci­ja kada je samo čov­jek uspra­van. Pejzaž bez repera, tu je već kre­tan­je molit­va, upornost dobrojutro.

    .

    .

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .

    Jer vjeru­ju da su neuvjerljivi.

    .

    .

    A zaš­to proklinju?

    .

    Jer su bijes­ni i sujevjerni.

    .

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .

    Navod­no je zeml­ja koja donosi najviše zakona Šved­s­ka. Nije pitan­je koliko ih je, nego kakvi su i jesu li usklađeni među­sob­no, prate li dinamiku društ­va i potrebe čov­je­ka. A najveće je pitan­je zaš­to, kada znamo da je zakon uni­verza­lan ili ga nema, ili nije zakon, u svi­je­tu u kojem uni­verzal­nos­ti fali, se prim­jen­ju­ju selek­tivno, a izb­je­gava­ju masovno. Ja sam legal­ist, pa i na svo­ju šte­tu. Pos­vađam se kada se netko gura preko reda, obično tom pri­likom održim kraći gov­or, a imam dos­ta jak glas.

    .

    .

    Kome vjeru­jete?

    .

    Točno znam kada znam. Inače prov­jer­avam kod lju­di do kojih držim. Rec­i­mo, Pre­dragu Luciću sam vjerovao, s njim često komen­ti­rao dvo­jbe. Nar­avno, vjera se daje apri­orno, ali se može izgu­biti. Živ­jeti u neprestanom oprezu i strahu mi se čini lošim živ­o­tom koji vodi u paranoju.

    .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    Ako se zbro­je sva usta­jan­ja na svakom satu za poz­drav učitelji­ma u osnovnoj i sred­njoj školi, onda sam vjero­jat­no naj­duže kumu­la­tivno sta­jao pred Titovom slikom. Rec­i­mo da je u prva četiri razre­da pros­jek sati četiri, pet dana u tjed­nu, 40 tjedana. To ispadne 4x5x40x4=3200 usta­jan­ja. Onda, ajmo reći, pet sati od petog do osmog razre­da = 4x5x5x40=4000. I onda haj­mo tako zaokruži­ti i za sred­nju školu, tu smo već i marki­rali pa se malo broj sati odbi­ja, a i nis­mo baš usta­jali, apstrahi­ra­j­mo i tje­lesni, zaokruži­mo još na 4000. Dobi­va­mo bro­jku od 11200, sko­ro čučn­je­va. Ako je sva­ki ustanak “tra­jao” sekun­du, ispa­da da smo pred tom slikom sta­jali 186 min­u­ta. 3 sata okruglo.

    .

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    .

    Ha, zan­imlji­vo. Volim obo­jicu, ali Bergman, iako inače preferi­ram epski­je fil­move pred kamern­im dra­ma­ma i osob­n­im spele­ologi­ja­ma. Ali ako može, ja bih sve, uvijek.

    .

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladost?

    .

    Jed­nako utopijski.

    .

    .

    Začin?

    .

    Balkanac. Volim kise­lo, lju­to i slano. Poseb­no kise­lo-lju­to. A pre­cizni­je, hm, neš­to sasvim nebalka­n­sko, ali već udo­maćeno — đumbir. Pijem ga na dnevnoj bazi, njime razr­jeđu­jem sokove.

    .

    .

    64?

    .

    O, pa mogu se pohval­i­ti da sam mogao igrati simul­tanku s Kas­parovim, poz­nanik Zlatko Klar­ić, vele­ma­js­tor, moj sus­jed i Kas­parovl­jev domaćin me pitao, ali baš tada nisam bio u Zagre­bu. To bi bilo slatko, jer bih izgu­bio u man­je od, budi­mo opti­mistični, pet­naest poteza, baš kao i veli­ka veći­na drugih, neizm­jer­no boljih šahista. Jed­nom sam pobi­je­dio pri­jatel­ja koji je tada bio aktu­al­ni prvak Jugoslav­i­je u dopis­nom šahu. To je, rec­i­mo, skalp. Moram i dodati da je on dobio tri par­ti­je, ja jed­nu. I da smo pili i pri­je i za vri­jeme par­ti­ja. Tu sam stvo­rio prednost.

    .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .

    Pri­je brige nego stra­hovi, i to ono klasično, budućnost, nesig­urnost. Ljubav tjera stra­hove, ali stvara brigu za vol­jene. Smr­tan sam postao kada sam dobio dijete.

    .

    .

    Šta čekate?

    .

    Bilo bi divno da mogu čekati. Pri­je jurim. Nisam dak­le baš uspio kao čovjek.

    .

    .

    Čime se utješiti?

    .

    Čin­jeni­com da nije čov­jek biće kon­flik­ta, nego kon­flika­ta. I da je u masi gori nego pojedinačno.

    .

    .

    Čega se stidite?

    .

    Koječe­ga, ali izgle­da da sam to dobro obram­beno potis­nuo, pa se ne mogu sjeti­ti konkretnog primjera.

    .

    .

    Praš­tate li?

    .

    I sebi i drugi­ma. Ne bi živ­ot bio moguć bez toga. Mis­lim da čak nisam ni zlopamti­lo. Sreća loše memorije.

    .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .

    “Oprosti” mi nije strana riječ.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .

    Radim neš­to što volim, za što vjeru­jem da ima notu općeg dobra i od toga uspi­je­vam živ­jeti. Sve mi se čini da sam povlašten u živ­o­tu, pa mi je zbog toga neu­god­no. Opet, nitko mi niš­ta nije dao, osim što mož­da imam nekakav tal­ent koji ne mogu defini­rati, a to je do nepravedne, bož­je, genetske ili kako već hoćete, može i sluča­jne, raspodjele.

    .

    .

    Ko Vas je razočarao?

    .

    Blis­ki u koje sam i emo­tivno inve­sti­rao i pok­lo­nio im vjeru i iskrenost. No, uglavnom se pokaza­lo da je to bila moja loša proc­je­na, ili bol­je, prec­je­na. Nije dug taj popis, kao što ni moja očeki­van­ja nisu pre­vi­so­ka, dapače, sve su manja.

    .

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .

    Najbliži bi sig­urno imali o tome najviše za reći. Sig­urno i neke surad­nike koji su očeki­vali usp­jeh, pa kad ga nije bilo dio toga prip­isali meni. Mož­da su i u pravu.

    .

    .

    Čemu uvi­jek dajete prednost?

    .

    Zelenom svjetlu, desnom skre­tan­ju… Osta­lo je uglavnom ili bih volio da je uvi­jek. Mladi­ma pred stari­ma, pre­m­da su u zad­nje vri­jeme mla­di star­i­ji od star­i­jih. Kolek­tivnom dobru pred osob­n­im, jer mis­lim da nema osobnog bez kolek­tivnog. Pokuša­ju pred rezi­gnaci­jom. Nemoći pred moći, jer moć tre­ba služi­ti samo da bi se trans­feri­rala man­je moćn­i­ma. Kul­turi pred prirodom, jer smo inače u darviniz­mu. Vodi pred vatrom, pre­m­da se vatre man­je bojim…

    .

    .

    Šta ste naučili od Vaših potomaka?

    .

    Od Igo­ra još učim.

    .

    .

    Šta posveću­jete supruzi?

    .

    Što­god Ireni posve­tio to je premalo.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    Da. Davno. Sada, ponekad, privre­meno, ner­i­jetko uz pomoć adi­ti­va raspoložen­ju. Moram li reći da sam bio u zablu­di i od živ­ota dru­gači­je očekivao?

    .

    .

    Šta dal­je?

    .

    Dev­er­amo, rek­li bi Sarajlije.

    .

    .

                   Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .