Neostvarena simbolika ljubavi

Lat­est posts by Jele­na Cvetić (see all)

    .

    .

    Brana i Arnold kao Dru­gi i (ne)ostvarena sim­bo­li­ka ljubavi

      (Milan Micić , Zove se Brana, Grad­s­ka nar­o­d­na bib­liote­ka „Žarko Zren­janin”, Zren­janin, 2017)

    (Mil­i­ca Milosavl­je­vić , Tamne intim­nos­ti, Bib­liote­ka „Milutin Bojić”, Beograd, 2015)

    .

    ,

    .….Sličnos­ti koje se nameću između ovih naiz­gled ne tako sličnih zbir­ki pre sve­ga leže u for­mi i kom­po­nen­ti toposa obraćan­ja Dru­gom. Nenaslovl­jeno zapi­si­van­je sti­ho­va, odnos­no pesama, kroz zbirke neopterećene for­mom osta­ju kao per­ma­nent­ni pes­nič­ki izrazi auto­ra, dajući izves­nu slo­bo­du u tumačen­ju čitaocima.

    .….Zbir­ka Zove se Brana podel­je­na je na četiri celine koje je moguće tre­ti­rati kao četiri cik­lusa ili kao četiri pesme. Granice između pesama/ cik­lusa više su smisaono pojavljive, nego for­mal­no određene, te pos­to­ji izves­na slo­bo­da pri odabiru nači­na shvatan­ja celokup­ne zbirke. Frag­men­tarnost savremene mis­li obavezu­juća je i u njenom zapisivanju.

    .….Prvi cik­lus istoimenog je naslo­va kao i čita­va zbir­ka. Direk­t­no apos­trofi­ran­je Brane pret­vara je u nedodirlji­vo i uni­verzal­no božanst­vo. Sam pojam koji nosi ovo ime deduk­tivn­im potez­i­ma se proširu­je oko svog težiš­ta, prenosi se sa ele­men­ta na ele­ment, tiho uvlačeći čitao­ca u pot­punu apstrak­ci­ju jedne naslovl­jene ljubavi. Brana presta­je biti lični posed jedne ženske osobe, posta­je naziv za emo­ci­ju koja sve obuh­va­ta („Tvo­ja ljubav/ čini se/ da je mnošt­vo”), mada, kad kažem sve, mis­lim na ono što odgo­vara poj­mu priro­da. To dopri­nosi ekvi­va­lent­nos­ti Brane i ljubavi. Ljubav se uni­verza­l­izu­je kroz ale­gori­ju frag­me­na­ta. Retke su invokaci­je fiz­ičke ljubavi, kao u sti­hovi­ma „Tre­ba mi samo/ tvo­ja mala/ strast rame­na, Bra­no”. Čest je motiv žen­skih usana i oči­ju, zapra­vo, jedi­no portreti­san­je postignu­to je u opisu lika, apstrak­t­no i nekonkretizo­vano. Savre­meni petrark­ista bazi­ra žen­sku lep­o­tu na impre­si­ji koja je u nje­mu iza­z­vana, stidlji­vo, „prozirnošću kože” i „dobro­tom kosti­ju”. Pro­laz­na žud­n­ja prikazana je kao fiziološ­ka glad, a poje­di­ni sti­hovi pred­stavl­ja­ju man­i­festaci­je emo­tivnos­ti koje zado­bi­ja­ju snagu telesnog: „pesak koji ima kič­mu” i „olu­ja na potiljku”.

    .….Pored svet­los­nih i metafiz­ičk­ih smisaonih celi­na, izd­va­ja­ju se detalji pop­ut sin­tagme – „svet­la praši­na”, koja obeća­va niš­tavnost, ali niš­tavnost u svet­losti, koju donosi ljubav. Ljubav se sma­tra velikom i pros­tra­nom, u grani­ca­ma nemerljivosti. U prvom cik­lusu, čitav svet sadržan je u ljubavi i ona je sadržana u svakom prirod­nom ele­men­tu tog spoljnog sve­ta. Krećući se do posled­njeg, dostižu se i kos­mičke granice.

    .….Prikaz čove­ka kao bića koje je deo prirode postignu­to je upra­vo insi­s­ti­ran­jem na motivi­ma iz prirode (snegu, sun­cu, vasioni), ali i time što je ova poez­i­ja očišće­na od tehničk­ih i svakod­nevnih izraza, trudeći se da istakne puritet ljubavi. Kon­takt sa Drugim ost­varen je konkretizaci­jom intime dva bića u poljupcu, dodiru i prepli­tan­ju prsti­ju. „Osećam pljusak/ tvog organizma,/ Brano./ Drugu mater­i­ju.”. Dru­gi, kao dru­ga mater­i­ja, ipak posta­je poz­na­ta mater­i­ja, što je ost­vareno pre sve­ga kroz oče­v­id­nu bliskost, poseb­no u nared­nim cik­lusi­ma. Istovre­meno, inter­per­son­al­na je anal­iza ljubavi, kroz odnos pre­ma dru­gom i odnos dru­gog pre­ma sebi, kroz intimne doživl­ja­je koji su fiz­ič­ki prisut­ni, kroz defin­isan­je ljubavi kao „hodača na žici”, ističući njene osobenos­ti i potre­bu za stal­nim održa­van­jem ravnoteže. Zatim, hronološ­ki, stiže se do prvog pom­e­na samoće i slut­nje mračne strane ljubavi, ali i ispi­ti­van­ja emo­ci­je kao esen­ci­je neprolaznog.

    .….Brana (= ljubav) je voka­tivno oslovl­je­na kao „sreća”, „mila”, „nežnost”, „anđeo”, „ljubav”, „duša”, „zvez­da”, prit­om se neke od ovih metafo­ra pon­avl­ja­ju, gradaci­js­ki postižući per­son­al­ni­ji nivo ost­varene bliskosti uzvikom „dušo moja!”. Kratko je zadrža­van­je na prisećan­ju na porek­lo i det­injst­vo, koje kroz samo­spoz­na­ju takođe pot­po­mažu razvo­ju dom­i­nantne emocije.

    .….U trećem cik­lusu nasluće­na je sen­zual­nost već u naslovu „Noć je zama­lo posta­la dan”, u kojem je tiši­na pri­jat­na, „tiši­na što/ niš­ta ne jede”, a sjed­in­jen­je dva bića tumači se kao uspeh, odnos­no „pod­vig grl­jen­ja”, „pod­vig spajanja”.

    .….Uni­verza­l­izaci­ja vre­me­na pre­toče­na je kroz čitavu zbirku (vekovi pre živ­ota, prvo vreme, neo­dređenost u doživl­ja­ju vre­me­na), ali čini se da se kroz erot­s­ki prin­cip proširu­je spoz­na­ja bića i nje­go­va duha, te se od jed­nos­tavnog obras­ca nat­u­ralnog okružen­ja do kra­ja zbirke dolazi do kos­mičkog osećan­ja vre­me­na, pros­to­ra i kom­pletnog doživl­ja­ja pos­to­jan­ja. Tako ljubav pre­ma Brani popri­ma atribute zrele ljubavi, prešavši logično hronološ­ki poređane faze od upoz­na­van­ja i ime­na, preko pokuša­ja razumevan­ja i bal­an­sir­an­ja u odno­su, noćnih ekstaza, do sveobuh­vat­nos­ti kos­mičk­ih srazmera. Četvr­ti cik­lus „Milo­van­je sa malo vre­me­na” jeste zaključno shvatan­je živ­ota kao isu­više kratko­tra­jne egzis­ten­ci­je za bogat­st­vo otkriveno u ljubavi, iako bi se mog­lo tumači­ti i kao sumor­na brz­i­na savremene svakod­nevnice, mada se lirs­ki ispoved­nik kat­e­gorično od nje udaljio, dajući pred­nost nemerljivom i ne-kon­ačnom: priro­di i kos­mo­su. Od Pope i ele­me­na­ta prirode u prvom cik­lusu, do, pono­vo, Popinih krpi­ca i Pan­duroviće­vih košul­ja stiže se opi­si­van­je živ­ota kao izvesne teškoće, pot­po­mognute ljubavlju, a primet­na je apso­lut­na sjed­in­jenost dva bića kroz vreme, kao i istaknut sukob stvarnos­ti i ljubavi, pri čemu, iz sve­ga, dom­i­nant­no istaknut jeste lik Brane, koja opsta­je kao jedi­no mer­i­lo sve­ga, do „našeg obavezu­jućeg neba”.

    .….Pored pitan­ja o esen­ci­ji međuljud­skog odnosa, metapo­et­ič­ka pitan­ja su takođe zače­ta u ovoj zbir­ci: „Ušli smo/ u trag, Brano,/ vlaknu pesme.”. Sušti­na osnovnih ele­me­na­ta stvaran­ja jeste pros­tor ljud­skog iskust­va u ljubavnom zanosu sličnom snu, u kojem pros­torno-vre­men­ska određen­ja biva­ju neo­dređe­na, tj. promen­je­na i preve­de­na u van­te­lesno osećanje.

    .….Zatr­panost lirskim deskrip­tivn­im pasaži­ma, nepot­puno izve­de­na konkretizaci­ja sli­ka, pos­to­jan­je određenih goto­vo fraze­ološk­ih izraza („moja sna­ga što pomera nev­idlji­vo”) takođe su prisutne. Ponegde ih zamen­ju­je sim­patič­na povezanost lirike i ter­mi­na preuzetih iz nauke – „než­na nijansa solarnog smis­la”. Pro­makne i pone­ka nedo­voljno jas­na sin­tag­ma („izu­jedano moran­je”), kojoj se može pridruži­ti poređen­je u čiji je smisao lako proniknu­ti („Tvo­je oči su/ zbrin­u­to dete”, kao oči nevinog spoko­ja), ali ova poez­i­ja pored priv­idne jed­nos­tavnos­ti nosi u sebi esen­ci­jal­nu seman­tičku vred­nost u doživl­ja­ju ljubavi, te se poje­dine sla­bosti u izrazu mogu zanemariti.

    .….Tamne intim­nos­ti su, mož­da suprot­stavl­jeni, ali ne i nužno opoz­it­ni, deskript neuspešnog pokuša­ja uspostavl­jan­ja bliskosti sa dru­gom osobom. Pros­tor intime osta­je taman i usaml­jen. U ovim uza­lud­nim ide­al­is­tičkim pokuša­ji­ma akteri su dva sub­jek­ta naiz­gled slabe vital­is­tičke energi­je, ali jake emo­tivnos­ti, koja se stal­no razi­laze i osta­ju u pros­toru jednog, sa težn­jom da se otvore pre­ma dru­gom. Pros­tor jednog dat je isključi­vo kroz intim­no, goto­vo dnevničko obraćan­je dru­gom, voka­tivnom upotre­bom ime­na Arnold, koje pruža iluz­i­ju gov­o­ra dru­gome, monolo­ga koji traži dija­log i hipotetič­ki nas­to­ji da ga uslovi kao jedi­ni mogući oblik komu­nikaci­je. Upra­vo u tome leži osnov­na sličnost ove i prethod­no pomenute zbirke, obraćan­je dru­gome zas­no­vano je na intim­nom ispovedan­ju koje zavar­a­va da indi­vid­ua nije samo otvore­na pre­ma sebi već i pre­ma dru­gome, što je, ipak, neost­vareni stu­panj. Intrap­er­son­al­no u inter­per­son­al­no želi da dospe, ali do toga ne dolazi.

    .….Za raz­liku od Micićeve Brane, koja je pred­stavlji­va, njeno ime moguće je opred­meti­ti kroz zamisao nje kao žene koja stanu­je u ulazu do našeg ili, zapra­vo, bilo koje ženske fig­ure koja je kao neči­ja muza zavre­dela svo­ju neu­miruću egzis­ten­ci­ju u poez­i­ji, Arnold nije takav. Nje­go­vo ime i sim­bo­li­ka ime­na, osta­ju ale­gori­ja, pros­tor neo­dređene udal­jenos­ti, bez konkretizaci­je i prizeml­jen­ja u okvire zamis­livog lika. Upra­vo je time nagov­ešte­na nemogućnost ost­varenos­ti emo­ci­je kojoj je posveće­na puna pažn­ja književnos­ti. Kroz opis aktera ovog neuza­jamnog kon­verzaci­jskog delo­van­ja, pored defin­isan­ja njih kao sen­z­i­tivnih jedin­ki koje krasi izves­na pasivnost i umrtvl­jenost, ovi epiteti odnose se i na čitav svet koji ih sadrži u sebi. Pojed­in­ci kao deo sas­ta­va sve­ta dopri­nose opštem devi­tal­izu­jućem prin­cipu delo­van­ja, te iskaz „Postali smo dva parče­ta mesa, suva, bez/ trago­va krvi i borbe” odgo­vara opš­toj atmos­feri zbirke.

    .….Prin­cip umrtvl­jenos­ti ljud­skog tela i duha objašn­ja­va se kroz veću posvećenost smr­ti nego ljubavi, odnos­no apstrak­t­ni prin­cip umi­ran­ja posta­je bliski­ji čoveku od shvatan­ja ljubavi. Poje­d­inac u sebi oseća pobunu pro­tiv takvog stan­ja: „Nije pred­nost što/ živi­mo u ovom sve­tu, ali i jeste,/ jer može­mo da piše­mo o smr­ti.”, uz zaključni stav o smr­ti emo­ci­je („Ali čemu živ­ot, kad on više niko­ga ne boli?”; „Sada, kada nijed­na ljubav više ne/ traži skakan­je sa mos­ta”). Tome se pridružu­je I nihilis­tič­ka misao o nemogućnos­ti ljud­skog ost­varen­ja, legal­no, kao uni­verzal­ni prin­cip, kao izgov­ore­na čin­jeni­ca: „Jer zeml­ja najviše voli stvari/ od kojih je neš­to veliko mog­lo da nastane”.

    .….Frag­men­tarnost svakod­nevnih emo­ci­ja kao modus stal­nih i kratko­tra­jnih per­son­al­nih doživl­ja­ja, izrazi žel­ja, rem­i­nis­cen­ci­je koje su neo­dređene i poten­ci­jal­no pos­to­je kao iluz­i­je, osobenos­ti su ove nežne, ali grubo otvorene lirike. Prisut­ni su, kao i u prethod­noj zbir­ci, metapo­et­ič­ki kon­tak­ti: „Ako neš­to boli, neš­to će i nas­ta­ti, zasig­urno. ”. Moguće je pomenu­ti  (ne)skrivenu citat­nost i omaže koji otkri­va­ju metapo­et­ičko i intim­no razumevan­je: Holan; Kamov; „Kakav god bio bol,/ biće više bola, pisao je Česlav Miloš/ Ani Mićin­skoj”, kao i barnsovs­ki prikaz poje­d­i­načnih ličnih ljubavnih psi­hoza. Lirs­ki sub­jekt posta­je sves­tan da je odbi­jan­je jed­nos­tavnos­ti nemi­novno, jer ona istin­s­ki i ne postoji.

    .….Med­i­ta­tivni pasaži  prožeti su živopis­nom slikovi­tošću proznog poten­ci­jala. Sti­hovi su dugi, pod­seća­ju na prozni izraz, za raz­liku od Miciće­vih rit­mič­ki kratk­ih. Još jed­na raz­li­ka tiče se lek­sike, odnos­no, nepot­puna je pročišćenost poez­i­je od tehničk­ih i donek­le triv­i­jal­nih izraza u Tam­n­im intim­nos­ti­ma, te upotre­ba ter­mi­na pop­ut: „fold­er”, „pusti­ti poruku”, dopri­nose kratko­tra­jnom pois­toveći­van­ju svakod­nevnog realnog pro­t­i­can­ja vre­me­na sa osećan­jem mitske nepro­laznos­ti koje se nes­metano pro­teže kroz čitavu zbirku.

    .….Ovde Dru­gi izazi­va strah („Strah od Dru­gog se pojača­va u nama i oko nas”), dok kod Micića, Dru­gi pred­stavl­ja „drugu mater­i­ju“, ali pruža spokoj sjed­in­jen­ja i otvara pitan­je sop­stvene nedo­voljnos­ti. U zbir­ci M. Milosavl­je­vić eksplic­it­no je razrešeno pitan­je sop­st­va – „Lit­er­atu­ra nas je načini­la sasvim dovoljn­i­ma sebi.”. Osaml­jeno Ja pois­tovećeno je sa prazni­nom – „Da grebem sebe ili prazn­inu, isto je.”.

    .….Moguće je čitati ove zbirke upore­do, prateći različite tipove pro­gre­sivnos­ti u ljubavi, ali i psi­hologi­ju ljubavnih odnosa, u sferi utopi­jskog i real­isi­tičnog, kroz poet­ske gov­ore koji dodiru­ju i smeš­ta­ju bro­jne teme u okvir teme ljubavi. Ishod jedne zbirke je samoća kao vid egzis­ten­ci­je, doživl­je­na kao posled­i­ca ner­azumevan­ja sa drugim, samod­o­voljnos­ti eru­di­ci­je, atmos­fere društ­va koje iscr­plju­je pojed­in­ca, dok bi u dru­goj zbir­ci bilo moguće uoči­ti pojed­in­ca koji uži­va u har­moničnom zajed­ništvu podel­jene duboke emo­ci­je, posve­tivši joj se i odbacivši per­ifer­na ometanja.

    .

    .

    .

    .

    .