Novo vreme u ekscentričnom prostoru

Laura Barna
Lat­est posts by Lau­ra Bar­na (see all)

    .….Arhitek­tu­ra je jed­i­na umet­nost u koju čovek fiz­ič­ki ulazi, kroz nju se kreće slo­bod­no ili bojažlji­vo kao kroz sop­stvene unutarn­je sobe, u njoj diše, voli, mis­li, stvara…, kraj nje pro­lazi s gađen­jem, ravn­odušnošću ili strasno opi­jen. S njom stra­da, ali od nje i stra­da. Kuća je sinon­im za blagostan­je i spokoj – praslikovni modus materice. Zato je čovek bez kro­va nad glavom, čovek ucen­jen živ­o­tom. A nova, mod­er­na arhitek­tu­ra – odraz nove stvarnosti. →
    .….Ogleda­lo.
    .….Prvi put, pre­ma Haber­ma­su, za neko arhitek­ton­sko delo upotre­bljen je ter­min mod­er­no još u V veku da bi se ozvaniči­la hrišćan­s­ka nad­grad­n­ja pagan­is­tičk­ih temel­ja. I pon­avl­jao se kad god bi se kristal­isala svest o novom raz­doblju koje je prati­la nova, avan­gard­na umet­nost. Sen­za­cional­no odstu­pan­je ali i suprot­stavl­jan­je starom, konz­er­v­a­tivnom i pred­vidljivom prin­cipu mog­lo bi se pojed­nos­tavl­jeno shvati­ti kao mod­er­no, ipak u kon­ti­nu­ite­tu jer „mod­er­na“ arhitek­tu­ra nije izraz niti etike­ta samo jedne epo­he. Ona ima svoj evo­lu­tivni i mor­fološ­ki pro­ces, dosledan kroz istori­ju umet­nos­ti kao poru­ka jedne civ­i­lizaci­je. Iako tek od izu­mitel­ja orig­i­nal­nih arhitek­ton­skih sis­tema: Le Kor­biz­ijea, Gropi­jusa i Fran­ka Loj­da Raj­ta počin­je odlučni­je tre­ti­ran­je pros­to­ra i spon­tani­ji odnos pre­ma nje­gov­oj pri­meni, ali i hrabrost u izraža­van­ju zamis­li i žel­ja – arhitek­te i poručioca.
    .….Šta je – novo? Mod­er­no – u arhitek­turi? Novo i mod­er­no često su pogrešno uslovno povezani, i iz navike pri­h­vatan­ja podrazumeva­ju jed­no dru­go, s očeki­van­im ishodom – eks­cen­tričnost. I Partenon devičanske bogin­je Atine 435. godine pre nove ere zbun­ju­juće neu­ravnoteženo izdizao se i pop­un­javao pros­tor atin­skog Akropol­ja, naočigled zadi­vl­jenih pogle­da smrt­ni­ka. I verova­lo se da je kao takav mogao biti samo delo bogo­va, nikako čoveka.
    .….Teško je zamis­li­ti savre­menog arhitek­tu koji bi, pa i po izriči­toj narudžbi­ni, danas sagra­dio građev­inu pop­ut Partenona, preuzevši sves­no i riz­ično ulogu Boga, čak ni ako je svrsta­van u eks­cen­trike. Ili obr­nu­to, jednog takvog eks­cen­tričnog poručioca.
    .….Sva­ki ahritek­ton­s­ki pravac nas­tao je kao posled­i­ca okol­nos­ti koje dato vreme sabi­ra, indi­vid­u­al­nih ili kolek­tivnih potre­ba i pri­lagodljivog sen­z­i­bilite­ta jedinke, na pod­sti­caj mes­ta koje pamti i pre­meće prethod­ne stilove, navike i tradi­ci­ju, uz pri­menu tehnološk­ih ino­vaci­ja, ali i novih građevin­skih mater­i­jala. Što može biti i ogleda­lo epo­he. A ne deša­va li se katkad da nam se baš i ne dopa­da ono što u ogledalu vidimo?
    .….„Umet­nik je čovek, i on sâm je priro­da, delić prirode u vla­davi­ni prirode“, reči su smel­og izazi­vača Lep­og – slikara Pola Klea. Zaposedan­jem i pre­o­braža­van­jem određenog pros­to­ra nemi­novno se uniš­ta­va nje­go­va lep­ota, odnos­no naruša­va orig­i­nal­nost stvaran­jem novog – unika­ta, kao „druge prirode“. A potre­ba za funkcional­nim ovla­da­van­jem i upravl­jan­jem pros­torom je zam­ka, ovo­ga puta – napuk­log ogledala. Sva­ki pogled na nje­ga donosi dru­gači­ju sliku i odraža­va se na osoben način, od sluča­ja do sluča­ja, od pojed­in­ca do pojed­in­ca. Lep­ota je razbi­je­na na frag­mente, koji tek kohez­i­jom gradi­vnih znako­va i sim­bo­la održava­ju celinu, ipak – kopi­ju. I svako sledeće preinača­van­je, ispošću­je lep­o­tu, stvara­jući kopi­je kopija.
    .….Da li je novo orga­ni­zo­vano i pri­lagođeno vreme, a koje je gustin­om znakovnih ele­me­na­ta ide­jno sabi­jeno u eks­cen­tričnom pros­toru u arhitek­ton­s­ki objekat, ono što nas zapra­vo iri­ti­ra i onemoguća­va lako pri­h­vatan­je, razlaz između util­i­tarnog i forme, javn­im rušen­jem „mita funkci­je“ jer u sebi sadrži ele­mente apstrak­tnog i zbun­ju­jućeg, pa i iri­ti­ra­jućeg? A nepoz­na­van­je ili površno poz­na­van­je nas uvek drži na dovoljnoj dis­tan­ci i izazi­va kon­flik­t­na osećan­ja: zavidljivost i divl­jen­je istovre­meno, upra­vo onih koji su deo plan­i­fiko­vanog pros­to­ra. Složeno pro­jek­to­van­je građev­ina kon­tradik­torn­im površi­na­ma, ali ne i proizvoljno seg­men­ti­ran­je po prin­cipu nasum­ičnog nizan­ja i ras­poređi­van­ja for­mi, proizvo­di sasvim pre­cizno utvrđen novi svet – utvr­du modernog.
    .….Neretko se mod­er­noj arhitek­turi zam­era da je isu­više eks­cen­trič­na, pro­voka­tiv­na bez pokrića, bez pre­ten­z­i­ja na „uzvišeno“, do ogol­jenos­ti sve­de­na na ravne lin­i­je, namer­no i grubo očišće­na od orna­me­na­ta, ukazu­jući time na apsurd­nost nji­ho­va pos­to­jan­ja, tj. tre­ti­ra­jući ih kao besko­risan ogr­tač satkan od laža i par­alaža, ali na koje se ipak iz već iskrivl­jene navike pozi­va­mo kada razmišl­jamo i kalkuliše­mo o umet­nos­ti ili definiše­mo poje­d­i­načni umet­nič­ki pravac.
    .….Kon­struk­tivn­im pro­ce­som, koji se odvi­ja pod sade­jstvom mašte, znan­ja, umeća, iskust­va i kul­turnog dometa arhitek­te na ote­tom pros­toru, i oma­lo­važa­van­jem svesti o trošen­ju ograničenih zemljinih resur­sa, namen­s­ki i namer­no sravn­jenom i pripreml­jenom za preinača­van­je u „drugu priro­du“ ili „novi unikat“, te kli­jen­ta s konkret­nim žel­ja­ma a koji neretko nas­tu­pa i sa per­verzn­im zahte­vi­ma i streml­jen­jem ka prestižu, često pre­viđa­jući pa i pot­cen­ju­jući potrebe koris­ni­ka, otvore­na je putan­ja ka novoj esteti­ci kru­ga ili zatvorene igre – esteti­ci novog vre­me­na u eks­cen­tričnom prostoru.