NSZ

Ivan Tulić
Lat­est posts by Ivan Tulić (see all)

    .

    .

    Nacional­na služ­ba za zapošljavanje 

    .

    .

                Nakon par min­u­ta morao sam da je prekinem.

                To suvoparno izla­gan­je uz ritam kon­stantnog lup­kan­ja tek sređen­im nok­ti­ma po rad­nom stolu su više iri­ti­rali nju, jed­nu od prokleti­jih rad­ni­ca državne službe, nego one pre ili posle mene.

                Gledan­jem na sat i papir iza nje koji je gov­o­rio o pauzi izmed­ju 10 i 10:30 obo­ma nam je bilo jas­no da sam pogrešan čovek u pra­vo vreme

                — Mis­lim da smo počeli popril­ično loše, rekao sam joj. Zab­o­ravio sam ličnu kar­tu ali vam dajem na uvid zdravstvenu knjižicu.

                — Vi znate da su soci­jal­no i služ­ba za zapošl­ja­van­je dva odvo­je­na sektora?

                — Nar­avno. Ali imate jedin­stveni matični broj na oba doku­men­ta… ne bi tre­ba­lo da bude prob­le­ma što se toga tiče.

                — Gospo­dine, kas­nite 14 dana sa javl­jan­jem. Znate da vaše pojavlji­van­je nije obavezno…

                — Ni sred­n­ja ško­la pa ni fakul­tet nisu bili obavezni. Ipak sam tu, pred vama.Čak sam doneo i oprav­dan­je, tako­reći. Izvolite.

                Neverovat­no je kako crnoman­jas­ta žena men­ja boje i tonalitet. Uzdržavala se da ne prasne ali bio sam i više nego spre­man da odem do njenog šefa uko­liko uhva­tim sebe sa mis­li­ma u koji­ma je davim tele­fon­skim kablom.

                — Hteo sam da Vas pitam o even­tu­al­nim rad­nim mes­ti­ma na bilo kojim pozi­ci­ja­ma.  Mož­da i o kur­se­vi­ma jezi­ka ili knjigov­ođst­va, ako takvi postoje.Ima li neče­ga u najavi? Sva­ka tri mese­ca Vam dolaz­im na raz­gov­or i od toga sve teže plaćam osnovne potrebštine…

                — U najavi? Na šta Vam mi liči­mo? Znate stan­je u zemlji.Ekonomista ste. Mućnite malo glavom

                Pogledao sam tele­fon­s­ki kabl. U nje­govu belinu i rastegljivost. Osmehn­uo sam se. Po rad­nom stolu videla se prikrive­na funkcionalost i predanost radu male per­ifer­i­jske kučke sa diplo­mom više poslovne škole. Sva­ki mogući pred­met sta­jao je tačno na svom mes­tu koje je redovno brisano vlažn­im marami­ca­ma. Čaša sa dve hemi­jske olovke, gumi­ca za brisan­je i spa­jal­i­ca pored ugašenog mon­i­to­ra. Posum­n­jao sam u njeno korišćen­je inter­ne­ta ili umeće špar­tan­ja bazom podata­ka. Imala je redovan posao sa redovn­im pri­man­ji­ma a taj posao je od nje zahte­vao polusat­nu pauzu. Osećaj da nije pomer­i­la mozak niti udove od kada se zaposlila punio je tu malu, skock­anu pros­tori­ju, sređenu po svim prav­il­i­ma Feng šua izvučenih iz jednog od onih mag­a­z­i­na za po 100 dinara komad.

                — Kas­nite, kas­nite… ispred Vas su lju­di koji ima­ju zakazan ter­min- reče mi zagledana u svo­je koščate šake.Grešite. Ispred mi je dru­gar­i­ca koja je trud­na i kas­ni na raz­gov­or 3 nedel­je. Trenut­no je u stoli­ci kraj ste­peniš­ta i jede send­vič. Nisam nikome ukrao minute sa Vama.

                — Popril­ično ste drski!

                — Ali na jedan divan način… Čujte, očigled­no nemamo vre­me­na jedan za drugog.Zašto mi ne bi ste zapisali u knjižicu da smo obav­ili raz­gov­or i pred­ložili neko kas­ni­je javl­jan­je ili dali neke e mail adrese poslo­dava­ca? Da završi­mo sesi­ju na najuljud­ni­ji način?

                — Žal­im. Morate doći sutra

                — Nažalost, ne mogu.

                Taj pogled je tre­ba­lo snimiti.Uvukla bi me tom procve­talom brbl­ja­jućom vagi­nom, saž­vakala i israla istog momenta.Prekurčio sam joj a kuca­lo je 10:20. Nisam želeo da je zadržavam. Hteo sam njen posao. Ustao sam i zah­valio se ni na čemu. Ponovi­la je da sam drzak.

    2000 kilo­metara dal­je od te usrane kance­lar­i­je, Njeno Veličanst­vo Eliz­a­be­ta II održala je gov­or građan­i­ma Komonvelta.Pažljivo sam pos­ma­trao zvaničnike koji su je okruži­vali i aplaudi­rali duž balkona Bakim­genske palate.Moja savet­ni­ca za zapošl­ja­van­je nije uspela da stigne na vreme i upris­to­ji svo­ju majku.

                Poslala joj je mail izv­in­jen­ja sledeće sadržine:

    to: QueenE@gmail.com

    Sub­ject: Dear mother

    I’m awful­ly sor­ry I could­nt make it. I.P was here again. I feel like quitting.

    .

    .

    .

    .

    .