.
.
.
Ponekad se zaustavi vreme
Na trenutak
Ili kraće
Da šapnu naše senke
Nešto važno
I neodložno
Nešto što jedni drugima ne govorimo
Ne ovde
Ne sada
Ne nikada
Što uvek prećutkujemo
Ostavljamo neizgovorenim
Ovde i sada
Vreme nas je tako naučilo
Da kaskamo
Kada bismo da žurimo
I klackamo se
Kad bismo da živimo
Zato naše senke
Što su između dve dimenzije
Ni ovde potpuno
Ni tamo
Govore umesto nas te reči
Koje prećutkujemo
Ovde i sada
.
.
.
.
Trag od svetlosti
Dok tišina glumi muziku
Dok se menjaju dan i noć za odelo
I identitet
Kapa za kapu
Samo jedan trag svetlosti na nebu
Gore je još dan
Dole noć
I mešaju se
I onda dan nestaje
I onda noć dolazi
Kada otera trag svetlosti
.
.
.
.
Postoje neka mesta koja nikada nećeš posetiti
I to je prosto tako
Zaglaviš se
Okupiraju ti vreme
Okolo su barikade
Ljudskih tela
Koja ne miruju
I taj nemir osećaš
Dok hodaš pored njih
Ili ih gledaš dok piju kafu
Dok spavaju
Jer nemiri u ljudskim telima ne miruju
Oni postoje
Nekada tako glasni
Da proganjaju
Odlučuju umesto tebe
Kako postoje neka mesta
Neka divna
Koja nikada nećeš videti
I mnoge druge stvari
I to znaš
Bilo da si se sakrio na najviši vrh
Ili zaronio u najdublje more
Oko tebe su nemiri
Oni koje stvaraš ti
I nemiri ljudi oko tebe
Sa kojima piješ kafu
Ili samo hodaš pored njih
Vi te nemire delite
.
.
.
.
O Aleksandriji
O ulicama pored stena
O moru i ljudima
Živi se na ulicama noću
Tada se dobro oseća grad
Buka i šaputanje
Mnogo se govori
Gradovi na moru
Rado prihvataju ljude
Zajedno sa svim njihovim snovima
U Aleksandriji
O Aleksandriji
.
.
.
.
U tim sam notama prepoznala
Tišinu labuda koji plovi
U tim sam notama prepoznala
Decu koja žive na ulici
Te note su donele sećanje
Na davni dan
Note su probudile tugu
I osmeh i tugu i osmeh
Note su me razmazale
U violinski ključ
.
.
.
.
.
