O Aleksandriji

Gordana Smuđa
Lat­est posts by Gor­dana Smuđa (see all)

    .

    .

    .

    Ponekad se zaus­tavi vreme
    Na trenutak
    Ili kraće
    Da šap­nu naše senke

    Neš­to važno
    I neodložno
    Neš­to što jed­ni drugi­ma ne govorimo
    Ne ovde
    Ne sada
    Ne nikada

    Što uvek prećutkujemo
    Ostavl­jamo neizgovorenim
    Ovde i sada

    Vreme nas je tako naučilo
    Da kaskamo
    Kada bis­mo da žurimo
    I klack­amo se
    Kad bis­mo da živimo

    Zato naše senke
    Što su između dve dimenzije
    Ni ovde potpuno
    Ni tamo

    Gov­ore umesto nas te reči
    Koje prećutkujemo
    Ovde i sada

    .

    .

    .

    .

    Trag od svetlosti
    Dok tiši­na glu­mi muziku
    Dok se men­ja­ju dan i noć za odelo
    I identitet

    Kapa za kapu

    Samo jedan trag svet­losti na nebu
    Gore je još dan
    Dole noć
    I meša­ju se

    I onda dan nestaje
    I onda noć dolazi
    Kada otera trag svetlosti

    .

    .

    .

    .

    Pos­to­je neka mes­ta koja nika­da nećeš posetiti
    I to je pros­to tako

    Zaglav­iš se
    Okupi­ra­ju ti vreme
    Oko­lo su barikade
    Ljud­skih tela
    Koja ne miruju
    I taj nemir osećaš
    Dok hodaš pored njih
    Ili ih gledaš dok piju kafu
    Dok spavaju
    Jer nemiri u ljud­skim telima ne miruju
    Oni postoje

    Neka­da tako glasni
    Da proganjaju
    Odluču­ju umesto tebe
    Kako pos­to­je neka mesta
    Neka divna
    Koja nika­da nećeš videti
    I mnoge druge stvari
    I to znaš

    Bilo da si se sakrio na najviši vrh
    Ili zaro­nio u naj­dublje more
    Oko tebe su nemiri
    Oni koje stvaraš ti
    I nemiri lju­di oko tebe
    Sa koji­ma piješ kafu
    Ili samo hodaš pored njih

    Vi te nemire delite

    .

    .

    .

    .

    O Alek­san­dri­ji
    O uli­ca­ma pored stena
    O moru i ljudima

    Živi se na uli­ca­ma noću
    Tada se dobro oseća grad
    Buka i šaputanje
    Mno­go se govori

    Gradovi na moru
    Rado pri­h­vata­ju ljude
    Zajed­no sa svim nji­hovim snovima

    U Alek­san­dri­ji
    O Aleksandriji

    .

    .

    .

    .

    U tim sam nota­ma prepoznala
    Tišinu labu­da koji plovi

    U tim sam nota­ma prepoznala
    Decu koja žive na ulici

    Te note su donele sećanje
    Na davni dan

    Note su probudile tugu
    I osmeh i tugu i osmeh

    Note su me razmazale
    U vio­lin­s­ki ključ

    .

    .

    .

    .

    .