O Katarini Pantović

Lat­est posts by Mil­i­ca Ćuković (see all)

    .

    .

    DNEVNIK TETOVAŽÂ I UNUTRAŠNJA HRONOLOGIJA

    .

     

    (Kata­ri­na Pan­tović, Unutrašn­je nevreme, Mat­i­ca srp­s­ka, Novi Sad, 2019)

    .

    .

    „’Poez­i­ja se ne nameće, ona se eksponi­ra’ – ta rečeni­ca djela i autore mjeri ekstrem­n­im mjer­ilom. (.…) Ako se poez­i­ja eksponi­ra i ako egzi­s­ti­rati znači istra­ja­vati u svjet­skoj noći, onda su egzis­ten­ci­ja i poez­i­ja u svo­jim temeljn­im kre­tan­ji­ma među­sob­no solidarne.ˮ

    (Peter Slo­ter­dijk, „Doći na svi­jet – doći do jezikaˮ)

                    Pored teori­jskih postav­ki o poez­i­ji kao teto­važi (duševnoj ozle­di) transpono­vanoj u reč (pis­mo), te o pes­niku kao tetovi­ra­nom biću (tra­jno obeležen­im radom teto­važe), u studi­ji Tetovi­rani živ­ot Peter Slo­ter­da­jk, ujed­no, poez­i­ju tem­atizu­je kao samoek­sponi­ran­je, uviđa­jući, prit­om, ambigvitet upisan u gest samoek­sponi­ran­ja. Naime, pes­nič­ki poče­tak, bivan­je započe­tim (i sto­pljen­im u samoek­sponi­ra­nos­ti) sub­jek­ta, teto­važe i pis­ma (pes­ničkog jezi­ka), neizbežno sa sobom povlači ambiva­len­ci­ju, kako na psi­hološkom planu (neprekid­no oscili­ran­je između nužnos­ti pisan­ja, žel­je za samoraskri­van­jem, za bivan­jem pesnikom/pesnikinjom, kao stan­jem samoza­poče­tosti s jedne, i stra­ha, bojazni, egzis­ten­ci­jalnog drhta­ja koji samoi­zla­gan­je pes­ničkog glasa podrazume­va, s druge strane), tako i na poet­ičkom planu (poet­i­ka počin­jan­ja, po Slo­ter­da­jku, podrazume­va jed­no stan­je započe­tosti, pred-određenos­ti na započin­jan­je, stvar­alačko samoraskri­van­je „Jer i početi može samo onaj koji je već počeo ili, tre­ba li da kažem: koji je već započet?ˮ). Upra­vo sto­ga, zaključu­je Slo­ter­da­jk „Moć započin­jan­ja, što je lit­er­arni deb­i­tan­ti u sebi poseb­no jako doživl­java­ju, zas­ni­va se na već započe­tosti jednog predlit­er­arnog živ­otnog tek­s­ta. (…) Samo zato što se već nalaz­i­mo usred jedne povi­jesti, može­mo početi pričati našu pripovijest.ˮ

                Objavl­je­na kao 280. knji­ga Bib­lioteke Prva knji­ga Mat­ice srpske, zbir­ka pesama Unutrašn­je nevreme Katarine Pan­tović, kao poet­ič­ki gest samoek­sponi­ran­ja, samoraskri­van­ja, dolažen­ja na svet kao dolažen­ja do jezi­ka, deb­i­tants­ka (u smis­lu mono­grafske zaokruženos­ti), a kom­pak­t­na i celovi­ta (na planu umet­ničke vred­nos­ti jedne poet­ike započin­jan­ja kao stan­ja već započe­tosti), dokaz je kako se „pričan­jeˮ lične pripovesti može real­i­zo­vati tek ako se autor(ka) nalazi „usred jedne povi­jestiˮ (pri čemu povest ovde tre­ba razumeti ne kao istori­js­ki i sociopoli­tič­ki, već pre kao književni, poet­ič­ki, tradi­ci­js­ki meta­nar­a­tiv istori­je srpske književnosti).

                Kak­va je lič­na pripovest koju Unutrašn­je nevreme samoek­sponi­ra, samoob­javlju­je, unoseći vlasti­tu lit­er­ar­nu već započe­tost u „jed­nu povi­jestˮ kao dis­tink­tivno obelež­je pes­ničkog glasa? Indika­tiv­na i poet­ič­ki rel­e­vant­na za raz­ma­tran­je prirode pes­ničke „povestiˮ Unutrašn­jeg nevre­me­na Katarine Pan­tović bila bi pes­ma kojom se zbir­ka zat­vara, pes­ma „Dra­gi dnevničeˮ. Apos­trofi­ra­jući (i naslovnom sin­tag­mom oprisut­nju­jući) for­mu, književni oblik dnevni­ka, jas­nom se ukazu­je kako inten­ci­ja, na tem­atsko-motivskom planu, tako i opre­del­jen­je za speci­fičan ton lirskog obraćan­ja i speci­fičan poet­s­ki sen­z­i­bilitet. Naime, budući da dnevnič­ki mod­el, po defini­ci­ji iz Rečni­ka književnih ter­mi­na (1986) podrazume­va „hronološ­ki opis događa­ja u koji­ma je autor učestvo­vao u određenom peri­o­du života.ˮ, pesme zbirke Unutrašn­je nevreme, ras­poređene u tri cik­lusa („Zahte­viˮ, „Neizves­nos­ti čekan­jaˮ i „Kada smognem snageˮ), mogu se pos­ma­trati kao zaseb­ne dnevničke zabeleške, kao reporter­s­ki pre­cizno kadri­ran­je kako spol­jašn­jeg tako i unutrašn­jeg sve­ta, dok, s druge strane, ima­jući u vidu da dnevnik svo­jom sta­bil­nom struk­tur­om „For­ma d[nevnika] (dati­ran­je i ozna­ka mes­ta) obavezu­je auto­ra na tačnost i verodostojnost.ˮ, dik­ti­ra kako egza­k­t­nost hrono­topa, tako i simul­tanost (napored­nost ili pot­punu vre­men­sku bliz­inu, goto­vo sto­pljenost) pojave i zapisa o njoj, određeni ton dnevničk­ih „beležakaˮ, tj. zaseb­nih pesama, takođe ulazi u kom­po­nente hor­i­zon­ta očeki­van­ja (tj. u recep­tivni hor­i­zont pret­postavl­jenih čita­la­ca). Sa dnevničkom for­mom u najtešn­joj vezi bio bi i sam naslov zbirke – Unutrašn­je nevreme – pri čemu kom­po­nen­ta „unutrašn­jeˮ upuću­je na dnevničku (zapra­vo lirsku) zagledanost sub­jek­ta u sebe, okrenu­tost sebi, vlastit­om biću i najin­timni­jim ontološkim, egzis­ten­ci­jal­nim i poet­ičkim preoku­paci­ja­ma, dok se kom­po­nen­ta „nevre­meˮ povezu­je pre­vashod­no sa duševn­im pre­vi­ran­ji­ma i bolom samoek­sponi­ran­ja, kao samoza­poče­tosti i samospoznaje.

                Oblik lirskog dnevni­ka, koji je final­nom pes­mom „Dra­gi dnevničeˮ sug­erisan kao krovni oblik celine pes­ničke zbirke, podrazume­va pre­cizno određen­je pros­torno-vre­men­skih koor­di­na­ta, tj. jas­no i ned­vos­mis­leno ocr­ta­van­je hrono­topa. Otu­da su, u pes­ma­ma zbirke Unutrašn­je nevreme, izraz­i­to zas­tu­pljeni (frekvent­ni) prilozi za vreme, ali i direk­t­no nave­deni (imen­o­vani) delovi dana, mese­ci, sati i minu­ti, čak i vrlo pre­cizni i puni datu­mi: „jednog jutraˮ („Odlukaˮ), „Jutrosˮ („U pro­lazuˮ), „Noćasˮ („Prvi snegˮ), petak („Grad rida u sivim rukavi­ca­maˮ), noć („Pes­ma o srediˮ), mart („Jesen­ja kožaˮ), „Sva­ki danˮ („Bol­nič­ka pes­maˮ), ponedel­jak („Sim­biozaˮ), uoči Nove godine („Izne­nadi­lo me jeˮ), „Onog danaˮ („Na auto-putu Beograd-Novi Sad IIˮ), sva­ki dan („Dnevnikˮ), „Od avgus­taˮ („Kuti­jaˮ), svakod­nevno („Kada smognem snageˮ), „sub­otom uvečeˮ i „nakon snaˮ („Rođaciˮ), 15. 02. 2019. („U Crkvi Sve­tog Mar­ka 15. 02. 2019.ˮ), dan­i­ma („Vrela krvˮ), u ovom trenutku („Mukeˮ), juli („Pose­ta antičkom graduˮ), danas („Dra­gi dnevničeˮ), dok se pes­ma „Pros­ečan danˮ, seg­men­ti­ran­jem dana na sate i minute („12: 01ˮ, „15: 17ˮ, „17: 45ˮ, „00: 14ˮ) ukazu­je kao najverni­je podraža­van­je dnevničke forme. Pored pre­ciznih hronološk­ih odred­ni­ca, karak­ter­is­ti­ka koja pod­seća na dnevničko beležen­je stvarnos­ti bilo bi i ned­vos­mis­leno jas­no određen­je pros­tornih okvi­ra lirskih zbi­van­ja, gde se kao „pozor­ni­caˮ unutrašn­jeg nevre­me­na redovno javl­ja grad­s­ki, urbani pros­tor: grad, klu­pa, auto­bus / grad­s­ki pre­voz, tak­si, groblje, soba, Beograd (Crk­va Sve­tog Mar­ka), bol­ni­ca, auto-put Beograd-Novi Sad, put iz Aus­tri­je u Srbi­ju (negde kod Slavon­skog Bro­da). Ipak, uprkos pre­ciznos­ti, neposred­nos­ti i tačnos­ti, kao odlikâ tem­po­ralne kom­po­nente zbirke Unutrašn­je nevreme, ova kom­po­nen­ta, ujed­no, biva prob­lema­ti­zo­vana, uvođen­jem sum­n­je, nepre­ciznos­ti, nesig­urnos­ti, momen­ta nepov­eren­ja u ver­nost vre­men­skog plana, momen­ta raspuknuća unutar sâmog vre­me­na: tako, u pes­mi „Grad rida u sivim rukavi­ca­maˮ une­ta je dvos­mis­lenost u poredak danâ u nedelji „Sub­o­ta je / A ne, petak je / Opet me pre­vario / Božji satˮ, dok se u pes­mi „Jesen­ja kožaˮ nesig­urnost oči­tu­je u per­cipi­ran­ju godišn­jih seg­me­na­ta (mese­ci) „Sve ukazu­je na novem­bar, pre­m­da je mart.ˮ Upra­vo ovak­vo poiman­je vre­me­na, kao onog koje se ne podu­dara sa fak­tičnom, svakod­nevnom, spol­jašn­jom tem­po­ral­nošću upuću­je na to da u zbir­ci Unutrašn­je nevreme domini­ra, zapra­vo, intim­na, lič­na, sub­jek­tiv­na, za unutrašn­je teto­važe (pre sve­ga ljubav i smrt) vezana – unutrašn­ja hronologi­ja. Sa med­i­ta­tivno-ispoved­nim, intro­spek­tivn­im, solilokvi­js­ki pris­nim tonom dnevničkog pover­a­van­ja, lirskog samoek­sponi­ran­ja kao samo(raz)govora, u tes­noj su vezi teme ljubavi i samo­spoz­na­je. Ljubav se, u zbir­ci Unutrašn­je nevreme, pre sve­ga događa kao prekid, sećan­je, dalji­na, ljubav je pomer­e­na u prošlost (i even­tu­al­no per­cipi­rana kao eta­pa samorazvo­ja bića lirske junakin­je), doživl­je­na kao oti­sak, kao tra­j­na teto­važa, dok je muškarac sve­den na min­uli (iako i dal­je pris­ni) dig­i­tal­ni zapis „Od nas je ostao samo algo­ri­tam / čet na fejs­buku / Od tebe je ostao / Samo avatar / pro­fil­na slikaˮ („Ono što je ostaloˮ). S druge strane, motiv samo­spoz­na­je (donek­le povezan i sa ljubavlju) pre sve­ga je u vezi sa žen­skim likovi­ma – majkom i bakom (sa eta­pa­ma nji­hovog živ­otnog puta i modusi­ma nji­hovog pris­ust­va u živ­o­tu lirske junakin­je), ali najviše i najz­nača­jni­je, motiv samo­spoz­na­je u vezi je sa opre­del­jen­jem za pisan­je, za ambiva­lent­no žuđeno-zas­trašu­juće umet­ničko samoek­sponi­ran­je „A meni se obraća slo­vo kojeg se plašim.ˮ („Pisan­je pes­meˮ) i „Moram, jed­nos­tavno se / moram opre­deli­ti za reč / Za reč kao za celi­bat, ili živ­otnog saput­nikaˮ („Pisan­je pes­meˮ), ali i u sâmu pes­mu upisana je dvostrukost, pes­ma se i otkri­va i skri­va, pokazu­je istovre­meno i lice i nal­ič­je „Začika­va me pes­ma, otkri­va se i pokri­va kao / neval­ja­lo dete. / Izvr­nu­la se kao stara čarapa.ˮ („Pisan­je pes­meˮ), lirs­ki sub­jekt se dvou­mi između nepisan­ja „Neću da pišem / Neću da se kom­pro­mi­tu­jemˮ („Grad rida u sivim rukavi­ca­maˮ) i slut­nje nas­tan­ka pesme „Pre­dosećam: / Noć će biti toliko tam­na da će, u svoj svo­joj / crni­ni, početi da svetli i da se pre­o­braža­va / u pes­muˮ („Na auto-putu Beograd-Novi Sadˮ), i zato, pes­ma se mora, kao teto­važa, pre­bo­leti, kako bi, tamo gde je bilo tetovi­ran­je mogao da nas­tane jezik „Tre­ba preležati pes­mu kao bolest.ˮ („Sinhroˮ).

                Vre­men­sko-pros­tor­na pre­ciz­na situira­nost lirskih zbi­van­ja, ispoved­ni ton, naglaše­na intro­spekci­ja, ljubav i samo­spoz­na­ja, reflek­sivni, o sebi i sve­tu zap­i­tani žen­s­ki sub­jekt, kon­ačno, odabir dnevničke forme kao mod­ela pes­ničkog gov­o­ra, mogli bi navesti tumače da zbirku Unutrašn­je nevreme svrsta­ju u (neo)romantičarsku tradi­ci­ju srp­skog pes­ništ­va. Iako baš­ti­ni neke od poet­ičk­ih ele­me­na­ta ove lin­i­je razvo­ja srpske poez­i­je, zbir­ka Unutrašn­je nevreme Katarine Pan­tović više ulazi u dija­log sa ovom tradi­ci­jom, iznu­tra je pre­o­bražava­jući i dekon­stru­išući. Motiv srca jed­na je od dom­i­nan­ti (neo)romantičarske lirike. Upra­vo se nači­nom pes­ničke obrade moti­va srca zbir­ka Unutrašn­je nevreme udal­ja­va od ove lin­i­je razvo­ja srpske poez­i­je, zadržava­jući je, prit­om, kao dijaloš­ki, intertek­stu­al­ni, tradi­ci­js­ki (onaj koji sub­jekat koji piše smeš­ta u pozi­ci­ju već započe­tog pisan­ja) podtekst. Od anatomi­je tela i krvo­to­ka kao mreže vena i kapi­la­ra („Hoću da ti proučim telo / Anatomi­ju, da budem pre­cizni­ja / Hoću da raz­gledam vene, kapi­lare, / pege od sun­ca, ožiljke od bogin­jaˮ i „Vide mi se vene čak i po stom­aku i grudi­ma / Mlade su / Dugačke i uporne / Kao mlaz iz dotra­jale slavine / Kao da se živ­ot iz sve snage / Raz­granao po meniˮ, pes­ma „Zahte­viˮ) do analogi­je između mreže pute­va i auto-puta sa srcem (analogi­je između pros­tornog, arit­metičko-geometri­jskog, matem­atičkog i anatom­sko-fiziološkog plana) „Auto-pute­vi su zam­ršene tan­gente / Ili: tač­ka s mno­go prav­ih / Znaš ono: / Kroz bilo koju tačku ravni može se povući / beskon­ačno mno­go prav­ih / E sad zamis­li umesto tačke ravni / moje srceˮ („Dra­gi dnevničeˮ), motiv srca (krvo­to­ka, vena, kapi­la­ra, auto-puta), javl­ja­jući se u prvoj i posled­njoj pes­mi („Zahte­viˮ i „Dra­gi dnevničeˮ) tvori okvir zbirke Unutrašn­je nevreme, ali ovaj motiv više ne fig­uri­ra kao stereotip­no, autom­a­ti­zo­vano, poz­na­to emo­cional­no središte i dušev­na žiža, već se pre­o­braža­va u spol­ja sagledanu, anatom­sko-arit­metičku tačku ravni (pis­ma) kroz koju se može povući beskon­ačno mno­go prav­ih (doživl­ja­ja, uti­sa­ka i emo­ci­ja, transpono­vanih u reč). Isto tako, motiv srca jedan je od ele­me­na­ta (auto)poetičke ravni zbirke pesama Unutrašn­je nevreme Katarine Pan­tović, budući da je upra­vo srce, po Peteru Slo­ter­da­jku, ono mesto u koje se upisu­ju / utisku­ju / ure­zu­ju dušev­na tetovi­ran­ja, koja će porodi­ti pes­mu „Ono što živ­ot najtvrđe u nama otisku­je i što bi pri tome htio naj­dal­je sakri­ti od nas, to upisu­je indi­vid­ua­ma između plećki.ˮ

                Ono što osta­je od ljubavi („Sad je dalji­na najbolji sve­dok / tvog borav­ka u meni / Ti i ne znaš da si sada ovdeˮ), ono što osta­je od bližn­jih nakon nji­hove smr­ti („Muči me kako smo baku sahranili / Ispraćaj za kremaci­ju nije bio na našem jeziku / I sve se čini­lo nekako neprirod­noˮ), ono što osta­je kad dan iscuri kroz prste, a noć se ras­padne u jutro („Zah­val­nos­tˮ), ono što osta­je kada svet tvr­dogla­vo zaću­ti („Mukeˮ), ono što od duboke, istinske pobožnos­ti pre­ostane kao površin­s­ki uti­sak, uzgred­ni pri­zor na fotografi­ji tur­iste iz Japana („U Crkvi Sve­tog Mar­ka 15. 02. 2019.ˮ), ono što ostane kad se tuga izlufti­ra („Let­nji ras­pored nameš­ta­jaˮ), jeste ona dnevničko-pes­nič­ka, samoek­sponi­ra­juća, iz teto­važe iznikla (ali nado­građe­na) „reč sprem­na da se potči­ni / i izgu­bi u meniˮ („Pisan­je pes­meˮ), jeste slo­vo koje provo­ci­ra, plaši, začiku­je, i jeste – ispoved­na zabeleš­ka i kar­dio­gram­s­ki dija­gram one unutrašn­je „olu­je četvrte kat­e­gori­jeˮ, koja je, u deb­i­tantskoj knjizi, knjizi-prven­cu Katarine Pan­tović, pretvore­na u dnevničko-intro­spek­tivno-tetovi­rane i po prin­cipu unutrašn­je hronologi­je ras­poređene pesme.

    .

    .

    .

    .

    .