O Branislavu Mikuliću

Marija Prgomelja
Lat­est posts by Mar­i­ja Prgomel­ja (see all)

    .

    .

    O puto­van­ju i traganju

    .

    (Branislav Anton Mikulić, Srcem do beskra­ja, Syn­op­sis, 2016)

    .

    .….Iako naslov ove knjige zvuči kao naslovi knji­ga potek­li iz pera „ozbiljnih” književni­ca pop­ut Ljil­jane Hab­janović Đurović, Vesne Radusi­nović i rani­jih rado­va Isidore Bjelice, nakon čitan­ja shvata­mo da je Srcem do beskra­ja knji­ga vred­na čitan­ja, koja ima za cilj da ople­meni čitao­ca i pokaže mu smer­nice koji­ma bi mogao da krene uko­liko poželi.

    .….Kada sklop­i­mo korice, i promis­limo o proči­tanom, tada otkri­va moguće značen­je sin­tagme sadržane u naslovu, njene glavne reči beskraj. Anal­i­zom niza slo­va, eti­mološ­ki je može­mo ras­tavi­ti na dve reči: besk i raj. Nar­avno, prva reč ne znači niš­ta i pret­postavl­jamo da je tu doš­lo do izvesne glasovne promene zvane jed­načen­je sug­las­ni­ka po zvučnos­ti, dok je dru­ga reč u pot­punos­ti jas­na i u skladu sa porukom knjige. Beskraj je zapra­vo kod­na reč za raj o kom nara­tor raspravlja.

    .….Knji­ga je sačin­je­na od dvade­set pet priča ili kako je to pisac istakao: „Ovo je roman u priča­ma.” Ako bis­mo pokušali da odred­i­mo kom žan­ru pri­pa­da, rek­li bis­mo da je na prvom mes­tu ovo auto­bi­ografi­ja jednog naučni­ka i istraži­vača koji kreće putem svo­jstven­im radoz­nalom intelek­tu­al­cu. Na dugom mes­tu, ovo je reli­giozno-teološ­ka knji­ga, raspra­va sa samim sobom i drugi­ma o Bogu i veri. I najzad, ovo je ljubavni i porodični roman. Ljubavni jer je ljubav kao apso­lut glav­na tema ove knjige, a samo delo sadrži priče o različitim vrsta­ma ljubavi.

    .….Kako autor ističe, ovo je knji­ga o čezn­ji za onim što nasluću­je­mo, o puto­van­ju i tra­gan­ju za skriven­im odgov­orima, odgov­orima na naj­važni­ja pitan­ja, te knji­ga o potrazi za spoz­na­jom, ali pre sve­ga, ovo je knji­ga o ljubavi koja nam ople­men­ju­je život.

    .….Roman Srcem do beskra­ja napisan je ret­ro­spek­tivno. Sećan­je na det­injst­vo i pre­deli zav­iča­ja titra­ju nam pred oči­ma dok čita­mo ovu knjigu, tek toliko reli­gioznu da pri­ja našem mozgu i književn­im čuli­ma. Čitati Srcem do beskara­ja znači poći na hodočašće, preispi­tati svo­je odluke i prošir­i­ti vidike.

    .….Put ka autorovoj reli­gioznoj isti­ni najavl­jen je tajnom molitvom teta­ka Kaje koju mu je ona, još kao dečaku kaza­la, tiho i bojažlji­vo zbog pri­li­ka koje su tada bile na snazi, tokom nji­hovog prvog porodičnog leto­van­ja. Već od tada, muči­la ga je ta tajanstve­na sila o kojoj piše, to „nad­nar­avno”, a pitan­je koje ga je muči­lo, mis­ter­i­ja stvaran­ja sve­ta, pron­ašao je na strani­ca­ma požutel­og Vukovog Novog Zav­je­ta.

    .….Još jed­na od počet­nih nedoumi­ca bilo je stvaran­je sve­ta za šest dana, koja se raz­jas­ni­la mno­go god­i­na kas­ni­je uz pomoć geograf­skog atlasa nje­gove ćerke. Može­mo kaza­ti da tada počin­je autoro­vo puto­van­je ka sreći.

    „God­i­na­ma sam lutao kroz živ­ot, bez pravog kom­pasa i putokaza. U početku to nisam ni znao, a kas­ni­je, negdje nakon tridesete, počeo sam to osjećati, ali još uvek ne i spoznavati.”
    ( Srcem do beskra­ja )

    .….Kako to obično biva, kada lju­di stupe na put vere, javl­ja­ju se razne fig­ure i pojave kao poma­gači. Tako nara­to­ra sus­ret sa pod­mor­ni­com pod­stiče da tumači i čita tajne znake, kodove i metafore skrivene u Bib­li­ji. On pokuša­va da saz­na istinu zapisanu i šifra­ma i neu­morno prouča­va sve svete knjige, sa željom da sagle­da celu sliku, istinu, nas­tavl­ja da korača tim putem. Tačno zna kada je to započe­lo: kada je kren­uo srcem jer, kako veli, razum sputa­va. Ispostavi­lo se da je rešen­je kra­jn­je jed­nos­tavno: Bog je ljubav. Eksper­i­men­tom ubaci­van­ja reči ljubav gde god sto­ji Bog potvr­dio je:

    „Ljubav je ta taj­na šifra.”
    ( Srcem do beskra­ja )

    .….Mikulić je prešao put od ateiste do verni­ka koji videći čuda na sebi i drugi­ma, odluču­je da i sam čini male­na čuda svakog dana. U poglavlju Bog, poseb­no zan­imljivom, vidi­mo ga na hodočašću, ali i u jed­noj dru­goj ulozi−ulozi sina. Naime, on održa­va obećan­je maj­ci da će je, ako i kada mu supru­ga podari nasled­ni­ka, vodi­ti na neko sve­to mesto. Poš­to maj­ka bira Rim, oni kreću u večni grad i obi­laze najveće svet­inje: Vatikan­s­ki muzej, Petro­vu bazi­liku, Sik­stin­sku kapelu.
    .….Ovo puto­van­je je nara­to­ra još više utvrdi­lo u veri, poseb­no jer je sagledao Meke­lanđelov Strašni sud. Rene­sansna pred­sta­va Boga, kao mišićavog, jakog i lju­ti­tog stara­ca mu se nije dopala. Tada je bilo sig­u­ran da je Bog ipak malo drugačiji.

    „U pakao ne vjeru­jem, a ni u podzem­na mučil­iš­ta i Had svako­ja­ki. Ja ne vjeru­jem ni u Dan­teovih devet kru­go­va pak­la, čak ni u onaj prvi, u kojem kazne kao da i nema. Ja ne vjeru­jem u Boga koji hoće da kažnjava…”
    ( Srcem do beskra­ja )

    .….Nje­gov stav o pak­lu najbol­je se vidi iz ovog pasusa. Bog u kog on veru­je praš­ta i zab­o­ravl­ja i želi da pri­mi ljude pod svo­je skute. Znaci koje vidi na različitim mes­ti­ma, čuje u kometari­ma i ophođen­ju lju­di, skla­pa­ju se u mozaik koji slaže, ali složeni deo mu gov­ori: Na dobrom si putu.

    „Živeti po zakonu srca.”, zakon je koji poštuje.

    .….Na par mom­e­na­ta, više nego obično, pripovedač kra­jn­je intim­no i dirlji­vo ispre­da priču o sebi samom. Najdirljivi­je su stran­ice pisama Ireni, u koji­ma on ogol­je­va sebe do srži. Tre­ba imati hrabrosti i tako pisati o sebi, bez sujete, bez lažne skromnosti.

    .….Kroz dugi niz god­i­na, pisac ove knjige, spoz­na­je prave vred­nos­ti. Jed­no od najvećih otkrića je kada shvati da je kap­i­tal neš­to drugo.

    .….Sve što steknemo nije naše. Sve je Nje­go­vo, a bogat je, na šta nas i sama reč upuću­je, onaj koji ima Boga u sebi. Pro­laznost je deo nas samih, napisaće. A šta je naše? Naše je sve ono što dolazi iz srca, sva ljubav koju daje­mo drugi­ma, dok je oprost najveći dar.

    .….I na kra­ju, polemi­ka sa pri­jatel­jem Damirom, ateis­tom, pod­vlači jas­nu raz­liku kakav je bio i šta je postao, i ima za cilj da nas uveri u nje­govu pot­punu trans­for­ma­ci­ju, jer pisac tokom raz­gov­o­ra gle­da sebe u ogledalu i raz­go­vara sa bivšim ja.

    .….Među­tim, ono što ovu knjigu čini jedin­stven­om jesu lju­di koji je nasel­java­ju, nji­hove živ­oti, nedoumice, stra­hovi. Poglavl­ja često ima­ju epis­to­lar­nu for­mu. Mikulić se obraća top­lo i neposred­no kako pri­jatelji­ma, tako i čitaocu, te knji­ga ima i znača­jan ispoved­no-memo­ars­ki ele­ment. Ono što je zaista neo­bično, on neposred­no i intim­no komu­ni­ci­ra čak i sa Bogom.

    .….Na kra­ju, kako da shva­ti­mo ove ispisane redove? Roman Srcem do beskra­ja može­mo razumeti i kao auto­bi­ografi­ju jednog naučni­ka, kao priču o pre­o­braćan­ju i spoz­na­van­ju istine. Neki će ovu knjigu shvati­ti kao delo o jugosloven­skom intelek­tu­al­cu u rase­jan­ju koji pokuša­va da se sabere i nađe svoj iden­titet nakon ras­pa­da velike zeml­je i još većih ide­ja, koji odbacu­jući pre­dra­sude i razne nacional­izme vezane za porek­lo, jezik i domov­inu, tra­ga za svo­jom teološkom istinom.

    .….No, Srcem do beskra­ja je roman o čitan­ju Svete knjige, svo­jevrstan dija­log sa Starim i Novim zave­tom, najpre sa stvaran­jem sve­ta, a potom i sa drugim bib­li­jskim fenomeni­ma: Adamom, Mojsi­jem, Jonom. Dak­le, ovo je roman o tumačen­ju i tumačen­ji­ma Bib­li­je kroz dvadest pet priča, o opi­ran­ju i na kra­ju, pri­h­vatan­ju istine koja je zapisana mno­go pre nas. S druge strane, ovo je i knji­ga ispove­dene proze, sa tokom mis­li nara­to­ra, roman uti­sa­ka doživl­ja­ja i sus­re­ta sa svet­in­ja­ma, ali najpre je knji­ga sus­re­ta sa Bogom, koja nam poruču­je da sled­i­mo svoj vlasti­ti put. Do nje­ga moramo doći, i doći ćemo, samo su pute­vi, kao i metode, dru­gači­ji. Kroz ljubav se spoz­na­je isti­na, a od srca i u srcu, počin­je istin­s­ka vera.

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…..

    .

    .

    .

    .