Jelena Marinkov

O Senki Marić

.

.

.

Pismo punoće i smisla

.

(Senka Marić, Kintsugi tijela, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019)

.

.

            Roman Kintsugi tijela Senke Marić na srpskom tržištu objavljen je 2019. godine u izdanju Kontrast izdavaštva, a iste godine autorka je za ovaj roman nagrađena regionalnom nagradom „Meša Selimovićˮ, nagradom za najbolji roman objavljen na govornom području BiH, Srbije, Hrvatske i Crne Gore u 2018. godini (prvo izdanje romana – sarajevska izdavačka kuća BuyBook, 2018. godina). Daleko od toga da je samo ova nagrada ono što preporučuje ovaj roman za čitanje – Kintsugi tijela autentično je književno delo u kome je gotovo prećutkivana tema oblikovana na samosvojan, neposredan i depatetizujući način. Kintsugi tijela ispisan je rukom bolesnog ženskog tela i gotovo svi aspekti ovog romana otvoreni su ka tumačenju u ključu teorije telesnosti, štaviše, primena teorije telesnosti neophodna je za odgovarajuće čitanje i razumevanje romana koji tematizuje telo kao samostalni entitet. „U slučaju bolesti ili bola, pogođene telesne zone se uvećavaju i uveličavaju u slici tela. Frojd opisuje kako se prilikom bolesti vrši transfer libida od spoljašnjeg sveta i objekata ljubavi na subjektovo vlastito teloˮ[1].  Bolest kao društveno neprihvatljivu pojavu autorka unosi u književnost, dakle, u javno kulturno polje, tematizujući funkcionisanje sopstvenog bolesnog tela. Britka vivisekcija duševnosti i umnosti, stopljenih s telom koje se bolešću osamostaljuje, dovodi do rubnog pitanja: gde je granica tela? Zaštititi telo kao sopstvo od stranog i ugrožavajućeg pokazuje se primarnim ciljem, a očajnička potreba za ponovnim uspostavljanjem graničnosti tela putem pisanja mislenu aktivnost direktno povezuje s telesnim promenama. Utisak svedenosti na telo, doslovna dezintegracija, bivaju transcendirani hrabrim poduhvatom odustajanja od celovitosti tela u korist života i prihvatanja promena u telu. Na tom fonu uspostavlja se analogija između tela i teksta: „Telo postaje ‘tekst’ i fikcionalizovano je i postavljeno u okvire mita i sistema verovanja koji formiraju društvene narative i samo-reprezentaciju kultureˮ[2]. Kada patologija zamenjuje fiziologiju i reči, otpadak tela preuzima na sebe funkciju određivanja identiteta. Potrebno je artikulisati svoje ne-telo, prazninu svog tela naznačiti u tekstu, koji preuzima funkciju zamenskog tela, dok novo telo ne dobije ravnotežu, dok ne bude prihvaćeno, i dok život ne bude osiguran. Osećanje manjka transformiše se u savršenu uobličenost pomoću jezika, narušenost telesnog poretka u celovitu formu romana. Naratorka je glasnogovornica očuvanja iskustva u rečima i prihvatanja decentriranosti. Do uvida o diseminaciji identiteta dolazi se kroz bolest, kao i do pune svesti o pukotinama u ženskom telu koje proizvode bol i o tome da je telesni bol povezan s procesom bivanja ženom. Tok bolesti i naratorkina proživljavanja opisana su britkim stilom, bez patetisanja, neposredno i uz inkorporiranje faktografske medicinske dokumentacije. Posledice operacija i hemoterapija kao događaja tela neretko su predočene na osnovu naturalističkih opisa. Shodno načelima tehnike kintsugi naratorka nastoji da osvesti oštećenja na svom telu, prihvati promene i stvori nešto novo – priču, time neraskidivo vezujući tekstualnost s telesnošću.

            Važna tema ovog romana, gotovo tabu tema u našem društvu, nije samo bolest, rak dojke, već i način unutrašnjeg doživljaja ženskosti i telesnosti, nemogućnost da se bude slobodno izložena bez spolja nametnutih formi i ograničenja. Naratorka u formi modifikovanog solilokvija, kroz obraćanje samoj sebi, ali služeći se pripovedanjem u drugom licu, uspeva da se distancira, ali i da mapira sebe kao junakinju. Kombinovanjem hronološkog i retrospektivnog pripovedanja, ona izlaže ne samo svoje iskustvo bolesti, nego i sećanja iz detinjstva, osećaj nelagodnosti i rvanje s društvenim očekivanjima po pitanju formiranja sopstvenog, ženskog identiteta, borbu započetu u detinjstvu, a nastavljenu tokom čitavog života. Kao primer narativnog i tematskog vezivanja aktuelnog i prošlog, može poslužiti odeljak romana u kome naratorka, s vremenske distance, ali služeći se uživljavanjem, opisuje svoje prvo iskustvo s ovim vidom funkcionisanja ženskog tela. U patrijarhalnim i tradicionalnim društvima menstruacija, kao obeležje ženskosti, vezuje se za prljavštinu, čime se i samo žensko biće, sinegdohtski i posredno, tumači kao nečisto, zaprljano, biće s mrljom: „Ideja o kaljanju, prljavštini, prljavštini koju proizvodi samo telo prljajući subjekat ‘normalno’ je stanje u detinjstvu, ali u slučaju sazrevanja žene ta ideja je beleg ili mrlja njenog budućeg statusa, upad prošlosti za koju je verovala da je ostavila iza sebe, u budućnostˮ[3]. Mučnina, znoj, bol, osećanje otvorenosti, izloženosti; buđenje seksualnosti, zbunjenost i zabrane, stid, fiziološka su i psihološka stanja koja prate sazrevanje i koje naratorka doziva paralelno s pripovednom sadašnjošću, sa sadašnjošću u kojoj je bolesna. Asocijacije na prošlost se poput niti prožimaju s aktuelnim senzacijama. Tako se neprijatnost i bol prve menstruacije mogu povezati s  vaginalnim ranama nastalim kao posledica hemoterapije. Scena sa sedenjem u lavoru napunjenom rastvorom koji ublažava bolove budi direktne asocijacije na menstrualnu bol, s tim što se na kraju ove scene, nakon neprijatnosti jer je izgubila ravnotežu i ne može ustati bez pomoći svoje dece, naratorka oslobađa od stida smehom. Telo se bolešću nepovratno menja, u tom smislu je indikativno neprepoznavanje sopstvenog lika u ogledalu. Slika tela se osamostaljuje i junakinja tek nazire sopstvo kroz odsjaj odraza ćelave glave koji vidi u zastakljenim površinama.

            U romanu je podrobno opisan junakinjin teskoban odnos sa ocem, a uspostavljena je i analogija između očeve i sopstvene bolesti i slabosti. Naratorka retrospektivno opisuje svoje poimanje očevog pijanog tela kao tromog, sporog i nezgrapnog. U trenucima napredovanja očeve bolesti, junakinja oseti sladunjav miris koji naziva mirisom smrti, oseti hladnoću i vlažnost koje izbijaju iz očevog tela izmenjene spoljašnjosti. Očevo telo postaje neprepoznatljivo i u tom odnosu nedostaju reči koje bi se uplele u telesnost i razjasnile je; otud popis delova tela koje su izgubili naratorka, majka i otac, što ne treba posmatrati kao obračun s bilo kim već kao svođenje računa, uplitanje reči kao brane pred smrću. Otkinuta tela i delovi tela bivaju spojeni jezikom, rečima i pričom. Naratorka kroz priču nastoji ponovo zasnovati celovitost, i u tome joj pomažu deca i ljubavnik, njihova prisustva i dodiri različite prirode, ali jednako utešni, podupirući i ohrabrujući.

            Ali u najtežim trenucima junakinja ostaje sama sa sobom. Snovi i kreativnost, voda kao ženski prostor i imaginacija pokrenuta ženskim mitskim figurama (Medeja, Meduza, Pentesileja i Amazonke) pomažu naratorki u poimanju paradoksa bolesnog i istovremeno jakog tela. „Žena bez tijela koje je čini ženomˮ i dalje je žena, lepota tela je u volji, u poduhvatu naratorkinog komuniciranja s telom kao s delom unutrašnjeg glasa, delom svesti, putem kojeg dihotomija materijalno/inteligibilno biva ukinuta. Posezanje za simbolički prisutnim u snovima pokreće pisanje, necelovitost tela prihvata se i prevazilazi putem bogate literarne imaginacije, a Senka Marić se romanom Kintsugi tijela svojim čitaocima obraća pismom punoće i smisla.

[1] Elizabet Gros – Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu, 2005, Beograd: Centar za ženske studije i istraživanja roda, str. 119.

[2] Isto, str. 174.

[3] Isto, str. 284.

.

.

.

.

.


Jelena Marinkov

Rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa komparatistikom. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Objavljuje naučne radove, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja