(O)besebljivanje

Marijana Jovelić
Lat­est posts by Mar­i­jana Jovelić (see all)

    .

    .

    .

    .….Žen­s­ki Hugo Кapet suv­ereno osva­ja nova pros­transt­va poet­ike. Ona je tiha vladar­ka duhovnom orbis ter­ar­rum, sa svo­jim sug­es­tivno-gospo­darećim insigni­ja­ma oličen­im u peru. Zadi­vlju­juće je odsust­vo stra­ha da li će se nekom svide­ti, te da li će mož­da naprav­i­ti poguban lap­sus cala­mi dok nas zadužu­je novim pes­ničkim blagom. Njana devo­ci­ja da, na tab­u­la­ma rasama često ispro­fanisano-izmož­denih duša posustal­ih, bezvoljnih, umrtvl­jenih savre­menih lju­di, iz poduh­va­ta u poduh­vat ispisu­je uvek dru­gači­je poet­ske sadrža­je, dos­to­j­na je svake pažn­je. Mist­ič­ki-autarhično i, istodob­no, orlean­s­ki-rev­olu­cionarno, Džankoviće­va bez zapre­ka, samopouz­dano širi svoj lirs­ki Ile-De-France.
    .…. Fokus na ličnos­ti i njenoj neposred­noj okoli­ni ona poste­peno pro­dublju­je i proširu­je tako, da to nipoš­to ne naliku­je na pre­ten­ciozni egz­ibi­cionizam, ali je daleko od puke, bojažlji­vo-defanzivne tak­tike kojoj samo naoko zal­iči majs­tors­ki-veš­to izve­de­na poet­s­ka strate­gi­ja da čitao­ca vis­preno i domišl­ja­to, sit­nim čarka­ma „isprovo­ci­ra“ i navede da bezgla­vo i goto­vo besves­no uđe i zadre u dubinu nepre­gledne, pes­ničke šume. Ne izbe­ga­va ona otvorenu, frontal­nu bor­bu zbog bilo kakve vrste bojazni nego zato, što direk­tne ringovske sukobe naša pes­nikin­ja ostavl­ja za sebe samu, ne libeći se unutarn­jih samo­suoča­van­ja koja nika­da ne uzi­ma­ju oblič­je sum­n­jivih rit­u­al­nih, bespo­moćno-nekon­struk­tivnih i kukav­ičk­ih harakir­i­ja. Njen riskant­ni intro­spek­tivni eksper­i­men­tal­izam koji vodi preko potreb­noj pes­ničkoj indi­vid­uaci­ji i inte­gra­tivnoj eman­ci­paci­ji, uzvišenu reflek­sivnost zao­grće u novo, samo njeno bor­beno otkriće ratne veš­tine: upotre­bu intelek­tu­al­nih uzengija.
    .….Autork­i­na prelepa misaona fuga od realite­ta, emani­ra njenu poet­sku auru u kon­trateži kon­cep­tu­al­is­tičkim, anti-ekspre­sivn­im, ravn­odušno-nar­a­tivno-detek­torskim, „kon­stan­ta­ntskim“ opi­si­van­ji­ma anom­al­i­ja objek­tivne stvarnos­ti na koji­ma se ne iscr­plju­je akcionost njenog književnog nag­nuća koje karak­ter­iše nesum­n­ji­va emo­cional­na tonal­nost. Ele­gant­ni spoj intelek­ta i osećan­ja, daje njenom telu goto­vo nadljud­sku snagu, i ono je sprem­no da se pot­puno ispravi dok jaše u punom kasu, te da dobi­je zah­val­ni, blagorod­ni oslonac u sed­lu, propeto na uzengi­je, ne bi li zada­lo kon­ačan, fatal­ni udarac katkad zapre­tanom, bez­ma­lo utvarno-fata­mor­ganičkom, a ponekad nametlji­vo-vidljivom i ned­vos­mis­leno-egzis­tent­nom opo­nen­tu: potre­bi za samoispi­ti­van­jem i autoreval­orizaci­jom vlasti­tog habi­tusa i sopstva.
    .….Džankoviće­va je real­ist samo u domenu anti­shi­zoid­nos­ti u recep­ci­ji umet­nčkog dela. Njana knji­ga je usvo­ji­va i najskep­tični­jem recip­i­jen­tu sa najtvr­doko­rni­jim glediš­ti­ma na svet i umet­nost. Ona funkcional­ni „real­izam“ cel­ishod­no koristi kao svoj poet­s­ki eho, empir­i­jsko-induk­tivis­tič­ki pokus, iscelju­jući antidiskurzivni bunt pro­tiv oveš­tal­ih, jalo­vo-mul­ti­p­liko­vanih, bezbo­jno-samod­o­voljnih, nepri­menljivih „umovan­ja“. Pes­nikin­ja je goto­va da upotre­bi to neu­molji­vo kri­tičko ogleda­lo vlastite reflek­sivnos­ti, bez strep­n­je da će da se poseče na oštricu bespošt­ed­no-isti­nolju­bivog feed backa−a. Živ­otvorni prin­cip kon­trasta kojim samou­v­ereno korača do sop­stvenog urbis aeter­nae, delom služi pos­ti­zan­ju ide­ala nepo­mućenog duševnog mira, čuvene stoičke atarak­si­je, ali i sta­bi­lizaci­ji i kon­sol­i­daci­ji emo­ci­ja­ma uzdr­mane poet­ske ličnos­ti koja bri­di ustrep­talošću done­toj u nemilos­rd­nom pro­ce­su mukotrpnog razd­va­jan­ja Dobra od Zla, Svet­losti od Tame, alta od soprana. Ova diho­tomi­ja različi­tih, pro­tivs­tavl­jenih polar­ite­ta, samo je privre­me­na i služi određen­ju i razluči­van­ju ovih kom­ple­men­tarnih, organ­s­ki povezanih poj­mo­va koji neretko alhemi­js­ki proizilaze jedan iz dru­gog, pop­ut crnog grafi­ta i blis­tavog dija­man­ta u bleš­tavilu zmi­js­ki- mudro-presmikava­jućih alotrop­skih modifikacija.
    .….Dakako, autor­ka ne teži nji­hovom kon­ačnom raščlan­ji­van­ju, budući da je sama sklona da seme Dobra pron­ađe u svakom Zlu, kao i klicu Zla u Dobru, koje uvek panično pleše na ivi­ci, sklono skl­iznuću u otašt­in­jenu, sujet­nu samosvest, kao nužni ishod svo­je neumerene pre­naglašenos­ti. U pes­mi „Pri­je­dor“, pes­nikin­ja kaže: „Ja bije­lim, da nas crno ne zab­o­ravi. Nikad.“ Autor­ka per­pe­tuira­no metod­s­ki sum­n­ja. Ta skep­sa nije samosvrhovi­ta i ne vodi umet­ničkom i real­is­tičnom izo­la­cioniz­mu. Napro­tiv: njen cilj je kon­stant­na samoanal­iza, samo­pročišća­van­je i auto­prob­lema­ti­zaci­ja unutarn­jih den­drit­sko-neu­rit­skih, bez­ma­lo demon­s­ki-sen­z­i­tivnih, ali i visokoosvešćenih sadrža­ja, koje vode uklan­jan­ju besplod­nih, jalovih, neko­ris­nih bal­as­ta i viško­va u pro­ce­su dosezan­ja one prvotne, esen­ci­jalne, nepatvorene istine o sebi i sve­tu oko nas. Džankoviće­va je kadra da nesamošt­edlji­vo uđe u ring sa samom sobom, te da kroz nemio pro­ces decen­tracije nano­vo dođe do svo­je biti lišene zablu­da, pre­dra­su­da i sputava­jućih par­a­dig­mi. U pes­mi:“ Ja pro­tiv Ja“, ona kaže: „Dan kao god­i­na. Ubi­jam ubi­jeno. Mrc­varim iznemog­lo.“ Njana ćupri­ja je „tan­ja od dlake“, a „oštri­ja od sablje“, a na „Pozor­ni­ci“ utrku­ju se, kao veči­ti tak­maci, „Pajaci“ i „Lutkar“. U pes­mi „Flo­mas­ter“, ista veli: „Što bejaše crv sum­n­je, to biće grob­ni crv“. Nadal­je, u pes­mi pod nazivom „P.S.“, poet­e­sa kliče: „I ono što kroz pro­zor iza­đe, zasig­urno će tra­ga ostavi­ti“. Pes­nikin­ja ne strepi bojažlji­vo od tranz­i­tornih gubita­ka i privre­menih osu­jećen­ja kratko­ga daha i na „neduge staze“, budući da sta­meno i pril­ježno veru­je u čvrstu snagu Večnog i nepro­laznog, koja nag­o­ni na imper­a­tiv ispun­jen­ja svakog egzis­tentnog trenut­ka smis­lom, aris­totelovs­ki opom­in­jući da je nada, zace­lo, san budnih.
    .….Džankoviće­va je sklona da se izmesti iz sop­stvenog realite­ta tako, da ta strastve­na i maes­tral­na dis­lokaci­ja ne zal­iči na puki eskapizam i mal­o­dušno bek­st­vo, a sve u cilju objek­tivne spoz­na­je istine o sve­tu i vlastit­om mikrokos­mo­su, koja se ne izopaču­je i ne promeće u besko­ris­nu deper­son­al­izaci­ju. Dak­le, ona kroz kon­struk­tivni pro­ces oso­bitog obe­se­blji­van­ja, kri­tičkim dis­tan­ci­ran­jem od sebe same, na način koji je najko­rek­t­ni­ji pre­ma sop­stven­om biću i okol­nom Uni­verzu­mu, na jedan direk­tivno-dinamič­ki način procene i akci­je, dolazi do spoz­na­je vlasti­tog sta­va i gnose­ološk­ih fenom­e­nološk­ih apso­lu­ta unutar koor­di­nat­nih sis­tema u koji­ma se aktivno-sveprisut­na, usred­sređeno-samokri­tič­na, sprem­na na neočeki­vane udarce, širom otvorenih oči­ju, kreće. Shod­no nave­de­nom, ista kaže: „Кoz maglu koračam, dok me o čiviluk obješe­na koža čeka“. U ovom hrabrom, beskom­pro­mis­nom poho­du, kon­sekvent­no, tin­ja opas­nost od iscr­plji­van­ja i rasi­pan­ja „poet­skog ludi­la“, te lekovi­to-ubo­jite ekspre­si­je koja razo­bručeno prs­ka iz pes­nikin­jine metaforičko-konkretizo­vane, očigled­no-zapre­tane lirske kon­tem­placije. No autor­ka „ne bere brigu“: Naime, stvarnost oko nje pobrin­u­la se da neprekid­no aktivno pod­stiče njenu ose­bu­jnu ekspre­sivnost kroz goto­vo sot­er­s­ki-spa­sonosan pro­ces repre­si­je. Potiski­vani imag­i­na­tivni sadrža­ji katka­da pom­ah­ni­ta­lo iskr­sava­ju na površinu poet­esinog lirskog epi­der­ma, biva­jući u svo­joj suš­ti­ni jedan kra­jn­je fer­ti­lan pro­ces otvaran­ja i osmišl­ja­van­ja naoko intover­ti­ra­no-sterilnog stvar­alačkog cir­cu­lus vitio­susa, začara­nog kru­ga satkanog od intak­tne, stid­no-zabašurene, ali još uvek „vruće“ i potentne zbil­je, najpod­ložni­je i najza­h­val­ni­je za pes­ničko „kovan­je“.
    .….Autor­ka znalač­ki i intelek­tu­al­no-pošteno opovr­ga­va i razobliču­je neutemel­jene autoritete, sprem­na da ih pri­h­vati uko­liko je uvere u svo­ju zas­no­vanost i aut­en­tičnu vero­dos­to­jnost. Budući da je autoritet istori­js­ka i vre­meni­ta kat­e­gori­ja, on je u stan­ju stalne napetosti, te per­ma­nentnog giban­ja i pro­ce­su­alnog kre­tan­ja. Pomenu­ta anksioznost titra, najpre, između autorite­ta koji želi tra­jnu sta­bi­lizaci­ju, a koji bi, posti­gavši svoj cilj, ani­hili­rao celoku­pan živ­ot istine, i autorite­ta koji se loml­jen­jem svakog fik­sir­an­ja nano­vo rađa, a koji bi, kada bi se kre­tao bez upravl­jan­ja, sve pretvo­rio u haos. Nakon što, pomoću auo­torite­ta, dođe do sebe, poje­d­inac pre­ras­ta okvire autorite­ta. Sop­stvene unutarn­je vred­nos­ti slo­bode teže da ih autoritet potvr­di, goneći jed­novre­meno na otpor. Pes­nikin­ji autoritet ili daje snagu koja okre­plju­je i učvršću­je, ili uz pomoć rezis­tentne akti­vaci­je daje oslonac koji isključu­je svaku proizvoljnost njenog sop­stvenog kreativnog delan­ja. Džankoviće­va potvrđu­je prav­i­lo, da upra­vo indi­vidu­um koji sam sebi može pomoći, teži da u sve­tu pos­to­ji autoritet.
    .….Džankoviće­va nije pes­nikin­ja-fak­tograf. Ona brižlji­vo tra­ga za kauza­lite­ti­ma, kri­tič­ki otelotvo­rava­jući atom­ističku, Leukipovu kri­laticu iz 5. veka. pre n.e , da je bit­ni­je iznaći jed­nu jed­inu uzročnu vezu, nego li dobiti na dlanu čita­vo Per­si­jsko kral­jevst­vo. Jed­no od glavnih uzro­ka klonuća i pos­r­nuća savremene civ­i­lizaci­je jeste vla­davina for­mal­iz­ma i sub­dozi­rane, uvredlji­vo-nezain­tereso­vane, neha­jno-odljuđene „učtivosti“ lišene vlastite esen­ci­je i dubine. Po prin­cipu:“ Nol­li me tan­gere, ili pak, Nol­li tur­bare cir­cu­los meos“, apatični, emo­cional­no-ide­jno osiro­mašeni i dev­a­sti­rani „mod­erni čovek“ današn­jice, komu­nikaci­js­ki i suš­tastveno se udalju­je od izvornih vred­nos­ti u sebi i društvu. Naša pes­nikin­ja se altru­is­tič­ki prik­lan­ja dru­gom biću, filantrop­s­ki inau­gurišući „njeno visočanst­vo“- komu­nikaci­ju. Ova nije uper­e­na samo pre­ma dru­gom biću, tj. ekstraver­ti­rana, nego i usmer­e­na pre­ma razok­trivan­ju tajni zatoml­jenog, vlasti­tog „Dru­gog Ja“, što kroz čarob­ni sim­biot­s­ki, sin­er­gis­tič­ki pro­ces empatične uza­jam­nos­ti samoak­tu­al­i­zo­vanih Ega i Alter-Ega, dovo­di do vas­postavl­jan­ja inter­ak­ci­ja između i unutar bića u čitavoj makro i mikro-vaseljeni.
    .….Pitan­je glasi: Da li Džankoviće­va, nakon usmer­a­van­ja vlažnog, uzbuđeno-čis­tog poet­skog daha u dra­gi kamen, pasivno čeka da se nje­go­vo blis­ta­vo stak­lo zamagli, ili se pak ona ne libi da nje­gov istin­s­ki kvalitet opro­ba riskant­nim, nebo­jažljivim, neok­l­e­va­juće-rešen­im, posve dendi­jevs­ki-nonšalant­nim, oštrim ugri­zom u tvr­du mater­i­ju o čijoj kakvoći unapred ne želi da zna goto­vo niš­ta, sprem­na na poko­rava­juću slast samoiz­ne­nađen­ja? Čita­jući je, razdire prelepa uzne­mirenost: Gde odlaze naše senke, onda kada nas proguta mrak? Da li one služe da odma­gle zamaglje­na ogledala, brišući ih svo­jim tam­n­im, debe­lim prsti­ma halapljivih makroa koji bezus­pešno prete da otmu dušu nes­nađenog, otuđenog čove­ka današn­jice koga pes­nikin­ja ohrabru­je ne ističući samo njen evi­dent­ni tra­g­izam, nego i spa­sonos­nost liriz­ma kao modusa eksta­tičko-katarz­ičkog razo­tuđen­ja? Tre­ba znati, da ta ista ogledala pod­meću smrt­ni­ci, želevši da nji­ma pro­vere da li, iako odu­miru, ipak još uvek dišu.
    .….Кada šir­i­mo prste obe­ju šaka, gleda­jući kroz njih pre­ma izvoru svet­losti, da li je to znak da posta­je­mo slepi, ili smo sprem­ni da pri­h­va­ti­mo svo­je prele­po „spadan­je“ na tih famoznih, objek­tivis­tičko-bru­tal­nih, samosves­nih deset prsti­ju na koji­ma se zas­ni­va teret našeg živl­jen­ja i treperen­ja? Oni ne slute, da na taj način mi i nji­ma ukazu­je­mo čast, da smo gotovi da gledamo na njih sa uvažava­juće-prosvetlju­jućom snagom jednog novog promišl­jan­ja koje nužno može da bude ono blagotvorno ishodište samo nakon osvešćene i konkretizo­vane egzis­ten­ci­jalne akci­je stvarao­ca. Iluz­i­ja se deša­va, naime, kada se tih deset prsti­ju pomeša­ju u svakovrsne, čud­no­vate poet­ske oblike naše pes­nikin­je, ali halu­ci­naci­ja se događa onda, kada mis­limo da se nje­na reflek­sivnost ne napa­ja sa blago­darnih i blagorod­nih izvo­ra direk­tne, bučno-konkretne iskustvene samo­spoz­na­je: Pa zar zbil­ja tako lako može­mo da raz­liku­je­mo uskovit­lani, uzdignu­ti talas raspo­maml­jene vode, od kri­la ptice koja leti prkos­no-nisko, vre­ba­jući plen?

    .

    .

    .

    .

    .