Olovka. Punkt.

Sofija Živković
Lat­est posts by Sofi­ja Živković (see all)

    .

    .

    (Hana Gadom­s­ki, Olov­ka, BKG, 2017 i Bojan Sav­ić Osto­jić, Punkt, Metel­la, 2017)

    .

    .

    .….O poez­i­ji i prozi, o nemir­i­ma i šet­n­ja­ma, o mešan­ji­ma poez­i­je i proze, o nonšalan­ci­ji spram očeki­van­ja i efek­ta, o pisan­ju. Tako bi glasio pod­naslov ovog tek­s­ta, da sam želela da ima podnaslov.

    .….Nenaviknu­tost čita­la­ca na određenu vrstu atmos­fere, slike ili tona, omeđu­je u znat­noj meri i uspeh knjige kao takve, pa i sprem­nost stručne javnos­ti da je pre­poz­na. No, nakon jednog zan­imljivog pre­da­van­ja povodom, čini mi se, Šek­spirove neke godišn­jice smr­ti (ili rođen­ja, ne sećam se), jed­na opas­ka o živ­o­tu kao pozorišnoj sceni (svi­ma dobro poz­na­ta) i ljudi­ma koji uvek igra­ju neku ulogu (galer­i­ja mogućnos­ti: lik dvorskog spletkaroša, lik uliz­ice, lik luda­ka, lik sabotera, lik duše­brižni­ka, itd.) pro­fe­so­ra psi­hologi­je Alek­san­dra Dim­itri­je­vića, opet, kroz maglu gov­orim, nag­nala me je da odjed­nom poveru­jem da je zaista sve što se deša­va, dok piše­mo tek­stove, dok raz­go­varamo o svim temama, određeno ulo­gom koju imamo jed­ni s drugi­ma. Pa tako je neko maverik, neko peče hleb, neko prenosi pogrešne infor­ma­ci­je, neko je medi­ja­tor, neko se leči kroz masku soci­jalne angažo­vanos­ti, neko se leči preko soci­jalne nean­gažo­vanos­ti koja je, ili bar može biti shvaće­na, takođe jedan oblik bunta.

    .….Biti neso­ci­jalan, neb­un­to­van, neopterećen efek­tom, može se shvati­ti kao pobuna, ali to je onda neka dru­ga sfera književne mis­li, neka melan­holič­na ali ne apatič­na, već vrlo živa i živah­na svest o sve­tu. Pitan­je je samo koliko je lep­ota cilj, a koliko sred­st­vo, u kojoj meri je važ­na atmos­fera (ta mis­te­ri­oz­na, sko­ro pa ezo­ter­ič­na kat­e­gori­ja našeg uži­van­ja u tek­stu), u kom pro­cen­tu je uopšte neophod­na lep­ota radi sebe same, a koliko je ona pret­postavl­je­na svr­si. Svakako da ima bril­i­jant­nih primera kri­tičke i soci­jal­no nabi­jene mis­li, ali ne gov­orim o tome. Uvek se setim Kiša i onog ese­ja „Pažn­ja — angažo­vana književnost”, zaista pažn­ja, oprez, veli­ki sao­braća­jni znak za klizav teren i opasne kriv­ine. Pre­dugač­ka tema, ali čini mi se sve više da pos­to­ji, da se vra­ti­mo na onaj Šek­spirov jubilej smrti/rođenja, i tip­s­ki junak pis­ca. I to nije toliko ni loše, samo je dosad­no, ponekad, i ostavl­ja uti­sak razblažene turske kafe (pono­vo o gastronomiji).

    .….Umet­nost, baš i Kor­tasar gov­ori o tome u svo­jim pre­da­van­ji­ma o književnos­ti koja sam imala čast da pre­vodim, posta­je sku­pa stvar, ali ne drago­cenost, jed­nos­tavno pod­seća na one male, pre­male por­ci­je u fen­si restoranu na obali Abud­abi­ja dok ne smem da pitam drugu stranu da li mogu da probam njenu hranu, jer je pre­ma­lo, a preskupo, i onda halaplji­vo i sebično jede­mo te pre­male a preskupe por­ci­je, dok ne ostanemo ipak skroz gladne/i na kra­ju. Često se setim tog restorana, sa nekom sal­sa muzikom u poza­di­ni (sve vrlo uklo­pljeno, jer sal­sa muzi­ka nekako zahte­va uzno­jenu strast ’na dugme’, instant-žar, pre­ma nepoz­natom part­neru za igru), tog obro­ka posle koga se mora osta­ti gladan a plaćen je papreno, reklami­ran, proglašen za a must. Tako se često osećam dok čitam respek­ta­bi­lan broj naših auto­ra mejn­stri­ma. Isto važi za mejn­strim koji je kvazi-opo­nent mejn­strimu, a u stvari je u dal­je mejn­strim opo­nen­ta mejn­stri­ma. Začarani krug, nemamo mno­go izb­o­ra, nema mno­go vra­ta, ni izlaza, hrana je sku­pa a nedo­volj­na. Doduše, mož­da grešim, mož­da bi nekom ona tri parče­ta pile­tine sa malo prilo­ga sa strane na ogrooom­nom tan­jiru poprskanog nekim aćeite balza­mikom, rec­i­mo, bilo sasvim pota­man, jer je ukup­ni kon­tekst i efekat bio jak: rekla­ma, svet­la, odeća kono­bar­i­ca, cene, ime, sve. Osim suš­tine. Para­leni primeri književnost-gas­tronomi­ja naiz­gled su banal­ni, ali nisu ni malo naivni. Često književnost koja se piše, kod nas, takoz­vana savre­me­na, takoz­vana pre­poz­na­ta, ima odlike loše izmešanih stil­skih reg­is­tara. Mešan­je stile­ma je dop­ušteno, nar­avno, i poželjno, ali često ne teče, nema flow (opet mis­te­ri­ozni ter­min) koji nas kupu­je, nez­grap­ne su slike, neubedljive, kao kada film pokuša­va da mon­tažom nado­mesti ten­z­i­ju i naboj koji real­no nema. Ali mis­lim da me najviše odbi­ja mešav­ina ulja i vode, odnos­no lične melan­holi­je i soci­jal­no angažo­vanog humo­ra. Sve to pred­stavl­ja vapaj za efek­tom. Efekat je dru­gači­ji od atmos­fere, jer atmos­feru ne zan­i­ma efekat, ona bi pros­to samo da se iskaže i podeli sa vama. Efekat bi da vas nači­ni nje­gov­im fanom, podanikom, poten­ci­jal­nom pub­likom koja u horu peva podugač­ki pane­girik. Atmos­feru sve to zaista ne zanima.

    .….Ponekad se pitam, zapra­vo, ne pitam se već bojim da li se od kul­ture (čit. naše kul­ture) koja se u svo­joj većin­skoj potre­bi i domaša­ju nije oslo­bod­i­la patri­jarha­ta, epike, tabua, fobi­ja, palanačke zaključanos­ti u sebe, može da odnegu­je odnos­no da pri­h­vati, uvaži i pro­ce­suira različi­tosti bilo koje (književne ili svake druge) vrste? Često mi padne u oči da oko nas sve srećne knjige liče jedne na drugu. Kad kažem srećne, mis­lim na srećno priml­jene, opi­si­vane po časopisi­ma, nov­ina­ma, plaka­ti­ma, pro­mo­ci­ja­ma, i slično. Jed­nom rečju: srećno udate knjige. To je neka lin­i­ja ofanzive pre­ma sve­tu i društvu, najčešće, koja me neodolji­vo pod­seti na osećaj kada vidim da u strel­jani neko, ne znam kako uspe­va, ali pro­maši ne metu nego ceo papir sa metom. Svad­barsko pucan­je oko mete, ali sa samou­v­eren­im nišanom. Tako nekako.

    .….Čemu ovi pasusi o teo­ret­skim razgla­ban­ji­ma na temu pisan­ja, ako u zagra­di sto­je dva naslo­va knji­ga, auto­ra Hane Gadom­s­ki i Bojana Sav­ića Osto­jića? Zato što ovo i nije prikaz knji­ga, na način koji ima cilj da val­orizu­je ta dela, već samo da ih nači­ni vidljivi­jim. Svakako su dos­to­j­na vidljivosti, zbog sijaset razlo­ga; najpre zbog nonšalan­ci­je pre­ma očeki­van­ji­ma i efek­tu, a uverljivim tokom (ili flow-om!) koji osva­ja čitao­ca vrlo brzo. Najpre imam potre­bu da kažem da su to knjige koje ne pate. Ne pate od grozničavog drhtan­ja nad recep­ci­jom, od svih onih sit­ni­ca koje autori „u areniˮ podsves­no ili sves­no emi­tu­ju. A opet, nato­pljeno je sen­zaci­ja­ma, zapažan­ji­ma o sve­tu koji nas okružu­je, promišl­jan­ju tog sve­ta i nje­gov­om rein­ter­pre­ti­ran­ju. To je, valj­da, i jedi­no važno da knji­ga ima. Kao što je u Abud­abi­ju bilo važni­je da por­ci­ja bude veća, a tan­jir manji.

    .….Han­i­na knji­ga, Olov­ka, svo­jevrsna je oda olov­ci, pisan­ju u smis­lu kon­tak­ta olovke i har­ti­je, autorovih nervnih impul­sa koji se prenose direk­t­no, samim tim taj papir nije ma koji. Bojanov Punkt je pak oda svesci, ili sveska­ma, tom najtežem prtl­jagu koji može da stane u mali džep, krcat slika­ma i pros­tori­ma. Otu­da se ova dva auto­ra sus­reću ovde, u ovom tek­stu, a ne samo na Vračaru – gde im je obo­ma mesto živl­jen­ja. Taj sus­ret je višestruk. Poez­i­ja iz Olovke istražu­je jez­ičke mogućnos­ti oka­man­jenih izraza, rec­i­mo, među­moleku­larne hod­nike međuljud­skih odnosa, dok je Punkt malo dru­gači­je ori­jen­ti­san, ka poma­lo čak i samod­o­voljnom autoru koji šeta gradom u potrazi sa sveskom i olovkom. Bojano­va proza sadrži izbrušenost kojom bi se retko koji pisac „u areniˮ mogao pohval­i­ti, on je sin­tak­sič­ki vrlo šaro­lik, a pre­cizan u izrazu, sa dos­ta kurzi­va koji pozi­va­ju poseb­nu pažn­ju čitao­ca da u nji­ma sagle­da neku poet­sku dimen­z­i­ju, i cela kon­struk­ci­ja je istkana pažljivom merom. Han­i­na poez­i­ja je u biti nar­a­tiv­na, ali lirs­ki i balet­s­ki laka u pokre­tu, saopš­ta­va nam sve samo ne poruku koju tre­ba da dobro zapam­ti­mo, jer ni Punkt ni Olov­ka nema­ju jed­nu poruku, već više zam­ršenih vesti, kodo­va između redo­va, i tu leži nji­ho­va (egzis­ten­ci­jal­is­tič­ki?) uzne­mire­na atmos­fera. Neš­to je tu sred­njeevrop­s­ki. Neš­to, neka speci­fič­na ele­gan­ci­ja čita­lačkog erosa. Erot­s­ki odnos pre­ma sve­tu, epšte­jnovs­ki, onaj koji je tako redak, a tako potre­ban, jer erotič­ki prist­up stvari­ma radikalno je dru­gači­ji od pornograf­skog, on želi da izma­mi u nama san, nežnost, inspiraci­ju, igru, beskon­ačnost. U Olov­ci, ljubav se spom­in­je kao kat­e­gori­ja smis­la, kao reflek­si­ja o sve­tu, celovi­tost, pa se zato ne može gov­oriti o ljubavn­im pes­ma­ma, već više o reflek­sivn­im koje kao bek­graund ili pod­sti­caj ima­ju neku emo­tivnu situaci­ju. Tu je i slo­bo­da kao najveći prin­cip, koji se ponekad kosi čak i sa ljubavlju, a ostavl­ja pros­to­ra da razmis­limo gde se ta dva poj­ma seku, a gde sasvim razi­laze. Punkt je pak slo­bod­na šet­n­ja po kra­ju, potra­ga za sveskom i olovkom, koja je ujed­no i potra­ga za samosmis­lom, za preživl­ja­van­jem čak, a knji­ga je napisana u jed­noj rečeni­ci, tačni­je, reše­na sin­tak­stič­ki tako da sve to može biti jed­na rečeni­ca (uz mnošt­vo tač­ki-zareza, nar­avno), jer drži pažn­ju i smisao kao jed­na celi­na, uz digre­si­je toka svesti; tekst koji je uspeo da se samo ver­bal­nim sred­stvi­ma — kurzivi­ma, zagradama, caps lock-om, itd, izbori sa slika­ma koje ga opseda­ju. U Olov­ci ima i ele­me­na­ta pripovedan­ja baj­ki, diskur­sa koji je blizak storitelin­gu, ali nigde se ne izmiče atmos­fera lirskog sve­ta i nema greške da je to poez­i­ja koja priča. Hodan­je kroz jez­ič­ki spek­tar ove dve knjige zaista je bilo puto­van­je puno izne­nađen­ja, gde je samo to i bio cilj: puto­van­je, izne­nađen­je, zan­imlji­vo prove­de­no vreme. Olov­ka nije zadi­hana, tu lirsko ja sedi i svaš­ta se deša­va unutar, poseb­no u par­iškom cik­lusu pesama, a Punkt jeste, u nje­mu se čitav tok odvi­ja kao po nekom finom, pravil­nom dis­an­ju naraci­je, dok se na kra­ju ne završi rečju: punkt. Tačka.

    .

    .

    .

    .

    .