Opako sutra

Lat­est posts by Ana Ros­tok­i­na (see all)

    ***

    Tre­ba da se uži­va u jed­nos­tavn­im stvarima.
    Tre­ba gle­dati nebo kroz grane
    sa kojih opa­da lišće
    kao dani naših života.
    Tre­ba pre­poz­nati sve boje oko sebe.
    Tre­ba uhvati­ti sunce u izlogu.
    Tre­ba vide­ti drveće koje niče
    iz rušev­ina Generalštaba.
    Tre­ba da se ne preću­ti neko­liko reči
    kad ispraćamo naše drage
    s kućnog pra­ga kao brodove.
    Tre­ba popi­ti jutarn­ju kafu
    i pron­aći istinu u talogu
    kao skupocenu školjku na dnu okeana.

    .

    ***

    U međupros­tor između sna i jave
    prodire treper­a­va svetlost
    između sklo­pljenih trepavica
    između spuštenih roletni
    Znam: to se prikra­da sutra
    Sutra pre­ma kome tre­ba puto­vati dugo dugo
    kroz jutarn­je magle
    kroz smog nad Savom
    To je sutra koje te dočeku­je na dolazn­im peronima,
    kod crvene govornice
    s napad­nim tak­sis­ti­ma diskret­nim lopužama
    Sutra zašećereno sne­gom u prahu
    O to je sutra puno ptičjih jata i praznih koloseka
    Sutra što ga svako nosi svo­je sa sobom
    umotano u mas­ni papir od bureka
    To je sutra u kome se baca­ju jučer­ašn­je karte za tramvaj
    i pune se dže­povi novim nadama
    Sutra što nas potkra­da za jedan dan
    prikri­va­jući pod­valu sunče­vim zracima
    i svežim vetrom
    To je ogrom­no sutra varljivih obrisa
    To neumitno
    opako sutra

    To sutra gde ti ne postojiš

    .

    ***

    Kada dođe magla
    mekana pamučna
    Kad se spusti tišina
    svile­na kao unutrašn­jost prepil­ič­jeg jajeta
    i prekri­je svet
    Kada dođe vreme da se razd­vo­je prsti
    i da se zaputi nepoz­natom stazom
    čiji put­ni­ci se ne mogu vratiti
    da nam kažu šta su videli na putu
    Tada ćemo krenu­ti zamišljajući
    neki stu­deni potok
    neki seos­ki zvonik
    neke vrbe kraj puta
    neka gvoz­de­na vrata
    Kad se nađe­mo na dve obale
    jedne goleme reke
    i počnemo se dozivati
    Reči tonu u magli
    I samo će se naše duše protezati
    jedne ka drugima
    kao zapal­jene svetiljke u mraku

    .

    ***

    Ne znam kako da gov­orim sa dna praznine.
    Tre­ba je spoz­nati, sagle­dati, nas­tan­i­ti nekim bićima
    kao što se muzi­ka nas­tan­ju­je u nama,
    nesig­ur­na, krhka, dok ne poplavi svet.
    Neš­to veliko i teško zre­je u meni
    i čeka čas da se otkine.
    Neke noći prolaze.
    Neke zvezde zreju.
    Neka ruka ih briše
    čim osvane dan.
    Svakog dana učim da pre­tačem prazn­inu u reči.
    Svakog jutra iz počet­ka pre­mošću­jem jaz u sebi.

    .

    ***

    Da li se sećaš onog sve­ta što je zarobljen na dnu limene kutije
    u jed­nom od stano­va koje si napustio?
    Je li taj svet izbledeo kao mas­ti­lo na požutelom papiru
    ili i dal­je boravi u tebi?
    Da li se sećaš onog vre­me­na kada je osmeh bio osmeh, suze suze,
    kada je čarob­no drveće zna­lo da proc­vate za samo jed­nu noć,
    a gradovi i kule zidali se dugo godina
    i bili neoborivi
    jer nis­mo znali da se sruše u trenutku čim izvučeš kamen temeljac?
    Da li se sećaš tog sve­ta zas­pa­log na beza­zlenoj obali tvog detinjstva?
    Da li odz­van­ja u tebi kada neko baci kamen u tu vodu?
    Da li te boli kada vreme odran­ja taj breg?

    .

    ***

    Teško je vreme, ljubavi moja.
    Gde ćemo se sastati?
    Pred večitim Niš ekspresom,
    na per­onu punom ispljuvaka?
    Tvo­je pris­ust­vo više nije potrebno
    da bi bio prisutan.
    Sva­ka ver­bal­izaci­ja je suvišna.
    Uostalom šta se tu može reći
    osim „dobro sam“ i „pada kiša“?

    Teško je vreme, a lako se diše,
    lako se živi, lako se odlazi.
    Gde će nas sas­tavi­ti, ljubavi moja?
    Moji zglobovi, moje mis­li, moje lice
    ne čine nijed­nu celinu.

    .

    ***

    Eto tako: jesen, van vremena,
    oblaci lete ka jugu,
    mi smo nasukani.
    Gov­orim vam izdaleka
    iako još sam blizu.
    Ne veru­jte: više nisam tu.
    Dotičem vaše tople kose,
    nez­ab­o­rav­na lica
    i prsti pro­laze kroz njih kao kroz pesak.

    Ljubav nema lice,
    ona čak ni ime nema.
    Sve što smo o njoj napisali ne vre­di stare pare.
    Sve što smo rek­li jed­no dru­gom odleprša­lo bi
    pre nego što bis­mo stigli da završi­mo rečenicu.

    Ćutim,
    gledam okolo.
    U jesen­jem nebu neko kuva čaj sa medom
    i crn­im čes­ti­ca­ma ptica.
    Puš­tam sve što je proš­lo da ode niz vodu,
    posta­jem sito, pesak, ods­jaj, sen­ka, ništa,
    pra­tim tok mis­li i oblaka.
    I ako dune vetar odleteću kao
    perce maslač­ka – lakše da ne može biti.

    25. sep­tem­bar 2012.

    .

    .

    .