Paleontologija samospoznaje

Jelena Marićević
Lat­est posts by Jele­na Mar­iće­vić (see all)

    .

    .

    (Ajtana Dreković, Angara, Bib­liote­ka “Milutin Bojić”: Nagra­da “Milutin Bojić” za 2017. god­inu, Beograd 2018, i Fos­il sum­n­je, Cen­tar za kul­tu­ru i tur­izam CEKIT: Edi­ci­ja Fes­ti­val mladih pes­ni­ka. Dani poez­i­je, Zaječar 2016)

    .

                U pogov­oru pes­ničke knjige Fos­il sum­n­je, Dejan Alek­sić kon­statu­je da „pes­nič­ka zbir­ka oku­pl­ja pesme tem­ats­ki i sadržin­s­ki naiz­gled razuđene, ali se jedan vezivni ele­ment suv­ereno nameće: ide­ja o pes­mi kao sve­dočanstvu“. Zaista, sva­ka pes­ma kao da je „fos­il“ za sebe gov­ori ili peva, tj. „sve­doči“ o svo­joj drevnos­ti pos­to­jan­ja. Pokušaj da se knji­ga sagle­da kao ipak inte­gral­na umet­nič­ka celi­na bio bi imper­a­tiv, budući da se čini kako za tako neš­to ima osno­va. U tom smis­lu, ponekad tre­ba krenu­ti od onog vidljivog, ne bi li se razotkri­lo rilkeovsko ili lal­ićevsko nev­idlji­vo. Knji­ga, naime, nosi tajnovit naslov Fos­il sum­n­je, dak­le, pes­nikin­ja pokuša­va da mater­i­jal­izu­je, saču­va i razotkri­je neš­to što pred­stavl­ja apstrak­t­nu kat­e­gori­ju – sum­n­ju i to sum­n­ju u pos­to­jan­je i u svet: „Jed­na se devo­jči­ca / jutros probudi­la u meni / da posum­n­ja u svet. // Fos­il sum­n­je / nadživeće moje telo“ („Pagan­sko doba“).

                U pes­ničku knjigu Angara (2018) Ajtana Dreković uvrsti­la je, pak, pes­mu takođe simp­to­matičnog naslo­va i prvih sti­ho­va: „Glu­va i nema, / u naslaga­ma tmine / blu­di slut­n­ja“ („Fos­il slut­nje“). Iz primera dve­ju pesama, može­mo da pret­postavi­mo kako su fos­ili naših tela (koji su zeml­ja ili prah) i duša zapra­vo sum­n­ja i slut­n­ja, najs­tar­i­ji tragovi biljnog ili živ­ot­in­jskog ljud­skog mišl­jen­ja, pred­viđan­ja ili osećan­ja sve­ta u nama. Fos­ili biva­ju saču­vani u ste­na­ma i sve­doče o genezi i starosti Zemljine kore. Čovek, pois­tovećen sa Zemljom u svakom aspek­tu svog pos­to­jan­ja, čuva u svo­jim dubi­na­ma tajnu sop­stvenog i pos­to­jan­ja čitave ljudske civ­i­lizaci­je: „Gledala sam kako divl­jač / kul­tur­om svog kre­tan­ja / gazi visokim nad­morskim / visi­na­ma / i gle­da odoz­go. / Čove­ka“ („Civ­i­lizaci­ja“). Samo u sebi tre­ba otkri­vati stene koje čuva­ju fos­ile i spoz­nati šta te stene kri­ju i o čemu peva­ju. Dak­le, da bi čovek ugledao sebe, mora posta­ti divl­jač, mora da promeni kre­tan­je i pop­ne se na planinu.

                To bi bila dru­ga inte­gra­tiv­na tač­ka ili plat­for­ma za sagle­da­van­je Fos­i­la sum­n­je kao koher­entne pes­ničke knjige. Prob­lem samo­spoz­na­je i sušti­na te samo­spoz­na­je, zadate su najdi­rek­t­ni­je pes­ma­ma „Samo­spoz­na­ja je golo telo“, „Kaf“, „Mont Ever­est“. Ključ­na pes­ma ili Ari­jad­ni­na nit zbirke ipak bi bila „Kaf“, budući da se kroz njenu seman­ti­zaci­ju može poten­ci­jal­no proči­tati knji­ga. Na plan­inu Kaf je, pre­ma Atarovom spe­vu Gov­or pti­ca, krenu­lo 30 pti­ca na čelu sa pupavcem, u potragu za nebeskim kral­jem. Tre­ba­lo je da prođu kroz sedam dolina kos­mičke pla­nine Kaf, ne bi li spoz­nale sebe, a zatim i „Sebe“ u egzis­ten­ci­ji bića ptice Simurg (nebeskog kral­ja), koji ust­vari pred­stavl­ja Ogleda­lo svih pti­ca. Pes­nikin­ja oči­to polazi od Atarovog spe­va iz 13. veka, ali oneo­biča­va nje­govu sušt­inu tako što glas lirskog sub­jek­ta pesme „Kaf“ otkri­va da 30 pti­ca poleće na put iz njene kose, a „nijed­na ne odnosi / svoj trag“, a plan­i­na je svu­da oko nje: „Gde god se okren­em – Kaf“. Poš­to je Kaf kos­mič­ka plan­i­na ili­ti sam kos­mos, lako je pret­postavi­ti da kad ptice polete sa Zeml­je (sa kojom se lirs­ki sub­jekt može pois­toveti­ti), Kaf je svu­da, kao što kos­mos okružu­je plan­e­tu. Da bi ptice spoz­nale da su Simurg, mora­ju da krenu na put; a da bi čovek spoz­nao svoj lik, mora da promeni per­spek­tivu gledan­ja: „Rekoše – sve je u oku pos­ma­trača. / Onda, / ako mene pitate, / ne drži me zeml­ja na sebi, / no ja nju na taban­i­ma“ („Iz mog ugla“).

                Lirs­ki sub­jekt knjige Fos­il sum­n­je neprestano pokuša­va da ugle­da svoj lik, raspršen u različitim pti­ca­ma koje pro­leću kroz pesme: „i umir­ih glas pupavca“ („Kaf“), „Jed­na las­ta kratkog klju­na široko zeva“ („Leto i ostale varljivosti“), „Pita­jte poloml­jeno kri­lo / da li je kri­va pti­ca / ili ste­na o koju se lomi“ („Odgonet­ka“), „na bračnom kreve­tu / od supovih kri­la“ i „Leši­nari će biti / blizu iznad nas. / Starost će odbi­jati da se samo­spoz­na“  („Na kra­ju“). Otu­da je lajt-motiv ogledala nezane­marlji­vo važan za razumevan­je knjige: „Nar­cis, zagledan u vodu, / zaključu­je da je Orfej / s ogledalom mesto lire / mogao gle­dati nazad / ne osvr­nuv se“ („Razmišl­jan­ja“), „Pri­jatelji nisu znali / da su i sami ostavl­jali svoj portret / na Zoji­nom zidu“ („Zoja“), „A danas idem / od obale do obale / iz vode kra­dem svoj lik / i pra­lik“ („Ulice ranih jada i veselja“).

                Stiče se, sto­ga, uti­sak da lirs­ki sub­jekt donek­le uspe­va ili uviđa mogućnost da spoz­na sebe, da ugle­da svoj lik ili pra­lik – u vol­jenoj oso­bi, pri­jatelju, vodi. Među­tim, za raz­liku od Atarovog spe­va, Simurg osta­je nesagle­div, kao da je pron­ađen fos­il u steni duše koji sve­doči sum­n­ju u nje­go­vo pos­to­jan­je, ali, rek­lo bi se, ujed­no i slut­nju da pos­to­ji: „Simur­gin glas / pravi krug / oko moga čula“ i u motu: „Neči­je oči su pokrivene kao sokolove“ („Kaf“). Spoz­na­ja sebe moguća je vidom, ali spoz­na­ja „Sebe“ u egzis­ten­ci­ji Simur­ga moguća je jedi­no posred­stvom glasa i to pes­ničkog glasa. Pes­nikin­jine pesme bile bi sve­dočanst­va i o sebi, ali i o tome kako sve one, ma kako da su različite i raznovrsne, pop­ut 30 pti­ca koje završava­ju put, ipak mogu da čine celinu sagledanu u sufi­jskog ale­gori­ji Boga.

    .

    .

    .

    .

    .

    .