Penzioner

Ajtana Dreković
Lat­est posts by Ajtana Dreković (see all)

    Pen­zion­er

     

    .….Svake nedel­je, u 12:04 putu­jem sa stan­ice Rosen­platz u obližn­ji gradić po imenu Georgs­marien­hütte. Dogodi­lo se jed­nom da se na stani­ci pojavio jedan stari Nemac, pen­zion­er, i ponudio mi vožn­ju busom uz nje­govu mesečnu kar­tu, jer je vikendom imao pra­vo vodi­ti još dve osobe sa sobom. Ušli smo tada u bus, smes­tio se na sedište do pro­laza, ne osta­vivši mi pri­liku da sed­nem pored nje­ga i popričam. Nije me nijed­nom pogledao, nije mi ni dozvo­lio da mu bar osme­hom ponudim zah­val­nost. Čak ni kada je izlazio iz busa, neko­liko stan­i­ca pre mene, nije se pozdravio.

              I dal­je ga srećem, svake nedel­je, na istoj stani­ci. Redosled je uvek isti: izlazi iz obližn­je pekare, ulazi u bus, čita novine, izlazi i baca ih u prvi kon­te­jn­er. Ali više se nije dogodi­lo da mi ponu­di svo­ju kar­tu. Kao da je onaj nje­gov nekadašn­ji potez bio pre­v­e­lik isko­rak iz nje­gove ruti­ne. Ili se tog dana, taj moz­da veru­jući Nemac, dobrim delom hteo iskupi­ti za neki greh kog je počinio ili ga se prise­tio. A moz­da su Nemaci takvi — lju­di koji daju samo jed­nu pri­liku. Jed­nu šansu.

          Ili je u meni gadljivu zah­val­nost prozreo. I prezreo.

          Ni danas ne mogu da se otrgnem utisku da sva­ki put kada ga sret­nem radim neš­to pogrešno.

    .

    .

    Instru­ment

    .

    .….Sre­dovečni čovek, sa prezrelom pat­njom u oči­ma, svakog je jutra sa naporom usta­jao i pen­jao se liftom do posled­njeg spra­ta jednog nemačkog staračkog doma, u kojem boravi posled­njih neko­liko god­i­na, otka­da su mu amputi­rali noge. Već dugo ostavl­jen i zab­o­ravl­jen od porodice, svakog je dana pos­ma­trao sa ograde hod­ni­ka kako se duge ste­penice uvi­ja­ju u krug oko mal­og hola na prvom spratu, u kome nije bilo ničeg osim jednog nepomičnog instru­men­ta. Dva puta je pokušao da se pre­baci preko ograde, ali oba puta ga je spreči­lo osoblje, umiru­jući ga nared­nih neko­liko mese­ci opo­jn­im lekovima.

    .….Jednog dana ustao je odlučan da dovrši svo­je posled­nje živ­ot­no delo. Ovog puta pažlji­vo, dovoljno rano da ne zatekne nikog na hod­nici­ma, umesto liftom, pen­jao se ruka­ma sa ste­penice na ste­penicu, sa spra­ta na sprat, i sti­gao do posled­njeg. Odoz­go, neču­jno, kako je posled­njih mese­ci i živeo, pre­ba­cio je umorno telo preko ograde i pao niz bunar praz­nine, obav­i­jen dugim kružn­im ste­peni­ca­ma, pra­vo na jedi­ni pred­met koji je odoz­go uvek gledao i koji je posled­nji put, toga jutra, oglasio nje­go­vo tiho pos­to­jan­je. Klavir.

    .….Gov­o­rilo se kas­ni­je med­ju ljudi­ma kako bi nje­gov pad na klavir imao više smis­la kada, umesto nogu, ne bi imao ruke. Dru­gi su gov­o­rili: nije moguće tako naglo uskoči­ti u umet­nost, nemoguće je dočekati se na noge na njoj. Ipak, klavir, koji je odsvi­rao posled­nje zvuke jednog neču­jnog ziv­ota, još uvek sto­ji na istom mes­tu, bez ijednog tra­ga sko­rašn­je smr­ti. Otvoren. Kao da je u sve­mu tome bilo nečeg višeg od starčevog pada i smr­ti. Kao da se Šumanov skok u mir­nu Rajnu još jed­nom ponovio i ovo­ga puta, daleko od svo­ga vre­me­na i sve­ta, uspeo.

    .

    .

    Prva žena

    .

    .….Mrak se osvetl­ja­va mno­go­b­ro­jn­im oči­ma. Niz Muhare­movu livadu klize dve senke peva­jući „Oj, ti, tam­na noći!“. U jed­noj kući tama skri­va posled­nju nameru dvo­je mladih, u čijem domu već god­i­na­ma nema deči­jeg glasa:

              • Sutra, kada se probudi­mo, pođi u svo­ju devo­jačku kuću. Kada ugledaš svo­je roditel­je, zaplači kao da se stvarno ras­ta­je­mo i reci da sam te oterao od sebe i da sam poručio da mi više ne dolaz­iš. A kada ti bude teško, str­pi se i seti: kroz neko­liko dana uzeću sebi drugu ženu, a kada mi rodi prvo dete, neće proći ni mesec dana i vratiću je odak­le sam je doveo, a tebe ću uzeti da podiže­mo dete kao da je naše. Upamti, niko osim nas ne sme znati za to.

    .….Podrhtava­jući pop­ut dva zvona, ostaše bud­ni do jutra, dok su vani meseči­nom usi­jani krovovi upući­vali na sebe. A kada svanu, devo­j­ka pođe svo­joj kući s malo stvari u ruka­ma. Kada je ugledaše, roditelji pro­suše kletve niz put kojim je došla.

    .….Kroz neko­liko nedel­ja do njene kuće stiže vest da joj je muž uzeo k sebi drugu ženu. Devo­j­ka se tada uplaši, strah je poče zapljuski­vati sa svih strana, u talasi­ma, a ono zvono u njoj stade sve više treper­i­ti i podrhta­vati, dok ne poče da se oti­ma. Tada, sluša­jući kletve roditel­ja, koji­ma su obasi­pali nje­gov put, pretke i budući porod, str­pljivost je sko­ro izdade i kao u nekoj probuđenos­ti poskoči i kroz plač poče gov­oriti ner­azum­no. Ipak, uspe da se pribere i tog dana i svih nared­nih meseci.

    .….I prođe god­i­na. Vest o dete­tu stiže kroz usta radoz­nal­ih žena. Ali poziv muža stiže istovre­meno kada i do njenog oca dođe glas o njenom tajnom dogov­oru s njim.

              • Zabran­ju­jem da mu se ika­da vratiš! Pogaz­iš li moju reč, neće biti ni nje­ga ni tebe!

    .….Ipak, muž ura­di po dogov­oru. Kroz mesec dana, pažlji­vo bira­jući zamerke koje će izreći, vrati mladu majku roditeljskoj kući i stade dane provodi­ti vre­ba­jući oko kuće prve žene. Ali njen otac je drža zatvorenu, a nje­ga poče goni­ti kao zver koja mu napa­da kokoš.

    .….A kod kuće je dete biva­lo sve uzne­mireni­je i sve ženske ruke nisu mogle zameni­ti majčine. Čovek poče sve češće osta­jati kod kuće, brin­ući o dete­tu koje je iz dana u dan zahte­va­lo sve više pažn­je, zab­o­ravl­ja­jući na davno obećan­je. Posle neko­liko mese­ci vrati dete­tu majku, a glaso­vi u kući počeše se umnoža­vati  iz godine u godinu.

    .

    .

    .

    .

    .