Unutrašnji događaj

Lat­est posts by Mar­garet Diras (see all)

    .

    Mar­garet Diras, rođe­na  1914. godine. Fran­cus­ka spisatelji­ca, dra­maturg, sce­nar­ista i red­itelj. U fran­cusku književnu bašt­inu ušla je kao jed­na od najpre­vođeni­jih i najprouča­vani­jih pisaca druge polovine 20. vije­ka. Bila je aktiv­na član­i­ca Fran­cuske komu­nis­tičke par­ti­je i Pokre­ta otpo­ra za vri­jeme Dru­gog svjet­skog rata. Napisala je velik broj književnih djela, romana, dra­ma, inter­vjua, ese­ja. Najpoz­nati­je dje­lo je auto­bi­ograf­s­ki roman “Ljubavnik “. Pre­minu­la je 1996. godine.

    .

    .

       Kako ste počeli da pišete?

    .

       Imala sam jedanaest god­i­na, živela sam u Kohin­hi­ni, bilo je trideset ste­peni u hladu, stal­no. Pisala sam pesme – otud to uvek počin­je – o sve­tu, o živ­o­tu o kome niš­ta nisam znala.

    .

    .

       Vaša prva knji­ga, „Bestid­ni­ci“, dati­ra iz 1943. Imali ste tada dvade­set devet godina.

    .

       Ona gov­ori o mržn­ji koju sam osećala pre­ma star­i­jem bratu. Poslala sam rukopis Kenou – nisam ga poz­navala – koji je radio u Gal­i­maru. U nje­govu kance­lar­i­ju ušla sam uzbuđe­na, ali sig­ur­na u sebe. Svi dru­gi izdavači već su bili odbili knjigu, no bila sam sug­ur­na da će tog puta biti pri­h­vaće­na. Keno nije rekao da je knji­ga lepa, rekao je jed­nos­tavno, podi­gavši oči: „Gospođo, Vi ste pisac.“ Sledeće godine objavio je „Miran živ­ot“. Taj roman bio je tako loše kon­stru­isan, naglašeno real­is­tičan, tako naivan!  Sve do „Mod­er­a­to cantabile“ kao da nisam pre­poz­navala knjige koje sam napisala. „Brana na Paci­fiku“ i „Kon­jići iz Tarkvini­je“ još su knjige pre­više pune, u nji­ma je sve pre­više rečeno. Mašti čitao­ca niš­ta nije ostavljeno…

    .

    .

       Godine 1950. red je sti­gao na „Branu na Paci­fiku“, istin­sku knjigu o Vašoj ranoj mladosti.

     .

       Ona je ujed­no i najpop­u­larni­ja, najlakša. U pet hil­ja­da primer­a­ka je pro­da­ta. Keno je tu bio entuz­i­jas­ta, kao dete, mno­go je učinio oko reklame i malo je falilo da dobi­jem Gonkurovu nagradu. No, bila je to knji­ga poli­tič­ka, antikoloni­jal­is­tič­ka, a u to vreme nagrade se komu­nis­ti­ma nisu davale. Dobi­la sam je trideset i četiri godine kas­ni­je, za „Ljubavni­ka“ koji inače obrađu­je iste teme: osku­dan živ­ot u koloni­ja­ma, seks, novac, ljubavni­ka, majku i braću.

    .

    .

       Šta ste osećali pišući „Ljubavni­ka“?

    .

       Izves­nu sreću. Knji­ga je iza­šla iz tame – tame u koju bejah otk­loni­la svo­je det­injst­vo – i bila je liše­na reda. Sačin­je­na je od niza epi­zo­da, nepovezanih, koje sam neprestano nalazi­la i napuš­ta­la, bez da ih najavlju­jem, bez da ih zaključujem.

    .

    .

       „Ljubavnik“ je pro­dat u mil­ion i po primer­a­ka, samo u Fran­cuskoj. Preve­den je na dvade­set i šest jezi­ka. Kako objašn­ja­vate taj ogro­man uspeh?

    .

       Šta reći kada je moj izdavač, Žerom Lin­don, štam­pao „Ljubavni­ka“ u samo pet hil­ja­da primer­a­ka! Za neko­liko dana je raspro­dat. Za mesec dana tiraž se popeo na dvade­set hil­ja­da i ja sam pre­sta­la njime da se bav­im. Ostavi­la sam ga, ne otvara­jući ga više, kao što sam to uvek čini­la. Ljubav je, gov­o­rili su mi, tema koja garan­tu­je useh. Ali to nije ono o čemu sam razmišl­jala pišući. Bila sam goto­vo sig­ur­na da gnjav­im čitao­ca i da mu idem na nerve s temama koje sam, u svakom sluča­ju, već obrađi­vala. Oči­to nisam pred­videla da će lju­di, našavši me pono­vo na strani­ca­ma „Ljubavni­ka“, učini­ti od nje­ga vrstu pop­u­larnog romana.

    .

    .

       Šta je još mog­lo da utiče na jedan tako zvučan uspeh?

    .

       Knji­ga, veru­jem, prenosi to ogrom­no zado­voljst­vo koje sam iskušavala, deset sati dnevno, pišući je. Uobiča­jeno, u fran­cuskoj književnos­ti  ozbiljnost knjige meša se s čin­jeni­com da je knji­ga dosad­na. A u stvari, ako čitao­ci ne završava­ju knjige koje čita­ju, to je sto­ga što su one pre­ten­ciozne, prožete glupom pre­ten­z­i­jom da se na neš­to dru­go odnose…

    .

    .

       Da li biste želeli da ukažete na ključ za tumačen­je „Ljubavni­ka“?

    .

       To je roman, i tač­ka. Koji ne vodi, koji ne ide nikud. Priča se ne zaključu­je, samo je knji­ga ta koja se završa­va. Ljubav, uži­tak, to nisu „priče“, i dru­gači­je čitan­je, dublje čitan­je, uko­liko ono pos­to­ji, ne pojavlju­je se. Na svakom je da odluči da li će ga nazreti.

     .

    .

       Od 1943. do danas objav­ili ste pet­naest romana, ne raču­na­jući filmske sce­nar­i­je i pozorišne komade. Šta osećate sva­ki put pred izlazak knjige?

     .

       Dok se ne pojavi, knji­ga je neš­to bezlično što se plaši rođen­ja, izlas­ka. Pop­ut bića koje nosi­mo u sebi, zahte­va tro­most, tišinu, samoću, sporost. No, jed­nom kad iza­đe, sve to nes­ta­je, kao munja.

    .

    .

       Da bi posta­lo šta?

    .

       Ono što pri­pa­da čitavom sve­tu, svi­ma koji uzi­ma­jući knjigu u ruke žele da je prisvo­je. Knjigu tre­ba oslo­bod­i­ti spisateljskog kaveza, učini­ti je živom, kadrom da kruži, da pobu­di ljudske snove…

    .

    .

    Kakav odnos pos­to­ji između pisan­ja i stvarnosti?

    .

       Svi pis­ci, želeli to ili ne, gov­ore o sebi. O sebi kao o glavnom događa­ju u svom živ­o­tu. I kada, očigled­no, pripovedamo o stvari­ma koje su nam strane, naše Ja, naše opsesi­je su upletene. Isto je sa snovi­ma – i Fro­jd to kaže – samo se  naše samoljublje u nji­ma vidi. Pisac ima dva živ­ota: jedan, spol­jašn­ji, u kojem pro­go­vara, delu­je, iz dana u dan, i dru­gi, istin­s­ki, koji ga svu­da sle­di, koji mu ne dozvol­ja­va da predahne.

      .

    .

       Da li biste mogli da definišete sam pro­ces Vašeg pisanja?

    .

       To je dah, nepopravljiv, koji me zapahne man­je-više jed­nom nedeljno, a zatim tokom mese­ci nes­tane. Stara zapovest, potre­ba da pišem a da odmah ne znam šta: i samo pisan­je sve­doči o tom nez­nan­ju, o tom tra­gan­ju za mestom u tami gde se priku­pl­ja celokup­no iskust­vo. Dugo, mis­lila sam da je pisan­je posao. Sada sam uver­e­na da je reč o unutrašn­jem događa­ju, o „ne-radu“ koji postiže­mo pre sve­ga poni­ran­jem u sebe i puš­tan­jem da se isfil­tri­ra ono što je u nama već oči­to. Ne bih gov­o­rila toliko o ekonomi­ji, obliku ili kom­pozi­ci­ji proze, koliko o odnosi­ma suprot­stavl­jenih sna­ga koje jezikom tre­ba iden­ti­fiko­vati, klasir­ati, zauz­dati. Pop­ut muz­ičke par­tature. Kada se na to ne obazire­mo, piše­mo „slo­bodne“ knjige. Ali, pisan­je nema nikakve veze sa tom slobodom.

    .

    .

       To bi, dak­le, bio kon­ačan razlog Vašeg pisanja.

    .

       Bol­no je to što tre­ba da pro­bi­je­mo našu unutrašn­ju tamu da bis­mo preko čitave stran­ice razlili njenu prvo­bit­nu snagu, pret­vara­jući ono što je po priro­di „unutrašn­je“ u „spol­jašn­je“. Razlog je to što kažem da samo ludaci zaista pišu. Nji­ho­vo pamćen­je „probušeno“ je i u pot­punos­ti okrenu­to ka spolja.

    .

    .

       Pisan­je radi isterivan­ja sop­stvenih fan­taza­ma? Vi i sami ističete ter­apeut­sku moć pisanja.

    .

       Kao dete, uvek sam se plaši­la da se ne zaraz­im lep­rom. Tek kas­ni­je, poš­to sam u neku ruku pisala o njoj, lep­ra je pre­sta­la da me zas­trašu­je, ako Vam to neš­to gov­ori. Pišem da bih sebe učini­la običnom, da bih se masakri­rala, a potom da bih se liši­la važnos­ti, da bih se olakšala od sebe same: neka tekst zauzme moje mesto na način da man­je pos­to­jim. Ne uspe­vam da se oslo­bod­im sebe, osim u dva sluča­ja: uz pomoć ide­je o samoubistvu i ide­je o pisanju.

    .

    .

       Koji je, po Vašem mišl­jen­ju, zadatak književnos­ti i pisaca?

    .

       Da pred­stavl­ja­ju zabran­jeno. Da kažu ono što se nor­mal­no ne gov­ori. Književnost mora biti skan­daloz­na: sve duhovne aktivnos­ti, danas, tre­ba da nose u sebi rizik, avan­tu­ru. Pes­nik po sebi taj je rizik, neko ko se, za raz­liku od nas, ne brani od živ­ota. Pogleda­jte Rem­boa, Ver­lena… No, Verlen dolazi tek kas­ni­je. Najveći osta­je Bodler: dovoljno mu je bilo dvade­set pesama da doseg­ne večnost.

    .

    .

       U jed­nom inter­vjuu pravite aluz­i­ju na konkretne osobine koje razd­va­ja­ju muško pisan­je od žen­skog.

    .

       Žena je odu­vek pris­no i prirod­no povezana sa tiši­nom i, samim tim, s poz­na­van­jem i osluški­van­jem sebe. To njenu književnost dovo­di do aut­en­tičnos­ti koja nedosta­je muškoj književnos­ti, čija struk­tu­ra pre­više upuću­je na ide­ološ­ka, teori­js­ka znanja.

    .

    .

       Ne mis­lite li da malo preterujete?

    .

       Pod muškom književnošću podrazumevam onu koja je otežala od ide­je. Prust, Sten­dal, Melvil, Ruso nema­ju pol.

    .

    .

       Koje još uspomene čuvate na Rej­mona Kenoa i na sus­rete s njime?

    .

       Volela sam ga. Sma­tram da je „Caca u metrou“ izuzetna knji­ga. No, pitam se, ko zna kako bi završio on, Keno, da se nije plašio sebe, svo­jih mračnih misli.

    .

    .

       Gov­orite  o književnos­ti u doba kada ste se s njime družili?

    .

       Na svoj način pro­lazio je kroz rukopise koji su pris­ti­za­li kod Gal­i­mara: tvr­dio je da je dovoljno da se proči­ta neko­liko stran­i­ca da bi se stvo­rila pred­sta­va, ne toliko da bi se spoz­na­lo da li je knji­ga man­je ili više uspela, već da bi se uvide­lo da li je pisac ego­cen­trični amater koji otkri­va svo­je tajne na strani­ca­ma rukopisa kao devo­jču­rak u svom dnevniku, ili je, napro­tiv, reč o pravom – čak i ako nije dobar – pis­cu. Pisac, gov­o­rio mi je, je neko ko uviđa da nije sam naspram teksta.

    .

    .

        Kakvi su bili Vaši odnosi sa autori­ma Novog romana, Natali Sarot, Alenom Rob-Gri­jeom, Klodom Oli­jeom, Klodom Simonom?

    .

       Svi su za mene pre­više intelek­tu­al­ni. S teori­jom književnos­ti koje se maš­ta pridrža­va i na koju se svo­di. Ja, ne, nikad nisam imala takve ide­je, da podučavam…  Natali Sarot jed­na je od mojih veo­ma drag­ih pri­jatelji­ca: nar­avno, uvek sam mis­lila da njeni ese­ji, o Dos­to­jevskom („Doba sum­n­je“, Gal­i­mar, 1956 – prim. prev.), na primer, nad­mašu­ju njene suviše umne romane.

    .

    .

       Negde pedesetih god­i­na, u vreme romana kao što su „Brana na Paci­fiku“ ili „Mod­er­a­to cantabile“, gov­o­rilo se o izves­nim stil­skim i tem­atskim afinite­ti­ma između Vas i „Ekol di regar“ („L’École du regard – naziv za književni prist­up auto­ra Novog romana – poseb­no Rob-Gri­jea, Bito­ra, Simona – koji su u tem­atskoj kon­struk­ci­ji romana pažn­ju pok­lan­jali pogle­du – prim. prev.).

    .

       Ne volim tu temu. Jed­nos­tavno kažem da moji učitelji jesu, i uvek će biti, dru­gi pis­ci: Hem­ingve­je­vi dijalozi, ljubav­na ispi­ti­van­ja Gospođe de Lafa­jet i Benža­me­na Kon­stana, a zatim i Fokn­er, Muzil, Ruso.    

    .

        Šta mis­lite o nekim fran­cuskim savre­menim pisci­ma pop­ut Fil­i­pa Sol­er­sa, Mišela Turni­jea, Mišela Lerisa, Mišela Bitora?

    .

       Ko ih čita? Zam­er­am im dosadu. Pis­ci su to slični Bitoru koji, mis­lim, posle „Promene“ („La Mod­i­fi­ca­tion“) nije imao bog zna šta više da kaže. Sol­ers je pre­više ograničen: neko pop­ut nje­ga, koji čini sve da iza­zove pažn­ju javnos­ti i postane pred­met raz­gov­o­ra time što skan­dal­izu­je buržoaz­i­ju temama koje u stavrnos­ti više nikog ne šoki­ra­ju, ne tre­ba da ima velikog pov­eren­ja u sebe. Uz to, čujte, mis­lim da me ti lju­di više ne pod­nose. Zavid­ni su, pop­ut većine kri­tičara koji se pobune sva­ki put kad se oglasim u nov­ina­ma ili kad se pojav­im na tele­viz­iji, sprem­ni da me napad­nu kao prošle godine, kad smo Godar i ja gov­o­rili na tele­viz­iji o fil­mu i knjiga­ma.  Niko među nji­ma u svakom sluča­ju nikad neće napisati knjigu kao što je „Zane­senost Lole V. Stajn“.

    .

    .

       Pre nego što je Marger­it Jurse­nar umr­la, gov­o­rilo se da vas dve delite prvo mesto u fran­cuskoj književnos­ti među žena­ma piscima.

    .

       Jurse­nar je sedela u Fran­cuskoj akademi­ji. Ja ne. „Hadri­janovi memo­ari“ su veli­ka knji­ga: osta­lo, počevši od „Sev­ernih arhi­va“, čini mi se nečitljivim. Tu sam knjigu na polovi­ni ostavila.

    .

    .

       Šta mis­lite o angažo­vanoj književnos­ti, pop­ut angažo­vane književnos­ti Albera Kamija?

    .

       Rekla sam Vam, savre­meni pis­ci su mi dosad­ni. U veći­ni sluča­je­va. Odgonet­nu­la sam da su nje­gove knjige kon­stru­isane na isti način, s istom umešnošću, istim moral­is­tičkim cil­jem. Gnjavi me i sama pomisao da se o književnos­ti može razmišl­jati kao o načinu za podupi­ran­je neke teze.

    .

    .

       Vra­ti­mo se Vašem odno­su sa Sartrom.

    .

       Mis­lim da je Sartr razlog tako žalosnog kul­turnog i poli­tičkog zakašn­jen­ja Fran­cuske. Sma­trao se nasled­nikom Mark­sa, jedin­im istin­skim tumačem nje­gove mis­li: otud potiču dvos­mis­lenos­ti egzis­ten­ci­jal­iz­ma. Uostalom, kad se prise­ti­mo Kon­ra­da, onda o nje­mu štaviše i ne može­mo gov­oriti kao o istin­skom pis­cu: odsa­da je on samo izolo­vana figu­ra, zgrče­na nad samom sobom, u nekoj vrsti prin­udnog egzi­la. Pre rata, kao što sam i ja to uradi­la, itlek­tu­alac je tre­ba­lo da se upiše u Par­ti­ju, a Sartr je, umesto da se bori kako je tre­ba­lo, zapao u vajnu „grešku intelek­tu­al­ca“: grešku koja se u prvom redu nje­mu vratila.

    .

    .

       Među Vašim revnos­nim pose­ti­oci­ma, pedesetih god­i­na, bio je i Žorž Bataj.

    .

       Bili smo baš pri­jatelji, no niš­ta me ne može odvrati­ti od pomis­li – ili barem sum­n­je – da je Bataj imao u sebi neš­to vrlo katoličko. Čita­vo nje­go­vo delo prože­to je nekom vrstom dvos­mis­lenos­ti: kao da je bio mučen vrlo starim osećan­jem kriv­ice koje ga je odbi­ja­lo i fascini­ralo u isti mah. Nje­govi erot­s­ki rukopisi to potvrđu­ju, mada se bave putenim prestup­ništvom. Eroti­ka u nje­gov­im rukopisi­ma više se tiče sterilne naslade na papiru, nego naslade žive, telesno iskušene.  Što se nje­gove upotrebe jezi­ka tiče, veliči­na Bata­ja poči­va na nje­gov­om načinu da „ne piše“ – pišući.  Odsust­vo sti­la u „Nebesko plavom“ („Le Bleu du ciel“) potiče iz žel­je da se, po svaku cenu, u sebi pot­puno izbriše svako književno sećan­je da bi se reči,   očišćenoj od svih drugih imp­likaci­ja, povrati­la prvo­bit­na vred­nost. Na isti način junaci knjige, oslobođeni ostata­ka buržoaskog indi­vid­u­alz­ma, idu ka uništen­ju, ras­takan­ju svo­ga Ja.

    .

    .

    .                                                                                                                                       Pre­v­ela: Mira Popović

                          Marger­it Diras „La Pas­sion sus­pendue“, raz­gov­ori sa Leopol­din­im Palo­tom dela Tore

                                                                                                                                              

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .