Pjesma kao obraćanje Drugom, poezija kao od-govor Drugog

Lat­est posts by Milan Gar­ić (see all)

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….Čita­jući Živo­ra­da Nedeljkovića, pjes­ni­ka pažnje,

    ..….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…prirodne, pri­mordi­jalne, neizre­cive molitve duše

    .….Živo­rad Nedeljković nije žurio da se javi kao pjes­nik; str­plji­vo je sačekao da to najpri­je postane, da se kao pjes­nik poet­ič­ki utemelji i poet­s­ki  uko­ri­jeni. Prvu knjigu poez­i­je objavio je u trideset­dru­goj, ni pre­ra­no, kao što to obično čine oni koji pjes­nike opon­aša­ju, ni prekas­no, kao oni, sluča­je­vi za sebe, koji dugo, pre­dugo sum­n­ja­ju u svo­je pra­vo i poziv da budu pjes­ni­ci i da se kao pjes­ni­ci pred­stave — nego onda kada je, očitim radom dara ali i darom rada, artikulisao svoj, samosvo­jan i samosv­jes­tan, aut­en­tičan pjes­nič­ki glas, tih i raz­borit a opet dovoljno snažan i mag­ičan da pre­des­tini­ra čitav jedan pjes­nič­ki put. Danas je, nakon četvrt vije­ka i deset objavl­jenih knji­ga poez­i­je, sasvim izv­jes­no da je objavlju­jući svo­ju prvu knjigu, tim tihim, sabran­im glasom objavio i svo­ju odluku da taj pjes­nič­ki put prođe kao svoj živ­ot­ni put. Jed­nom ćemo, uvjereni smo, ne samo kao bio­bib­li­ograf­sku čin­jenicu navodi­ti da je tu odluku donio i cije­lim bićem stao iza nje u punoj ljud­skoj zrelosti i snazi kad trezven čov­jek gubi i posljed­nje naivne iluz­i­je i nas­tavl­ja živ­jeti bez njih, ali i da se to dogodi­lo i događa­lo na kra­ju prošlog vije­ka, baš nekako u vri­jeme kada svo­je živ­otne i pjes­ničke račune tes­ta­men­tarno, tonom svo­jevrsne oporuke svode Vasko Popa, Alek­san­dar Ris­tović, Ivan V. Lal­ić i Jovan Hris­tić. To, uvi­jek već pre­vre­meno, svođen­je raču­na, ubrzano je, čini se, ne samo neu­mit­nošću sud­bine i ne samo ovim dobom što, apokalip­tičnih tono­va i znako­va puno, toliko bezgla­vo juri da nema vre­me­na za osvr­tan­je, da nema vre­me­na za posljedice, nego i našim nacional­nim, istori­jskim ude­s­om koji tra­je i koji se tako pro­dublju­je. Još uvi­jek nedo­voljno proči­tane, pot­puno različite, a opet nekako slične, na svoj poet­s­ki način sve­v­ideće, te pjes­ničke oporuke nisu iza — nego ispred nas. Ako smo ih i proči­tali, ako smo ih doživ­jeli i uto­liko razum­jeli, čak i ako smo nas­tavili poet­ičkim i poet­skim putem na kojem su ti pjes­ni­ci stali, pokušali sli­jedi­ti mjeru koju su ti pjes­ni­ci zadali, mi još nis­mo iz te mjere i tih pjes­ničk­ih zav­ješ­tan­ja književno kri­tič­ki proči­tali i anal­i­tič­ki osvi­jetlili ovo oskud­no (pjes­ničko) vri­jeme i svo­je egzis­ten­ci­jalne, kul­turne i duhovne izglede u nje­mu. Daleko od oči­ju javnos­ti, učini­la je to za nas poez­i­ja, učinili su to i čine, čita­ju i osv­jetl­java­ju i oda­tle znakove ovog (pjes­ničkog) vre­me­na, osv­jetl­java­ju tako i ovo vri­jeme, samo neki pjes­ni­ci – Živo­rad Nedeljković pri­je svih. Uto­liko je on istin­s­ki nasljed­nik ovih velik­ih (srp­skih) pjes­ni­ka, pjes­nik s većim pravom na to povlašteno mjesto od nji­hovih direk­t­nih  nastavljača.

    .….Nedeljković pri­pa­da onoj najv­jero­dos­to­jni­joj, nama danas u suš­ti­ni najzan­imljivi­joj vrsti pjes­ni­ka, onih cije­lim bićem posvećenih poez­i­ji, pot­puno predanih pitan­ju njene biti, njene zagonetne sup­stan­ci­je, njenog pori­jekla i nas­ta­jan­ja, grani­ca i smis­la, kao živ­ot­nom, egzis­ten­ci­jal­nom i esen­ci­jal­nom pitan­ju — onom pitan­ju čiji je razlog i zalog samo pos­to­jan­je. Nije to neko, ovo ili ono, prak­tično ili metafiz­ičko pitan­je koje postavl­jamo i odgo­varamo na nje­ga od pri­like do pri­like i s vre­me­na na vri­jeme, to je ono pitan­je koje neprestano postavl­jamo i neprestano na nje­ga odgo­varamo našim unutrašn­jim glasom skriven­im iza našeg gov­o­ra i ćutan­ja, daleko u nama. Pjes­ni­ci su oni koji taj unutrašn­ji glas, to diskurzivn­im jezikom neizre­ci­vo,  prvo i posljed­nje, granično egzis­ten­ci­jal­no pitan­je-odgov­or dovode do riječi, do autore­flek­sivne  pjes­ničke riječi, obnavl­ja­jući tako i pre­porođu­jući  samu riječ, pročišćava­jući jezik ple­me­na, kolek­tivno upamćeni unutrašn­ji glas našeg opsta­jan­ja i pos­to­jan­ja samog, pokazu­jući da ipak pjes­nič­ki stanu­je čov­jek na ovoj Zemlji, otkri­va­jući i pokazu­jući da ne pos­to­ji ni jed­na čes­ti­ca živ­ota koja ne sadrži poez­i­ju i da nakon Orfe­ja poez­i­ja nas­ta­je i iz same poez­i­je, otkri­va­jući nam i pokazu­jući tako poet­ičnost, pan­po­et­ičnost i meta­pan­po­et­ičnost samo­ga svi­je­ta. Pje­vati, izri­cati neizre­ci­vo, dovodeći svoj unutrašn­ji glas do riječi dovodi­ti tu meta-pan-poet­ičnost do nas, odavno već nije samo „stvar“ naše naj­dublje duhovne potrebe, našeg urođenog, bogom­danog dara, nego i dara i rada preda­je, bašt­in­jen­ja pjes­ništ­va, gov­o­ra same poez­i­je ali i sli­jeđen­ja pjes­motvo­račk­ih iskus­ta­va, vješti­na i umi­jeća istin­skih majs­to­ra pjes­ničke umjet­nos­ti. Nedeljkoviću su poseb­no blis­ki oni veli­ki majs­tori koji umi­ju u isti mah pro-gov­oriti iz same biti pjes­ničke tradi­ci­je i pisati pot­puno aut­en­tične, proživl­jene pjesme. S neki­ma od njih Nedeljković (se) raz­go­vara i pom­in­je ih u svo­jim pjes­ma­ma. Nisu to, kako bi se, na prvo čitan­je nje­gov­ih pje­sama, dalo pomis­li­ti i kako se obično mis­li, samo majs­tori mag­i­jskog ver­iz­ma nego pre­vashod­no oni posvećeni­ci koji­ma su bit pjes­ništ­va i same poez­i­je postali pjes­ničko pitan­je, oni koji su odazi­va­jući se na to pitan­je krenuli jedin­im prav­im, zbiljskim i smis­len­im, svo­jim putem i, iskušava­jući i poneš­to od muke i mag­i­je prvo­bitnog imen­o­van­ja i oslovl­ja­van­ja stvari, došli do svog, nad-ličnog, sa svo­jim unutrašn­jim glasom usklađenog, pjes­ničkog izraza i poja, do žive veze sa ontološkim i orfičkim izvorom večite svežine sve­ta. Među tim pjes­nici­ma Nedeljkoviću su najbliži oni majs­tori koji pokazu­ju da ne pos­to­ji niš­ta od čega ne bi mogla naprav­i­ti pjes­ma, da ne pos­to­ji niti jed­na mala stvar od koje ne bi mogla stvoriti veli­ka poez­i­ja. I sam Nedeljković je takav majs­tor. A kada je neko uistinu majs­tor onda gov­oriti o bliskos­ti­ma ne znači zao­bi­lazno supozi­cioni­rati o uti­ca­ji­ma nego ukazi­vati na onu zagonet­nu, najbližu, suštin­sku srod­nost, na istovre­menu suštin­sku (poet­ičku) sličnost i suštin­sku (poet­sku) različi­tost među nekim pjes­nici­ma, među majs­tori­ma. Nije sva­ka pjes­nič­ka srod­nost, nije sva­ka peetič­ka sličnost, bliskost i veza suštin­s­ka, živ­ot­no važ­na i uto­liko sud­bonos­na i za poez­i­ju jednog jezi­ka, a ne samo za neki, ovaj i onaj, kom­par­a­tivni „slučaj“. Među pjes­nici­ma sa koji­ma ga je književ­na „kri­ti­ka, s pokrićem, dovodi­la u poet­ičku vezu (Jovan  Hris­tić, Borislav Radović i Alek­san­dar Ris­tović – pre drugih)“, suštin­s­ka je, mada bi se, spol­ja gledano, mog­lo učini­ti dru­gači­je, Nedeljkoviće­va sud­bin­s­ka, pjes­ničkim vre­menom određe­na, poet­ič­ka veza sa jed­nim od njih.

    .….Nigdje u našem jeziku bit pjes­ništ­va i poez­i­je nije tako min­u­ciozno, tako podrob­no i pom­no, raznovrsno i raznos­tra­no pjes­nič­ki ispi­tana,   postavl­je­na kao živ­ot­no važno pjes­ničko i bit­no egzis­ten­ci­jal­no pitan­je, kao u poez­i­ji Borisla­va Radovića, pjes­ni­ka kojem u mno­go čemu, od ontološke utemel­jenos­ti i recent­nos­ti nje­gove poet­ike do nepatvorenos­ti pjes­motvo­račkog majs­torst­va i biće­vi­tosti pjes­ničke tvorevine, nema prem­ca među savre­menim srp­skim pjes­nici­ma, i pored toga što su nas neki od njih obimni­je, i na prvi pogled obil­ni­je, izdašni­je darovali. To intro­spek­tivno pitan­je poez­i­je koje Hajdeger najpri­je pris­va­ja od pjes­ni­ka a onda ga pjes­nici­ma stavl­ja u najpreču zadaću, Radović postavl­ja u nje­gov­om izvornom, da tako kaže­mo, čistopo­et­skom obliku, u onom orig­i­nal­nom, malarmeovskom (mis­limo pri­je sve­ga na dugo­tra­jne odjeke Malarmeovog Igi­tu­ra u mod­er­noj fran­cuskoj poez­i­ji čujne u Radoviće­vim knjiga­ma iz šezde­setih i sedamdes­tih god­i­na prošlog vije­ka, naroči­to u svo­jevrsnom trip­ti­hu Maina, Brat­st­vo po nesani­ci i Opisi, ges­la ) poet­ičkom ključu, i daje na nje­ga dva različi­ta pjes­nič­ka odgov­o­ra: prvi na koji upuću­ju te pjes­ničke knjige kojih se, uprkos tome što spada­ju u naj­dublje i najviše domete tadašn­je srpske i južnoslovenske druge mod­erne, ne samo prećut­no, pre­stro­go odriče, i dru­gi koji daju nje­gove Pesme 1971–1981,  knji­ga koju pjes­nik piše, koju dopisu­je, proširu­je i dop­un­ju­je iznu­tra, sve do danas. Ma šta o tome u svo­joj est-etičkoj skrupu­loznos­ti i čis­tun­stvu sam Radović mis­lio, dru­gi odgov­or prvi ne poniš­ta­va nego ga u pre­vazi­lažen­ju (Aufheben) čuva,  nalazi se s njim u svo­jevrsnom jedin­stvu u kome se ti odgov­ori  muđu­sob­no  artikulišu, nadop­un­ju­ju i dodat­no osmišl­java­ju. Upra­vo je, među­tim, taj dru­gi i dru­gači­ji, egzis­ten­ci­jal­no iskušani i uto­liko lični pjes­nič­ki odgov­or dat tako da ga doživl­java­mo kao svoj i kao naš, upra­vo je način na koji je taj upit­no-otkri­va­jući odgov­or dat, ono što povezu­je ne samo poe­t­o­cen­trične pjes­ničke svje­tove Borisla­va Radovića i Živo­ra­da Nedeljkovića, nego i na jedan par­a­dig­matičan, metafiz­ič­ki i stvaran način veže dva raz­dobl­ja savremene (srpske) poez­i­je, jed­no koje se, izgle­da, završa­va i dru­go koje, čini se, počin­je, jed­no (uz sav unutrašn­ji otpor što ga pre­ma uopš­ta­van­ji­ma takve vrste, čak i kada dolaze iz prve ruke, imamo) mod­ernističo, kas­nomod­ernističko i (post)modernističko, koje se opet, kao toliko puta, izgle­da završa­va, i dru­go koje se — nakon šarenog vaku­uma post­mod­erne, nakon svako­jak­ih pomodarskih pokuša­ja pre­vla­da­van­ja sve­ga i svače­ga (a naroči­to ono­ga do čega se u prav­ilu nije ni doš­lo), pa i same poez­i­je — javl­ja. Tom dru­gom i dru­gači­jem Radovićevom pjes­ničkom odgov­oru, toj knjizi objavl­jenoj nakon pjes­nikovog tri­naesto­godišn­jeg ćutan­ja, prethod­i­lo je svo­jevrsno obraćen­je, prom­je­na u samoj osi, metabo­la u samoj biti i biću Radovićevog poe­t­o­cen­tričnog pjes­ničkog svi­je­ta, u srcu same pjes­ničke stvari. Riječ je o svo­jevrsnom Radovićevom poet­ičkom i poet­skom  kopernikan­skom obratu, o pre­o­bražen­ju i pre­porođen­ju lirskog sub­jek­ta nje­gov­ih pje­sama. Nije to više onaj mod­ernističkim esen­ci­jal­iz­mom deper­son­al­i­zo­vani pjes­nič­ki sub­jekt iz nje­gov­ih prethod­nih knji­ga, nego Borislav Radović sam, nje­go­vo (lirsko) ja koje gov­ori o sebi i biti poez­i­je i pjes­ništ­va iz jez­gra egzis­ten­ci­je, iz neposrednog iskust­va i iskušen­ja sud­bine tubit­ka (das Dasein). Samo je tako bilo moguće pre­vla­dati solip­sizam i lošu beskon­ačnost u koju je zapadala pjes­ma u svom aporetičnom, paradok­sal­nom, uza­lud­nom pokuša­ju izbavl­jen­ja od svud posre­dovanos­ti jezi­ka, pre­vla­dati muk u koji je kon­sekvent­no zapao i sam iskušava­jući domete i granice gov­o­ra samog kojim je zam­jen­ji­vao i zami­je­nio tradi­cional­ni lirs­ki sub­jekt, zag(l)ušivao svo­je lirsko ja; samo je tako bilo moguće i dal­je pje­vati, ostavi­ti se pjesme  kao neprestane lirske evokaci­je metafiz­ičkog usu­da jezi­ka, istovre­menog erosa i nemogućnos­ti pot­punog saopš­ta­van­ja, okan­i­ti se pjesme kao smrt­no ozbiljnog pokuša­ja zac­jel­jen­ja gov­o­ra samim gov­orom, kao smrt­no ozbiljne igre jezi­ka, kao gov­o­ra jezi­ka i kao stvarnos­ti jezi­ka, i okrenu­ti se pjes­mi kao neponovljivom putu ka gov­oru bića, ka jeziku stvarnos­ti koja nije data nego zada­ta i koja nije datost nego iza­zov­na ne-skrivenost, ka jeziku stvarnos­ti ne- skriven­om u naslaga­ma i oko, iza i ispred nasla­ga indi­vid­u­alnog i kolek­tivnog (kul­turnog, dak­le uvi­jek već i jez­ičkog) pamćen­ja, ka jeziku bića, ka sja­ju bića koji se ne može izreći, ali može biti saču­van od zab­o­ra­va i niš­tavi­la, bljes­nu­ti u poez­i­ji, biti uve­den u raz­gov­or oču­ju kao u jed­noj Radovićevoj pjes­mi. Tih pute­va je sada koliko i pje­sama. Ma odak­le i ma kamo polazile, pjesme su rani­je završavale u nekom nije­mom opho­du oko istog središ­ta, oko metafiz­ičke tajne izri­can­ja, oko istovremene nužnos­ti i sluča­jnos­ti  jezi­ka, nije­mo se, čini se, pita­jući ne samo kako i čemu dal­je pje­vati nego i kako dal­je, kome i čemu ozbiljno i smis­leno gov­oriti. Sada pjesme iz jednog središ­ta, iz nji­hovog i pjes­nikovog zajed­ničkog bila, polaze u svim pravci­ma i sva­ka, bilo da usput iz ovo­ga vre­me­na rein­ter­pre­ti­ra i aktuelizu­je neke arhetipske, mitske i istori­jske motive, bilo da iz njih inter­pre­ti­ra ovo vri­jeme, bilo da usput pre­vla­da­va „obelo­dan­jeni sim­bolizam“ mit­skih i istori­jskih talo­ga svi­jesti, bilo da o sebi gov­ori puš­ta­jući duh da uči od prirode, pro­lazi svo­jim, neponovljivim putem, putem koji je sama izgradi­la. Proći tim putem znači i opje­vati ga, pa razum­jeti pjes­mu znači razum­jeti i sam pjes­motvo­rač­ki pos­tu­pak. Sva­ka je pjes­ma plod pjes­nikove pjes­molju­bive vol­je ali i stal­nih for­mal­no-tem­atskih istraži­van­ja i duhovi­tih poigra­van­ja, stalnog pjes­mo-tvo­račkog sjed­in­ja­van­ja sadržine i forme, stvari i riječi, riječi i stvari. Sva­ka se pjes­ma na svoj način pita o biću i biti poez­i­je i pjes­ništ­va i daje svoj odgov­or na to pitan­je postavl­jeno sada iz neposrednog iskust­va, iz samog iskuša­van­ja egzis­ten­ci­je. Sva­ka je pjes­ma taj odgov­or i sve su pjesme taj odgov­or, sama je knji­ga taj odgov­or; same su Pesme taj odgov­or. Taj dru­gi i bit­no dru­gači­ji  Radovićev  pjes­nič­ki odgov­or, ta po sve­mu jedin­stve­na, autore­flek­siv­na i autoref­er­en­ci­jal­na, prirod­no­cik­lično, u rit­mu smjene sim­boličk­ih i stvarnih godišn­jih doba kom­pono­vana Knji­ga-Dje­lo, tek čeka svo­ga, njenom samorazu­mi­je­van­ju i samo­hermeneu­ti­ci vičnog i posvećenog tumača, prisp­jel­og njen­im hermeneu­tičkim kru­gov­i­ma i kružen­ji­ma sub­lim­no pjes­nič­ki opisan­im u završnoj pjes­mi Živ­ot vina kojom se kra­jn­je samosv­jes­ni i uto­liko pro­zorljivi pjes­nič­ki sub­jekt unapri­jed brani od stvarne i metafiz­ičke zimo­more i stu­deni, od pred­sto­jećeg, ironi­jom, gorkim smješkom, suz­držan­im ciniz­mom, bez­nađem i gro­zom praćenog, potonuća (pjes­ničke) riječi u s‑tvar, duha u materiju.

    .….Za naš hermeneu­tič­ki prist­up poez­i­ji Živo­ra­da Nedeljkovića iz njene suštinske povezanos­ti sa poez­i­jom Borisla­va Radovića, zan­imlji­vo je i važno to Radoviće­vo pre­des­tini­ra­no, pjes­motvo­račko i egzis­ten­ci­jal­no pov­jeren­je i nada u zaokruženost pjes­ničkog djela, u sliku svec­je­line, u svec­jelinu bića koja bi se samo poez­i­jom mogla, ali i morala po-kaza­ti. Za takav prist­up čitan­ju i razu­mi­je­van­ju Nedeljkovićeve poez­i­je još nam je, među­tim, važni­je poneš­to od onog što spa­ja te raznovrsne i razno­likke ovoze­maljske, biće­vite Radovićeve  pjesme u Pesme, u jed­nu sklad­nu, živu kos­mo­liku cjelinu, djelu­je čarob­no na nas i pri­je nego što počnemo ponovn­im čitan­jem i išči­ta­van­jem gone­tati te pjesme i tu knjigu, otkri­vati nji­hove višez­načne ne-skrivene tajne. Nije to samo ono stal­no prepli­tan­je pjes­nikovih lin­i­ja živ­ota sa sud­bi­nom pjes­ništ­va i poez­i­je u ovom vre­menu koje po sve­mu slu­ti na ono zlopat­ničko vri­jeme koje ne može više iskusi­ti čak ni svo­ju oskud­nost, nego i stal­na, istovre­me­na for­mal­na per­fek­ci­ja i nepatvorenost pjes­ničkog izraza, istovre­me­na arti­fi­ci­jel­nost i svo­jevrsna prirod­nost ver­si­fikaci­je bilo da je riječ o slo­bod­nom ili vezanom sti­hu, uvođen­je lirske naraci­je u ono o čemu se (izvan poez­i­je) ne može gov­oriti. Od početne do završne pjesme, od Izlas­ka do Živ­ota vina, Radović ona najteža i naj­dubl­ja egzis­ten­ci­jal­na pitan­ja postavl­ja sku­pa s pitan­jem šta je i čemu pjes­ma i poez­i­ja, ne nasel­java­jući pri tom, kako je, već povodom jedne nje­gove rani­je pjesme, izvanred­no prim­i­jećeno (T. Bra­jović), i kako to mno­gi čine, vlasti­tu egzis­ten­ci­ju u pjes­mu, nego egzis­ten­ci­jal­izu­jući pjes­mu samu, dajući pjes­mi izv­jes­na svo­jst­va bića, čineći to što je u poez­i­ji najteže sa svo­jevrsnom raz­gov­ornom lakoćom, nekim stal­nim obraćan­jem na samoj grani­ci lirskog monolo­ga i (unutrašn­jeg) dijalo­ga, pri­b­ližava­jući nam tako i uvodeći nas u gov­or pjesme, pokušava­jući ono her­metično pitan­je-odgov­or što ga je postavl­jala-davala i što ga još uvi­jek postavl­ja-daje, daje-postavl­ja pjes­ma, učini­ti što otvoreni­jim i što bliski­jim dru­gom, ali i samome sebi. Poli­fono, zagonet­no a opet nekako pris­no, to obraćan­je ne presta­je, ne gubi se ni onda kada Radović u svo­jim pjes­ničkim i egzis­ten­ci­jal­nim samoispi­ti­van­ji­ma i iskušen­ji­ma opterećen­im živim slika­ma ovdašn­jeg društvenog rasu­la i propadan­ja ali i stvarnošću jednog svi­je­ta koji nam svo­ju, od lju­di otrgnu­tu bešćut­nu volju pred­stavl­ja i nameće kao nužnost, a svoj unutrašn­ji ras­ap, razbi­jenost i ras­tro­jst­vo kao jedin­stveni, posve­mašn­ji poredak i kao red, sve češće i sve više pre­vla­da­va retoriku, daje riječ samom, do tada neprim­jet­nom, anon­im­nom, sko­ro pa nepos­to­jećem, a sada znakovit­om događa­ju, ne-zgo­di samih stvari. I tada nam se, na prvi pogled od žel­je za bilo kakvim (pjes­ničkim) gov­orom odmaknut, od (gov­o­ra) poez­i­je i svi­je­ta naiz­gled odus­tao, pjes­nič­ki sub­jekt obraća, gov­ori nam neš­to kakvom samoironičnom svakod­nevnom fra­zom ili samo oči­ma, raču­na  s našim „retoričkim čulom“, ne odus­ta­je od vjere u pjes­nič­ki gov­or, u pjes­nič­ki raz­gov­or. Ni onda kada je, kao u onoj kratkoj Odi jeseni (kao u kakvom završnom katrenu jednog pjes­ničkog raz­dobl­ja, katrenu napisanom s onu stranu bodlerovske estetike ružnog kojom je, između osta­log, to raz­doblje započe­lo), ta vjera pomuće­na ili mož­da kao sam pogled razbistre­na, ispun­je­na strep­n­jom same prirode od čov­je­ka zdrobljenog svi­je­tom koji je napravio, od naših praznih, odsut­nih pogle­da neosjetljivih na njenu lje­po­tu, na njeno obil­je. Ni onda kada se i samom nje­mu čini da te vjere više nema, i da mu je i samom „zadubljen(om), dalek(om) i sop­stvenoj mis­li“ osta­la još samo ona vjera koja dolazi iz samog pos­to­jan­ja. Ni onda kada se čini da su opas­nost i besmisao toliko narasli da nemamo gdje dru­go nego u nji­ma traži­ti ono smis­leno, ono spa­sonos­no. A i gdje bi nam dru­go i kako bi nam to smis­leno, to spa­sonos­no uopšte toliko tre­ba­lo? I kako bi to uopšte smis­leno i spa­sonos­no mog­lo biti ako bi spa­sonos­no i smis­leno bilo samo za nas? Otu­da, slu­ti­mo, suvis­lo odgo­varati na ta pitan­ja, uvi­jek već i pre­vashod­no, znači obraćati se drugom.

    .….Objelo­dan­ju­jući poez­i­jom ono (svo­je) unutrašn­je pitan­je-odgov­or Radović odgo­vara i na ta posljed­n­ja ili mož­da prva egzis­ten­ci­jal­na i pjes­nič­ka pitan­ja, pro­lazeći pri tom jedan jedin­stven, neponovljiv pjes­nič­ki put. Čine to, nar­avno i dru­gi, čine to svi istin­s­ki pjes­ni­ci. Radi se, među­tim, o tome da pro­lazeći i opje­vava­jući svoj pjes­nič­ki put, Radović opisu­je i opje­va­va i onaj autore­flek­sivni, samosv­jes­ni, esen­ci­jal­ni i uto­liko magis­tral­ni put koji je prošla sama mod­er­na poez­i­ja. Zaista „sve tu piše. Čitav raspon koji pjes­ništ­vo može da obuh­vati tu je na doh­vat ruke.“ (A. Jerkov) Sve je tu, zaista, na doh­vat ruke, pa i savršeno jas­na, pjes­nič­ki sup­til­no pokazana svi­jest o tome kako sto­ji stvar sa tom „rukom“, kako sto­ji stvar sa poez­i­jom u svi­je­tu u kojem čov­jek bez­nadežno  raspoloženo robu­je svo­jim nagomi­lan­im rukotvorina­ma. Ali kada je sve tu, onda se tu nađe i više od sve­ga, pa i ono što baš i nis­mo žel­jeli i očeki­vali; nađe se tu pono­vo ono pitan­je kako dal­je, kome i čemu pje­vati, vrati se to pitan­je ili dolazi mož­da iz neke tuđinske budućnos­ti, sad čini se, još neizb­ježni­je, još teže, zloslut­ni­je i bez­nadežni­je jer se postavl­ja iznu­tra, a naroči­to jer dolazi od onih pjes­ni­ka, i iz onih pje­sama koje pred­stavl­ja­ju svo­jevrsne ejdetske slike mod­erne lirike. Nije prob­lem što to pitan­je dolazi iz njih ili što sve češće i sve prim­jet­ni­je leb­di nad pjes­ma­ma Borisla­va Radovića, navo­di na pomisao da je ona inge­nioz­na struk­tu­ra i kom­pozi­ci­ja nje­gove knjige-djela plod pjes­ničke ilu­mi­naci­je, viz­ije i trans­metafiz­ičke ide­je iz nek­ih srećni­jih (pjes­ničk­ih) časo­va i vre­me­na, niti je, ovd­je, u ovoj prili­ci, prob­lem što to pitan­je u svom naj­zlokob­ni­jem obliku, dak­le i nepostavl­jeno, dolazi iz jednog sve iscr­pljeni­jeg a sve užur­ban­i­jeg svjet­skopovi­jesnog vre­me­na — prob­lem je u tome što to pitan­je već dugo izbi­ja iz samog pjes­ništ­va, iz onog najoskud­ni­jeg, samim pjes­ništvom oskudnog, pjes­ničkog vre­me­na koje nam pod poez­i­jom, biva smišl­jeno i tobož ozbiljno, sve češće potu­ra njene posljed­nje trza­je. Na to pitan­je, htjeli ne htjeli, ovako ili onako, odgo­vara­ju svi koji danas pišu i tumače poez­i­ju; i oni koji ga postavl­ja­ju i oni koji ga ne postavl­ja­ju, i oni koji mis­le da imamo i oni koji mis­le da nemamo razlo­ga za brigu, i oni koji nas uvjer­ava­ju da su ti trza­ji zaista posljed­nji, predsm­rt­ni, i oni koji nas tješe uvjer­ava­jući nas da će ti posljed­nji trza­ji tra­jati dugo, da ne kaže­mo vječno, i da ih je zapra­vo sama poez­i­ja izabrala, da je tu zapra­vo riječ o svo­jevrsnom lukavstvu poez­i­je, mimikri­ji, njenoj pretvornos­ti kao obliku i načinu da preživi ova za liriku i pjes­nike, kako neki mis­le, naj­go­ra, zad­n­ja  vre­me­na. Na to pitan­je odgo­vara­ju i oni koji, ne mareći pre­već što je „nji­hov“ odgov­or već dat, preuz­i­ma­ju i sli­jede gotove pjes­ničke obrasce, ali i oni pre­fin­jeni­ji koji, man­je ili više vješ­to, preuz­i­ma­ju pjes­ničke pos­tup­ke prov­jerenih majs­to­ra. Rec­i­mo oni koji, promišl­jeno i umješno ili nev­ješ­to, naivno vjeru­jući da se to ne prim­jeću­je, preuz­i­ma­ju neki ili neke od raznovrsnih, od samih pje­sama neod­vo­jivih, pjes­ničk­ih pos­tu­pa­ka Borisla­va Radovića, ne shvata­jući dovoljno ozbiljno da je ta raznovrsnost bit­na koliko i sami pos­tup­ci, neod­vo­ji­va od jedne knjige u posve­mašn­jem, unutrašn­jem i van­jskom (kružnom) kre­tan­ju, u  pjes­ničkom spo­ju pjes­motvo­račk­ih, živ­ot­nih, geofiz­ičk­ih i kos­mičk­ih cik­lusa koji­ma se pjes­nik i poez­i­ja brane od svakog pre­vremnog i uto­liko kon­ačnog odgov­o­ra na to, sve tegob­ni­je, najteže pitan­je koje se povodom poez­i­je može postavi­ti, to živ­ot­no važno pjes­ničko pitan­je, pitan­je same opsto­jnos­ti pjes­ništ­va i poez­i­je. I kada daje zan­imljive pjes­ničke rezul­tate, u tom preuz­i­man­ju tehni­ka pje­van­ja nema preuz­i­man­ja onog suštin­skog, onog najtežeg, nema iskuša­van­ja ne-mogućnos­ti  pjes­nič­ki pro­duk­tivnog nas­tavl­jal­jan­ja tim putem i nasljeđi­van­ja, pre­vla­da­van­ja istovremene ras­tuće nemogućnos­ti i osjećan­ja nužnos­ti ako ne nekog novog počet­ka, a onda izv­jesne poet­ske sin­teze; nema svi­jesti o tome ili povlačen­ja poet­ičk­ih i poet­skih kon­sekven­ci­ja iz toga da je Borislav Radović pjes­nik jednog raz­dobl­ja poez­i­je i pjes­ništ­va, i da se nje­gov­om poez­i­jom, uprkos višez­načnoj sim­bol­i­ci i stvarnos­nos­ti stalnog kre­tan­ja i kružen­ja nje­gov­ih Pesama, to raz­doblje, sku­pa sa samo svo­jim, mod­ernističkim stil­skim for­ma­ci­ja­ma, ne samo metafiz­ič­ki i poet­ič­ki nego i zbil­ja završa­va. O kra­ju raz­dobl­ja mod­erne umjet­nos­ti, pa i o okončan­ju raz­dobl­ja mod­erne poez­i­je, pisa­lo se i gov­o­rilo mno­go, o samim pjes­ničkim dje­li­ma sagledan­im iz tog hermeneu­tičkog rakur­sa, man­je, a o poez­i­ji Borisla­va Radovića proči­tanoj iz tog ugla, izuz­i­ma­jući jedan kratak, luci­dan zapis Alek­san­dra Jerko­va objavl­jen pri­je neš­to više od dese­tak god­i­na povodom novog izdan­ja Radoviće­vih Pesama, koliko znamo, nije se pisa­lo. U toj znalačkoj, a istovre­meno čini nam se empatično napisanoj novin­skoj krit­i­ci, Jerkov se suz­držano, rek­lo bi se retorič­ki, pita: „Mož­da je uprkos svim vred­nos­ti­ma, i priz­nan­ji­ma koja stižu, negde u dubi­ni duše tračak pak­lene svesti da je jedan pro­jekat izgubljen ?“ A čas pri­je, u istom zapisu kaže neš­to što bi val­ja­lo još pažljivi­je proči­tati i saslušati: „Nije vrli­na u svođen­ju pes­ni­ka na proš­lo i bivše, već u čitan­ju ono­ga što on jeste i u čemu se ogleda­ju raskol i teži­na nje­gove savre­menos­ti. Tek u rani zada­toj duboko iznu­tra mod­ernistič­ka slo­bo­da pos­to­ji kao mačem razrezano klup­ko vezanog sti­ha. I posle sve­ga takav „mač“ viri iz sti­ho­va Borisla­va Radovića, ali nema ko da ga, kao iz kame­na, izvuče. Ovo je doba jedne dru­gači­je puste zeml­je…“ U tih par hermeneu­tič­ki kra­jn­je iza­zovnih rečeni­ca vri­jed­nih ključne teze čitave jedne studi­je za kojom, danas i ovd­je, uprkos sve­mu ili baš zbog sve­ga, čini nam se, pos­to­ji pri­je­ka potre­ba, nije sadržan samo izv­jes­tan pri­jekor i još izv­jes­ni­ji poziv na jed­nu dru­gači­ju, aut­en­tični­ju i dublju strate­gi­ju čitan­ja i razu­mi­je­van­ja poez­i­je nego i iz te strate­gi­je izve­den, i metaforič­ki iskazan, dubin­s­ki uvid u stan­je same stvari u savre­menoj srp­skoj poez­i­ji, uvid popraćen i poen­ti­ran jed­nom lap­i­darnom, rezig­ni­ra­no intoni­ra­nom  tvrd­njom i istovre­meno  jed­nom dvogubom, dalekosežnom slut­njom u koju bi se dalo štoš­ta uči­tati. Ne znamo da li bi u toj  višez­načnoj, metaforičnoj tvrd­nji i slut­nji, dovoljno jez­grovi­toj i her­metičnoj ali i dovoljno otvorenoj da bi važi­la dugo, Jerkov danas išta mijen­jao. Uvjereni smo, među­tim, da bi u onoj zgod­noj metafori koja toj tvrd­nji-slut­nji pretho­di tre­ba­lo dodati neš­to što je, čini nam se uve­liko, ako ne i u pot­punos­ti, mijen­ja, i tako baca barem tračak novog, nasluću­jućeg svjet­la na onu dalekosežnu, značan­js­ki ipak maglovi­tu slut­nju. Jerkov tada, kao ni niko dru­gi uostalom, nije mogao znati šta će donijeti samo (pjes­ničko) vri­jeme. Jer čak i da je tada znao za poez­i­ju Živo­ra­da Nedeljkovića, čak i da je prim­i­je­tio da taj pjes­nik, između osta­log, mjer­ka „klup­ko“ koje je tada i sam, povre­meno, maes­tral­no pleo, da se zagle­da i udublju­je  u „sve“, pa samim tim i u svo­jevrsnu ontološku i ontičku napetost izri­can­ja, u antin­o­mi­ju i antitetiku nepro­laznog istovre­menog osjeća­ja izrečenos­ti i žel­je za izri­can­jem sve­ga, da u želji za razr­ješen­jem te napetosti koja dolazi iz ove neizre­cive izrečenos­ti sve­ga, pom­in­je „Srce, i ispod nje­ga dru­go. Ono što već je/ Uvereno da neko je rekao sve. I tu se, samo/ Naiz­gled, dodati nema šta.“, dotiče tako i  onaj „mač“ koji viri iz „kame­na“, i koji bi, kao iz kakvog oka­men­jenog (mod­ernog) pjes­ničkog pamćen­ja na kome sto­ji­mo i koje nas odoz­do pri­tiska, val­ja­lo izvući; čak i da je prim­i­je­tio i slu­tio to, Alek­san­dar Jerkov, niti bilo ko dru­gi, osim mož­da Nedeljkovića samog, nije tada mogao znati da će biti napisane nje­gove knjige poez­i­je Ovaj svet, Talas i Ulazak, da će taj „mač“ kao iz kakvog kame­na  (sud­bonosnog pop­ut onog kame­na-vrta iz Radovićeve pjesme „Poseb­no mesto“, tog  metaforičnog i stvarnosnog kame­na-vrta u kojem će na kra­ju kra­je­va biti zasađen i onaj Popin do kra­ja neiznikli „Gvoz­deni sad“, i istovre­meno onog stvarnog, najst­varni­jeg kame­na iz Nedeljkovićeve pjesme „Znan­je“), biti izvučen, klup­ko razrezano a nje­govi kon­ci u jed­nom aut­en­tičnom slo­bod­nom sti­hu izno­va povezani, a naroči­to niko nije mogao ni slu­ti­ti da će sve to što je izgleda­lo i što je bilo najteže, što je izgleda­lo nemoguće, biti učin­jeno s takvom nad­nar­avnom i u isti mah prirod­nom lakoćom, s takvom istovre­menom polet­nošću i plodotvorn­im s‑trpljenjem koja može doći samo iz istovremene vezanos­ti za „zemlju i nebo“, iz tebe, „dok ih spa­jaš“, dok pje­vaš, dok ih ne pustošiš.

    .….Pri­h­vata­jući iza-zov jedne metafore, proširu­jući je na momente mož­da i pres­lo­bod­no, pre­vre­meno smo izrazili  sko­ro samu sušt­inu ono­ga što o poez­i­ji Živo­ra­da Nedeljkovića želimo reći, preči­com smo sko­ro došli do njene, uvjereni smo, naj­važni­je osobenos­ti i biti, do ono­ga što tek val­ja otkri­ti i pokaza­ti, a što, opet, ne otk­lan­ja nego upra­vo poveća­va našu, ne samo metodološku, obavezu da se vra­ti­mo diskur­su i meto­du pos­tupnog izla­gan­ja naše teme i teze koje smo tom metaforom htjeli tek potkri­jepi­ti. Da bis­mo iza­šli iz te proširene metafore i diskurzivno ušli u ono o čemu ona slikovi­to gov­ori, proši­r­i­mo je još, doved­i­mo tu metaforu do kra­ja – upi­ta­j­mo se kako  je taj „mač“ uopšte mogao biti i kako je zapra­vo bio izvučen, kako je ono što je izgleda­lo i što je bilo najteže učin­jeno sa takvom, tako priv­id­nom i istovre­meno tako stvarnom, lakoćom? U toj zap­i­tanos­ti, pa samim tim i u odgov­oru na nju ima mno­go man­je proizvoljnos­ti i nagađan­ja nego što bis­mo mogli pret­postavi­ti i što aluzivni, metaforični gov­or ponekad podrazu­mi­je­va i dop­uš­ta, jer te metafore zapra­vo ne bi ni bilo, taj „mač“ zapra­vo ne bi ni „virio“ iz „kame­na“ da ga sam Radović često, a ne samo u onim smrt­no ozbiljn­im a tako ležern­im, duhovitim pjes­ma­ma skladan­im tečn­im i pitkim, samoironičn­im sti­hovi­ma i rima­ma, nije pokušavao izvući. Činio je on to, ako izuzmemo one zab­o­ravl­jene, mladalačke sonete, zapra­vo uvi­jek. Nas, među­tim, ovd­je, u ovom času, zan­i­ma­ju one Radovićeve pjesme u koji­ma je taj mač bio najs­nažni­je povučen i goto­vo izvučen iz kame­na. To su one, već pomenute Radovićeve pjesme u koji­ma  pot­puno stišani, goto­vo zani­jem­jeli pjes­nik i pjes­nič­ki sub­jekt prib­je­ga­va svo­jevrsnoj „bijeloj“ retori­ci, pre­puš­ta nama da našim retoričkim reflek­som i čulom  aktivi­ramo tek­stu­al­no neizrečeno, da artikuliše­mo i kon­tek­stu­al­iziramo, i tako sami doči­ta­mo i dovrši­mo pjes­mu; to su one pjesme u koji­ma se pjes­nik na jedan naiz­gled kra­jn­je rezig­ni­ran a zapra­vo pjes­nič­ki i egzis­ten­ci­jal­no naj­dra­matični­ji mogući, preću­tan a pre­su­dan način obraća onom, do tada najčešće neimen­o­vanom i nagov­i­ještenom, a sada  opet takvom, neo­dređenom, ali ovaj put neophod­nom, onom jedi­nom izgled­nom i spa­sonos­nom — dru­gom. Nisu to one pjesme u koji­ma kao u kakvom mag­i­jskom, alhemi­jskom obre­du „prazn­i­na“ samo što nije pro­gov­o­rila „u per­vazu crnih slo­va“ nego one pjesme u koji­ma su ta prazn­i­na i svakod­nev­na stvarnost počeli gov­oriti iste stvari. U tim pjes­ma­ma riječ kao da se povuk­la pred samom stvari, i umjesto da sada same stvari budu izve­dene na čis­tac i same pro­gov­ore — u tim pjes­ma­ma kao da je pro­gov­o­rila „tjesko­ba, sum­n­ja u mogućnost pom­jer­an­ja“, kao da je umjesto riječi i stvari na svo­je došla sama nemogućnost pom­jer­an­ja, kao da je po svo­je doš­lo ono kon­ačno niti od niti ka. Upra­vo tu gdje se čini­lo da će onaj  mač zau­vi­jek osta­ti u kamenu, tu gdje se i samom Radoviću mož­da čini­lo da bi povući taj mač  još snažni­je i odlučni­je znači­lo povući sa njim i taj kamen, upra­vo tu je, taj mač, tek danas se to vidi, Živo­rad Nedeljković s pjes­mom izvukao iz kame­na. Danas, čita­jući Nedeljkoviće­vu dugu, cije­lim bićem proživl­jenu, pola­ganu četvrtv­jekovnu pjes­mu, znamo i kako je to što je izgleda­lo i što je bilo, i što jeste najteže, uopšte mog­lo biti učin­jeno: radi se, naime, o tome da taj mač nije mogao biti i da ne može biti izvučen iz kame­na sve dok se njime još dublje ne pro­dre u taj kamen, dopre do same (puste) zeml­je na kojoj taj kamen sto­ji i u koju je zasađen. Samo tako, zariv­en i u tu (pus­tu) zemlju, taj mač može se izvući i izvlači­ti iz kame­na, ne biti pretežak ruci kojoj padne  na pamet ga se dotakne i doh­vati, da ga i sama izvuče.

    .….Pom­in­jući pus­tu zemlju pomenuli smo i uto­liko dosp­jeli na goli temelj te proširene metafore, ali i u temeljni topos ovog, čini se bezm­jer­no oskudnog (pjes­ničkog) vre­me­na u kojem su i iz kojeg su nastale pomenute pjesme. Sama pus­toš puste zeml­je pro­gov­o­rila je u nekim pjes­ma­ma Borisla­va Radovića. Pjes­ma, zapra­vo, više  i nije gov­o­rila, samo je pokazi­vala širom otvoren­im oči­ma ili migom na ono što se zbi­va. Krug se, čini se, zat­varao. Radoviće­va pjes­ma i mod­er­na poez­i­ja, po sve­mu sudeći, prošla je svoj cijeli put, put „od ozbiljnog ka najoz­biljni­jem“, od najoz­biljni­jeg ka zbiljskom. Kao da pjes­nik i poez­i­ja dal­je nisu imali i da nema­ju kud nego u ono što nam je pred oči­ma. Kao da se ono unutrašn­je i van­jsko kružno kre­tan­je Radovićeve živ­otne knjige-djela kao živog kos­mo­graf­skog zna­ka pre­punog ne-ost­varljivih pokuša­ja da se u isti mah dopre do same biti i sud­bine poez­i­je i da se vlasti­ta sud­bi­na osvo­ji kao „poseb­no mesto“ u jeziku, naš­lo u kušn­ji da se tim pjes­ma­ma istovre­meno iznu­tra i izvana zaus­tavi, da se sasvim uspori ili mož­da sasvim ubrza, bude izbačeno iz svo­ga rit­ma izre­civosti i izri­can­ja i zaću­ti, zapadne u jed­nu preusku ili sve­jed­no, preširoku i praznu apor­i­ju ne-izre­civisti i ne-mogućnos­ti oslika­van­ja žive slike svi­je­ta, da bude sve­de­no ili sve­jed­no, mož­da prošireno na svo­jevrstan solip­sizam stalnog, tihog nad­gorn­ja­van­ja i živog izjed­nača­van­ja ono­ga znati i vide­ti. „Sve što (čov­jek) zna biva bačeno u zase­nak pred onim što vidi: a vidi zapra­vo ono što već zna i na šta često pomišl­ja, ali stvarne razmere tog znan­ja raspoz­na­je tek gleda­jući“, kaže Radović u jed­nom od onih, tako nepre­ten­cioznih, slikovi­tih, često živopis­nih a tako post­metafiz­ič­ki recent­nih i ref­er­ent­nih, post­po­et­skih zapisa pod naslovom Neke stvari, kao da se nakon sve­ga, sko­ro na samom kra­ju kao na početku jednog pjes­ničkog puta, sku­pa sa pjes­mom i pjes­ništvom izno­va našao pred onom istom apor­i­jom i tajnom jedin­st­va djela vida i djela jezi­ka, pred tajnom jedin­st­va bića i jezi­ka, otkri­va­jući je sada i pozi­va­jući i nas da je otkri­je­mo kao kakvu ospol­jenu poez­i­ju, iskušava­jući je i pre­puš­ta­jući joj se kao što se u pred­večern­joj šet­nji pre­puš­ta­mo (živim slika­ma) stvarnos­ti, a sada nekoj stvarnos­ti-spje­vu „čiji se sti­hovi polagano i neusil­jeno nižu pokraj“ nas. Teško je biti načis­to s tim kuda vodi taj Radovićev „bogo­hul­ni“ poziv poez­i­ji i pjes­nici­ma da nakon sve­ga, da nakon što su bezbroj puta opje­vali sve što im je svo­jom „poet­ičnošću“ bolo oči, opje­va­ju i „neke stvari“ koje ih okružu­ju i kraj kojih svakod­nevno nije­mo pro­laze, opje­va­ju, rec­i­mo, kakav pokret­ni, ulični „buvl­jak“, ovjekov­ječe i taj „zbeg koji sve svo­je sobom nosi i nudi u bescen­je“, opje­va­ju i „taj rog jeftinog izo­bil­ja“ što „bespreko­rno dočar­a­va  kra­jn­ju osku­dicu“, i izvan svake metafore, stavl­ja nas oči u oči, licem u lice sa sami­ma sobom i sa kra­jn­jom oskud­nošđu jednog vre­me­na i jedne opus­tošene zeml­je. Poigra­va li se duhovi­to Radović ili je smrt­no ozbil­jan kada nam u tim kratkim, trans­po­et­skim zapisi­ma upuću­je jedan, kako god okreneš, dvos­mis­leni poziv, otvara mno­go dubl­ja pitan­ja nego što se to na prvi pogled čini, od onog koje slu­ti na dugi kraj poez­i­je kao njen sadašn­ji u budući kra­jo­lik, pa do strep­n­je da to mož­da, eto i onaj koji je „bolji pes­nik od ovog doba koje je dočekao“, makar i polušalji­vo,  upra­vo u duhu toga doba koga boli uvo „ kak­vo je stan­je imag­i­naci­je i slo­bodnog sti­ha“, nago­vara poez­i­ju da se, ne daj Bože, upusti u one stvari što ih bol­je i efikas­ni­je rade, i što će ih, boji­mo se, još bol­je i efikas­ni­je, radi­ti novi, svez­na­jući i sve­v­ideći medi­ji? Bilo kako bilo, Radović je na kra­ju toga pozi­va ipak zatražio blagoslov „slatke Muze“, zamo­lio je: „ Pri­pazi ipak, pri­pazi i ubuduće koji put, preko moga rame­na, na ono što pišem.“

    .….Kao da ima­ju četvore oči, ti Radoviće­vi zapisi i pomenute pjesme koje im, ne samo vre­men­s­ki, preth­ode, gleda­ju istovre­meno i unapri­jed i una­trag, gleda­ju se među­sob­no, zagleda­ju se u izv­jes­tan ras­tući, uzan a dubok proc­jep između njih. Iz tog proc­jepa, s obe nje­gove strane i iz nje­gove najveće dubine izbi­ja­ju nedoumice, strep­n­je i sum­n­je, i teš­ka, najteža pitan­ja koja pjes­nik danas može i mora postavi­ti. S obe strane toga proc­jepa, ispod prizvu­ka suz­držane rezi­gnaci­je i neke istra­jnos­ti umjesto nade, kao da izbi­ja strep­n­ja —   kao da upra­vo onaj koji je imao i ima najod­nje­go­v­ani­ji osjećaj mjere, strepi da tu mjeru ne preko­rači, da ne pre­nagli u svom „rvan­ju s anđelom“; kao da sada i onaj koji je dobro znao i zna „da se voć­ka ne ljušti do koštice“, pada u iskušen­je da proguta i voćku i košticu; kao da s obe strane toga proc­jepa istovre­meno dolazi izv­jes­no prećut­no, zao­bi­lazno priz­nan­je da su, ne samo ovaj, nego i svi ostali, pon­a­jbolji pjes­ni­ci jedne epo­he, oni, dak­le, koji su, „brin­ući o sebi“, brin­ući o svome djelu, nas­to­jeći da tako „nad­mu­dre sve okol­nos­ti i pri­like“ —  na kra­ju, zapra­vo, „nad­mu­drili sami sebe“. Iz dubine toga proc­jepa izbi­ja bojazan da pjes­nik koji se stal­no nalazio i koji se „nalazi u neu­moljivom zagrl­ja­ju svo­je pes­ničke zamis­li, uto­liko čvršćem što se zamisao zas­ni­va na intelek­tu, a ne na tradi­ci­ji i nadah­nuću“, ne može više „izdržati taj anđeos­ki zagrl­jaj“, i ovaj put, kao uvi­jek do sada „doći do daha pre pucan­ja kosti­ju“. A ispod te bojazni, nakon sve­ga, kao da pono­vo izbi­ja ono pitan­je kako dal­je pje­vati i čemu još poez­i­ja? To pitan­je je tim teže jer ga sada, sko­ro pa otvoreno, postavl­ja najvrsni­ji, tom pitan­ju najvični­ji, pjes­nik čitavog jednog raz­dobl­ja poez­i­je. To pitan­je je sve teže jer ga danas, na svome kra­ju, dra­matični­je, i tiše i glas­ni­je nego ikad, postavl­ja i samo to pjes­ničko raz­doblje, ono raz­doblje koje se okonča­va pot­puno zbun­jeno, jer mu se čini da kao ni jed­no dosad, mno­go zna, da je dalo sve svo­je odgov­ore, a da je to pitan­je, sad teže nego ikad, ipak osta­lo. Osta­lo da zjapi, napušteno i prazno. Teško je reći šta je teže i šta pjes­nici­ma teže pada, sama nemogućnost novog ili nepotreb­nost i izlišnost bilo kakvog, pjes­ničkog odgov­o­ra u ovom vre­menu koje se sumanu­to zabavl­ja proizvodeći svo­je, bezbro­jne, tek rođene, a već stare, puste i prazne topose i sim­bole. Među­sob­no umno­gostruče­na, upra­vo je ta nemogućnost, nepotreb­nost i izlišnost odgov­o­ra ono što to pitan­je čini najtežim, jed­va smis­len­im i jed­va izdržljivim. Baš­tini­ti poez­i­ju nekog pjes­ni­ka, a naroči­to pjes­ni­ka čitavog jednog pjes­ničkog raz­dobl­ja na zalasku, ne znači samo nasljeđi­vati nje­gove pjes­ničke odgov­ore nego i ona teš­ka, a pri­je sve­ga ono najteže, danas i za pjes­ni­ka i za poez­i­ju, granično, egzis­ten­ci­jal­no i esen­ci­jal­no (pjes­ničko) pitan­je. Nasli­jedi­ti to pitan­je znači  iskušati nje­govu težinu na svo­joj koži kao jedi­nom nesum­n­jivom „poseb­nom mes­tu“ u biću i jeziku. Pre­brodi­ti to pitan­je znači moći nosi­ti nje­govu težinu. Samo tako mogu se istin­s­ki baš­tini­ti, preuzeti i pre­vaz­ići, saču­vati i obnovi­ti, i samo uto­liko pjes­nič­ki pre­vla­dati odgov­ori koje su taj pjes­nik i to pjes­ničko raz­doblje davali i dali; samo tako moguće je danas dati novi, samosvo­jan i uvjerljiv, aut­en­tičan pjes­nič­ki odgov­or. A upra­vo je to, sada je već sasvim izv­jes­no, svo­jom poez­i­jom učinio i čini Živo­rad Nedeljković, i upra­vo ga to dovo­di u suštin­sku pjes­ničku vezu sa jed­nim pjes­nikom, i poseb­no preko nje­ga, sa čitavim jed­nim pjes­ničkim razdobljem.

    .….Nedeljković je težinu toga pitan­ja preuzeo u jed­nom vre­menu u kojem je poez­i­ja sama počela sum­n­jati u onu svo­ju, najau­t­en­tični­ju i najvlasti­ti­ju, iskon­sku moć da samu sebe obnavl­ja, moć svo­jstvenu još samo vre­menu i biću, i upra­vo preko poez­i­je, samom ljud­skom jeziku. Preuzeo je težinu i ten­z­i­ju toga pitan­ja cije­lim svo­jim bićem, i upra­vo je zbog toga ili pre­vashod­no je zbog toga, nje­gov odgov­or na to pitan­je vjero­dos­to­jan, aut­en­tičan i nov, takav da upra­vo danas, kada je to najpotreb­ni­je i najteže, izno­va pokazu­je tu, čini nam se spa­sonos­nu, moć poez­i­je da samu sebe, da naš jezik i naše biće, obnavl­ja. Ali, zar to pitan­je već jed­nom nije, kako smo vid­jeli, postavl­jeno i postavl­jano iz same jez­gre egzis­ten­ci­je, iskuša­vano i iskušano cije­lim bićem, pa se opet kao još teže vrati­lo? Da, postavl­jeno je već (dok još nije bilo tako teško, dok je bilo granično pitan­je jednog pjes­ni­ka a ne i čitave jedne epo­he) iz same jez­gre egzis­ten­ci­je, iz samog iskuša­van­ja egzis­ten­ci­je, postavl­jeno je cije­lim bićem i sku­pa s tim bićem naš­lo se u zagrl­ja­ju jedne (mod­ernističke) pjes­ničke zamis­li kojoj se to biće preda­lo, kako se čini, bez ostat­ka, pokazi­va­lo sprem­nost da u pjes­ničkom činu toj zamis­li pot­puno predano služi, čak i kada su same pjesme počele gov­oriti o zalud­nos­ti te zamis­li. Ali kao da je od samog počet­ka u tom među­sob­nom zagrl­ja­ju sti­sak te zamis­li bio jači, i kao da je upra­vo zbog toga,  jedan poet­ič­ki i poet­s­ki pot­puno zaokružen, pjes­nič­ki odgov­or na to pitan­je, za nijan­su, uvi­jek već i nužno bio više arti­fi­ci­je­lan, dot­jer­an, ele­gan­tan i esen­ci­jalan nego nepatvoren, priro­dan i egzis­ten­ci­jalan. Nedeljković pravi, ako ne izv­jes­nu inverz­i­ju, a onda svakako izv­jes­nu dru­gači­ju akcen­tuaci­ju unutar te nužne, među­sob­ne povezanos­ti, predanos­ti i posvećenos­ti cijel­og čov­jekovog bića i nje­gove pjes­ničke zamis­li i pjesme, što će od samog počet­ka nje­gov pjes­nič­ki odgov­or učini­ti uravnotežen­im, pod­jed­nako arti­fi­ci­jel­nim i nepatvoren­im, ele­gant­nim i prirod­nim, esen­ci­jal­nim i egzis­ten­ci­jal­nim, a od nje­gove knjige pje­sama Ovaj svet umjet­nič­ki sve ubjedljivi­jim, sve nepatvoreni­jim i živ­ot­ni­jim. Postavl­ja­jući to pitan­je iz samog (svakod­nevnog) iskuša­van­ja, iz same jez­gre egzis­ten­ci­je, iskušava­jući ga cije­lim bićem, Nedeljković na vri­jeme, dak­le odmah, shva­ta da se na to pitan­je ne može odgo­varati iz pozi­ci­je nekog, da tako kaže­mo, apri­ornog, apstrak­tnog pjes­ničkog sub­jek­ta nego samo tako, cije­lim bićem, kako je i postavl­jeno i iskuša­vano. On, među­tim, u isto vri­jeme, metodom vlastite kože shva­ta i ono važni­je: da iskuša­vati ga, nosi­ti  nje­govu težinu i tegobu ne znači samo biti pot­puno zaoku­pljen tim pitan­jem nego i dramom svo­je unutrašn­je upit­nos­ti, svo­je ne-cjelovi­tosti, ne-pos­to­janos­ti i ne-mogućnos­ti, neizrečenos­ti i neizre­civosti cijel­o­ga bića koje jeste tako što je žud­n­ja, žel­ja za sobom, žel­ja (a ne puka potre­ba što presta­je kada se ost­vari), živa žel­ja koja raste tako što se ispun­ja­va, i koja više ne kri­je da se samo jezikom sebi (i dru­gom) potvrđu­je i otkri­va, ali i da se istim tim jezikom od sebe skri­va, da se jezikom gra­di i uspostavl­ja, ruši i naruša­va, sazri­je­va kao plod i način­je, brani se i ran­ja­va, i da se samo pjes­mom i poez­i­jom zac­jelju­je. I upra­vo otu­da, i upra­vo tu gdje se mog­lo učini­ti da bi jed­no biće neza­v­is­no od toga epo­halnog pitan­ja sasvim lije­po mog­lo biti (pjes­nič­ki i egzis­ten­ci­jal­no) zaoku­pljeno samo sobom i svo­jom cjelovi­tošću, gdje se mog­lo učini­ti da će to pitan­je poez­i­je posta­ti toliko teško da teže mož­da i ne može biti, i da će, kao tak­vo, biti pot­puno napušteno, upra­vo tu prist­up tom teškom pitan­ju posta­je moguć, nužan i neopho­dan, i uto­liko, rek­lo bi se (naj)lakši. Upra­vo tu gdje jezik toga, svo­je ne-cjelovi­tosti i kon­ačnos­ti svjesnog bića (taj jezik bića koji je uvi­jek već i man­je i više od samosvi­jesti, i man­je i više od svi­jesti, i man­je i „više od biti“), dotiče ono najteže (samu naras­ta­juću pus­toš) u tom pitan­ju koje izbi­ja iz ovog najoskudnog (pjes­ničkog) vre­me­na i ove opus­tošene zeml­je — javl­ja se, dolazi do riječi onaj upit­no-otkri­va­jući unutrašn­ji glas, začin­je se i rađa pjes­nič­ki gov­or Živo­ra­da Nedeljkovića. Nje­go­va temelj­na poet­ič­ka i pjes­nič­ka zamisao je zapan­ju­juće jed­nos­tavna i istovre­meno do kra­ja slože­na, najlakša i  najteža zadaća u isti mah: ona je uvjeren­je i vjera u pjes­mu kao oblik živ­ota, kao oblik preživl­jen­ja, ona je dubo­ki, intu­itivni plan, ali i pos­tup­no i sve dublje otkri­van­je pjesme, poez­i­je, pjes­ništ­va i pjes­niko­van­ja kao jedin­st­va pje­van­ja, mišl­jen­ja i bivan­ja, a što ono izvorno poiesis kao rit­movano djelo­van­je po svom prvo­bit­nom značen­ju zapra­vo i jeste. Ost­varen­je te zamis­li u osnovi je samo iskust­vo i iskuša­van­je ne-mogućnos­ti gov­o­ra cijel­og bića, svo­je cjelovi­tosti željnog i uskraćenog bića koje bez ostat­ka služi dovođen­ju tog unutrašn­jeg glasa do riječi, i tako tu zamisao  razvi­ja i ovaploću­je u pjes­mi, svoj jezik obnavl­ja, samo sebe u toj riječi otkri­va i mijen­ja, i služeći toj riječi, tom oslobođenom i slo­bod­nom sti­hu, zapra­vo samo sebe oslobađa u poez­i­ji, jeziku i for­mi svo­je slo­bode,  gov­oru svo­je  neizre­cive cjelovi­tosti. Nedeljkoviće­va poet­ič­ka i pjes­nič­ka zamisao je neusil­je­na, otvore­na, istovre­meno okrenu­ta pre­ma sebi, pre­ma onome što nazi­va­mo unutrašn­jim i onome što nazi­va­mo van­jskim svi­je­tom, pre­ma svakod­nevn­im iskustvi­ma i iskušen­ji­ma, pri čemu je toj zamis­li kao i nje­gov­om hipersen­z­i­bil­nom biću, duhovnom habi­tusu i stvar­alačkom ero­su od samog počet­ka, i ontološ­ki, i fenom­e­nološ­ki, i poet­ič­ki, i est-etič­ki, i onto­te­ološ­ki, i svje­t­on­a­zorno bliži mime­sis sup­tilnog, naiz­gled neprim­jetnog pre­o­braža­van­ja nego mime­sis podraža­van­ja; mime­sis stalnog bla­gog pre­o­braža­van­ja koje kod Nedeljkovića nije samo osnov­na, ide­j­na matri­ca nje­gov­og pjes­ničkog pos­tup­ka, osnov­na, neposred­na svrha i draž pisan­ja pje­sama, nego i onaj neskriveni, pojmljivi, poet­ič­ki izvor nji­hovih naj­dubljih tajni, nji­hove neprekidne, nad­st­varne lakoće i mist­ične stvarnos­nos­ti. Hor­i­zont te poet­ičke i pjes­ničke zamis­li uvi­jek je već  neš­to širi od hor­i­zon­ta odgov­o­ra na ono egzis­ten­ci­jal­no i esen­ci­jal­no pjes­ničko pitan­je poez­i­je postavl­jeno sada iz samog kori­je­na, iz same nasušne potrebe za njom, potrebe našeg bića za svo­jim zac­jel­jen­jem, žel­je bića za svo­jom cjelovi­tošću. Ti hor­i­zon­ti pop­un­java­ju se pos­tup­no, shod­no probuđenom rit­mu onog unutrašn­jeg glasa koji je već došao, koji dolazi i koji bi da tek dođe do riječi, pjes­ničkog glasa kojim se biće sve sup­til­ni­je, a sve otvoreni­je, sve sud­bonos­ni­je, sve od-lučni­je, sve nese­bični­je, sve predani­je, sve posvećeni­je obraća Dru­gom, licu svo­je i naše cjelovitosti.

                Ako je već pomenu­ta lakoća Nedeljkoviće­va najveća majs­tors­ka taj­na,  izv­jes­na stil­s­ka aura nje­gov­ih pje­sama, sama lirs­ka sup­stan­ci­ja nji­hovog poja, onda je upra­vo to obraćan­je Dru­gom sama sup­stan­ci­ja one ontološke, ili još tačni­je, one lev­inasovs­ki mišl­jene, prvofilo­zofi­jske, etičke utemel­jenos­ti  gov­o­ra nje­gove poez­i­je. Upra­vo se i pre­vashod­no se tim obraćan­jem Dru­gom kao svagdašn­jim, iskon­skim i svakod­nevn­im, sup­stan­ci­jal­nim, egzis­ten­ci­jal­nim i esen­ci­jal­nim retorskim agen­som i zama­jcem, spol­ja i iznu­tra pokreće Nedeljkoviće­va pjes­ma, otvara se, ali i pos­tup­no pop­un­ja­va hor­i­zont nje­gove pjes­ničke zamis­li. Razu­mi­je­vati nje­govu poez­i­ju znači­lo bi, pri­je sve­ga, pre­duslovno ali i sa najvišim hermeneu­tičkim cil­jem, otkri­vati, prati­ti, gone­tati i razu­mi­je­vati gene­ologi­ju i fenom­e­nologi­ju toga obraćan­ja. Iz takve hermeneu­tičke vizure neke pjesme iz prve Nedeljkovićeve knjige, danas zvuče arspo­et­ič­ki, gov­ore pjes­nič­ki pro­zorlji­vo, po-kazu­jući se kao plod one mag­i­jske moći pjesme da proizvo­di onu naj­dublju nam­jeru za koju u samom stvar­alačkom aktu i ne moramo znati. Tako bi, čini nam se, val­ja­lo proči­tati i pjes­mu „Dru­gači­ji ras­pored“ kojom započin­ju svi dosadašn­ji izbori iz nje­gove poez­i­je. Nije teško naslu­ti­ti da je tu pjes­mu, baš kao i sve druge pjesme iz te knjige, mogao napisati samo neko sa zre­lim, artikulisan­im iskustvom mod­erne lirike, sa iskušen­ji­ma koja se nisu završavala samo na njenom čitan­ju. Mno­go je, naime, u toj pjes­mi i u toj knjizi, jas­nih znako­va prethod­ne ispisanos­ti pjes­ničkog rukopisa. „ Uzi­mam list har­ti­je, olovku…“, kaže Nedeljković na samom poček­tu te pjesme, i tako, na najed­nos­tavni­ji  mogući način, na samom početku svo­ga pjes­ničkog puta jas­no po-kazu­je ko gov­ori u pjes­mi, ko pje­va, na kome je da isp­je­va, i ko će, ne skri­va­jući se po sti­hovi­ma i između redo­va i riječi, isp­je­vati svu nje­govu poez­i­ju; ostavl­ja u podsv­jes­nom prtl­jagu i bez­glas­nim rem­i­nis­cen­ci­ja­ma prvog lica, ostavl­ja, tako­rekuć, iza sebe, sve mimikri­je i mijene mod­ernističkog pjes­ničkog sub­jek­ta, tog kra­jič­ka svi­jesti spremnog na sve, spremnog da upra­vo ono­ga koji ga je zamis­lio prikaže kao aut­ofik­ci­ju, a samo­ga sebe kao ono više od svi­jesti, kao ono esen­ci­jal­no egzis­ten­ci­je kojem su sva vra­ta pjesme otvore­na. „ Uzi­mam list har­ti­je, olovku, spre­man / Da pre­cr­tam pos­to­jeći ras­pored. / Makar u dvoriš­tu. Ili u sobi..“, kaže pjes­nik, kao da  potvrđu­je našu mal­o­pređašn­ju slut­nju da mu je od svih suštin­skih obil­jež­ja i odli­ka mod­ernog pjes­ništ­va najbliža ona pjes­nič­ka autore­flek­si­ja i autoref­er­en­ci­ja, ona svi­jest o pjes­ničkom činu i lirskom obliku koja je u mod­er­noj poez­i­ji dove­de­na sko­ro do prvog poet­ičkog i pjes­ničkog načela i prin­ci­pa kojem je osta­lo još samo da postane i jed­nako važno ezgzis­ten­ci­jal­no nače­lo i prin­cip. Jer poez­i­ja još samo tako, kao način živ­ota, može imati ikakvog smis­la, biti uistinu važ­na i potreb­na i nekom dru­gom. Na samom početku pjesme i pje­van­ja, dak­le, Nedeljković pri­je sve­ga dru­gog kaže ko pje­va, i pre­vashod­no tako počin­je odgo­varati na ono istovre­meno i pjes­ničko i egzis­ten­ci­jal­no, ono suštin­sko, živ­ot­no važno, jedin­stveno, ner­azd­vo­jno pitan­je kako i zaš­to pje­va. Nas­tavl­ja­jući pjes­mu, nas­tavl­ja­jući svoj prvi pjes­nič­ki odgov­or na to pitan­je, Nedeljković  počin­je pro­pi­ti­vati i pokazi­vati šta uistinu hoće i šta zapra­vo, na kra­ju kra­je­va, može pjes­nik i pjes­ma i, pokaza­će se zau­vi­jek, ostavl­ja iza sebe sva mod­ernistič­ka pret­jerivan­ja i sa pov­jeren­jem i sa nepov­jeren­jem u jezik. U ovoj pjes­mi, kao u svim Nedeljkoviće­vim pjes­ma­ma uostalom, jezik se nalazi u svom pri­marnom, po-kazi­vačkom, saopš­tavalačkom, neusil­jenom,  raz­gov­ornom obliku. Nje­go­va pjes­ma nam već svo­jim pris­nim gov­orom i goto­vo svakod­nevn­im jezikom, s onu stranu svake lirske dis­o­nance i abnor­mal­nos­ti, izraža­va dobrodošlicu i gosto­prim­st­vo, kao što to sko­ro uvi­jek biva kada nam pjes­nik uistinu ima šta reći. Nje­gov pjes­nič­ki izraz od samog počet­ka, od te pjesme dak­le, poči­va na većem pov­jeren­ju i nadi u metabolu nego u metaforu. Bla­ga prom­je­na, to je ono u šta se uzda ovaj pjes­nik i ova pjes­ma; bla­ga prom­je­na u svakod­nevnom gov­oru i jeziku kao bla­ga prom­je­na u samom (iskušanom) biću; bla­ga prom­je­na u nama kao prom­je­na u svi­je­tu oko nas, prom­je­na koja je neka­da potreb­na, a neka­da ne, koja je  kao plod (pjes­ničkog) jezi­ka mož­da moguća, a mož­da i nije. Prom­je­na, istovre­me­na bla­ga metabo­la u jeziku i biću, tak­va „ da i nakon pre­o­braža­van­ja ostane / U meni žel­ja za mena­ma“, to bi htjela biti i to biva Nedeljkoviće­va pjes­ma. Pjes­ma u kojoj niš­ta nije puka, praz­na riječ, pjes­ma u kojoj niš­ta nije puka (imen­o­vana) stvar. To je to poet­ičko zrnce i poet­sko sjeme Nedeljkovićeve poez­i­je, njene sve veće mag­i­je, njenog sve vjerni­jeg ver­iz­ma; mag­i­jskog ver­iz­ma koji u isti mah isključu­je sve što je puka, (artis­tič­ka) jez­ič­ka igra i sve što je puka pres­likana dogodovšti­na i sluča­j­na, izmaš­tana zgo­da, ali koji je istovre­meno poet­ič­ki i poet­s­ki otvoren i za svoj unutrašn­ji glas, i za svakod­nevni gov­or, i za najra­zliči­ti­ja pjes­nič­ka iskust­va koja smo baš­tinili. Sudeći po ovoj Nedeljkovićevoj pjes­mi rek­lo bi se da je od svih pute­va i stran­puti­ca mod­ernog pjes­ničkog gov­o­ra u nje­gov­om sjećan­ju duboko, mož­da i  naj­dublje ure­zan onaj dugi i širo­ki pjes­nič­ki i pjes­motvo­rač­ki (kružni?) put od, kra­jn­je pojed­nos­tavl­jeno gov­oreći, sim­boliz­ma do neosim­boliz­ma, put na kome je pjes­ma ponekad bila više opčin­je­na sim­boličkim moći­ma jezi­ka, a ponekad, opet, sim­boličkim moći­ma bića, i koja je o tome stal­no gov­o­rila — sve dok nije stigla do onog od čega je i krenu­la, do (sebe kao) žive slike, do onog meta­jez­ičkog jedin­st­va viđen­ja i poiman­ja, do tog poet­ičkog i poet­skog ide­ala, tog solip­siz­ma sub­jek­ta-objek­ta koji joj se činio kao „ sama struk­tu­ra uma“, a koji joj u času kada ga je ost­var­i­la, kada je u nje­ga i sama zapala, izgle­da kao vlasti­ti, suvišni lik u ogledalu, kao isprazni, nepotreb­ni sim­bol-stvar, samo jedan od neprim­jet­nih među pus­tim stvari­ma-sim­boli­ma ovog opus­tošenog svi­je­ta.  „Jed­no ću sta­blo pre­mesti­ti bliže pro­zoru, / Dru­go poseći i ogre­jati se, zgo­tovi­ti ručak, / Mogu još poneš­to u pes­mi, u opisu, /Rekao da bih suš­to, ja, smerni stanovnik, / Katkad pre­nasel­jen, češće vapi­jući prozirnost.“, kaže Nedeljković u dru­goj strofi ove pjesme kao da svo­je i naše pjes­motvo­račko sjećan­je odmo­ta­va unazad, do mit­skog počet­ka, kao da iz nekog preću­tanog, dugo nepromi­jen­jenog, letargičnog i ago­ničnog (pjes­ničkog) stan­ja koje je i stan­je samo­ga pjes­ništ­va, gleda­jući istovre­meno unazad i unapri­jed, pod­nosi izv­ješ­taj o tome šta se posli­je sve­ga zbi­lo sa orfe­jskim moći­ma pje­vača da čini čuda, da kroti divl­je zvjeri i pokreće drveće. A odmah zatim, kao sa samog ruba pjesme nas­tavl­ja: „ I van pesme, smem da dodiru­jem dvorište, / Knjige, prašinu; rečju – moje, u potrazi / Za mogućim. Odnosi­ma, reči­ma, / Upućen­im u nas­ta­jan­je, nekome.“ I upra­vo tu, gdje bi se, samo što je započela, mogla i završi­ti ona beskra­j­na, aporetič­na, u kra­jn­joj instan­ci solip­sis­tič­ka raspra o unutrašn­jem i van­jskom svi­je­tu (pjesme), gdje bi se pogled pjesme mogao zaus­tavi­ti u „pro­zoru“, gdje bi svi­jet mogao biti sve­den na dvorište, na knjige i prašinu, a iz te prašine pono­vo mogla nas­ta­ti neka pjes­ma koja će završi­ti u praši­ni, i tako une­dogled, tu, na samom kra­ju strofe, na samom kra­ju pjesme —  jed­na neo­dređe­na riječ određu­je sve druge, pravla­da­va svaku samod­o­voljnost svi­je­ta i pje­vača, pokreće novi put i živ­ot pjesme i uistinu otvara hor­i­zont razu­mi­je­van­ja Nedeljkovićeve poez­i­je. Pjes­ma više nije samo najbolji mogući način da čov­jek izv­jes­no vri­jeme provede upućen na sebe i pre­pušten sebi, pjes­ma bi tre­bala biti, i pjes­ma uvi­jek već jeste i neš­to više od tog. Između ono­ga dru­gači­ji iz naslo­va, u samom početku i ovo­ga nekome na samom kra­ju pjesme, može sta­ti napros­to sve što pod tim riječi­ma mis­limo, i svako dru­gači­je i svako neko, i sva­ki neki, i sva­ka dru­gost i svako dru­go, i sva­ki dru­gi, i ono dru­go i dru­gači­je od tog, sve do onog dru­gog koje se ne može pos­je­dovati i saz­nati, onog koje pre­mašu­je razu­mi­je­van­je i koje se ne može shvati­ti, jer kad bi se mog­lo, ono i ne bi bilo dru­go, ono ne bi mog­lo biti i ne bi bilo Dru­go. Danas znamo da je Nedeljkoviće­va pjes­ma istovre­meno puto­van­je i put do sebe i svi­je­ta, put koji preko dru­gog vodi pre­ma Dru­gom. I da ta pjes­ma  uistinu nika­da ne presta­je. Pjes­ma kao obraćan­je Dru­gom. Pjes­ma kao prizivan­je odgov­o­ra Dru­gog. Poez­i­ja kao od-gov­or Dru­gog. U riječi­ma i stvari­ma, u biću i jeziku, između riječi i stvari, između bića i jezi­ka, u svi­je­tu, ne-skriv­en od-gov­or Drugog.

                 Obraćan­je dru­gom ima­nent­no je jeziku i gov­oru, ima­nent­no pjes­mi. Sva­ka je pjes­ma, u kra­jn­joj instan­ci, obraćan­je dru­gom, i ona koja to skri­va i koja to ne skri­va, i ona u kojoj se pjes­nik obraća samome sebi, i ona u kojoj se lirs­ki sub­jekt naiz­gled ne obraća nikom, i ona koju pje­va neka opo­ra ljubav koja želi osta­ti nepotroše­na te se sto­ga radi­je obraća zam­ršenos­ti i prazni­ni nego nama, i ona koja bi da istovre­meno bude naj­duži i najkraći pjes­motvorni put, glas praz­nine upućen u samu prazn­inu. I ona koja je sam taj prazni glas, jeka praz­nine i odjek pus­toši opus­tošenog svi­je­ta; i u njoj se sam jezik obraća dru­gom, jezik koji  je uvi­jek već pokret jezi­ka, pokret pre­ma neče­mu dru­gom. Jezik koji je uvi­jek već obraćan­je dru­gom, čak i kada je obraćan­je nje­gov­oj odsut­nos­ti; kada je to obraćan­je najod­sud­ni­je, kada je pre­sud­no, kada je dovoljno tiho da bis­mo ga slušali sa najvećom pažn­jom, kada je to obraćan­je zaglušu­juće tiho jer se u nje­mu i sam jezik gubi, prelazi u isprazni, zloslut­ni šum. Taj (bijeli) šum čuje­mo u pjes­mi „Kuti­ja u dvoriš­tu“. O čemu gov­ori ta „pes­ma… izrasla“, kako veli Dra­gan Hamović, „na efe­mer­nom priziru“, ne-stvarno efe­mer­nom, dodali bis­mo? O kakvom pri­zoru je riječ, i šta ga čini tako efe­mern­im? Uvjereni da nema diskurzivn­im jezikom inter­pre­ti­ra­nog i iskazanog značen­ja i „smis­la“ pjesme koji ne bi iznev­je­rio njez­inu punoću, i da nema niče­ga po-grešni­jeg od prepriča­van­ja pje­sama, ipak rec­i­mo: vje­tar je u dvorište donio kar­ton­sku kuti­ju. To je naj­jed­nos­tavni­ji opis nave­denog pri­zo­ra, doslo­van poče­tak te pjesme. Sva­ka riječ je tu, ali to ipak nije citat, stih koji otkri­va da taj „efe­merni pri­zor“ leb­di u svo­joj ne-stvarnos­ti. Već u sljedećem sti­hu, naime, da se naslu­ti­ti da tu kar­ton­sku kuti­ju nije donio samo vje­tar nego da su je odnekud donijele i pos­ma­tračeve po-mis­li što vrlu­da­ju kud im je vol­ja, vit­la­ju onim što im padne na pamet — mis­li što i gospo­dare i služe, i ne služe nikome i niče­mu, idu dal­je i povlače se u sebe pred stvari­ma i riječi­ma, pred svime što ih je donije­lo i što su same donijele na ovaj svi­jet; ne zna­ju kome da vrate „kuti­ju“, ni tre­ba li je vrati­ti ili „rukom sledećeg vetra hit­nu­ti u sluča­jnu ljubo­pit­nost.“ „Pre toga“, mis­li pjes­nik „svakako val­ja / Stavi­ti nev­idljivu misao u nju.“ Uz mis­li koje su je donijele i koje ne zna­ju šta bi s njom, stavi­ti još jed­nu, sada nev­idljivu misao u nju, praznu kuti­ju, jed­nos­tavnu kocku vaz­duha, bačenu. „Njen kar­ton prouča­va moje / Porozne slo­jeve. Da, mož­da / Uobražavam, ali pažn­ji­vo izbe­gavam dodir / dižući zidove od drugih događa­ja / Oko kože.“, kaže pjes­nik, mjerka­jući se sa šupljikavom kar­ton­skom kuti­jom, zaviru­jući u sebe kroz njene pore. „ Dotle, misao se sudara / U kuti­ji sa nečim neprobo­jn­im, neprimet­nim.“ Kak­va je to misao, i s čime se se to ona neprobo­jn­im, neprim­jet­nim sudara u praznoj kuti­ji, u samoj prazni­ni? Odgo­varati i odgov­oriti na to prećut­no pitan­je pri­je sve­ga znači osjećati i uvjer­i­ti se da ono neće nakon ove pjesme nes­ta­ti, da će se kao izv­jes­tan simp­tom jezi­ka, kao trag bića u niš­tavilu, kao simp­tom niš­tavi­la u biću, kao jezik, simp­tom i trag pokuša­ja pro­bi­jan­ja i nečeg neprobo­jnog, neprim­jetnog pre­seli­ti u sve, u sav svi­jet i u Nedeljkovićev unutrašn­ji glas, u nje­gov vid i sluh. On će to prećut­no, sveprisut­no pitan­je pro­dublji­vati, „oseća(ti) u utro­bi  tu težinu – goto­vo lop­tu – veću od sve­ga što pos­to­ji“, i na nje­ga odgo­varati neprestano, iz pjesme u pjes­mu, iz knjige u knjigu, a ne samo u onim pje­sama­ma („Ima jed­nos­tavni­jih rešen­ja“, „Prepev“, „Što dal­je“, „Zamis­li­ti prazn­inu“, „Sa koje strane“, i drugim) isp­je­van­im u vidljivi­jem dosluhu sa tom  neču­jnom, a nepore­civom zap­i­tanošću. Sku­pa sa „Kuti­jom u dvoriš­tu“ te pjesme čine čitavu jed­nu lirsku studi­ju o neprobo­jnoj neču­jnos­ti praz­nine, o tom miru koji uzne­miru­je, o onom „šumu praz­nine“ nastalom u sudaru naše mis­li sa njom,  neza­mis­livom i nemišljivom, o nepris­tu­pačnom a „pris­nom tajanstvu“ koje nam se obraća, budi naj­dublju pažn­ju. Budi onu pažn­ju dublju i star­i­ju od svake mis­li, star­i­ju od jezi­ka. U toj naj­dubljoj pažn­ji začela se Nedeljkoviće­va poez­i­ja —  iz te pažn­je iznikle su i „izrasle“ sve nje­gove pjesme. Pažn­ja je predano iskuša­van­je živo­ga  časa, pozornost, bud­nost, usre­do­točenost, usred­sređenost, obazrivost, pozor i pom­n­ja, ali i pažljivost, pružan­je i uzvraćan­je pažn­je. Pažn­ja je izv­jes­tan „višak“ per­cep­ci­je, poma­l­jan­je naše naj­dublje, podsv­jesne psi­hičke struk­ture, onog „simp­toma“ jezi­ka u živom času, istovre­menom kušan­ju bića i nebića. „Strah boži­ji je roditelj pažn­je“, nenad­mašno jed­nos­tavno i uvjerlji­vo bi rek­li pravoslavni ispos­ni­ci tražeći boži­ju pomoć u tom iskon­skom i svakod­nevnom iskustvu i iskušen­ju sus­re­ta poz­natog i nepoz­natog, vidljivog i nev­idljivog, sus­re­tu sve­ga u živom času, u simp­to­mu jezi­ka u kojem je kao i u jeziku samom svi­jet sabran i zadan. Sve je sabra­no i sve je zadano u tom živom času koji budi najveću pažn­ju – sve i niš­ta. Nije to onaj meta-fiz­ič­ki sadašn­ji čas o čijoj bi se ne-pos­to­janos­ti i ne-pos­to­jan­ju dala napisati više­tom­na mul­ti­dis­ci­pli­nar­na anal­i­tič­ka raspra­va. Živi čas je taj­na, taj­na bića i vre­me­na, taj­na pos­to­jan­ja i zagonet­ka pos­to­janos­ti svi­je­ta koji nam neprestano pon­avl­ja da je „naj­važni­ja stvar na sve­tu sam svet“, i da bis­mo sa njim tre­bali biti u iskon­skom, ontološkom pov­jeren­ju samom tim što on (svi­jet) jest, što uopšte pos­to­ji neš­to, a ne puko niš­ta. Živi čas je taj­na, pun­i­na i prazn­i­na koja nas istovre­meno navo­di i na oglaša­van­je i na muk, i na pažljivi gov­or i na pažlji­vo ćutan­je. Ta taj­na bi se uistinu mogla i gov­oreći i ćutke, i dokono i pre­duz­imlji­vo, „odmo­ta­vati kroz rukavce, do prapočet­ka.“ Ali Nedeljković „ne žudi(m) za tom igrom, za igra­ma koje izmišlja(m), / Ne bi(h) li vreme lišio jedine istine.“ Meta-fiz­ič­ka taj­na živog časa ne privlači nje­govu pažn­ju. On ne gone­ta šta je uistinu živi čas u metežu iskušanog vre­me­na, u stal­nom prepli­tan­ju i upli­tan­ju u sve, imag­i­narnog i stvarnog, istori­jskog i satnog, prošlog, sadašn­jeg i budućeg vre­me­na. On živi čas pjes­nič­ki iskuša­va, po-kazu­je šta to u nje­mu budi naj­dublju pažn­ju. Pjes­nič­ki iskuša­vati živi čas na način na koji to čini Živo­rad Nedeljković pri­je sve­ga znači  ne-pos­to­janost živo­ga časa iskušati kao svo­ju vlasti­tu, kao dra­mu i ten­z­i­ju vlastite ne-pos­to­janos­ti i kon­ačnos­ti. A to ne znači samo iskuša­vati s naj­dubljom pažn­jom pul­sir­an­ja živ­ota u živome času, nego pri­je sve­ga iskuša­vati onu još izv­jes­ni­ju, u živome času zapra­vo jedi­no izv­jes­nu, zjapeću otvorenost pre­ma budućnos­ti koja stal­no nadolazi kao onaj najveći „talas koga nema a neprestano preti“; pri­jeti ali i nosi neku nadu. „Budućnost je“, gov­ori nam Lev­inas, „ono što nije pojmlji­vo, ono što pada na nas, što nas spopa­da. Budućnost je dru­go.“ Budućnost, jed­i­na izv­jes­nost preko koje nam se vri­jeme suštin­s­ki otkri­va kao novo  rađan­je, kao dru­go. Čak i kada je budućnost sama smrt, ta smrt kao dru­go „nije čis­to niš­ta nego taj­na koju je nemoguće preuzeti.“ To je ono što budi naj­dublju pažn­ju, stvara onaj neprestani višak per­cep­ci­je, izv­jes­tan simp­tom jezi­ka u kojem se ta naj­dubl­ja pažn­ja samoj sebi otkri­va i pokazu­je kao strep­n­ja i kao molit­va. Samo poez­i­ja ne vrši nasil­je nad tim viškom per­cep­ci­je. Poez­i­ja taj „višak“, tu naj­dublju pažn­ju, tu prirod­nu, pri­mordi­jal­nu, neizre­civu molitvu duše dovo­di do riječi. Ta molit­va se još uvi­jek ne čuje u pjes­mi „Kuti­ja u dvorišti“, ali je upra­vo u toj kratkoj pjes­mi na najed­nos­tavni­ji i najs­likovi­tiji način neosim­bolis­tič­ki sabra­no i (trans)metafizički saže­to sve ono pred čime nam je osta­la još samo molit­va, molit­va probuđe­na u naj­dubljoj pažn­ji kao neču­jni a tako pris­ni glas te pažn­je koji se diskurzivn­im jezikom ne može dovesti do riječi, a koji se nalazi u samom ontološkom temelju diskur­sa. Da bi se izrekla ta neizre­ci­va molit­va potre­ban je dar, potreb­no je neš­to nad­nar­avni­je od osjećan­ja, neš­to prirod­ni­je od mišl­jen­ja, potreb­na je od-važnost i od- lučnost da se i u onom najopas­ni­jem samom (onom opus­tošenom, pus­tom i praznom) potraži spas, da se i u niš­tavilu potraži biće. Tu molitvu može izreći samo onaj ko sav od-lučan, s naj­dubljom pažn­jom „netrem­ice tra­ga“ za sja­jem (riječi), onaj koji „i u prazni­ni traga(m) za njim“, „shvata(m) da sjaj je isu­više drago­cen / Da bi pus­toš činio man­je pus­tom.“ I  kada ima potre­bu da nam ipak kaže da to tra­gan­je „nije hir“, kada mu se zbil­ja uči­ni da to „ zab­o­rav traži / Da ide(m) što dal­je, što dublje.“, i kada mu se čini da uprkos sve­mu val­ja „Pamti­ti, ne samo zato što je kap moja / Što je trn moj, čim ran­ja­va, / Nego i zbog samog pamćen­ja, / Zbog pus­toši u kojoj će isteći /  Sve što znam“ — on tako zapra­vo prećutku­je i samo bla­go nagov­ješ­ta­va i sug­er­iše da to od nje­ga traži neš­to dublje od zab­o­ra­va i pamćen­ja, od sve­ga što zbil­ja imamo, i što, kada se sve sabere, uistinu mož­da i jesmo.

                 „Kuti­ja u dvoriš­tu“ je istovre­meno, i neko Nedeljkoviće­vo ontološko i ontičko niti od niti ka i svo­jevrstan poet­ič­ki i poet­s­ki pro­ton kinoun akine­ton u nje­gov­oj poez­i­ji, ali i svo­jevrstan poet­ič­ki i poet­s­ki  kon­tra­punkt ostal­im nje­gov­im pjes­ma­ma. I ne samo to, ona je i prva u nizu Nedeljkoviće­vih pje­sama koje će nam tek kas­ni­je otkri­ti sve svo­je tajne; tek kas­ni­je, kada čita­jući pjesme iz Ovo­ga sve­ta i Talasa, a pogo­to­vo one iz Ulas­ka otkri­je­mo duboko unutrašn­je zvukovno i značan­jsko, smisaono jedin­st­vo nje­gove poez­i­je i u nje­mu ono davno zab­o­ravl­jeno pal­intonos / pal­in­tro­pos har­moniē ono har­monično spa­jan­je suprot­nos­ti, ono okre­tan­je i opružan­je, značen­je i zvučan­je unazad u mišl­jen­ju i pje­van­ju, u spjevovi­ma i pjes­ma­ma, i još dublje, i još izvorni­je, u zatezan­ju i zvučan­ju unazad luka i lire, i u samoj svi­jesti. U toj pjes­mi kojoj nesum­n­ji­vo pretho­di duga egzis­ten­ci­jal­na i neob­jelo­dan­je­na pjes­nič­ka kušn­ja, pripreml­jen je i nagov­ješten onaj prvo­bit­ni, uvi­jek iskon­s­ki i uvi­jek novi sus­ret jezikotvorst­va i pjes­motvorst­va, ali on tu još uvi­jek nije na djelu kao ono tražen­je sti­ho­va „istin­skim tonom“ koji je pos­to­jao pri­je riječi, „živ­io“, kako bi to jed­nim, čini nam se ipak gru­bim poređen­jem i bizarnom metaforom prikazao Robert Frost, „ u peći­ni usta“. Tu pjes­mu počeo je pisati neki  veli­ki, izvan­js­ki, bešćut­ni nehaj i neki vje­tar, nas­tavio je pisati pjes­nikov istovre­meni pogled pre­ma vani i pre­ma unutra praćen nekim vrlu­davim mis­li­ma, dovršavala je neka strep­n­ja star­i­ja od riječi, a dovrši­la neka misao nemoć­na pred nečim, pred nekom neprobo­jnom, neprim­jet­nom ne-izv­jes­nošću. U neko­liko jed­nos­tavnih, uči­ni nam se načas neočeko­vanih poteza, nasta­la je jed­na živa sli­ka pus­toši i praz­nine kojoj je tije­san, pret­je­san njen vlasti­ti ram i u kojoj kao i u nama sami­ma „nema niče­ga sem tere­ta nagomi­lanog iznu­tra.“ Da nema tog tere­ta, ni u toj pjes­mi kao ni u toj kuti­ji u dvoriš­tu i ne bi bilo one mis­li koja se u njoj (u prazni­ni, u kuti­ji, u pjes­mi) sudara sa nečim neprobo­jn­im, neprim­jet­nim dok pjes­nik još uvi­jek, kao što smo čuli i vid­jeli, „pažlji­vo izbe­ga­va dodir / Dižući zidove od drugih događa­ja / Oko kože.“Ali kako podići zidove od drugih događa­ja oko sebe kada je ono prećut­no pitan­je sa kra­ja te pjesme u sve­mu, pa i u tim zidovi­ma, u tim „drugim“ događa­ji­ma; kada se sve što pogledamo i pokušamo u nje­ga udjenu­ti kakvu živu, suvis­lu misao očas pret­vara u onu „kuti­ju u dvoriš­tu“; kada se u nju pret­vara  svi­jet? Od tog pitan­ja dalo bi se naprav­i­ti sijaset novih pje­sama koje bi baš kao „Kuti­ja u dvvoriš­tu“ sadržavale i mir­ile najra­zliči­ti­ja iskus­ta­va i odli­ka mod­ernih poet­i­ka i poet­ičk­ih načela — i punu svi­jest „o lirskom činu i obliku“, i „punoću doživl­ja­ja“ čemu liri­ka već uvi­jek teži, ali i onu anđeosku, ili mož­da građan­sku, ko bi ga znao, „odmaknu­tost“ i od prvog i od dru­gog, i od autore­flek­si­je i od pokuša­ja iskazi­van­ja „neposred­nos­ti“. Štaviše, niz takvih pje­sama činio bi jed­nu  popril­ično novu, unutar metafiz­ičkog pjes­ništ­va aut­en­tičnu, da tako kaže­mo (post)metafizičku poez­i­ju, svu u naponu pre­vla­da­van­ja svake mod­ernističke poet­ičke i poet­ske metafizike, i Nedeljković bi već sa takvim pjes­ma­ma (a tako  jed­nos­tavno i ubjedlji­vo je pokazao da bi i te kako umio da ih piše), spadao u naj­markant­ni­je pjes­nike naše savre­menos­ti. Ali upra­vo tu, u toj pjes­mi, gdje je i započeo, tu se i završa­va Nedeljkovićev, po svo­joj poet­ičkoj suš­ti­ni i poet­skoj izved­bi, mod­ernistič­ki pjes­nič­ki pokušaj da uvede raz­bor i izv­jes­tan (post)metafizički red u (puki) slučaj i u anksioznozno iskuša­van­je praz­nine koje taj „slučaj“ otkri­va i trpi kao neizb­ježan i nužan. Umjesto da, kao što bi to zasig­urno ura­dio mno­gi mod­ernistič­ki pjes­nik, od onog pitan­ja pravi i recik­li­ra pjesme u koji­ma bi se do sud­nje­ga dana mog­lo igrati, skla­p­ati bezbroj metafo­ra oko prazne kuti­je i u praznoj kuti­ji, radi­ti to hlad­no ili sa pomišlju da, kako veli Valeri, „i kada nas­tupi smak sve­ta, uvek će se naći neko ko neće hteti niš­ta da zna dok ne završi svo­ju par­ti­ju dom­i­na“; umjesto da  tako, ponekad dokono, ponekad strasno spa­ja i razd­va­ja, meton­im­i­jskim prelažen­ji­ma pret­vara jed­no u dru­go, kuti­ju i svi­jet, kožu i zid, dodir i događaj, Nedeljković to pitan­je iskuša­va i ogoli­je­va do kra­ja i umjesto svake metaforične slike i meton­im­i­jske igre, u tom pitan­ju pri­je i posli­je sve­ga iskuša­va ontičku bojazan i  ontološ­ki strah, strah boži­ji koji je roditelj pažn­je. I eto nas pono­vo, sada sa sasvim druge strane, tamo odak­le smo i krenuli: u onom što budi naj­dublju pažn­ju, iz čega se rađa poez­i­ja i ka čijoj neizre­civoj tajni poez­i­ja teži. Jed­no je proči­tati „Kuti­ju u dvoriš­tu“ samu za sebe, dru­go je proči­tati tu pjes­mu u knjizi u kojoj je prvi put objavl­je­na, a neš­to sav­im treće proči­tati je danas, nakon Ulas­ka. U toj pjes­mi kao da je sabra­no i do ćutan­ja saže­to sve ono egzis­ten­ci­jal­no-esen­ci­jal­no, sud­bin­sko, pre­sud­no i pjes­motvorno što joj pretho­di i ono što nakon nje sli­je­di. Sve je tu ćutke naslućeno, sabra­no i saže­to, i iskust­vo nje­gov­og tijela i iskust­vo nje­gov­og jezi­ka, i iskust­vo bića i iskust­vo niš­tavi­la; i iskust­vo bez­graničnog svjet­la i onog većeg od nje­ga, iskust­vo „svet­losti“ što „nas­tavl­ja punim plući­ma da traži nenačeti očaj, jer zna da i od nje je veći.“ Kao da sve je sabra­no, saže­to i naslućeno  na samom kra­ju te pjesme, u onom sudaru, u neimen­o­vanom bolu i pat­nji u kojoj  „pos­to­ji jed­no odsust­vo prib­ježiš­ta, nemogućnost bije­ga i povlačen­ja.“ U tom sudaru kao „da sve je sta­lo. / Da bi mog­lo sve i da počne.“ Upra­vo tu je, pokazi­vaće se i pokaza­ti u nared­nim Nedeljkoviće­vim pjes­ma­ma i knjiga­ma pje­sama, i započe­lo sve; tu gdje su ona bojazan i strah od dodi­ra zgus­nu­ti u bol i pat­nju probudili naj­dublju pažn­ju koja i sama iskuša­va onu nemogućnost prib­ježiš­ta i povlačen­ja, tog, da tako kaže­mo, oča­ja pat­nje. Pažn­ja, isti­na, nije pob­je­da čov­je­ka nad svo­jim položa­jem; ona je pri­je sve­ga preuz­i­man­je tegobe i ten­z­i­je toga položa­ja, ali i u istom času, i neš­to više od toga. Pažn­ja je i molit­va; još uvi­jek tek simp­tom jezi­ka, ali i tada molit­va kao nepro­lazni, molitveni simp­tom jezi­ka u pažn­ji koji se pre­se­lio u naš unutrašn­ji glas kao nje­gov uvi­jek već novi ali i temeljni ton, i preko koje­ga još pri­je gov­o­ra i jezi­ka samog kušamo i otkri­va­mo, iskušava­mo da pob­je­da nad smrću ne pred­stavl­ja prob­lem vječnog živ­ota nego da se pre­vashod­no sas­to­ji u tome da se taj­na vječnog živ­ota sku­pa sa tajnom smr­ti koju je nemoguće preuzeti, molitveno preuz­i­ma još sada, u živom, ne-pro­laznom času. To može samo onaj koji ne izgu­bi odvažnost i odlučnost kada u biću iskusi niš­tavi­lo, nego to niš­tavi­lo bespošt­ed­no iskuša, onaj ko ne gubi od-važnost i od-lučnost kada mu se misao, i kada se i sam u nekoj „praznoj kuti­ji“ sudari sa nečim neprobo­jn­im, neprim­jet­nim. Samo on može i u niš­tavilu pron­aći biće, samo on može u onom sud­bonos­nom, pre­sud­nom sudaru u prazni­ni pron­aći i izni­jeti na svjet­lo dana ono novo, spa­sonos­no, ono jed­no jedi­no što je nužno. U tom od-važnom, odlučnom, od-luču­jućem sudaru strah se razli­va  u strep­n­ju. „Strep­n­ja (Angst) je“, kako kaže onaj pjes­molju­bivi mis­lilac bit­ka, „ukle­to mišl­jen­je koje se nalazi u stal­nom savezu sa vedri­nom i blagošću stvar­alačke čežn­je, ali i u stal­noj okrenu­tosti pre­ma smr­ti.“ Sve to je na djelu u pjes­ništvu Živo­ra­da Nedeljkovića kao onaj uvi­jek već novi i nad-lični i već uvi­jek iskon­s­ki sus­ret jezikotvorst­va i pjes­motvorst­va koji se u nje­gov­oj poez­i­ji prvi put dogo­dio onda kada se strep­n­ja nije ogluši­la na nje­gov unutrašn­ji glas, kada nije guši­la molitveni ton toga glasa čija je tihost skrive­na u tihosti same pažn­je — kada mu je pusti­la i kada ga je bodri­la da kroz nju dođe do riječi. Ne znamo kako sto­ji stvar sa pjes­nikom, nje­mu se mož­da od prvih pje­sama čini­lo da je tako, ali  nama je tek danas goto­vo savršeno  jas­no da se to zaista događa­lo od samog počet­ka i da tra­je neprestano, od „Kuti­je u dvoriš­tu“ i pje­sama koje iz nje i nakon nje trans­metafiz­ič­ki, poet­ič­ki i poet­s­ki, ali ne nužno i hronološ­ki, sli­jede. Uvjereni smo u to od nje­gove knjige Ovaj svet u kojoj zapra­vo otkri­va­mo da Nedeljković od samog počet­ka čini ono što umi­ju samo istin­s­ki pjes­ni­ci, oni koji, kako bi rekao Šej­mas Hini, „čine ono što je esen­ci­jal­ni posao poez­i­je: potkre­plju­ju naklonost pre­ma intu­itivnom šap­atu naše­ga bića“, daju tom šap­atu svoj ton i boju, uz koje lakše pre­poz­na­je­mo tem­br vlasti­tog. Od te knjige, naime, sasvim je izv­jes­no da u Nedeljkoviće­vij poez­i­ji pos­to­ji jedan jedin­stven, ner­azd­vo­jan i sliv­en pjes­motvorni i živ­otvorni tok. Izv­jes­nost toga toka istovre­meno sebe osjeća kao dugo, neprestano obraćan­je dru­gom, žudi da se shvati i omoguću­je da bude shvaće­na, uvodeći tako pjes­ni­ka, pjes­mu, knjigu pje­sama, pjes­ničko dje­lo i čitao­ca u onaj hermeneu­tič­ki krug u koji tumač ne može ući ne mis­leći o onom izvornom hermeneuein koje nije samo vješti­na tumačen­ja — nego i, ma šta o tome mis­lili i kako god nam to u našoj post­mod­er­noj vjeri-nev­jeri­ci zvuča­lo, učešće u jed­nom sve­tom, svečanom poslanstvu na koje smo zab­o­rav­ili a na koje nas pod­sjeća još samo pjes­ništ­vo i  zbiljs­ka poez­i­ja. Razu­mi­je­vati Nedeljkoviće­vu poez­i­ju iz te i takve, pri­je sve­ga njene, unutrašn­je hermeneučičke vizure znači čuti, slušati i razu­mi­je­vati onaj šap­at nje­gov­og, ali i našeg intu­itivnog bića, čuti ga u pjes­ma­ma, ali i u cijelom sliven­om toku nje­gove poez­i­je. Taj šap­at i taj tok žude da budu jed­no, i samo oni pokazu­ju odak­le dolazi i ka čemu ide Nedeljkoviće­va pjes­ma i poez­i­ja. Nemogućnost hipostazi­ran­ja toga toka u samome tek­stu i izvan „tek­s­ta“ poez­i­je, ne znači i nemogućnost tra­gan­ja za onim, i gone­tan­ja i razu­mi­je­van­ja onog što taj tok čini neprekid­nim, sliven­im, istovre­meno pjes­motvorn­im i živ­otvorn­im. Nas­tanak i razvoj toga toka nalaze se u nerask­idi­vom jedin­stvu; sva­ka pjes­ma i sva poez­i­ja Živo­ra­da Nedeljkovića poči­va na dubokom pov­jeren­ju u onaj unutrašn­ji glas, u onaj intu­itivni šap­at koji mu na neki svoj, zagone­tan a prisan, mata­jez­ič­ki način ne prenosi samo neke nepreno­sive tajne, nego na isti takav način prenosi u nje­gove riječi otvorenost pre­ma tajni, gov­ori mu ono što istin­s­ka poez­i­ja tako­rekuć zna po sebi, a što je filo­zofi­ja zab­o­rav­i­la odmah nakon svo­ga počet­ka, čim je ono aletheia (otvorenost, neskrivenost) pre­v­ela sa adae­qua­tio rei et intel­lec­tus,  razum­jela istinu kao mjerljivu jed­nakost stvari i mis­li, „mišl­jen­ja“ o njoj, zab­o­rav­i­la šta je biće jeziku, a šta jezik biću, zab­o­rav­i­la šta spa­ja pje­van­je i mišl­jen­je. I uvi­jek već više od toga, taj unutrašn­ji glas, taj inu­itivni šap­at mu pri­je i posli­je i iznad svako­ga znan­ja, svake vjere i svake nade preda­je molitveni osjećaj da je svi­jet  dublji, smis­leni­ji i ljepši od svih svo­jih poje­d­i­načnih man­i­festaci­ja i da (pjes­nič­ka) isti­na nije nikak­va kon­struk­ci­ja, nikak­va metafiz­ič­ka sta­bil­na struk­tu­ra nego događaj u kome nam se svi­jet kao takav po-kazu­je. Bio bi to, što se nas i naše sposob­nos­ti apstra­ho­van­ja tiče, naj­jed­nos­tavni­ji i najkraći diskurzivni opis tog slivenog, pjes­motvornog i živ­otvornog toka, te žive slike neprestanog iskuša­van­ja i otkri­van­ja uvi­jek već iskustvenog i već uvi­jek tran­scen­dentnog događa­ja, tog, kako vjeru­je­mo i kako Nedeljković svje­doči, bespošt­ednog, pjes­ničkog iskuša­van­ja egzis­ten­ci­je, njene ispraznos­ti i njene punoće. Taj sasvim izv­jes­ni, neizre­civi tok, to neprestano bla­go pre­o­braža­van­je (pjes­nikovog) bića i jezi­ka pokaže nam se ponekad i kao neka živa sli­ka, kao neka rije­ka, rec­i­mo, koja se uli­va u more, koja ima ne samo svoj izvor i svo­je ušće, nego i ono mjesto na kojem posta­je plov­na, podesna za puto­van­je i prenošen­je tere­ta, za povezi­van­je sa cije­lim svijetom.

                Do Ovo­ga sve­ta Nedeljkoviće­va pjes­ma je istovre­meno kratak lirs­ki opis i pos­tup­na lirs­ka anal­i­ti­ka događa­ja koji se pjes­nič­ki i egzis­ten­ci­jano istovre­meno gra­di, otkri­va i iskuša­va u sudaru one nakane, one tek nagov­ještene žel­je i žud­nje za dru­gošću i drugim iz pjesme „Dru­gači­ji ras­pored“ sa svakod­nevno iskuša­vanom neu­mit­nošću, sa onim graničn­im situaci­ja­ma, sa smrću, sa pat­njom, sa neprestanom bor­bom za preživl­jen­jem, sa neizb­ježnom kriv­i­com; sudaru u kojem i ona misao iz „Kuti­je u dvoriš­tu“ dobi­ja svoj pjes­motvorni i živ­otvorni, događa­jni oblik u kojem „misao jača, na čudesnu / Obnovu oslon­je­na.“, baš kao ta misao iz pjesme „Udeo“, što „smire­na u raz­meni“ i sama otkri­va da pri­je nego što je postao svi­jet stvari i sis­tem oruđa, svi­jet je bio skup plodo­va; kuša da u tom svi­je­tu tako, kao u iskon­skom i uvi­jek već novom događa­ju, njen i naš „udeo zri“. Sve te pjesme kao da su pisane u iskuša­van­ju i kao da su samo iskuša­van­je ono­ga Kafkinog bru­tal­no jed­nos­tavnog „pa ne može se ne živeti“, u kojem se „nalazi bezum­na sna­ga vere“ koja u tom por­i­can­je, u tom „pa ne može se“, stiče oblik. „Nije potreb­no“ kaže Kaf­ka, „da odeš od kuće. Ostani za stolom i osluškuj. Nemoj čak ni osluški­vati, samo čekaj. Nemoj čak ni čekati, budi pot­puno tih i sam. Svet će ti se ponu­di­ti da ga raskrinkaš, on ne može dru­gači­je, ushićeno će se pre­vi­jati pred tobom.“ Da, pot­puno tih i sam, samo takav čov­jek je i mogao napisati te pjesme, neko čija se riječ nakupi­la pažn­je, i ne samo onog arhetip­skog stra­ha i stalne, svakod­nevne strep­n­je ljud­skog bića, nego i strep­n­je (svo­ga) jezi­ka koji je stal­na opas­nost za samo­ga sebe, u kojem uvi­jek neš­to nas­ta­je a neš­to nes­ta­je, neš­to se dobi­ja a neš­to gubi, jezi­ka koji razara i stvara, razočar­a­va i očar­a­va, razosovlju­je i osovlju­je, brišući jedne tragove ostavl­ja druge, mož­da baš one koji bi ga kao kakvog bje­gun­ca ili kao kakvu divlju zvjer mogli odvesti u propast; neko čija riječ strepi i za sam jezik,  gov­or koji navo­di na štoš­ta i koji, znamo to dobro, kao malo šta dru­go može navodi­ti i navesti čov­je­ka na ćutan­je. A opet, jezik je sve; svi­jet je samo tamo gdje je jezik. Otud toli­ka odgov­ornost za izgov­orenu i napisanu riječ koju ima­ju još samo istin­s­ki pjes­ni­ci. Zna to i cije­lim bićem osjeća i svo­jom poez­i­jom potvrđu­je Živo­rad Nedeljković; zato te nje­gove pjesme zapra­vo i ne započin­je puka riječ — nego neka ten­z­i­ja, neka napetost, izv­jes­na ontološ­ka prin­u­da koju nosi samo „vreme“ što „izrikom je saopšti­lo da nemost neće trpeti“, nag­o­ni ga da se pita „čemu pohot­na ćut­n­ja kad nije pomirenost“, budi onu neiz­držljivu uzne­mirenost „pred sve­tom što izrečen, niš­ta izreći ne mora“, vri­jeme kojeg mož­da, zapra­vo i nema, ili mož­da neš­to dru­go, neš­to dru­gači­je od sve­ga (tog). Val­ja iskaza­ti to neiz­držlji­vo a neizre­ci­vo — val­ja to učini­ti u času i iskušati ga kao čas kad „reći da je bol prestao / suviše nag­in­je niš­tavilu i preda­ji“ i kad bol je jed­i­na izv­jes­nost i oslonac, „bol što opom­in­je i leči.“ Prelazak bola u riječ, u svo­ju osvi­ještenu ljekovi­tost, to bi bio najkraći i naj­tačni­ji opis pojavnos­ti i biti tih Nedeljkoviće­vih pje­sama. Kao neko ko je   sluša­jući pjes­nič­ki gov­or velik­ih majs­to­ra dugo nje­go­vao svoj unutrašn­ji  glas, pa pod onom unutrašn­jom (bol) i unutrašn­jo­van­jskom (vri­jeme) prin­udom, ostavio u naj­dubljem pamćen­ju pjev drugih pjes­ni­ka, ostao sam sa svo­jim unutrašn­jim glasom, jedi­nom koji tu ljekovi­tu bol može tra­jni­je osvi­jesti­ti, pre­vesti u riječ, ljekovi­tu i za dru­gog, ljekovi­tu, čini se, i za sam svi­jet — tako i Nedeljković u tim kratkim pjes­ma­ma čini sve što bi se učini­ti mog­lo, čini sve što može da taj, kao i bol samo svoj, unutrašn­ji glas barem na čas dovede do riječi. Nedeljković ne bira poseb­no vri­jeme i pri­liku da taj unutrašn­ji glas dovede do riječi, niti nje­gov unutrašn­ji glas čeka da od nekog vre­me­na i kakve zgodne pri­like bude izabran; čini to napros­to onda kada istovre­meno želi i mora. Može to biti bilo koja pri­li­ka, bilo koji čas, a  najčešće to bude upra­vo onaj čas i ona, rek­lo bi se, ontološ­ka i ontič­ka ne-pri­li­ka u kojoj nam nedosta­je „pra­va riječ“ i kada znamo da te riječi zapra­vo i nema, kada i sama riječ je bol, i kada samo po sebi je jas­no ono naj­dublje iskust­vo i „znan­je“ o jeziku, ono živo shvatan­je da „značaj koji ima riječ u našem živ­o­tu nije uslov značen­ja, nego značen­je samo.“ A (u ovim pjes­ma­ma) to su upra­vo oni časo­vi naj­dubljeg iskušen­ja kad „tesko­ba se brani osamom, osama poteže / Teskobu kad nema val­janog odgov­o­ra“; kad nema val­janog odgov­o­ra, kad god nema prave riječi, a ne samo „u god­i­na­ma oča­ja i komadan­ja živ­ota tupim sečivi­ma umo­va.“ Često se čini da te Nedeljkovićeve pjesme i nije povela riječ, nego nje­gov pogled, oči što prate i što mu „prenose“ ono što se zbi­va i što se događa. „Kao nad foto­som, zabavl­jen“ pjes­nik najpri­je „otkriva(m)“ tu „poez­i­ju lišenu inter­punkci­je“, unutrašn­je glasove što prate tu nije­mu pjes­mu oči­ju, pjes­mu koja kao da zac­jelju­je, ali i brzo nes­ta­je i nika­da se ne pon­avl­ja. Pisati pjes­mu zapra­vo znači stavl­jati tu „inter­punkci­ju“, pamti­ti i bil­ježi­ti tu nije­mu pjes­mu, dovodi­ti je do riječi dovoljno pažljive i tihe da pre­poz­na i da ne nad­jača onaj intu­itivni šap­at nje­gov­og bića, a opet dovoljno glasne da bi taj nje­gov unutrašn­ji glas čuo i neko dru­gi. Ponekad se ta iner­punkci­ja stavl­ja, odsječno i hitro, ali uvi­jek kra­jn­je pažlji­vo kao u kakvom kratkom, a važnom izv­ješ­ta­ju o (nekom) događa­ju, o samoj (viđenoj) stvari, pri čemu se to uvi­jek čini sa onom svi­ješću o paradok­su i usudu izri­can­ja koje uvi­jek već kas­ni za događa­ji­ma i samim stvari­ma, ali i sa  punom svi­ješću i uvjeren­jem o pjes­mi kao jedi­nom načinu da se punoća događa­ja po-kaže, da se do same stvari zbil­ja dođe. Ako samo malo bol­je pogledamo vid­jeće­mo da to izv­ješ­ta­van­je o onome što se zbi­lo nika­da nije puko „veris­tičko“ pres­lika­van­je i podraža­van­je, nego, isti­na tek počet­no, bla­go pre­o­braža­van­je, umi­jeće da se riječju podrži ona „tran­scen­den­ci­ja svjet­la koja spol­jašn­jem svi­je­tu daje jed­nu real­nu spol­jašn­jost“,  da se u vidljivi svi­jet uvede onaj do riječi dove­den, oblikotvorni unutrašn­ji glas, po-kaže na djelu onu najveću, iskon­sku mag­i­ju, oni­rizam same stvarnos­ti. Ponekad se taj uvi­jek jasan, nika­da izričit izv­ješ­taj sas­to­ji od samo jedne rečenice izloml­jene-rit­movane na sig­nifikant­nim mjes­ti­ma, proširi­vane nagov­ješ­ta­ji­ma, riječi­ma koje se izne­na­da povlače u sebe, nes­ta­ju negdje da bi se na nji­hovom mjes­tu bar na čas pomo­lio nje­gov unutrašn­ji glas, po-kazao mu da nije sam. (Zaista, ima neče­ga ana­horet­skog u tolikoj pažn­ji, u tolikoj žud­nji za svi­je­tom koji je tako­reći tu, u osluški­van­ju svo­ga unutrašn­jeg glasa; ima zaista, i uvi­jek već i neš­to više od tog.) Ponekad se, opet. taj unutrašn­ji glas mami rima­ma, pjes­ma­ma skladan­im i sročen­im u svo­jevrsnoj stal­noj sinhroni­ji unutrašn­jo-van­jske kon­so­nance i dis­o­nance, tim, čini nam se, jedin­im nači­nom kojim bi se nova rimovana poez­i­ja mogla održi­ti u živ­o­tu, tim raznovrsnim, slikovitim, razi­gra­nom sti­hom i slikom rijetko viđen­im i kod onih viđeni­jih pjes­ni­ka koji­ma je vezani stih opsesi­ja i preoku­paci­ja. A ponekad je to krat­ki niz rečeni­ca prois­tek­lih iz neke napetosti koju je dovoljno taknu­ti pažljivom riječju da bi, kao kak­va potre­ba i žel­ja jača od one nje­gove potrebe i žel­je da  bude „slobodan…makar u krugu što krv ga u telu ucr­ta­va“, krenu­la ka svom razr­ješen­ju ili barem trenut­nom ras­trećen­ju i smiren­ju u kakvoj poen­ti, zgus­nu­tom odjeku te napetosti, kao u pjes­mi „Crveni vetar“, rec­i­mo, u kojoj se,  buk­val­no tamo gdje bi se to naj­man­je mog­lo očeki­vati, pron­aš­lo i otkri­lo i „kao na dlanu“ po-kaza­lo ono što jed­va da se pron­aći i pokaza­ti može, sam, da tako kaže­mo, obrazac za pisan­je (te) poez­i­je: „Pose­ban režim, nače­to telo, ljubav. / Posle je lako pisati: O boles­ti­ma / O doživl­ja­ju koji se raz­liku­je.“ Uvi­jek, dak­le, dru­gači­je, dru­gači­jim pos­tup­kom, dru­gači­je i „po nečinu opisa“ i po „mjes­tu tvorbe“ ali uvi­jek tako da su u pjes­mi „drama“i „sce­na“ jed­no isto, i uvi­jek, pre­vashod­no i na kra­ju kra­je­va, tako da bi se u začuo onaj unutrašn­ji glas, da bi se, kako ćemo tek kas­ni­je, u Ulasku vid­jeti, čula ona pjes­ma oči­ju, da bi se čulo kako „u molitvu izras­ta obo­je­na neču­jnost / Što iz zasede je mami(m); da bi(h) je / I razumeo kad naj­jače već beše  vol­je­na“; da bi se jed­nom ono neizre­ci­vo kao „prozirnost, izre­ci­va srž“ samo po-kaza­lo u pjes­mi. Taj unutrašn­ji glas poma­l­jaće se u Nedeljkovićevoj poez­i­ji pos­tup­no, iz pjesme u pjes­mu; uz stal­nu, neprim­jet­nu izv­jes­nost onog neprestanog „očeki­van­ja neočeki­vanog“, one tajne koju je nemoguće preuzeti,  u svakoj nje­gov­oj pjes­mi, on čini samu sup­stan­ci­ju onog slivenog pjes­motvornog i živ­otvornog toka nje­gove poez­i­je. Kao da je upra­vo taj unutrašn­ji glas istovre­meno i unutrašn­ja mjera umjet­ničke i egzis­ten­ci­jalne ost­varenos­ti nje­gov­ih pje­sama, sama sup­stan­ci­jal­na, unutrašn­ja pogon­s­ka sna­ga toka nje­gove poez­i­je, njen pra-živ­ot i nje­na pre­vashod­na „strasna mera“, Sva­ka je pjes­ma, od samog počet­ka, svo­jevrsno pre­vre­meno svođen­je živ­ot­nih i pjes­ničk­ih raču­na, sabi­ran­je nepotku­plji­vo i isti­nolju­bi­vo, bespošt­ed­no, bez arti­fi­ci­jel­nos­ti i ugađan­ja samome sebi; jed­na sve samosv­jes­ni­ja potre­ba i žud­n­ja za „dru­gači­jim ras­pore­dom“ koja će iz pjesme u pjes­mu, iz sti­ha u stih prelaz­i­ti u sve trezveni­ji a sve zanos­ni­ji i posvećeni­ji pokušaj bla­gog, sve blažeg, a sve istra­jni­jeg i sve izv­jes­ni­jeg pjes­ničkog pre­o­braža­van­ja (svo­ga) bića i jezi­ka, unutrašn­jeg obliko­val­ja svo­ga živ­ota i „ovo­ga sve­ta“ svo­jim unutrašn­jim glasom. Ali, kakav bi se to bitan, „dru­gači­ji ras­pored“ uopšte mogao naprav­i­ti riječju, o kakvom bi se to, pa makar i blagom pre­o­braža­van­ju mog­lo radi­ti, osim o onome koje nosi samo vri­jeme, vri­jeme koje gra­di, vri­jeme koje raz­građu­je? Šta uopšte može (pjes­nič­ki) jezik pred kon­ačnošću i u samoj kon­ačnos­ti i nepreno­sivosti, neizre­civosti ljudske egzis­ten­ci­je i njenog usu­da? Pot­puno tih i sam, „telo onak­vo kak­vo jeste / Svet onakav kakav jeste i kakav će biti“, šta može i šta uopšte hoće pjes­nik, taj „tvo­rac vlasti­tog ushićen­ja“, „rib­ar zakačen za izgov­orenu udicu“? Niz je upit­no-otkri­va­jućih odgov­o­ra na to neprestano pitan­je u Nedeljkoviće­vim pjes­ma­ma. Cije­lim bićem sklon dubokoj (pjes­ničkoj) intro­spekci­ji, nesklon da „sve­mu daje(mo) nesta­lan, dubok smisao / Ne pita­jući jes­mo li dos­to­jni tumači“, on u jed­noj pjes­mi, u jed­nom kratkom, lirskom svođen­ju raču­na, s prizvukom  priz­nan­ja i poka­jan­ja kaže: „Da, tre­ba­lo je živeti dru­gači­je: / S više pouz­dan­ja u druge, sa uman­jen­im / Sobom u telu.“ Da, u ovim sti­hovi­ma zbil­ja ima nekog pre­vre­menog svođen­ja pjes­ničk­ih i  živ­ot­nih raču­na, ali i žud­nje za prom­jenom, žud­nje nekog pot­puno tihog i usaml­jenog čov­je­ka kojem „žudeti…već znači biti drugde“, i koji to bez uvi­jan­ja, čista srca, bez meton­im­i­js­ki pre­m­ješ­tan­ja i dubioznih metaforičk­ih zgušn­ja­van­ja, pjes­nič­ki otvoreno kaže. Kao da su oni sti­hovi iz „Kelt­skog krs­ta“, ono „I kad je pretr­pan orna­men­ti­ma. / On je direk­tan, jed­nos­ta­van, strog. / Kao vera koju sim­boliše“, dove­deni ovd­je do kra­jn­je est-etičke, dak­le na samo stilis­tičke kon­sekven­ci­je; kao da se sa neposred­nošću i „direk­t­nošću“ samo­ga bola želi po-kaza­ti neko duboko, zapre­teno osjećan­je i slut­n­ja. „Pot­puna“ usaml­jenost, neprestano očeki­van­je neočeki­vanog, one tajne koju je nemoguće preuzeti, a koja nas, čini nam se, gura u sve veću osamu i, da tako kaže­mo, nuž­na, intu­itiv­na slut­n­ja, neki strah tajanstveno spo­jiv i spo­jen sa nadom da se baš u tome bez­iz­gled­nom, u tom najopas­ni­jem, gdje nam je i najpotreb­ni­ji, kri­je spas. Eto ono­ga što će se tek kas­ni­je pokaza­ti kao egzis­ten­ci­jal­no i esen­ci­jal­no i zaš­to ne reći onto-teološko rod­no mjesto Nedeljkovićeve poez­i­je, ono­ga, na svo­joj koži iskušanog opšteg, dak­le uistinu posebnog mjes­ta bez koje­ga je nemoguće prati­ti, dak­le prati­ti u korak, posvećeno gone­tati, razu­mi­je­vati i shvatati, cije­lim bićem pri­h­vatati njen pjes­motvorni, živ­otvorni tok, tok nje­gove pjesme kao obraćan­ja Dru­gom, tok poez­i­je kao od-gov­o­ra Dru­gog. Jer samo onaj koji je na svo­joj koži osje­tio, isku­sio i iskušao usud i sud osame, „jedi­no biće koje je dosp­je­lo u napetost svo­je usaml­jenos­ti kroz pat­nju i u relaciji pre­ma smr­ti, može se“, kako kaže Lev­inas, „smjesti­ti na teren na kome je relaci­ja pre­ma dru­gom moguća.“ Mogućnost te relacije i sama ta relaci­ja pre­ma dru­gom koja kao samo dru­go „pre­mašu­je mišl­jen­je“, svako, pa i ono trans­metafiz­ičko koje je na to dru­go svom (raz)umnom snagom ukazu­je i upuću­je — iskušana je i u svom beskra­jnom rasponu pjes­nič­ki po-kazana u poez­i­ji Živo­ra­da Nedeljkovića. Već samo to po sebi ovog pjes­ni­ka svrsta­va u red onih pjes­ni­ka koji, ma kako to danas, kada se o poez­i­ji, tu i tamo, što pomod­no ćas­ka, što biva ozbiljno gov­or­ka kao o nekom zanatu u izu­mi­ran­ju, zvuča­lo, pokazu­ju svo­jevrsno, ispostaviće se epo­hal­no preimućst­vo i priv­i­legi­ju poez­i­je koja jed­i­na može po-kaza­ti da onaj, evo već jed­nov­jekovni, za filo­zofi­ju mož­da sud­bonos­ni trans­metafiz­ič­ki napor mod­ernog mišl­jen­ja „da se mis­li više nego što se mis­li“, da se, tako­rekuć, istovre­meno dođe do poj­ma i da se pojam pre­vaz­iđe i pre­vla­da, ne mora nužno biti uza­lu­dan. A to opet, već samo po sebi, gov­ori o Nedeljkoviću kao pjes­niku čije vri­jeme tek dolazi, ako ikak­vo, (bit­no) dru­gači­je (pjes­ničko) vri­jeme uopšte može doći.

                 Ako je onaj unutrašn­ji, molitveni glas sama sup­stan­ci­ja slivenog pjes­motvornog i živ­otvornog toka Nedeljkovićeve poez­i­je, onda je obraćan­je dru­gom onaj dele­zovs­ki, od te sup­stan­ci­je neod­vo­jivi način na koji se ona ispol­ja­va i pokazu­je. Kada je o (ovoj) poez­i­ji riječ taj način je uvi­jek već od „sadrža­ja“ pjesme neod­vo­jiv pjes­nič­ki izraz, na djelu pokazano ono Malarmeo­vo „ne pravi se pjes­ma od ide­ja, nego od riječi.“ Od Ovo­ga sve­ta  je razvid­no i jas­no da to obraćan­je dru­gom u nje­gov­oj poez­i­ji zapra­vo ne presta­je, i da ga može­mo čuti i slušati od nje­gov­ih prvih pje­sama i slu­ti­ti kakav bi mogao biti ton tog obraćan­ja u pjes­ma­ma koje će tek biti napisane. Nije to neko, da tako kaže­mo i kako bi se brzo­ple­to mog­lo pomis­li­ti,  retorsko obraćan­je dru­gom (a i takvog, nar­avno, ponekad ima, od pjesme „Učeći“ nao­va­mo) — nego taj­na nav­i­ješte­na i zada­ta u onom obraćan­ju dru­gom ima­nent­nom jeziku; taj­na koja se istovre­meno otkri­va i pjes­nič­ki pokazu­je pos­tup­no, a najpri­je u onom temeljnom, egzis­ten­ci­jal­no iskušanom ontološkom obliku, u onom najbližem i naj­ta­jni­jem, u tiši­ni i osa­mi iskušanom, žud­nom obraćan­ju dru­gom koje se javl­ja tamo gdje smo ga, čini­lo se, naj­man­je mogli očeki­vati. Počeli smo gov­oriti o tome sluša­jući Kafku, ono nje­go­vo „pa ne može se ne živeti“ koje se naiz­gled sasvim neočeki­vano i zaš­to ne reći mist­ično, nalazi u nerask­idi­voj vezi sa dru­gošću svi­je­ta koji nam se upra­vo tada najiz­dašni­je nudi, pa da tu misao i zaokruži­mo jed­nom dru­gom beskra­jno jed­nos­tavnom a beskra­jno dubokom, opet Kafki­nom, da tako kaže­mo eti­mološkom mišlju, samim suku­som fun­da­men­talne ontologi­je kazan­im u dvi­je riječi. Ono Sein, ono Biti, kaže Kaf­ka, na nje­mačkom ne znači samo pos­to­jati, negi i pri­pa­dati mu. Eto u najsažeti­jem obliku onog iz čega pje­va, o čemu pje­va, i čemu i kome se obraća Nedeljković, vjeru­jući u poez­i­ju jer „ona zna kako se opsta­je“, vjeru­jući, iskušava­jući i uvjer­ava­jući se tako da svi­jet kao dru­go, i da Dru­go uzvraća pažn­ju, uzvraća pozornost, uzvraća ponekad čak i pažljivost i osmi­je­he „izmaml­jene samom pos­to­janošću / Predanošću, tim jedin­im iska­zom / za koji se borih / pred naval­om nepoz­natog.“ U prvoj Nedeljkovićevoj knjizi dru­go se otkri­va u neprestanoj osaml­jeničkoj žud­nji, i on se tada, pretežno i uglavnom, obraća nje­gov­oj priv­id­noj i, čini­lo mu se, stvarnoj i stal­noj odsut­nos­ti. Voljom neu­mitnog usu­da i  lične sud­bine, ali i po nekom višem, da tako kaže­mo onto­te­ološkom iskustven­om redu, dru­go će odmah nakon toga biti iskušano, otkriveno i kroz pjes­ničko obraćan­je po-kazano kroz gubitak ono­ga, da tako kaže­mo, prvog dru­gog u nje­gov­oj knjizi Maj­ka. Ono prvo­bit­no pjes­ničko, a to kod Nedeljkovića uvi­jek znači i egzis­ten­ci­jal­no iskuša­van­je dru­gog kroz obraćan­je nje­gov­oj odsut­nos­ti biće tu izne­na­da dove­de­no do parok­siz­ma, i on će mu se, nje­gov­oj neo­dređenoj odsut­nos­ti i (pjes­ničkoj) žud­nji za njim, u nared­nim knjiga­ma vrati­ti i poet­s­ki ga vari­rati sve do knjige Dru­gi neko. Skloni­ja da prim­i­jeti očigledne poet­ičke i pjes­ničke rezove i zaokrete, česte i kod naših najviđeni­jih mod­ernih pjes­ni­ka, man­je sklona uoča­van­ju i razu­mi­je­van­ju blag­ih poet­ičk­ih i poet­skih pre­o­braža­ja i poma­ka i sup­til­nih for­mal­no-tem­atskih mije­na, književ­na kri­ti­ka, koliko znamo, nije prim­i­jeti­la da se ovom knjigom tako­rekuć završa­va i poet­s­ki zaokružu­je čita­vo jed­no pet­naesto­godišn­je raz­doblje Nedeljkovićeve poez­i­je, vri­jeme osaml­jeničke slut­nje živ­otvorne i pjes­motvorne tajne dru­gog, vri­jeme sve predani­jih pokuša­ja da se ta tajne bar na čas otkri­je, dotakne i upamti, pređe u riječ u dodiru sa nje­gov­im unutrašn­jim glasom. „To je vreme kada se ne sme voleti svo­ja nes­reća, poš­to je ona svo­ji­na svih tvo­jih bližn­jih.“ Šta je ta misao Vladimi­ra Holana što kao moto otvara i značen­js­ki saži­ma ono što će se u toj knjizi (pjes­nič­ki) iskušati i po-kazi­vati, nego istovre­me­na živa sli­ka i kra­jn­ja kon­sekven­ci­ja i ono­ga ne može se ne živeti, i one „usaml­jenos­ti sakri­vane kroz pris­to­jnost i njene suštinske dru­gosti“; one usaml­jenos­ti u kojoj nam se čini da nam je, i pored sve­ga dru­gog i pored svih drugih, osta­lo još samo obraćan­je dru­gosti vlastite duše. Da, upra­vo duše koju više od jednog vije­ka, ne samo povodom mod­erne lirike, goto­vo da i ne smi­je­mo i ne može­mo s mirom pom­in­jati, a koja, kako god nam to zvuča­lo, zaista stal­no bdi­je nad nama i zna sve naše tajne, pa čak i one koje ni sami sebi ne smi­je­mo objelo­dan­i­ti, i bez koje smo, ma koliko na to vrtili glavom, upra­vo mi, a ne ona, i niko i niš­ta, i prah i pepeo. Samo je to, pokaza­će se pravovre­meno, tiho a odvažno i odlučno svođen­je svih dotadašn­jih pjes­ničk­ih i živ­ot­nih raču­na, samo je ta i tak­va, bespošt­ed­na pjes­nič­ka intro­spekci­ja mogla i pripremi­ti i sama biti onaj istovre­meni događaj u biću i u jeziku kada se u obraćan­ju dru­gom istovre­meno začu­je i od-gov­or dru­gog; Dru­gog koji je sama taj­na i sama bit onog „etičkog impul­sa“ što ga u Nedeljkovićevom pjes­niš­tu prim­jeću­je i ističe Saša Rado­jčić, pom­in­jući i „etiku eskapiz­ma“ o kojoj ipak, čini nam se, ne bi mog­lo biti riječ, jer to dvo­je, čak ni kada se pjes­nič­ka imag­i­naci­ja pokuša ušul­jati u diskurs, ne može ići sku­pa, osim ako nije doš­lo vri­jeme da pod eskapiz­mom podrazu­mi­je­va­mo i nje­govu suprot­nost, i samo (pjes­ničko) udublji­van­je u svi­jet. A i taj „etič­ki impuls“ u Nedeljkovićevom pjes­ništvu je, ne izgu­bivši niš­ta od svo­je iskonske, intu­itivne, dje­latne snage, odavno već pre­ras­tao u pot­puno aut­en­tično artikulisanu po-etič­ka, etičku i poet­sku svi­jest, onu do pjes­ničke riječi dove­de­nu iskon­sku „etičku svi­jest koja nije  modalitet psi­hološke svi­jesti, nego njen uslov“, i koja nije neka „var­i­jan­ta svi­jesti koja se pre­poruču­je, nego grčen­je, sis­to­la svi­jesti, napros­to“; dijas­to­la, rek­li bis­mo, jezi­ka i gov­o­ra. To je ona sjed­in­je­na pjes­motvor­na i živ­otvor­na taj­na i sna­ga dru­gog, istovre­meni događaj u biću i jeziku, poma­l­jan­je pjes­nikovog unutrašn­jeg glasa, istovre­meno obraćan­je dru­gom i od-gov­or dru­gog koji ćemo čuti čita­jući Ovaj svet, sluša­jući nje­gov (ovo­ga svi­je­ta) mag­ično raz­gov­i­jet­ni unutrašn­ji glas kojem pjes­nik daje riječ, i daje živ­ot, unoseći uvi­jek u taj tihi, čisti glas i „neš­to od potkožnog nesa­glas­ja.“ Od prve Nedeljkovićeve knjige prim­i­jetne su i nama poseb­no zan­imljive one nje­gove neusil­jene, autore­flek­sivne i autoref­er­en­ci­jalne, često, mog­lo bi se reći, svo­jevrsne arspo­et­ičke pjesme. Niz je takvih pje­sama, od već pomenu­tog „Kelt­skog krs­ta“, rec­i­mo, do „Nad­moći metafore“, „Imet­ka“ i „Obras­ca“, od pjesme „Na očevi­ni“  do „Uspona“, koji­ma se s vre­me­na na vri­jeme, naglašeni­je i jače nego obično, osv­jetli ono stal­no, bla­go, sud­bonos­no pre­o­braža­van­je, pokaže pjes­nič­ki neki događaj, rasvi­jetli kao poseb­no egzis­ten­ci­jal­no, poet­ičko i poet­sko mjesto. A onda je, da tako kaže­mo, kroz Ovaj svet iskust­vo svi­je­ta kao događaj i kao poseb­no mjesto osvi­jetl­jeno, cijelom jed­nom knjigom. Čitav Ovaj svet  je i sam, svo­jevrsno poseb­no mjesto u Nedeljkovićevoj poez­i­ji. Jed­nom smo Ovaj svet kratko opisali i kao poseb­no mjesto na kojem onaj sliveni tok nje­gove pez­i­je posta­je plo­van, na kojem pjes­ma može, kako smo rek­li, pogle­dati unazad, pre­ma izvoru i  pogle­dati i krenu­ti unapri­jed, pre­ma ušću, nosi­ti ne samo težak nego i dragoc­jen teret, oplovi­ti i proći čitav svi­jet i, nakon sve­ga, pono­vo, sada sa druge strane, dosp­jeti  na onaj izvor sa kojeg je potekla. Sav taj put prošle su pjesme Ovo­ga sve­ta, pokaza­le da se ono što taj sliveni pjes­motvorni i živ­otvorni tok nje­gove poez­i­je čini „plovn­im“ nalazi u samom nje­gov­om izvoru, u onom obraćan­ju dru­gom i tada još neču­jnom, (u) unutrašn­jem glasu skriven­om od-gov­oru dru­gog koje se u ovoj knjizi kon­ačno počin­je otkri­vati, pokazu­jući jezikom i gov­orom pjesme ono što misao tek pokuša­va razum­jeti, a što naše biće cije­lo vri­jeme slu­ti : da nije ontologi­ja, kao što se  čini­lo u nje­gov­im prvim pjes­ma­ma, nego eti­ka ono što pod­stiče (pjes­nič­ki) sub­jekt na gov­oren­je, i da „dru­go osim radoz­nalosti“ i erosa same spoz­na­je „traži sim­pati­ju i ljubav“ To (dvo­je) je ona, diskurzivn­im jezikom nagov­ješte­na taj­na dru­gog, ono otkri­va­juće, ono živ­otvorno i pjes­motvorno u dru­gom, pjes­nič­ki iskušano i po-kazamo u poez­i­ji Živo­ra­da Nedeljkovića. Diskurzivni gov­or bi tu, čini nam se tre­bao zas­ta­ti, pokaza­ti kra­jn­ju obazrivost i oprez u daljoj var­i­jaci­ji i eleb­o­raci­ji ono­ga pred  čime samo diskurzivno mišl­jen­je najradi­je ćuti i, čini se, ako je to mišl­jen­je istin­sko i posvećeno, (ne)rado pre­puš­ta riječ (nekakvom) pje­van­ju, a rado samoj poez­i­ji. Izn­im­no je, naime, važno, za razu­mi­je­van­je Nedeljkovićeve poez­i­je čini nam se, pre­sud­no, shvati­ti i ukaza­ti da će u nje­gov­om pjes­ništvu, onaj, nje­gov­om habi­tusu ima­nent­ni „etič­ki impuls, pos­tup­no, dolaz­i­ti do sve neskriveni­jeg izraža­ja“, ali pri tom val­ja dobro paz­i­ti da se iz egzegeze po-etike, ne skl­izne u puko ćudoređe, na sklis­ki teren umjet­ničkog „angaž­mana“ na kome se poez­i­ja i istin­s­ki pjes­ni­ci zapra­vo ne s‑nalaze. Ne radi se, naime, tek o „etičkoj kom­po­nen­ti (od koje zaziru i pes­ni­ci i kri­tičari pro­tek­log veka)“ izraženi­joj „nego što su tumači poez­i­je Živo­ra­da Nedeljkovića bili sprem­ni da pre­poz­na­ju i priz­na­ju“, niti samo i prven­steno o tome da je „ona prois­ti­cala iz same odanos­ti čis­toti, eti­ci lirskog zadat­ka“, a što, isti­ni za volju, zaista, sve više dobi­ja „veo­ma snažne naglaske, često pre­sudne za smisaona ishodiš­ta poje­dinih pesama“ — nego o tome da je Nedeljković jedan od onih rijetk­ih, danas čini nam se naj­dragoc­jeni­jih pjes­ni­ka koji su pjes­nič­ki dosp­jeli u neizre­civu tajnu gov­o­ra dru­gog, onih koji na pjes­nič­ki način otkri­va­ju i po-kazu­ju ono o čemu, dajući sve od sebe, pokuša­va gov­oriti naj­dubl­ja savre­me­na trans­metafič­ka misao ukazu­jući na etičku a ne ontološku sušt­inu samo­ga jezi­ka i ljud­skog gov­o­ra. Ne radi se dak­le o „etičkoj kom­po­nent­ni“, nego o etičkoj sup­stan­ci­ji Nedeljkovićevog pjes­ničkog gov­o­ra koji nam pjes­nič­ki otkri­va i po-kazu­je etičku sup­stan­ci­ju jezi­ka i ljud­skog bića samog. Samo takav pjes­nik, čini nam se, ima zbiljsko est-etičko pra­vo na one lirske man­i­feste etike apso­lutne odgov­ornos­ti, odgov­ornos­ti svako­ga i svih, „svih živih“ i „svih mrtvih“, o kojoj je riječ u pjes­ma­ma „Ka tom mlazu svet­losti“, „Zeml­ja“ i nizu drugih; samo je tako moguće  pjes­nič­ki gov­oreći o „sveprisut­nos­ti“, „izdržljivosti“ i „banal­nos­ti“ zla, pokazi­vati tananu, ali spa­sonos­nu snagu dobra i molitvene sabra­nos­ti bez koje nema nikakvog razu­mi­je­van­ja i sabor­no­s­ti. Niš­ta nas, danas i ovd­je, tako tiho, a tako ubjedlji­vo, tako lirs­ki bla­go a tako ozbiljno ne upo­zo­ra­va i niš­ta nam danas tako, samo sobom  pjes­nič­ki ne po-kazu­je da, kako veli onaj Kanovičev rabin, „svako mora liječi­ti sam sebe“, i da će „tek tada, mož­da, ozdrav­i­ti i vri­jeme“, vri­jeme posve­mašn­je društvene krize, vri­jeme velik­ih, sud­bonos­nih iza­zo­va i iskušen­ja za ljude i nar­o­de u ovom oskud­nom, opus­tošenom, na smrt bolesnom (istori­jskom) vre­menu; vri­jeme „šupljih lju­di“ „bogatih“ infor­ma­ci­ja­ma, siro­mašnih pažn­jom, vri­jeme lju­di koji ne osjeća­ju i ne shvata­ju da škr­tar­i­ti sa pažn­jom, znači ne živ­jeti. Još jedan „impuls“, među­tim, kako smo vid­jeli, živi u tajni koju nam otkri­va i gov­ori dru­go, dru­go koje traži više od razu­mi­je­van­ja, dru­go koje traži više, koje traži sim­pati­ju i ljubav. I taj se, najs­nažni­ji „impusls“ pjes­nič­ki otkri­va i po-kazu­je, dolazi do riječi kroz Ovaj svet, po-kazu­jući nam ono uvi­jek već više, ono nepo­jmlji­vo, ono (diskurzivn­im) jezikom neizre­ci­vo, ono Lakano­vo da „ljubav znači dati ono što se nema.“ Ono neizre­ci­vo same ljubavi kao „lirskog agen­sa“ u Ovom sve­tu se, rek­lo bi se, pjes­nič­ki izriče i hipostazi­ra. U istovre­meno znalač­ki sročenom i pohval­no intoni­ra­nom, uglavnom na opis nje­gove pjes­motvo­račke vješ­tine i umi­jeća usre­do­točenom, pogov­oru pod naslovom Liri­ka, sa svih strana objavl­jenom uz Nedeljkovićeve izabrane pjesme  Neumereni rad god­i­na, (Grad­s­ka bib­liote­ka „Vladislav Petković Dis Čačak“, 2011.), Dra­gan Hamović je taj „lirs­ki agens“ pre­poz­nao u „pojavi mal­og sina“ kroz kojeg će neizre­ci­va ljubav pro­gov­oriti u mnogim Nedeljkoviće­vim pjes­ma­ma, i egzalti­ra­no i brižno i pros­tosr­dačno u isti mah, kao što je ona očin­s­ka ljubav zapan­ju­jeće jed­nos­tavno, tepa­jući pro­gov­o­rila u pjes­mi „Obil­je“; držala ga i samog u naj­to­pli­jem naručju, u najvišem a najsig­urni­jem zagrl­ja­ju, zagrl­ja­ju dru­gog od kojeg bližeg nema(mo). Poseb­no su zan­imljive one Nedeljkovićeve pjesme u koji­ma se spa­ja ljubav pre­ma pjes­mi i ljubav pre­ma ženi, kak­va je na prim­jer ona pjes­ma iz Ulas­ka pod naslovom „Mit“, spoj čiste, autore­flek­sivne i ljubavne lirike, najzan­imljivi­ja i najrafini­rani­ja pjes­ma takve vrste koju smo kod naših savre­meni­ka proči­tali, moguća, čini nam se, ne samo zbog neizre­civog gov­o­ra dru­gog dove­denog u toj pjes­mi do riječi, nego i zbog toga što mu je vol­je­na žena i sama pjes­nik, podare­na da i sama iskazu­je, dak­le da pri­je sve­ga čuje, ne-skrivenu tajnu gov­o­ra dru­gog. Plodonos­no je, zbil­ja, prepli­tan­je tih ljubavi u toj (u tim) pjes­ma­ma i u Nedeljkovićevoj poez­i­ji. Njih dvo­je bi zaista mogli reći: „Nis­mo se zbližili zato što smo otkrili sušt­inu same stvari, sušt­inu poez­i­je, nego smo otkrili sušt­inu same stvari, sušt­inu poez­i­je, zato što smo se zbližili“; i to bi, na izv­jes­tan način mog­lo važi­ti za sve nas, pisali poez­i­ju ili ne, bili toga svjes­ni ili ne. A o toj suš­ti­ni same stvari, o suš­ti­ni poez­i­je, o tom zbliža­van­ju je zapra­vo cije­lo vri­jeme riječ. Riječ je o putu do posebnog mjes­ta u  Nedeljkovićevoj poez­i­ji i o samom tom poseb­nom mjes­tu na kojem se dobro i lije­po pjes­nič­ki otkri­va­ju i po- kazu­ju kao jed­no, i uvi­jek već više od toga, kao sama ljubav, kao jedin­st­vo toga tro­ga, kao ono najživ­otvorni­je i najp­jes­motvorni­je u ne–skrivenoj tajni dru­gog, kao od-gov­or i kao taj­na dru­gog bez koje­ga bi se tuga istovre­meno zgušn­javala i rasla, a radost rasprši­la. Ta taj­na upore­di­va je samo sa tajnom  bez­graničnog svjet­la izvan koje­ga se jed­nos­tavno ne može biti, onog svjet­la koje samo nema vidljivu for­mu, a koje tu for­mu daru­je stvari­ma i bići­ma dajući im real­nu spol­jašn­jost. Tako bi sada (nakon što je prošla sve, i nakon što se, otkrivši dru­go, pono­vo, sada sa druge strane, našla na samom izvoru),  kao to bez­granično svjet­lo, htjela gov­oriti ona pjes­ma oči­ju. A da bi nakon sve­ga (nakon što je iskušava­jući tajnu dru­gog pre­vladala svaku metafiz­ičku raspru sa samom sobom o tome da li je ona poče­tak pjesme ili njezin kraj) gov­o­rila tako, pjes­ma i poez­i­ja mora­ju naći svo­ju novu for­mu, for­mu koja bi u isti mah bila i oblik po-kazi­van­ja samo­ga svi­je­ta. To je ono poseb­no mjesto u Nedeljkovićevoj poez­i­ji na kojem nje­gov unutrašn­ji molitveni glas (koji pamti sve, koji se najpri­je obraćao onom spa­sonos­nom u samome sebi, a koji se sada obraća dru­gom, svikao „na izlaske i povratke u sebe“, ojačan „u raz­meni“ za onaj pre­sud­ni živ­otvorni, pjes­motvorni ton od-gov­o­ra dru­gog u pjes­ma­ma koje je sam isp­je­vao) nad­jača­va svaku našu riječ, i kada sve više molitveno sluša tihi, goto­vo neču­jni, zab­o­ravl­jeni glas samo­ga svi­je­ta, pret­vara­jući se polagano i sam u nje­ga, u do tad neču­venu, beskra­jnu pjes­mu oči­ju. Kada se nađe pred zadatkom da to dovede do riječi pjes­nik (koji je do tada, služeći se „analogi­ja­ma, metafora­ma, aluz­i­ja­ma, kon­struk­ci­ja­ma raznih vrs­ta i name­na“ bio „isključivi posred­nik među stvari­ma“ bez obzi­ra koliko se nje­gov „takoz­vani unutrašn­ji vidokrug“ širio) „biva zapan­jen podu­darnošću nek­ih stvari u unutrašn­jem i spoljnom vidokrugu; ono što bi sam poželeo da pravi pronalazi u onome što ga okružu­je. O tome su izgle­da brin­uli neki dru­gi posred­ni­ci. Sve je već ras­poređeno i udešeno do najsit­ni­jih pojedi­nos­ti, tako da bi nje­mu pre­osta­ja­lo ili da okrene leđa ili da opiše ono što vidi, u nas­to­jan­ju da to saču­va od zab­o­ra­va, sop­stvenog ili onih oko nje­ga; i da to priloži u opšti album s požute­lim slika­ma, namen­jen oni­ma koji će doći i neće znati da je pos­to­ja­lo išta nalik tim slika­ma. A to su slike nje­gov­og vre­me­na, slike iz nje­gove najbliže oko­line, reči­ti­je od bilo čega što bi on umeo da proizvede u najpo­voljni­jim okol­nos­ti­ma, u najs­rećni­jem spregu iskust­va i uobrazil­je.“ Niš­ta jed­nos­tavni­je i tačni­je ne opisu­je (novu) pjes­ničku zadaću koju će pred sebe stavi­ti Živo­rad Nedeljković, od ovih riječi Borisla­va Radovića iz već pomenu­tih, Nek­ih stvari. Ne okrenu­ti leđa, opisati to što „vidi“, ima li lakše i u isti mah teže zadaće za pjes­ni­ka? Istovre­me­na teži­na i lakoća, to je ono što će od Ovo­ga sve­ta nosi­ti sva­ka i što će nosi­ti svaku nje­govu riječ, sva­ki nje­gov stih; teži­na koju će nosi­ti sva­ka nje­go­va pjes­ma, lakoća sa kojom će tu težinu nosi­ti, lakoća koja će nosi­ti nje­govu pjes­mu, nje­ga i ovaj svi­jet. Osjećaj lakoće pred onom „izvornom“, da tako kaže­mo arhetip­skom pjes­ničkom zadaćom da opet prevede dje­lo vida u dje­lo jezi­ka, da onim već pokazan­im darom što odva­ja pjes­nike od sti­hotvo­ra­ca opet izjed­nača­va stvari i riječi, „sadržinu“ i „for­mu“; osjećaj lakoće i istovre­me­na teži­na saz­nan­ja da se na tom „izvoru“ našao pono­vo, sada dolazeći i pri­lazeći mu sa druge strane, ne samo sa izjed­načen­im „unutrašn­jim i „van­jskim“ vidokru­gom, i ne samo sa iskustvom i iskušen­jem obraćan­ja dru­gom, nego i sa neizre­civim od-gov­orom dru­gog u unutrašn­jem glasu i svom gov­oru i ćutan­ju,  sa jed­nim novim iskustvom i iskušen­jem svi­je­ta koji mu se i sam otkri­va kao dru­go; sa jed­nim pot­puno novim, ne-poz­na­tim viškom viš­ka per­cep­ci­je, plodom onog stalnog bla­gog pre­o­braža­van­ja (nje­gov­og) bića i jezi­ka, u kojem žud­n­ja za cjelovi­tošću vlasti­tog bića prelazi u žud­nju za cjelovi­tošću svi­je­ta. To novo iskust­vo i iskušen­je cje­line svi­je­ta kao žud­nje za njom, taj novi „sadržaj“ tražio je i novu „for­mu“, način da se ta „licem u lice“ otkrive­na, neizre­ci­va i nepreno­si­va taj­na po-kaže i pre­nese. U tom iskustvu i iskušen­ju dru­gosti i „egzis­ten­ci­jal­nos­ti“ cje­line svi­je­ta koje se ne sas­to­ji samo u tome, i ne svo­di na to da se naše granične egzis­ten­ci­jalne situaci­je iskušava­ju kao granične situaci­je samo­ga svi­je­ta i obr­nu­to, ima neš­to od neizre­cive teškoće onog najtežeg, što tjera da traži­mo smisao i spas koji ne može biti samo naš, onog jedi­iog, čini se, što donosi olakšan­je i lakoću, i što nam otkri­va da se teži­na i lakoća nalaze u nekoj stal­noj, vidljivoj i nev­idljivoj, tajnoj i javnoj, e(g)zoteričnoj vezi. Ima u tom (pjes­ničkom) iskustvu i iskušen­ju neče­ga od onog Eliotovog „spasen­ja obraćen­jem“, one nje­gove neskrivene potrebe i žud­nje za Vita nuo­va, ali ne i one nje­gove raspetosti i ras­trzanos­ti između svi­jesti o tom pokuša­ju „napornom i tegob­nom kao ponovno rođen­je, i bojazni da je „poče­tak Novog živ­ota goto­vo kon­ačan trenu­tak pri­h­vatan­ja“, ono „da“ svi­je­tu koje može znači­ti „ne“ poez­i­ji, a „da“ prak­tičnoj vjeri. Ima tu još više one vjere u „neophod­nost umjet­nos­ti pot­puno razri­ješene gri­je­ha“ kakvu je, rec­i­mo imao Jejts, a što samo po sebi nad­vla­da­va sav (istori­js­ki) besmisao i nasil­nu ispraznost ovog javnog pseudokon­sen­zusa do koje­ga se doš­lo kom­bi­naci­jom nasil­ja i pre­vare, a koji sebe pred­stavl­ja kao stvarnost. Ima tu, ima zapra­vo u čitavom Nedeljkovićevom pjes­ničkom iskustvu, nev­jerovatne i uvjer­ili smo se, nesv­jesne i uto­liko sluča­jne podu­darnos­ti sa onim Vit­genš­ta­jnovim rasterećen­jem od muke i mučan­ja nad „neiskazivošću forme ods­lika­van­ja“ i nalažen­jem izlaza iz pak­la pod­jed­nakih razlo­ga za gov­oren­je i ćutan­je u tajni svakod­nevnog gov­o­ra i jez­ičk­ih igara, u onim nje­gov­om rečeni­ca­ma koje baca­ju pot­puno novo svjet­lo na sav nje­gov trans­metafiz­ič­ki napor i koje toliko vuku i mir­išu na poez­i­ju, i koje što se nas tiče i jesu poez­i­ja — poez­i­ja kak­va bi se tek mogla pisati. Ima tu poma­lo od sve­ga toga, ali pri­je i posli­je, i iznad sve­ga ima nje­gove tihe a snažne odlučnos­ti i odvažnos­ti da se i u onom najbesmis­leni­jem i najopas­ni­jem potraži smisao i spas, i ima, nar­avno, onog nje­gov­og bogom­danog (pjes­ničkog) dara da se na ono najteže, stro­go uzevši mul­ti­dis­ci­pli­narno, po speku­la­tivnom ran­gu zaista vit­genš­ta­jnovsko pitan­je zamis­livosti i izre­civosti forme u kojoj bi se mogao izraz­i­ti sam svi­jet,  da na tak­vo pitan­je dak­le, od koje­ga pamet sta­je, odgov­ori na „najprirod­ni­ji“ mogući način. Upra­vo to, pokaza­će se, nosi­lo je u sebi nes­lućene mogućnos­ti i dalo nje­gov­om pjes­ničkom djelu jed­nu, da tako kaže­mo, prirod­nu arhitek­toniku, u kojoj se nje­gove pjesme ukazu­ju kao niz živih sli­ka svi­je­ta, događa­ja u vre­menu, a onaj tok nje­gove poez­i­je koji se ne može hipostazi­rati — kao samo vri­jeme. For­ma nje­gove pjesme, nje­gove knjige pje­sama, for­ma nje­gov­og pjes­ničkog djela, nije, kako bi rekao Šej­mas Hini, zase­ban pro­dukt uma, nego samoos­jećan­je, prirođen put, svo­jevrsno rađan­je i rođen­je pjesme koje joj daje neš­to pop­ut biološkog pra­va na pos­to­jan­je. Kom­pozi­ci­ja pjesme na kra­ju izgle­da kao kak­va lančana reak­ci­ja u priro­di, Samo tak­va for­ma i samo tak­va kom­pozi­ci­ja može pri­h­vati­ti i odgov­oriti na dinamiku samo­ga svi­je­ta čija nam se sveukup­nost i cjeli­na uvi­jek otkri­va kroz događaj, uvi­jek već dat samo u iskustvu i uvi­jek već tran­scen­den­tan, u isti mah. Mno­go je Nedeljkoviće­vih pje­sama koje gov­ore upra­vo o tome, a već pomenu­ta pjes­ma „Obrazac“ čini nam se naju­pečatljivi­je, sa već pomenu­tim arspo­et­ičkim prizvukom. „Često sam sre­tao ljude / Nerask­idi­vo povezane s mes­ti­ma / Na koji­ma žive. Najčešće, oni / Ne bi ni proz­bo­rili o tome, / Od njih ne čuh nika­da / Nikakvu oveš­talu frazu, flosku­lu. / Ni reč ne znadoše o rod­noj gru­di, / Mit­skim prec­i­ma, o vekovnom ogn­jiš­tu / Ili, pak, o sveopš­tim zav­era­ma. / Niš­ta od toga: uostalom, nikakvom otro­vu / Ne behu dos­tup­ni. // Bili su to mahom pustin­jaci, saku­pl­jači plodo­va / I lov­ci, rib­ari i pastiri, / Lju­di koji su morali uvek da zna­ju gde se / Tačno nalaze, fiz­ič­ki, do svih pojedi­nos­ti  / Da bi saču­vali živ­ot­nu srž. / Bejah uvek zbun­jen detalji­ma na koje su reago­v­ali, / Ali više od toga zapan­ji­la bi me lakoća / Kojom raspo­lažu podaci­ma, i kako bezbroj / Sit­ni­ca ras­poređu­je u obrazac, koje je moguće / Pre­poz­nati i pamti­ti. // Uzbudlji­vo je naići na tak­vo pris­no, / Lično znan­je koje nema odraz i nika­da se / Ne umnoža­va, jer pos­to­ji samo na tom mes­tu, / U krugu u kome leti jed­na pti­ca, pli­va / Jed­na riba, raste davna pečur­ka, zav­i­ja / Uvek isti vuk. U kome um sve to objed­in­ju­je, / A jed­no telo drži da je tako.…“ Eto od koga Nedeljković uči odak­le se mora započeti pjes­ma da bi u nju mogao sta­ti cijeli svi­jet — od najvećih majs­to­ra, od tih, da tako kaže­mo, fun­da­men­tal­nih ontolo­ga po sebi. Uvi­jek od onih koji zna­ju ono što je (u poez­i­ji) naj­važni­je: kako se pos­to­ji i opsta­je. A o samoj pjes­mi, o samom poju, o lakoći (poja), on uči od pti­ca, od onih koje slete do nje­ga „donoseći“… „ljubavnu čežn­ju, rešenost da pes­ma tra­je, / Uzornost u poiman­ju potre­ba“, i od one ševe koju nije „Video nika­da, ni čuo“, o kojoj zna „ono što zna­ju pes­ni­ci, / To da ševa nije zemaljs­ki stvor, / Ona je jed­i­na nebeska pti­ca / Čije pevan­je do nas dopire. / Na nev­idljivog duha / Koji bi htao da uteši zemlju / Liči nje­na laka, neu­mor­na pes­ma / I niš­ta ne koš­ta.“ Sve je tu, u značen­jskom rasponu između sti­ho­va tih pje­sama, kao između zeml­je i neba; poče­tak i kraj, beskra­j­na udal­jenost i beskra­j­na bliskost, krug i kružen­je. sva­ki krug, stvarni i sim­bolič­ki, pra­hermeneu­tič­ki krug, krug bića i krug nekog kružnog vre­me­na, krug riječi i stvari, krug živ­ota i smr­ti, kružen­je pjesme u koje može sta­ti i koje može obuh­vati­ti sav svi­jet. A upra­vo to je na djelu, i upra­vo to se od Ovo­ga sve­ta događa u svakoj Nedeljkovićevoj pjes­mi. Goto­vo sva­ka nje­go­va pjes­ma pro­lazi taj kružni put, pop­un­ja­va događa­jem svi­je­ta taj raspon i tako zapra­vo pop­un­ja­va sam svi­jet koji se kroz događaj pjesme samom sebi po-kazu­je. Način na koji ga po-kazu­je pjes­ma, način je na koji se po-kazu­je svi­jet, način na koji se po- kazu­je svi­jet, način je na koji ga po-kazu­je pjes­ma, i tako stal­no, iz pjesme u pjes­mu, u stal­nom blagom pre­o­braža­van­ju; pjes­ma i svi­jet, spo­jeni u događa­ju-pjes­mi, bez besplod­nih nad­gorn­ja­van­ja ko tu koga po-kazu­je, i uvi­jek „zbog sve­ta“, i uvi­jek sa pov­jeren­jem u svoj unutrašn­ji glas, sa uvjeren­jem i vjerom u toplu, bez­in­teres­nu ljud­sku riječ, u pjes­mu što tra­je još od onog „izmišl­jan­ja reči / I šaputan­ja mladun­cu / Dok su na zidu pećine / Igrale senke budućeg pla­me­na.“ Kao da se nakon svih pjes­ničk­ih iskus­ta­va i iskus­ta­va pjes­ništ­va  najradi­je sjeća „obične“, ljudske riječi — tako Nedeljković započin­je svo­je pjesme. Sje­ti­mo se kako počin­je mal­očas pomenu­ta pjes­ma „Obrazac“. Tako nekako, obično da, kada je poez­i­ja u pitan­ju, neo­bični­je ne može biti, tako on započin­je pjes­mu — tako da se uvi­jek izno­va pitate može li se jed­nos­tavni­je i pris­ni­je povesti pjes­ma. Poče­tak nje­gove pjesme uvi­jek zvuči kao nekakav neusil­jen i beza­zlen, poziv na saput­ništ­vo i kao jem­st­vo da neš­to sve­to u ljud­skom gov­oru, nika­da, ni ako mu se pjes­ma na čas, mož­da otme, neće biti iznev­jereno, neš­to što mu daje pra­vo da nam čista srca uputi poziv na saput­ništ­vo dok još tačno ne zna šta nas na tom putu čeka. Kao da to jem­st­vo od nje­ga traži i nje­gov unutrašn­ji glas koji najbol­je zna kroz koja će iskušen­ja  morati proći gov­or pjesme da bi se u njoj po-kazao svi­jet. A kraj pjesme, kraj koje­ga zapra­vo i nema, on je samim tim nada — ako i nije razr­ješen­je, on je uvi­jek upamćeno rasterećen­je, olakšan­je; olakšan­je koje nije lakoća, ali je s njom u najbližoj „rod­bin­skoj“ vezi; u vezi sa lakoćom, tom trećom tajnom koju se ne može preuzeti. A između počet­ka i kra­ja (pjesme) je događaj, živi čas iskuša­van­ja egzis­ten­ci­je i egzis­tent­nos­ti (koja će kod Nedeljkovića povre­meno pre­ras­ta­ti u svo­jevrstan panpsi­hizam) samo­ga svi­je­ta, vri­jeme u kojem se svi­jet po-kazu­je, pokazu­je sebi da pos­to­ji. Po-kazi­van­je svi­je­ta je epi­fani­ja, čas u kome nam svi­jet uzvraća pažn­ju — gledan­je svi­je­ta, licem u lice. Svakod­nev­na, ovoze­maljs­ka epi­fani­ja. For­ma te epi­fani­je je poez­i­ja. Nedeljković ne opje­va­va sjaj jas­nih, prečis­tih pred­sta­va svi­je­ta koje se zbi­va­ju u tim epi­fani­ja­ma nego sam put i dolazak .do njih. Sva­ka je pjes­ma taj prokopani i upamćeni put i dolazak, i sva­ka je pjes­ma samo tako i sama događaj, prizivan­je i pamćen­je po-kazi­van­ja svi­je­ta. A da bi pjes­ma bila događaj, da bi zbil­ja bila (pjes­ma), to uvi­jek već od čov­je­ka traži da uistinu bivstvu­je, da zbil­ja bitiše, da zbil­ja i uistinu bude pjes­nik, da bude majs­tor, i više od toga. Nedeljkoviće­vo majs­torst­vo je, kako smo još na početku rek­li istin­sko, učeno dak­le od najvećih majs­to­ra, a opet, samo nje­go­vo, i ono je kao tak­vo prim­i­jećeno, pre­poz­na­to i visoko vred­no­vano. Dra­gan Hamović je to, čini nam se, učinio pri­je, smjeli­je i pron­i­cljivi­je od drugih. „Po dinamiz­mu prisut­nom na svim for­mal­no-struk­tu­ral­nim nivoima pesama“, kaže Hamović. „po tome kako istovre­meno afir­miše i rel­a­tivizu­je, razvi­ja i pomera iz ležiš­ta mnošt­vo ope­vanih poja­va opi­pljivih i zamišl­jenih; kakve intona­cione raspone, lek­sičke i oblikovne zaokrete postiže; kako raz­grana­va i zgušn­ja­va jezik svo­jih pesama – Živo­rad Nedeljković se ukazu­je kao jedan od naj­darovi­tijih pes­ni­ka koje uopšte imamo…“ Prim­i­jetiće Hamović taj „dinamizam…pesme“, naslu­ti­ti mož­da da je samo tak­va, da tako kaže­mo, sveopš­ta pokretljivost pjesme (a što će Hamovića mož­da i navesti da naslov ono­ga pogov­o­ra pod naslovom Liri­ka sa svih strana sup­til­no i tačno preimenu­je u Liri­ka u opštem pokre­tu i tako, što se nas tiče, pogo­di u samu srž Nedeljkovićevog pjes­ništ­va) pri­jemči­va za dinamizam i „adek­vat­na“ dinamiz­mu samo­ga svi­je­ta. Prim­i­jetiće Hamović i taj Nedeljkovićev pot­puno novi, svo­jevrsni pjes­motvo­rač­ki sinkretizam (koji je poseb­na tema i koji, kada je riječ o neza­h­val­noj temi budućnos­ti pjes­ničke umjet­nos­ti, čini nam se, dalekosežno slu­ti), tu, kako on kaže, „raritet­nu sin­tezu mnogih prošlovekovnih ispi­ti­vačk­ih tekov­ina“ kao jedi­ni način da se „doskoči“ igri bića i jezi­ka u kojoj svi­jet voli da se otkri­va i skri­va, svi­jet koji se samo u događa­ju zbil­ja i  uistinu zbi­va, koji se jeziku ukazu­je i pamti, a samo u pjes­mi samom sebi i dru­gom pokazu­je. Čitav i cjeloku­pan niz takvih pje­sama je sam  po-kazani svi­jet, svi­jet koji uvi­jek jed­va čeka  da ga „izno­va izgov­oriš“ i koji će biti „od svih sve­to­va bolji, / Jer neće biti samo moj.“ Samo tako, proširivši ga na cijeli svi­jet, mogao se naprav­i­ti „dru­gači­ji ras­pored“ u onom „dvoriš­tu“ od kojeg je i od čega je, sve poče­lo. To je to „malo“ Nedeljkoviće­vo (pjes­ničko) otkroven­je i spasen­je, plod stal­nih blag­ih pre­o­braža­van­ja duhovnog bića i jezi­ka jednog tihog čov­je­ka, čija su „lutan­ja na doh­vat, / Nepodesna za preterivan­je i priču“, a koji u tim,  rek­li bis­mo, pot­puno samosv­jes­nim „lutan­ji­ma na doh­vat“ obi­lazi svoj i naš (bes)kraj i kra­jo­lik, po-kazu­je ovaj svet. To je stvarni i izgov­oreni, jedi­ni i izvan živog časa pos­to­jeći i pos­to­jani svi­jet, izrečen pjes­ma­ma kao kada „šet­n­ja­ma izri­c­as­mo običan živ­ot, bez eufem­iz­ma i meton­im­i­je.“ U tim pjes­ma­ma, u tim šet­n­ja­ma, „tumaran­je kroz običnost“ zna biti „više od pok­lona, sreća.“ U tim pjes­ma­ma, u tim šet­n­ja­ma, zapra­vo, u tim šet­n­ja­ma-pjes­ma­ma nema „preterivan­ja“, jer je on i dok šeta i dok pje­va, uistinu pjes­nik, onaj dak­le, kojem vjeru­je­mo, i onda kada nas, na prim­jer, osup­ne kakvim, na prvi pogled „pret­jeran­im“ poređen­jem, stra­hom, rec­i­mo, da stvara bilo kakav mit, jer „zna“ da je nje­gov „živ­ot tek kap krvi, / Osnaže­na u kole­ban­ju“, „kap­nu­ti ili ne.“ I tada, naime, kao i uvi­jek uostalom, pjes­nik nam otkri­va sušt­inu same stvari, pokazu­je nam da u poez­i­ji zapra­vo i nije moguća laž. A kada u pjes­mi nema laži, tada nas i jed­no „pret­jer­a­no“ poređen­je može odvesti na neko neočeki­vano mjesto na kome se bez­ma­lo sve što smo nekim povodom htjeli reći po-kazu­je samo od sebe. Može nas, rec­i­mo, odvesti u jed­nu priču Milo­ra­da Pavića u kojoj se igra neka začud­na kar­taš­ka igra u kojoj igrači zalažu ono što im je naj­dragoc­jeni­je. U toj igri se dobi­ja  tako što se daru­je. Igrači su Paviće­vi savre­meni­ci, lju­di sa punim imenom i prez­i­menom. Jedan od njih zalaže zla­tan sat, dru­gi neku porodičnu relikvi­ju, a Ste­van Raičković, dobro se sjećamo, ulaže jed­nu „svo­ju pes­mu“. Učes­nik u igri je i Borislav Radović koji na opšte iščuđa­van­je ostal­ih, ulaže jed­nu rib­arsku tajnu. A kako upra­vo on tu zagonet­nu igru davan­ja i uzi­man­ja dobi­ja, on tu tajnu mora otkri­ti, pa na još veće čuđen­je ostal­ih igrača, koliko se sjećamo, baš ovako kaže: „Radi se o tome da se udi­ca navlaži krvlju iz vlasti­tog prs­ta; tada riba grize kao luda.“ Pavić je zbil­ja u smišl­jan­ju i pričan­ju priča vri­je­dio za tro­jicu, od kojih je jedan stal­no bio smrt­no ozbil­jan, dru­gi se igrao i šalio, a treći slu­tio za svetro­jicu. Slu­tio je i ovaj put nepogreši­vo i vidio ko je uistinu pjes­nik, ko je pravi majs­tor, i više od toga. Sve je čini se, znao taj Miša Pavić, i još više slu­tio, i što je naj­važni­je, volio je to i umio beskra­jno duhovi­to, preni­jeti dru­gom. Samo, čini se, nije znao ili mož­da nije htio reći da se tu zapra­vo i nije radi­lo o „krvi iz  vlasti­tog prs­ta“, nego baš o onoj „pret­jer­a­noj“ kapi koju smo mal­očas pom­in­jali. Radi se, dak­le o onom najtežem, bez koje­ga nema istin­skog, zbiljskog olakšan­ja i lakoće — radi se o tome da iza istinske, zbiljske poez­i­je, da iza poez­i­je kao zalog sto­ji sam živ­ot, i da se samo tako ritam našeg unutrašn­jeg glasa može uskla­di­ti sa skriven­im, zac­jelju­jućim rit­movi­ma svi­je­ta i sa zvjez­dan­im sati­ma, zac­jelji­vati tako i sebe i svi­jet. Nije to jedi­ni, ali je svakako pre­sud­ni razlog što čita­jući neke, nama danas najzan­imljivi­je pjes­nike, a Živo­rad Nedeljković je svakako jedan od njih, često pomišl­jamo na ono pre­sokra­tovsko to gar auto noiein esti te kai einai, na to,  jer isto je mis­li­ti i biti koje i sada, nakon toliko stol­jeća, zbil­ja zvuči dublje od sve­ga što bi mi danas umjeli reći, o čemu bi mogli i umjeli zbil­ja i istin­s­ki mis­li­ti, dak­le to mišl­jen­je živ­jeti. To danas mogu samo pjes­ni­ci, i to će, po sve­mu sudeći, i ubuduće moći zbil­ja iskuša­vati,  dak­le po-kazi­vati samo pjes­ni­ci, pa bi ta Par­menido­va misao danas mogla i tre­bala gla­siti  jer isto je pje­vati i biti. Ruku na srce, mi više i ne vjeru­je­mo oni­ma koji pišu pjesme iz kojih se vidi da bi ti lju­di sasvim lije­po mogli živ­jeti i bez toga. Izjed­nača­van­je i jed­nakost ono­ga pje­vati i biti, to živl­jen­je pje­van­ja i mišl­jen­ja, nije samo neka, da tako kaže­mo, naša mjera vjero­dos­to­jnos­ti nekog pjes­ni­ka, nužan uslov vri­jed­nos­ti i važnos­ti nje­gove poez­i­je za dru­gog; to je, kako nam se čini, zapra­vo jedi­ni izlaz iz sli­jepe ulice u koju je zašla mod­er­na poez­i­ja, mod­er­na liri­ka koja je, što se nas tiče, ono duhovno najuzbudljivi­je, najbol­je i najl­jepše, ono najviše što je pjes­nič­ka umjet­nost, i što je umjet­nost, ika­da dala. A sama ta mogućnost, sam taj pokazani izlaz na neki novi put poez­i­je, neu­pore­di­vo je važni­ji i od ovog tupavog muka koji se širi i od ove dreke koja se diže oko „skra­jnu­tosti“ poez­i­je, od ove „brige“ i pren­ema­gan­ja oko toga što, izvan uskog kru­ga posvećeni­ka i pro­fe­sion­al­nih tumača jed­va da se i gov­ori o poez­i­ji, jed­va da se i pom­in­je poez­i­ja. A i šta bi se to još važno, izvan poez­i­je same, o poez­i­ji ima­lo i mog­lo reći, a što već nije rečeno? Zar kao novu opet poteza­ti onu staru priču o upit­nos­ti društvene svrhe i util­i­tarnog smis­la poez­i­je? Kao da nemamo preča posla i kao da ona viz­i­ja „ide­alne države“ nije prošla gore nego pjes­ni­ci u njoj. Ili žal­i­ti za „zlat­nim vre­menime“ poez­i­je kojih zapra­vo nika­da nije ni bilo? (Isti­na je zapra­vo da pos­to­je vre­me­na koja je poez­i­ja pozlati­la, pomogla ljudi­ma da smis­leni­je pre­brode svo­je (istori­jsko) vri­jeme, da budu bolji nego što jesu. A i šta bi više od baš­tine, od tog pozlaćenog vre­me­na, čov­jek čov­jeku koji dolazi mogao pre-dati?) Ili ne daj bože tjerati poez­i­ju da trči tragikomičnu trku sa zabavom? Sve je to uza­lud, sva ta izvan­js­ka „briga“ za poez­i­ju. O poez­i­ji je, kao i o sve­mu dru­gom, uostalom, uglavnom, sve rečeno. Poez­i­ja, među­tim, još nije rekla svo­je. Ono iskon­sko, a uvi­jek već novo, ono najteže izre­ci­vo, ono neizre­ci­vo, što samo ona može iz-reći, a što nas se naj­dublje tiče i kada toga nis­mo svjes­ni, jer sobom nosi onu iskon­sku moć obnavl­jan­ja koju ima­ju samo biće i vri­jeme, i preko poez­i­je jezik kojim gov­o­rimo i na kojem je čita­mo; onu iskon­sku, isc­jeliteljsku moć obnavl­jan­ja koja je svi­je­tu danas potreb­na goto­vo toliko koliko i samo nje­go­vo pos­to­jan­je. Nije to nikak­vo, a pogo­to­vo ne neko olako, „opti­mističko“ pred­skazi­van­je neče­ga novog pod kapom nebeskom što bi nam mogla donijeti (samo) poez­i­ja; to je napros­to samo iskust­vo čitan­ja i poziv na posvećeno čitan­je ono­ga što poez­i­ja po-kazu­je. Lakoća sa kojom to (najteže izre­ci­vo) po-kaza­u­je Živo­rad Nedeljković, odli­ka je vrhun­skog pjes­ničkog majs­torst­va, i svrsta­va ga, uz Slo­bo­dana Blago­je­vića i Borisa A. Nova­ka, pri­je svih drugih, u red onih pjes­ni­ka, rođenih na južnosloven­skom pros­toru u dru­goj polovi­ni prošlog vije­ka, čije živo pjes­ničko dje­lo, čija poez­i­ja, po svo­joj poet­ičkoj rel­e­vant­nos­ti i poet­skoj, umjet­ničkoj  real­i­zo­vanos­ti i vri­jed­nos­ti, uve­liko prelazi granice jezi­ka na kojem je napisana.

    .….Zato, naposljetku, ono naj­važni­je. Rek­li smo, naime, podos­ta od ono­ga o čemu smo mis­lili dok smo pono­vo i sa sve većim užitkom čitali i išči­tavali Nedeljkoviće­vu poez­i­ju. Samo o onom naj­važni­jem, o lakoći nje­gov­og pje­va, o auri i sup­stan­ci­ji samo­ga poja, o samoj lakoći, goto­vo da i nis­mo gov­o­rili. I sam pjes­nik nas je ponekad navo­dio na ćutan­je o njoj, „nam­er­an da o lakoći ne progovori(m) ni reč, nego da tiši­nom telo iskušava(m).“ Ali, mi nis­mo izdržali. Sve vri­jeme smo zapra­vo, pokušava­jući sli­jedi­ti i dočarati tok, struk­tu­ru i ritam Nedeljkovićevog pjes­niko­van­ja, povrh sve­ga mis­lili  na tu lakoću i pokušavali gov­oriti o njoj, poseb­no onda kada smo nadugo i naširoko hermeneu­tič­ki raspredali o onoj kratkoj pjes­mi, jedi­noj, čini se, u kojoj te lakoće nema. Pjes­mi u kojoj, čini se, nema niče­ga osim onog najvećeg tere­ta nagomi­lanog spol­ja i iznu­tra; onog tere­ta iz kojeg nas­ta­ju i rađa­ju se riječi. Riječi koje i same zna­ju biti teret i opterećen­je; riječi koje su uvi­jek, čini se, i neki teret, uvi­jek, osim kada su beza­z­lene, (i) kada su riječi pjesme. Riječi pjesme koje su uvi­jek neko rasterećen­je i olakšan­je, ali ne i sama lakoća. Lakoća u kojoj uži­va­mo kao što svi­jet uži­va u svjet­losti. Lakoća koja je taj­na (tih) pje­sama i (te) poez­i­je, taj­na koja se čitan­jem i gone­tan­jem (tih) pje­sama može otkri­ti, ali ne i preuzeti. Taj­na koju može naslu­ti­ti svako ko čita ove pjesme, a otkri­ti samo onaj koji pažlji­vo i posvećeno, u korak prati riječ pjes­ni­ka, koji sluša­jući (ovu) poez­i­ju začu­je da mu koraci svično odz­van­ja­ju, pa mu se uči­ni da se i sam s lakoćom pro­bi­ja kroz ono neču­jno i neprobo­jno, dok se sku­pa sa pjes­nikom i nje­gov­om pjes­mom prikra­da neizre­civom, pri­b­liža­va neizv­jes­nom, hrabren i bodren i sam sve bližim i bliski­jim od-gov­orom Drugog.

                      .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…U Dobo­ju, 10.3. 2015.