Plaža nesanica

Ajtana Dreković
Lat­est posts by Ajtana Dreković (see all)

    .

    .

    Ide­al­na obala Jas­mine Topić

    .

    (Jas­mi­na Top­ić Plaža nesan­i­ca, Kul­turni cen­tar Novog Sada, 2016)

    .

    .

    .….Jas­mi­na Top­ić, pes­nikin­ja iz Panče­va, koja je ujed­no i prozni pisac i ese­jista, svo­jom novom zbirkom Plaža nesan­i­ca nas­tavl­ja niz svo­jih lirskih naraci­ja i ispovesti, određu­jući mesto u književnos­ti onog što tra­je u nama ili pro­lazi pored nas (Korču­la).

    .….Prvom pes­mom prvog cik­lusa označenog poj­mom odlas­ka (Odlazak) autor­i­ca određu­je svoj položaj, odnos­no položaj lirskog sub­jek­ta označenog pogle­dom, koji je okrenut ka obala­ma i zagledan u njih (Između obala i pogle­da). Pogled je uvek pogled čove­ka, odnos­no sam čovek. Ali šta sve obala u značen­ju pesama Jas­mine Top­ić može pred­stavl­jati? Njen položaj jeste položaj čove­ka čija je zagledanost ka obala­ma, kao bit­nom pravcu kre­tan­ja, u znaku najavl­jenog odlas­ka. Njen pogled okrenut je ka obala­ma i određen obalom.

    .….Već u toj prvoj pes­mi Jas­mi­na Top­ić, iako oseća svu nužnost odlas­ka, kra­jn­je banal­izu­je i odlazak i povratak motivom mag­ne­ta za frižider kojim se sva puto­van­ja obično završava­ju. Tako ona isključu­je značaj puto­van­ja samog po sebi, ali ujed­no naglašava­jući važnost puto­van­ja, jer puto­van­je, pre sve­ga, jeste potre­ba za promenom.

    .….Tak­va zagledanost ka obali povlači i pitan­je pozi­ci­je sa koje se obala gle­da ili bar nasluću­je, i ka kojoj će se, usko­ro, krenu­ti. S koje udal­jenos­ti se obale nasluću­ju teško je, a mož­da i nepotreb­no određi­vati. Jer to može biti jed­nos­tavno pozi­ci­ja bilo čijeg doma u trenutku potrebe za promenom. A može­mo reći i da čovek na puto­van­je polazi upra­vo iz sebe. Gov­oriti o obala­ma jed­nako je kao i gov­oriti o moru, jer nika­da nije sig­urno gde presta­je more, a počin­je obala. Ta prirod­na neo­dređenost granice obale, ali i osećan­je obale kao pros­to­ra u koji se mogu smesti­ti sve nes­ređene i neo­dređene mis­li, osećan­ja i očeki­van­ja (a koja će se, nagov­ešteno, sređi­vati pro­ce­som beležen­ja, pisan­ja) kao tak­va posluži­la je Jas­mi­ni Top­ić za lični pros­tor preispi­ti­van­ja i mogućeg iskust­va i razumevan­ja života.

    .….Olov­ka koju steže u džepu u trenutku odlas­ka, ujed­no je određu­je i kao speci­fičnog put­ni­ka. Put­ni­ka koji uoča­va svu bit­nost nenaslan­jan­ja na druge, oslan­jan­ja na sebe, ali ujed­no i važnos­ti da iza­đe iz sebe, da se ne zadrža­va u sebi iza zatvorenih pro­zo­ra (Još man­ja smrt). Put­ni­ka koji ide da bi otkrio, pron­ašao, ali i izgu­bio, oslan­ja­jući se jedi­no na olovku kao na štap, (Između obala i pogle­da). Put­ni­ka koji putu­je iz sebe, nesig­u­ran u pos­to­jan­je sve­ga ka čemu se može krenu­ti, ali uveren u potre­bu odlaska.

    .….U prvim pes­ma­ma prvog cik­lusa autor­i­ca kao da ni sama nije sig­ur­na ni u jedan od mogućih prava­ca kre­tan­ja, uz stal­nu zap­i­tanost da li novi prav­ci pronalažen­ja nužno za sobom povlače i mogućnost gubit­ka („Grozničavost“).

    .….Primet­na je i stal­na potre­ba autorice da sve razlaže na dva ele­men­ta, na dve polovine. Kod nje je sve u znaku dvo­jnos­ti: Imam svo­ju polov­inu sebe / pola propa­lo (Grozničavost); Vratiće­mo se na drugu polov­inu kreve­ta / na pro­da­ju je (Veze); Lica vam ble­da jer bez dvo­jine / nalik ste utvara­ma koje navod­no žive (U istom pravcu). Sve što pos­to­ji, u stvarnos­ti ili samo kao pojam (čovek, krevet, ličnost, živ­ot) kod Jas­mine je izgrađeno iz dve polovine, kao da je to jedi­ni način pos­to­jan­ja koji oseća, razume i priz­na­je. Ujed­no, ona nagov­eš­ta­va i povre­meno razd­va­jan­je te dve polovine kao sig­urni­ji način postojanja.

    .….Jed­na od najau­t­en­tični­jih sli­ka u cik­lusu Odlazak jeste sli­ka ante­na koje su u ravni sa crkven­im krovom i zvonikom, koju ironično razume kao poruku božanstvu da uhvati bar jedan sig­nal (U istom pravcu). Njen umet­nič­ki pos­tu­pak u ovoj strofi podrazume­va isključi­van­ja sve­ga što nije u ravni koju pos­ma­tra, jer ono što osta­je u ravni smbolično je, ali ne na način da se veru­je da to zaista neš­to znači i da nije sluča­jno. U ovoj pes­mi autor­i­ca preispitu­je i jedan neizves­tan odlazak, odlazak ka nepoz­na­toj obali s koje se ni božanst­va nisu oglasi­la bar jed­nim sig­nalom. Iz toga sle­di i ključno pitan­je Znaš li kuda nisi otišao?

    .….U cik­lusu Odlazak sve je u znaku odlas­ka, kao što je i nagov­ešteno. Trenu­tak  razmišl­jan­ja o pravci­ma i razloz­i­ma odlas­ka jeste zim­s­ki trenu­tak, odnos­no beli pejzaž. Do kra­ja zbirke čita­lac razume kako je tač­ka polas­ka uvek jed­na i ista, a svi mogući prav­ci odlas­ka jesu samo sig­urni prav­ci povrat­ka u već određeno.

    .….Jas­mi­na Top­ić nam u dru­goj pes­mi cik­lusa Na plaži metaforom pli­van­ja nagov­eš­ta­va i kra­jn­ju mogućnost svakog pokre­ta, bud­no nas opom­in­jući na kon­ačnost sve­ga. Tako je sva­ki zamah pri­likom pli­van­ja samo izno­va prikazano davl­jen­je. More je pret­n­ja, neizves­nost, a obala, koja se zan­imlji­vo naslući­vala s tačke polas­ka, sada je samo dosa­da mes­ta. Dok je kuća, odnos­no dom, mesto utvrđenog iden­tite­ta, čuvar iden­tite­ta i uspom­e­na, obala, more i leto jesu mesto sus­re­ta utvara, kako autor­i­ca gov­ori u šestoj pes­mi ovog cik­lusa. Ipak, sva poz­i­tivnost povrat­ka jeste u mogućnos­ti ponovnog odlas­ka. Kao da je odlazak bežan­je od sebe i sve­ga što jeste i što je jed­nom zau­vek utvrđeno i dato.

    .….Bilo da putu­je ka obala­ma, ili velikim gradovi­ma bez pri­laza moru, svako puto­van­je je duboko u vezi sa tačkom s koje se polazi. Ma koliko daleko da odlazi daljine su samo način da se zab­o­ravi i mesto i soba iz koje nika­da i ne izlaz­i­mo (Unutrašn­je puto­van­je).

    .….Pažlji­vo nas dovodeći do kra­ja svih svo­jih puto­van­ja, Jas­mi­na Top­ić se, u pes­mi Korču­la, lir­ično zat­vara unutar obala ostr­va na čijim plaža­ma je pre­više sati koji sto­je, unutar ostr­va čija sušti­na nije određe­na mestom, kao što ni čoveko­va sušti­na nije određe­na mesom. U tom trenutku ona se bliži osećan­ju večnos­ti. Ostr­vo je potre­ba da se odvo­ji od velikog sve­ta. S ostr­va se ne vide pute­vi, a oni vodeni ne ostavl­ja­ju tra­ga. I sve dopri­nosi tajnovi­tosti i nesig­urnos­ti pos­to­jan­ja. Njeno puto­van­je i tra­gan­je za ide­al­nom obalom završa­va se na ostrvu koje je tiho dis­a­lo svo­ju i sve sluča­jne prošlosti, pop­ut večnosti.

    .

    .

    .

    .

    .