Pod tepihom stvarnosti

Lat­est posts by Anas­tasi­ja Čupić (see all)

    .

    .

    (Vojislav Vuko­manović, Ispovest crne kuti­je, Svet stri­pa, Kragu­je­vac , 2018, 178 str.)

    .

    .….Pred nama je jed­na sveža zbir­ka, toplih stran­i­ca tek iza­šlih iz štampe, samo što priče nisu tople – hladne su kao vaz­duh u javnom toale­tu kojim autor otvara zbirku ispovešću zida. Zid u jed­nom trenutku zaključu­je da se lju­di naj­gore pon­aša­ju kada mis­le da ih niko ne gle­da; ali šta ako su  oni mož­da baš tada ono što zaista jesu?

    .….Svo­jom prvom zbirkom kratk­ih priča pod nazivom „Ispovest crne kuti­je” pred­stavl­ja nam se Vojislav Vuko­manović, mla­di pisac iz Kragu­jev­ca. Sa nje­gov­im radovi­ma čita­lač­ka pub­li­ka se mogla sresti na por­talu blacksheep.rs,  gde je objavl­je­na i  jed­na od priča koja je ušla u ovu zbirku. Knji­ga se sas­to­ji od trideset među­sob­no nepovezanih  kratk­ih priča.

    .….Ovo su priče onih sa koji­ma se sudaramo u žur­bi na pešačkim prelaz­i­ma, pored kojih  neka­da sed­i­mo u grad­skom pre­vozu, koji sto­je ispred nas u redu za kasom u super­mar­ke­tu. Naš pisac baca svet­lo na mračne podrume u koje se ne zalazi,  dajući reč oni­ma o koji­ma se ćuti, na čiji pomen se odmahu­je glavom, oni­ma koje viđamo na ves­ti­ma, o koji­ma ponekad neš­to čuje­mo, ali nam osta­ju dale­ki, apstrak­t­ni kao ilus­tracije za primere kako ne tre­ba.  Čest motiv je nes­rećno det­injst­vo koje sa sobom povlači i  motive raskalašne devo­jke (bila ona sred­njoškol­ka, pros­ti­tut­ka ili porno-glu­mi­ca), konzu­maci­je alko­ho­la i narkoti­ka, kao i motiv nasil­ja. Ove teme su danas zas­tu­pljene više nego ikad pre: medi­ji sko­ro svakod­nevno ukazu­ju na ove prob­leme,  navodeći razne sta­tis­tičke podatke i bro­jke. Pros­tim cifra­ma sa nead­ek­vat­nom frekven­ci­jom za bub­ne opne slušao­ca, pisac navlači kožu, cemen­ti­ra pršl­jen­ove i upumpa­va im galon krvi, ne bi li nas pro­go­nile kao kakvi zom­bi­ji iz postapokalip­tičnih filmova.

     .….Porod­i­ca je vrlo važ­na za razvoj pojed­in­ca i zato njen­im uruša­van­jem pati celo društ­vo. Ovde su likovi mahom lišeni takve vrste ljubavi, na šta autor svo­jim delom skreće pažn­ju.  Jed­na od njih je i Mil­i­ca iz priče Povezi me. Mil­i­ca nam kaže da je nje­na maj­ka  „devo­j­ka za provod”. Izdrža­vane su od strane majčinog „menadžera”. Iz ćerkine priče saz­na­je­mo o blud­nom načinu živ­ota majke, čiji je Mil­i­ca sve­dok svako­ga dana. Odnos sa majkom,  koja je uz to često pod dejstvom narkoti­ka,  daleko je  od prirodnog i zdravog. Kada maj­ka trag­ično skonča, naša junakin­ja će osta­ti pre­pušte­na samoj sebi, a nje­na budućnost je nagov­ešte­na izjavom da će od sutra krenu­ti istim putem. Prelazeći iz jedne priče u drugu, čini nam se da luta­mo grad­skim uli­ca­ma i zavlači­mo se u zabačene delove gra­da,  kafane, škole, zgrade, kla­dion­ice, skučene stanove, zatvore, bol­ničke sobe,  pa čak i javni WC.  Tamo ispovesti počin­ju izne­na­da;  jed­nos­tavnom i neopterećenom naraci­jom pripove­da se  o zam­ršen­im živ­o­ti­ma i trag­ičn­im sud­bi­na­ma.  Pitko za čitan­je, ali teško za gutan­je.  Žrtve sop­stvenih izb­o­ra  zaglavl­jene su u vrzi­nom kolu poro­ka koje se preki­da jedi­no smrću.

    .….Ono što se može primeti­ti kod auto­ra je dar za stvaran­je liko­va i nji­hovih ličnih istori­ja i sud­bi­na, ali i str­pljen­je i pažn­ja sa kojom je ovaj mla­di pisac pos­ma­trao i osluški­vao oko sebe. Shod­no vre­meni­ma u koji­ma je sve, čini se, naopako, prl­javšti­na i mulj ispli­vava­ju na površinu,  preteći  da proguta­ju i ono malo čis­tote i nevi­nos­ti  što je osta­lo. Sve je izvrgnu­to ruglu.

    .….Tako baj­ka o Crvenkapi popri­ma novi oblik. Ljup­ka devo­jči­ca zamen­je­na je po sve­mu neu­zornom devo­jkom sa crven­im kačke­tom na glavi.  Tu je i luck­as­ta, ali u isto vreme gor­ka priča pijanog Deda Mraza na krovu jedne kuće. Nema irvasa i pat­ul­ja­ka,  pa tako ni toplog prazničnog duha.  Baba Mraz­i­ca radi na kineskoj pijaci, a naš Deda Mraz odlazi u kafanu,  ostavl­ja­jući decu bez pok­lona. Svi pam­ti­mo i bajku o haj­duku koji oti­ma od bogatih kako bi dao siro­mašn­i­ma, pa tako otac džeparoš,  koji krade novčanike u grad­skom pre­vozu ne bi li prehranio sebe i sina,  popri­ma lik Robi­na Huda u oči­ma svo­ga dete­ta. Nove “hero­ine” i novi “hero­ji” za novo doba obliko­vaće decu u ljude čije će se sud­bine nalaz­i­ti na strani­ca­ma neke nove zbirke.

    .….Po zak­la­pan­ju posled­nje stran­ice knjige, osta­je gorak ukus u usti­ma i mno­go  pitan­ja koja čeka­ju na odgov­ore. Priče su napisane 2012. godine, ali se autor ohrabrio da ih podeli sa sve­tom tek sada,  tako da sam sig­ur­na da crna kuti­ja ima još mno­go toga da nam kaže i da ovo nije sve.

    .

    .

    .

    .

    .