Poetska tetralogija Zvonka Karanovića

Milenković Milica
Lat­est posts by Milenković Mil­i­ca (see all)

     

    .

    (Zvonko Kara­nović: Iza zapal­jene šume, LOM, Beograd, 2018; Zlat­no doba, LOM, Beograd, 2015; Kavezi, LOM, Beograd, 2013; Mesečari na izle­tu, LOM, Beograd, 2012)

    .

    .

    .….Zbir­ka pesama Iza zapal­jene šume Zvon­ka Kara­novića koja je objavl­je­na 2018. godine pred­stavl­ja četvr­tu knjigu poet­ske eksper­i­men­talne tetralogi­je u kojoj se kao prethod­ni naslovi javl­ja­ju: Mesečari na izle­tu (2012), Kavezi (2013) i Zlat­no doba (2015). Iz knjige u knjigu, mada sa većom pau­zom između treće i završne, četvrte, pes­nik Kara­nović men­ja for­mu, struk­tu­ru i kon­cept svo­jih dela: Mesečari na izle­tu je zbir­ka pesama u prozi, Kavezi su svo­jevrsni poet­s­ki roman, Zlat­no doba i Iza zapal­jene šume knjige u koji­ma se ili prepliću pesme i prozni pasaži, ili smen­ju­ju rodne per­spek­tive iz kojih lirs­ki sub­jekat pro­go­vara. Sve ovo, u prvi mah, čini intri­g­ant­nim opus koji se sada pred čitaoci­ma pojavlju­je u jed­noj simetričnoj, četvor­ougaonoj celovi­tosti, provo­ci­ra­jući dva moguća nači­na čitan­ja: prvo lin­earno, sekven­ciono, zas­no­vano na hronološkoj određenos­ti naslo­va, i dru­go, nelin­earno, u kojem bi sva­ka knji­ga zauzela svo­je mesto u pažn­ji čitao­ca ono­liko koliko odgo­vara nje­gov­om lit­er­arnom sen­z­i­bilite­tu. Prvo čitan­je znači­lo bi postavl­jan­je svake zbirke u određeni kon­tekst cele tetralogi­je, a dru­go, man­je zahtevno, znači­lo bi dekon­struk­ci­ju četvor­ougla i čitan­je zbir­ki u nji­hovim her­metičkim kon­tek­stu­al­nim kružni­ca­ma bez uspostavl­jan­ja veze sa temama i ide­ja­ma prethod­nih ili poton­jih knji­ga iz tetre. Izabravši bilo koji od ova dva nači­na čitan­ja, čita­lac neće načini­ti grešku ni pre­ma sebi ni pre­ma knjiga­ma, iako je prvo daleko zahtevni­je, jer provo­ci­ra na anal­i­tičko-sin­tetič­ki prist­up proči­tanom, na tra­gan­je za motivsko-tem­atskim i ide­jn­im kore­spo­den­ci­ja­ma i difer­en­ci­jaci­ja­ma sa cil­jem otkri­van­ja jedne sveobuh­vatne poruke dela.

    .….Kada kaže­mo da sva­ka knji­ga iz ove tetralogi­je pred­stavl­ja svo­jevrsnu kružnicu, pre sve­ga mis­limo na pos­tu­pak kojim se pes­nik Kara­nović služi u kom­pozi­ci­ji: sem četvrte zbirke Iza zapal­jene šume, prethod­ne tri otvara­ju se i zat­vara­ju istim motivsko-tem­atskim sprega­ma – u zbir­ci Mesečari na izle­tu u pitan­ju su prva pes­ma „U hotel­skoj sobi” i četrde­set i prva, posled­n­ja, „Demoni u bor­delu”, povezane odno­som lirskog sub­jek­ta, majke i strip­tizete, tele­fon­skim raz­gov­orom i aurom nadrealnog; u Kavez­i­ma to su „Pro­log (Oblaci, disko-igrači)” i „Epi­log (Lju­di u auto­mo­bil­i­ma)” povezani raz­gov­orom Žico­l­ikog i Pti­co­l­ike, u kojem se pon­avl­ja rečeni­ca o odlasku u berlin­s­ki hotel; u Zlat­nom dobu biće to „Izlaz” – „Soba odje­ka” i „Ulaz” – „Diva”, izlaz iz stvarnos­ti i ulazak u Insti­tut gde „Ulaz” na kra­ju knjige ini­ci­ra čitan­je unazad, čineći od kra­ja knjige njen poče­tak; u zbir­ci Iza zapal­jene šume to je motiv četvrt­ka u prvoj i posled­njoj pes­mi, iako je ova knji­ga po pitan­ju zamišl­jenog kru­ga čitan­ja najflek­si­bil­ni­ja i ima najs­ta­tični­ji kraj.

    .….Kada su u pitan­ju pozi­ci­je lirskog sub­jek­ta i nači­ni na koji su ispisane pesme, smen­ji­van­jem rod­nih per­spek­ti­va u zbir­ci Iza zapal­jene šume pes­nik čini isko­rak iz prethod­nih nači­na pevan­ja i dom­i­naci­je muškog lirskog sub­jek­ta, stavl­ja­jući sada u istu ravan muškar­ca i ženu koji su svakako najravno­pravni­je sta­jali jed­no uz dru­go u Kavez­i­ma, mada je za lirskog sub­jek­ta ovih knji­ga žena kao tak­va (bilo da je ona maj­ka, supru­ga, med­i­cin­s­ka ses­tra, strip­tize­ta ili Ani­ma) uvek nekak­vo udal­jeno biće, sa kojim se ne može uspostavi­ti jas­na veza i konkre­tan emo­tivni odnos. Iz minus-pris­ust­va ovakvog odnosa muškar­ca i žene, iz neuh­vatljivosti onog dru­gog, iz ponuđenog, ali ne i uze­tog, na kra­ju iz prvog odnosa majke i sina, nar­a­tiv­na psi­hološ­ka ravan dovešće do toga da u liku muškar­ca koji ne dolazi u hotel u kojem ga čeka­ju dve žene, u zbir­ci Iza zapal­jene šume, pron­ađe­mo muškar­ca, lirskog sub­jek­ta iz prethod­ne tri knjige. Okrenu­ta leđa solarnom sim­bolu i cen­tripetal­noj sili, odbi­jan­je ljubavi („ljubav je iluz­i­ja”), uvući će sub­jekat u dru­go lice Prirode, njen dualitet, lunar­nu silu kao sponu sa kos­mo­som, silu opi­ju­ma, izazi­van­ja sna i podsves­nih rađan­ja psi­hodeličnih atmos­fera: „Bio je sklon maš­tan­ju nego radu, oprav­dan­ji­ma nego borbi./ San­jareći, stvarao je sve­tove, ali to mu nije poma­ga­lo da se otrgne oseća­ju promašenosti./ Čini­lo mu se da je neko odoz­go, iz svemi­ra, spus­tio cre­vo iz koga neprestano izlazi uspavlju­jući gas.” („Izlet”, Mesečari na izle­tu). Taj gas će u trećoj knjizi Zlat­no doba biti moti­vaci­ja za smeš­tan­je na psi­hi­ja­tri­jsku kliniku (Insti­tut): „Bio je to san, koš­mar, gušen­je, dugo­tra­jno gušenje/ oti­man­je vaz­duha, naiz­gled ispovest čove­ka užasnutog/ pred smrću, sapletenog u trenutku kada je zamahnuo/ pre­ma dubi­ni, nje­gov izbezuml­jen pogled, njegove/ isko­lačene oči dok pada u glu­vu tišinu, u mrak.” („Soba odje­ka”, Zlat­no doba). Ovako isko­rišćeni motivi gasa i gušen­ja u citi­ran­im sti­hovi­ma ini­ci­ra­ju prikaz sve­ta kao gasne komore i kon­cen­tra­cionog logo­ra što je hipotetičkim rukopi­som Zapisi iz srećnog doma (naslov analo­gan Zapisi­ma iz mrtvog doma F. M. Dos­to­jevskog) u Kavez­i­ma blisko temi rop­st­va i slo­bode. Kara­novićeve „per­sone” oslobađa­ju sebe time što izlaze iz stvarnog sve­ta, odlazeći u pros­tor koji je granični pros­tor između stvarnos­ti i nadrealnog – na primer psi­hi­ja­tri­js­ka ustano­va – kao „beli pros­tor“, čist mater­i­jal­ni pros­tor na čijim brisan­im obrisi­ma holo­gramske pro­jek­ci­je moz­ga (svesne ili podsvesne) dobi­ja­ju svo­ja puna značen­ja. Sa druge strane, za muškar­ca kao sub­jek­ta, poten­ci­jal­no oslobađan­je dolazi i kroz ženu, koja kao Pti­co­l­i­ka čini par (kavez) sa Žico­l­ikim, ili pak na višem nivou u otkri­van­ju Ani­me on dostiže poseb­no iskust­vo iden­tite­ta. Analog­no ovome, motiv hotela u ovoj poez­i­ji, viđen od strane nek­ih kri­tičara kao mesto slo­bode, potvrđu­je svo­je značen­je u svakoj od tri knjige u koji­ma se pom­in­je; tačni­je u Mesečari­ma na izle­tu prva pes­ma poten­ci­ra hotel kao glavni pros­tor, takav je slučaj i sa Kavez­i­ma, a u posled­njoj pes­mi zbirke Iza zapal­jene šume hotel ne ispun­ja­va svo­ju svrhu, jer se čovek koga čeka­ju žene ne pojavljuje.

    .….Vrlo blizak Tomasovom kon­cep­tu jun­govskog sagle­da­van­ja sve­ta iz Bel­og hotela, osećan­ju svet­skog bola („zapal­je­na šuma”), raspolućenos­ti ličnos­ti, arhetipu i sim­boli­ma, ini­ci­jaci­ji (ili bar pokuša­ju ini­ci­jaci­je) kroz rit­u­al (ples disko-igrača ili strip­tiz), te sja­jnoj indi­vid­uaci­ji koja i kada se deša­va u nadreal­nim pros­tori­ma briše mogućnost pos­to­jan­ja izgubljenog iden­tite­ta, pes­nik Zvonko Kara­nović svo­ju poez­i­ju tetralogi­je nudi čitaoci­ma pop­ut atropin­skih kapi za širen­je zeni­ca i nov pogled na svet, čiji je odraz ili dru­go lice, makar u ovim knjiga­ma, satkan od plas­tike, plas­telina, želati­naste i lep­ljive mase, pro­laznos­ti, usaml­jenos­ti, mra­ka i smr­ti. Veru­jući, ipak, u moć Poez­i­je – ona je uz pes­nič­ki lik Žaka vrlo živa i glav­na tema ovih knji­ga – čitaoci­ma je ostavl­je­na mogućnost posebnog iskust­va uran­jan­ja u dru­gači­ji, ino­v­a­ti­van i orig­i­nalan pes­nič­ki svet, koji i stil­s­ki, dinamičn­im smen­ji­van­jem poet­skog i nar­a­tivnog izraza u Mesečari­ma, Kavez­i­ma i Iza zapal­jene šume, te odličnom rit­mičkom orga­ni­zaci­jom sti­ha u Zlat­nom dobu, sve­doči o posvećenos­ti pes­ni­ka i preg­nant­nom radu na knjiga­ma koje su pred nama kao jedan nov primer oneo­bičenog,  mogućeg i vrednog u savre­menoj srp­skoj poeziji.

    .

    .

    .

    .

    .

    .