Pogled trupina

Danica B. Đokić
Lat­est posts by Dan­i­ca B. Đok­ić (see all)

    .

    .

     

    (Anal­iza pozi­ci­je lirskog sub­jek­ta u zbir­ci Uto­pljene duše Vladisla­va Petkovića Disa)

    .

     

    Uvod. Lirs­ki sub­jekat. Vizije.

    .

    .

    .…..Odak­le nas to Dis pos­ma­tra? Iz koje stvarnos­ti, sa koje ravni, iz koje per­spek­tive? Čije su te oči koje gleda­ju prit­om u nas i uporno nas prate pogle­dom? Odak­le se sve to lirs­ki sub­jekt javl­ja i kome se obraća, kuda stre­mi, ko mu se pri­b­liža­va? Koji su svi hor­i­zon­ti sa koji­ma nas sus­reće u svom pes­ničkom svetu?

    .…..Sa čime se to pes­nik sus­re­tao i u koje daljine je bio zagledan, ko ga sve poho­di u noćn­im viz­i­ja­ma, gde se nalazi dok nam se obraća glasom pro­ro­ka? Koje su to oči koje se naziru iz svakog sti­ha, iz svih uglo­va, uporno zagledane u nje­ga; u nas? Najzad, čiji su pogle­di koji neprestano motre sa svih strana i u koga tako gle­da mrt­vo i prazno oko nirvane?

    .…..Ira­cionalne i somnab­ulne viz­ije suštin­s­ka su pot­ka Dis­ove poez­i­je. One sežu u nesh­vatljive ponore i teško je prati­ti nji­hovu putan­ju. Svakako su dvos­merne i to kre­tan­je lirskog sub­jek­ta može­mo podeli­ti u dve jas­no izd­vo­jene celine: jed­nu kojom pes­nik kreće nadole, u zaum­no, nok­turno, hton­sko, i koju može­mo okarak­ter­isati kao katabazu. Pop­ut drevnih kos­mogo­ni­ja, i ovde se rođen­je pos­ma­tra kao silazak, kao pad iz viših u niže egsis­ten­ci­jalne sfere (Deretić, 963) i osnov­na emo­cional­na pot­ka tom pri­likom jeste svo­jevrsni antag­on­i­zam, nepri­jat­nost i odrođenost. Nasuprot tome imamo još jed­nu putan­ju lirskog sub­jek­ta: onu koja vodi gore, u solarno, kreće se dinamično, opti­mistično, goto­vo agre­sivno, te ćemo je naz­vati anabazom.

    .…..Te dve lin­i­je kre­tan­ja svakako nisu i jedine: napro­tiv, kroz pesme cik­lusa “Uto­pljene duše” mi može­mo jas­no prati­ti svo­jevrsno mean­dri­ran­je lirskog sub­jek­ta, nje­go­vo lutan­je i ras­plin­ja­van­je pretežno ka unutarn­jem, duboko i bol­no ličnom, ili pak svači­jem i svevre­menom. Nasuprot tome, primet­no je da sva kre­tan­ja koja na sebe pre­duz­i­ma lirs­ki sub­jekat osta­ju u sen­ci svo­jevrsnog kre­tan­ja tvari, mater­i­je, ka samom pes­niku. Nje­go­va pasivnost dom­i­nant­na je u zbir­ci “Uto­pljene duše”, za raz­liku od aktivne pozi­cioni­ra­nos­ti u tem­ats­ki pot­puno dru­gači­joj zbir­ci “Mi čekamo cara”. Stiče se uti­sak da je osnov­na poza lirskog sub­jek­ta svo­jevrsna očuđenost i zagledanost u daljine, poza sta­tičnog pos­ma­trača pred čijim se začuđen­im pogle­dom ukazu­ju naj­neo­bični­je zagrob­ne viz­ije, mesi­jan­s­ka pozi­ci­ja vizionara i pro­ro­ka. Kao u drevn­im mitovi­ma o postanku sve­ta, fiz­ič­ka (ali nikako i duhov­na) inert­nost lirskog sub­jek­ta na taj način goto­vo posta­je “sim­bol čovekove sputanos­ti živ­o­tom, zako­vanos­ti za zemlju” (Deretić, 963) koja je tem­ats­ki uobliče­na u “Tam­ni­ci”. Pasivnost nipoš­to nije i znak mal­o­dušnos­ti, odus­ta­jan­ja; napro­tiv, u ovoj pozi­ci­ji lirs­ki sub­jekt izuzetno je napreg­nut, napet; ona nosi goto­vo dram­s­ki naboj, vodi pes­mu ka svom misaonom vrhun­cu i potom kra­ju. Dis­o­va tran­sce­den­tal­na poez­i­ja sva je u tom napreg­nu­tom kre­tan­ju ka misaonom vrhun­cu i ishodiš­tu, u istraži­van­ju i intro­spek­tivnom posmatranju.

    .

    .

    Katabaza. Silazak u snovno.

    .

    .…..Odavno je zaključeno da je Dis pes­nik smr­ti i snovnog. Snovi i smrt u sprezi su, Hip­nos i Tanatos egzi­s­ti­ra­ju para­lel­no i nje­gove somnab­ulne viz­ije goto­vo po prav­ilu su vezane za motiv smr­ti, pokro­va, mrtve drage, ras­padan­ja, truleži, gro­ba (rake). Sva pes­niko­va kre­tan­ja tom pri­likom su zapra­vo hod, bal­an­sir­an­je, goto­vo peli­v­an­s­ki pokuša­ji snalažen­ja u mraku; sti­hovi jas­no ukazu­ju na nes­nađenost i nepripadanje:

    Pa kuda idem, da li idem, je l opsena?

    Ko me goni, koga nosim, pre i sada? (Dis, 16)

    .…..Pros­tor­na i vre­men­ska dezori­jen­ti­sanost i besciljno lutan­je osnovno je osećan­je čove­ka koji se još uvek nalazi u lim­i­nal­noj pozi­ci­ji između sna i jave i luta tim neparcelisan­im zaum­n­im prostorima.

    .…..Dezoti­jen­ti­sanost je i osnovno osećan­je čove­ka koji je doživeo ontološ­ki pad iz smis­la u besmisao, sa zvez­da na tvr­du zemlju, tem­ati­zo­van u uvod­noj pes­mi zbirke, glaso­vi­toj “Tam­ni­ci”. Pad sa “nevinih dalji­na”, bez vol­je, ukazu­ju na pasivno trpljen­je živ­ota, ali vezu sa onos­tran­im biti­san­jem lirs­ki sub­jekat i dal­je ost­varu­je u snovnom, putem zvez­da, koje su “nevi­no vezane za san moje glave” (Dis, 9). Rezig­ni­ran, “zako­van za zemlju”, on egzi­s­ti­ra a ne živi, sta­tičan, inter­tan. Među­tim, ovenčan snovi­ma, pop­ut božanst­va, oko nje­ga se deša­va neverovat­no kre­tan­je prirode, gov­or šuma, moćni i mist­ični pozivi i pogle­di iz daljine, iz dubine.

    .…..Vra­ti­mo se na sve Dis­ove silaske u dubine, u nebiće. U “Pes­mi” nailaz­i­mo na još čud­ni­ji, doduše spori­ji od pada, silazak u grob­nicu dana. Pra­ti­mo pes­ni­ka kako se spuš­ta kroz uspomene, zab­o­rav, i pos­ma­tramo nje­govu goto­vo mit­sku katabazu u more od pepela pod pokrovom vre­me­na. Pokrov je važan motiv Dis­ove poez­i­je i pred­stavl­ja ini­ci­jaci­js­ki trenu­tak prelas­ka iz sve­tovnog u onos­tra­no, iz solarnog u hton­sko, iz svakod­nevnog u zagrob­no. Ova lim­i­nal­na pozi­ci­ja nosi sa sobom veli­ki mit­s­ki poten­ci­jal, ran­ji­va je, opas­na, i pred­stavl­ja mesto sus­re­ta sa nečis­tim sil­a­ma. U poez­i­ji srpske mod­erne, pokrov je, napro­tiv, onaj Pan­durovićev “silazak s uma u sja­jan dan”, ono pomereno i izmešteno osećan­je silas­ka kao tri­jum­fa, ili makar ute­he. Pokrov je pro­fil­isan i u zna­meni­toj pes­mi “Uto­pljene duše” gde se iza sivih magli koje pod­seća­ju na obrise dalek­ih obala poma­l­ja moć­na viz­i­ja pokro­va — velikog, pros­tra­nog, bel­og, “pod kojim leže uto­pljene duše”. (Dis, 44)

    .…..Postavl­ja se pitan­je šta Dis postiže izmeš­ta­jući svog lirskog juna­ka u pro­s­tore ispod pokro­va, ispod međe, ispod ovosve­tovnog. Ako izuzmemo prvo­bit­ni pad na zemlju i u živ­ot tem­ati­zo­van u “Tam­ni­ci”, nama se čini verovat­nim da se ovaj silazak doživl­ja­va kao oslobađan­je, vraćan­je aut­en­tičnom, praiskon­skom, i da se u ovim htoničn­im pros­tori­ma lirs­ki sub­jekat oseća zaštićen­im i slo­bod­nim. Viz­ije koje prit­om doživl­ja­va vred­nos­no su visoko kval­i­fiko­vane. Osim toga, ovi pros­tori izvori su pes­ničke inspiraci­je i on nam tom pri­likom saopš­ta­va: “I moja se miso budi, al’ ko mis’o pes­niko­va”. (Dis, 19) Kao da su sfere ispod i iznad tla, dubine i visine, jedi­no još dos­to­jne života.

    .

    ,

    Anabaza. Uspravni život.

    .

    .…..Ima kod našeg pes­ni­ka i ovosve­tovnog, dnevnog, uspravnog, ima i streml­jen­ja, i solarnog prin­ci­pa (ali ne nasuprot hton­skom, već kao nje­gov sas­tavni deo). Uspen­je lirskog sub­jek­ta real­izu­je se kao sus­ret sa duša­ma mrtvih i zagrob­n­im sve­tom kome se stre­mi. U pes­mi posvećenoj pre­minu­lom književniku Janku Veseli­noviću pes­nik se na uzdizan­je odluču­je kako bi našao “mesto gde stanu­je sreća” (Dis, 20) i gde ga, svakako već u skladu sa Dis­ovom poet­ikom, sačeku­je razočaranje.

    .…..U pes­mi “Jutarn­ja idi­la”, dok pos­ma­tra oblake posle olu­je, pes­nik im se u snovi­ma pri­b­liža­va i odlazi na nebo, gde pris­ustvu­je raskošnom umi­ran­ju vasione:

    Naglo odoh k nji­ma. Tamo videh kako

    Zalaze sva bića, i propast ih nosi;

    Videh da se gasi i svet­lost i pak’o,

    Neku mut­nu stvar da maše i kosi. 

    .…..gApokalip­tič­na viz­i­ja smr­ti vasione pos­ma­tra se za trenu­tak iz ptiči­je per­spek­tive, dok se pes­nik ne probu­di; među­tim, u nas­tavku pesme rad­n­ja se i dal­je odvi­ja na nebeskim visi­na­ma a pes­nik im sve­doči zadi­vl­jen i radostan.

    .…..Tre­ba pomenu­ti da je lirs­ki sub­jekat u ovakvim pes­ma­ma po prav­ilu akti­van, on delu­je i aktivno učestvu­je u sve­tu i živ­o­tu. Aktivni prin­cip svakako nije nužno i pokret nav­iše, ali podrazume­va makar pogled nav­iše, pop­ut pesme “Him­na”, anti­himnične u svo­joj osnovi, u kojoj pes­nik pozi­va u imper­a­tivu saput­nicu da se odvaži da zagazi u baru živ­ota i “živi međ ljud­ma u muzi­ci blu­da!” (Dis, 22). Među­tim, kao da se pes­nik pri­jat­ni­je oseća dok sto­ji ili pak silazi, kao da se nesig­urn­im korakom pen­je ili kreće. Sve što se deša­va oko nje­ga i u nje­mu veličanstveno je i pes­nik ga radi­je pos­ma­tra odoz­do, zagledan i začuđen, sluteći smrt i radu­jući joj se.

    .

    .

    Sta­tični lirs­ki sub­jekat; pes­nik — prorok

    .

    .…..Kre­tan­je ka gore, ka nebes­i­ma, streml­jen­je nebeskom i solarnom tem­ati­zo­vano je mahom u pes­ma­ma iz zbirke “Mi čekamo cara”, patri­ot­sko opre­del­jene i aktivno usmerene ka slavl­jen­ju kolek­tivnog. U “Utpol­jen­im duša­ma” kre­tan­ja lirskog sub­jek­ta lim­i­ti­rana su, budući da se pes­nik aktivno služi intro­spekci­jom ili pak začuđeno pos­ma­tra svet i živ­ot u kome aktivno ne učestvu­je. Tran­sce­dent­na Dis­o­va poez­i­ja okrenu­ta je ovde onos­tra­nom, slut­n­ja­ma, snovi­ma. Lirs­ki sub­jekat se u veći­ni pesama zbirke nalazi u onom istom položa­ju u kome se našao u uvod­noj “Tam­ni­ci”: dočekan na tvr­doj zemlji posle pada, kao da se još nije pridi­gao, kao da se još nalazi u defanzivnom položa­ju, začuđen, nes­nađen, dezori­jen­ti­san. Ta neo­bič­na per­spek­ti­va mu omoguću­je poseb­ni ugao gledan­ja ali i samim tim pose­ban, goto­vo deči­ji i deči­je iskren vred­nos­ni sud, kao i cen­tral­nu pozi­ci­ju mesi­jan­skog karak­tera. Oda­tle lirs­ki sub­jekat sve­doči ogrom­nom i beskra­jnom kre­tan­ju, hodu, okre­tan­ju, pri­b­liža­van­ju, i na kra­ju — pogled­i­ma. Kao da se čita­va priro­da jed­nim goto­vo neču­jn­im glisan­dom kreće ka nje­mu i oko nje­ga, dok on pop­ut pes­ni­ka vizionara, ukle­tog pes­ni­ka, sve­doči tom nemom, goto­vo neču­jnom klizan­ju u nesvesno.

    .…..Pes­nik — pro­rok još se u uvod­noj pes­mi pozi­cioni­ra kao neko ko pasivno “trpi” živ­ot, “zako­van za zemlju” (Dis, 10), bez svo­je vol­je i bez mogućnos­ti kon­t­role nad njim. Okrunisan mesi­jan­skim “vencem sno­va” (isto, 10) pes­nik još uvek ne doživl­ja­va pri­lažen­je, već samo odlažen­je zvez­da, prvo­bit­nih ide­ala. Ono što on počin­je da oseća jeste dis­an­je noći, gov­or šuma i glas tiši­na, i pogled oči­ju koje se odnekud sa visi­na poma­l­ja­ju kroz trave, kroz priro­du, i koje će se kao lajt­mo­tiv pojavlji­vati kroz čitavu zbirku. Ova ani­mistič­ka sli­ka sjed­in­jen­ja lirskog sub­jek­ta sa duhom i dahom prirode dovo­di do eksta­tičnih pes­ničk­ih sli­ka iz kojih prove­ja­va mist­i­cizam, koji će dati ton čitavoj zbir­ci. U duhu ani­miz­ma pes­nik će jesen­ju priro­du opisati pop­ut mitske paganske bogin­je: “kroz priro­du, preko drva, ružno jesen ide” (Dis, 71), ili neo­bičn­im pes­ničkim slika­ma: “kroz tamu ide, mili sumagli­ca, vla­ga hlad­na”; (Dis, 74) Pri­laze mu, kao bogu na istinu, i dani, i prošlost, i priro­da; na nje­ga i sve nje­go­vo se spuš­ta i silazi sam­rt, opkol­ja­va ga;

    .…..Intere­sant­no je prit­om da sve to što se pri­b­liža­va pes­niku nikako nije telesno, antropo­mor­fi­zo­vano, već eter­ično, praćeno audi­tivn­im sen­zaci­ja­ma koje izazi­va­ju jezu i uzne­miru­juće slut­nje onos­tra­nog. U pes­mi “Ogleda­lo” lirs­ki sub­jekt čuje koračan­je “senke tišine i nejas­na mira” da bi potom ose­tio “dodir tru­log ogr­tača”, koji sug­er­iše onaj isti pokrov koji deli biće od nebića. (Dis, 25) Pes­niko­va fiz­ič­ka pasivnost nikako ne znači i nje­govu misaonu sta­tičnost, napro­tiv, sva čula su napreg­nu­ta i sva rad­n­ja odvi­ja se na planu audi­tivnih i vizuel­nih sen­zaci­ja. Pes­nik nas­tu­pa iz svo­jevrsne esha­tološke pozi­ci­je, slu­ti apokalip­su, ima viz­ije stradan­ja, smr­ti, ras­padan­ja i truleži, nebeskih okrša­ja. Ova per­spek­ti­va, dak­le, nikako nije pes­nič­ki jalo­va, oslon­je­na na pos­ma­tran­je i kon­sta­to­van­je. To je najbol­je ilus­trovano u “Prvoj zvez­di”, u sti­hovi­ma u koji­ma pes­nik opisu­je kako mu pri­lazi “hod jesen­jih dana i dah tužnih obam­r­lih čari”:

    I dok zeml­ja mirno pri­ma cveće

    Kao vaz­duh umr­le cvrkute,

    Moja mis’o lagano se kreće

    Kroz grobove u mrtve minute. (Dis, 35)

    .…..U ovoj sta­tičnoj sli­ci ono što se kreće jeste misao lirskog sub­jek­ta, koja ide u prošlost, daljine i dubine sećan­ja, u zagrob­ni svet mrtvih, u eter­ične pro­s­tore nalik na antič­ki aetas aura, goto­vo pro­roč­ki poima pro­s­tore i dimen­z­i­je, nad­moćno i vizionars­ki ih obi­lazi i pod­nosi nam glas­nič­ki izveš­taj o svo­jim pohodima.

    .…..Već u gore nave­de­noj pes­mi pes­ni­ka prodor­no pos­ma­tra­ju mrtvi. Među­tim, eufonično pri­lažen­je smr­ti i umr­lih u jatu, hor­dama, apokalip­tičn­im zagrob­n­im svi­ta­ma, u esha­tološkim pes­ničkim slika­ma “Nir­vane”, pred­stavl­ja­ju vrhunac ove htonične ekstaze i, po našem mišl­jen­ju, čitave Dis­ove poez­i­je. Pasiv­na pozi­ci­ja lirskog sub­jek­ta jed­i­na je moguća i jed­i­na ost­vari­va, kako bi se doživelo i na pravi način pred­stavi­lo umi­ran­je vasione i somnab­ulne viz­ije. Kada bi bilo dru­gači­je, kada bis­mo pogibi­ju zra­ka i glaso­vi­ti dolazak nir­vane pos­ma­trali iz aktivne pozi­ci­je sude­lo­van­ja, onda ne bi mogli razumeti čitavu pes­mu u ključu žrtvo­van­ja, goto­vo u mit­skom ključu čove­ka koji je počinio iskon­s­ki prvo­bit­ni greh, potom bačen u živ­ot, a onda i žrtvo­van kao u drevn­im kos­mogo­nisjkim mitovima:

    Noćas su me pohodili mrtvi,

    Nova grobl­ja i vekovi stari,

    Pri­lazili k meni kao žrtvi,

    Kao boji pro­laznos­ti stvari. (Dis, 80)

    .…..Dolazak nir­vane pred­stavl­jen je kroz lajt­mo­tiv oči­ju, onih istih koje odasvud pos­ma­tra­ju, uporno i prodor­no, sluteći smrt i nes­reću. Pogled, iako mrtav i prazan, prvi put dobi­ja fiz­ičku težinu kame­na koji pri­tiska, guši i satire budućnost u jed­noj, goto­vo klaus­tro­fo­bičnoj, teskob­noj atmos­feri sve većeg nadi­ran­ja smrti.

    .…..Iste ove oči pogledaće još jed­nom pes­ni­ka u snu, iz cveća, kao sa odra, ili pak sa onih prvo­bit­nih visi­na sa kojih je pao u živ­ot — tam­nicu. U pes­mi “Mož­da spa­va” kao da se ona okrun­jenost lirskog sub­jek­ta snovi­ma sa počet­ka, ovde skla­pa i pre­ta­pa sa ovom eter­ičnom viz­ijom oči­ju koje on ne uspe­va da uhvati i opred­meti, ali ih slu­ti; oči­ju koje pruža­ju ute­hu ali su, nažalost, nedostižne. Pasiv­na pozi­ci­ja je pozi­ci­ja snevača koji živi u svo­jim snovi­ma, sta­tičnost lirskog sub­jek­ta uslovl­je­na je fokusir­an­jem na motiv oči­ju koje uokviru­ju zbirku.

    .…..Na ton “Nir­vane” pes­ničkim slika­ma se nadovezu­je pes­ma indika­tivnog nazi­va “Ras­padan­je”, koja nam donosi izuzetno uspelu pes­ničku sliku pus­toši, pop­ut one posle požara, uz sen­zaci­je zada­ha truleži i vetra koji cvili, koje kao da tem­atizu­ju stan­je posle dolas­ka nir­vane. Pes­nik sred sve te propasti sto­ji i pos­ma­tra veličanstveni prizor;

    Kroz svet, kroz pokrete, kroz šum preko granja,

    Kroz dokon vetar što uza­lud cvili,

    Ja čujem korak moćnog ras­padan­ja. (Dis, 91)

    .…..Ovim pri­lažen­jem dodat­no se ističe bespo­moćnog lirskog sub­jek­ta, nje­go­vo žrtvo­van­je, nje­go­va nemoć da se ost­vari u sve­tu na koji je pao, ali i istovre­meno neskriveno divl­jen­je i očuđenost pri­zori­ma smr­ti i razaran­ja koje pos­ma­tra pred sobom. Opet, nije samo on taj koji pro­cen­ju­je svet oko sebe. Maes­tral­nim pes­ničkim pos­tukom Dis uvo­di i još jed­nu kon­stan­tu, još jed­no pris­ust­vo, još jednog lirskog sub­jek­ta — oči, pogled koji neprekid­no motri na našeg lirskog juna­ka ove kos­mogo­ni­jske epope­je. Ono što tom pri­likom dobi­jamo je zapra­vo dvostru­ka per­spek­ti­va pos­ma­trača i pos­ma­tra­nog, stvarao­ca i tvari, juna­ka vizionara i žrtve, lov­ca i nje­gov­og ple­na. Lirs­ki sub­jekat zaključu­je: “moj svet me gle­da pogle­dom trupina” (Dis, 90) i goto­vo se prit­om udva­ja, postavši istovre­meno i junakom i žrtvom.

    .

    .

    Zaključak.

    .

    .…..Nije bilo moguće prići tem­ati­ci i motivi­ma koje je Dis obrađi­vao u svo­jim pes­ma­ma na dru­gi način. Nije bilo dru­gog pris­tu­pa koji bi lirskog juna­ka učinio sve­dokom nir­vane i pro­rokom apokalipse od ovog kojim se naš pes­nik služio. Uko­liko samo pomis­limo na ani­mistič­ka poiman­ja sve­ta, kos­mizam, metafiz­ičke, zaumne pre­dele koje lirs­ki sub­jekat poseću­je, uko­liko se seti­mo oči­ju koje ga prate i netrem­ice pos­ma­tra­ju, biće nam jas­no da je pes­nik morao da se nađe u središ­tu sve­ga toga, zadi­vl­jen, začuđen, sred svih tih raskošnih umi­ran­ja. Nje­go­va pozi­ci­ja sa koje pos­ma­tra i doživl­ja­va svet oko sebe, snovni i zagrob­ni, morala je da bude cen­tral­na i sta­tič­na. Pozi­ci­ja pro­ro­ka, mesi­jan­skog vizionara koji zalazi u nad­st­varnos­no, dom­i­nan­ta je u čitavoj zbir­ci “Uto­pljene duše”. Ne tre­ba prit­om zab­o­rav­i­ti da je lirs­ki junak mahom sta­tičan, dok je svet eter­ičnih viz­i­ja i obli­ka koji mu pri­laze akti­van. Na taj način je dodat­no istaknu­ta pozi­ci­ja žrtve svakog od nas u ovom živ­o­tu koji se trpi i pod­nosi, u koji se pada. Ona kre­tan­ja koje lirs­ki sub­jekat pre­duz­i­ma mahom su usmer­e­na u dubine, ispod pokro­va koji deli sve­tove, na lim­i­nal­noj pozi­ci­ji sa koje se svakog časa može sur­vati još niže, u niš­tavi­lo. Pes­nik se ponekad i uspin­je, mahom da bi pos­ma­trao nebeske bitke ili družio sa mrtvi­ma, akti­van prit­om, glasan, sig­u­ran. Na svim puto­van­ji­ma pom­no ga prate i netrem­ice pos­ma­tra­ju neči­je već oči, udva­ja­jući per­spek­tivu, naglašava­jući jaz između nas i sve­ta, između onog ko pos­ma­tra i onih koji pos­ma­tra­ju, potvrđu­jući neprekid­nu napetost između sve­to­va. Odak­le nas to Dis posmatra?

    .

    .

    .

    .

    Lit­er­atu­ra:

    Petković Dis, Vladislav, Pesme, Srem­s­ki Karlov­ci: Kairos, 2000.

    Deretić, Jovan, Istori­ja srpske književnos­ti, Beograd: Prosve­ta, 2004.

    .

    .

    .

    .

    .