Pomilovanje

Džejn Kenjon
Lat­est posts by Dže­jn Ken­jon (see all)

    .

    .

    Udvarač

    .

    Leži­mo leđa uz leđa. Zavesa
    se podiže i spušta,
    kao gru­di neko­ga ko spava.
    Vetar pomera lis­tove javora
    koji otkri­va­ju svo­ju svetlu stranu
    okrećući se svi odjednom
    pop­ut jata riba.
    Izne­na­da, shvatam da sam srećna.
    Mesec­i­ma, ovo osećan­je se
    prikrada­lo i svraća­lo na kratko
    pop­ut stidljivog udvarača.

    .

    .

    Kaputi

    .

    Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
    sa žen­skim kaputom preko ruke.
    Jas­no je, neće joj tre­bati više.
    Naočare za sunce nisu mogle da sakriju
    nje­go­vo vlažno lice, pometnju.

    Kao da se ruga, dan je bio lep,
    blag za decem­bar. Ipak,
    zakopčao je kaput i uvezao
    kapul­jaču ispod brade, spre­mao se
    za večnu hladnoću.

    .

    .

    Kolačić

    .

    Pas je polizao posudu
    i nagra­da mu je kolačić
    koji mu stavl­jam u usta
    kao sveštenik hostiju.

    Ne mogu da pod­ne­sem njegovo
    lice puno poverenja!
    Traži hleb, očekuje
    hleb a ja bih isto tako
    mogla i kamen da mu dam.

    .

    .

    Sunce i mesec
    .….….….….….….….….….….….Don­al­du Klarku

    .

    Oša­muće­na i pospana ali ne i utonu­la u san
    čujem ćerku svo­je slepe cimerke
    kako joj pomaže da jede:
    „Šta je to? Tikvica?“
    „Ne. Spanać.“

    Po povratku sa sni­man­ja moz­ga, zadremala
    je uz zvuk sapunice: prevara,
    amnez­i­ja, sum­n­jivi poslovi,
    i dugi, beli bol­nič­ki hodnici…
    Niš­ta tu ne razd­va­ja živ­ot i umetnost.

    Čujem dve ses­tre kako šapuću:
    Gosp. Malkom­son je umro.
    Sat kas­ni­je jed­na od njih dolazi da nam kaže
    da je pri­vat­na soba sada slobodna.

    Sveži pro­lećni lahor
    pomera plas­tičnu zavesu.
    Ležim zaval­je­na u novom krevetu
    i imam viz­iju duša
    nasla­ganih kao krzna
    pod mojom dušom, koja je bolesna –
    toliko je teš­ka od tuge
    da spreča­va druge da se uzdignu.

    Nema raznobo­jnih cevčica
    da gmižu ispod prekrivača;
    imam vitalne znake zdrave
    žene u ranoj sred­njoj dobi.
    Ne tre­ba niš­ta da se seče ili ispravlja,
    uklan­ja ili menja.

    Nedelju dana omame. Sunce i mesec
    uzdižu su se i spuš­ta­ju nad mal­im zatvorenim
    dvorištem, drvećem…
    Dok­toro­vo lice se pojavljuje
    i nestaje
    u pod­nožju krve­ta. Sporo,
    neze­maljs­ka tuga iščezava.

    Pono­vo u sop­stvenoj dnevnoj sobi
    gledam stolove, sto­lice i slike
    sa nečim pop­ut oduševljenja,
    samo nekako izbledele — kao sa velike visine.
    Puš­tam tele­fon da zvoni; pošta
    se nagomi­lala neotvorena
    na stolu u holu.

    .

    .

    Miren­je sa melanholijom

    Iz deč­je sobe

    .

    Kad sam se rodi­la, čekala si
    iza gomile posteljine u dečjoj sobi,
    i kad smo bile same, spusti­la si se
    ne mene, utiskujući
    gorčinu praz­nine u svaku moju poru.

    I otad me je
    sve pod ovim nebeskim svodom
    ras­tuži­va­lo – čak i žute
    drvene per­lice vrteške
    iznad moje kolevke.

    Nauči­la si me da živim bez zahvalnosti.
    Upropasti­la si moj odnos sa bogom:
    „Ovde smo pros­to ne bi li sačekali smrt;
    zemaljs­ka uži­van­ja su precenjena.“

    Samo se čini­lo da pri­padam majci,
    da živim među kocka­ma i pamučn­im potkošuljama;
    među crven­im limenim kuti­ja­ma za ručak
    škol­skim knjiži­ca­ma u ružn­im, braon futrolama.
    Već sam bila tvo­ja – ti anti-potrebo,
    ti koji obo­galju­ješ duše.

    .

    .

    Bočice

    .

    Elav­il, Ludiomil, Doksepin,
    Nor­pramin, Prozak, Liti­jum, Ksanaks,
    Vel­butrin, Par­nat, Nardil, Zoloft.
    One pre­vučene fil­mom mir­išu na slatko ili
    nema­ju miris; one nepre­vučene mirišu
    kao hemi­js­ka lab­o­ra­tori­ja u školi
    zbog koje sam nekad zadržavala dah.

    .

    .

    Pred­log prijatelja

    .

    Ne bi bila toliko depresivna
    da zaista veru­ješ u boga.

    .

    .

    Često

    .

    Često idem u krevet odmah posle večere
    što se čini odraslim
    (mis­lim, sačekam da padne mrak)
    kako bih se odgurnula
    od ogro­mog bola u nesigurnom
    brodiću od pruća sna.

    .

    .

    Jed­nom je bilo svetlo

    .

    Jed­nom, u ran­im tridese­tim, uvidela
    sam da sam tač­ki­ca svet­la u velikoj
    reci svet­losti koja se val­ja kroz vreme.

    Plu­ta­la sam sa celom
    ljud­skom porod­i­com. Bilo nas je svakakvih –
    onih koji žive, onih koji su umrli,
    onih koji se još nisu rodili. Nekoliko

    kratk­ih trenu­tat­ka sam plu­ta­la, savršeno mirna,
    i više nisam mrzela to što postojim.

    Pop­ut vrane koja namir­iše svežu krv
    došla si i u letu me izvukla
    iz svetlu­ca­juće reke.

    „Držim te. Nika­da ne dozvolim
    svo­jim naj­dražim da se udave!“ Nakon toga, plakala sam danima.

    .

    .

    Uzdisaj/izdisaj

    .

    Pas me traži dok me ne pronađe
    gore, leg­ne uz škljocanje
    kosti­ju, stavi glavu na moje noge.

    Ponekad zvuk nje­gov­og disanja
    spase mi živ­ot – udisaj/izdisaj,
    udisaj/izdisaj; pauza, dugi uzdah…

    .

    .

    Pomilo­van­je

    .

    Komad sagorel­og mesa
    nosi moju odeću, govori
    mojim glasom, nesigurno
    izvrša­va obaveze, ili uopšte ne.
    Umorno je od pokušavanja
    da bude odlučno, umorno
    preko svake mere.

    Prešli smo na inhibitore
    mon­aminske oksi­daze. Celu noć i ceo dan
    osećam se kao da sam popi­la šest šoljica
    kafe, ali bol iznenada
    sta­je. Sa čuđen­jem i
    gorči­nom nekog koga su pomilovali
    za zločin koji nije počinio
    vraćam se braku i prijateljima,
    ružičas­to oivičenom slezu; vraćam se
    svom stolu, knjiga­ma i stolici.

    .

    .

    Kre­do

    .

    Far­ma­ceu­trs­ka čuda su sad na delu
    ali veru­jem, samo trenut­no mi je dobro.
    Nesveti duh, sig­urno je,
    doći će opet.

    Surov i zao, staviće noge
    na stočić za kafu, zaval­iće se i
    pretvoriti me u nekog ko
    neće da priča; nekog
    ko ne može da spa­va ili nekog
    ko ne radi niš­ta dru­go sem što spava;
    ko ne može da čita ili da pozove
    za pomoć.

    Ne mogu niš­ta da uradim da te sprečim
    da dođeš.
    Kad se probudim, još uvek sam s tobom.

    .

    .

    Šum­s­ki drozd

    .

    Oša­muće­na nardilom i jun­skim svetlom
    budim se u četiri,
    željno iščeku­jem prve tonove
    šum­skog droz­da. Pri­jat­ni vazduh
    pro­lazi kroz komarnik
    zajed­no sa divljom, složenom pesmom
    ptice i ja sam preplavljena

    zado­voljstvom svakidašnjice.
    Šta me je to tako strašno mučilo
    cel­og živ­ota sve to ovog trenutka?
    Kako samo volim malo srce
    brz­ih otku­ca­ja ptice koja peva
    među velikim javorima;
    njeno bistro, uverlji­vo oko.

    .

    .
    Čisti­na

    .

    Pas i ja se pro­bi­jamo kroz obruč
    kleke s koje voda kaplje
    da bis­mo došli do čis­tine visoko na brdu
    gde sam ga pusti­la s uzice.

    Izvi­ja se, njuš­ka između čuper­a­ka mahovine;
    grančice puca­ju pod nje­gov­om teži­nom; pre­vrće se
    i trl­ja vilicu po tlu punom aroma;
    isplazio je ružičasti jezik.

    Cele noći kiša je nat­a­pala zemlju i sada brdo
    ispuš­ta uzdah olakšan­ja, miris
    tople zeml­je… Trs­ka je porasla
    za čitav palac od juče,
    paprat se razvi­la; čak i da pokuša
    jor­go­v­an pored ambara neće
    uspeti da ne procve­ta danas.

    Čeznu­la sam sam za nežn­im zele­nilom proleća,
    i zovom bel­o­gr­le laste
    koji je na grani­ci nepris­to­jnog. Znaš li –
    otkad si otišao
    sve što mogu da radim
    jeste da čekam da mi se vratiš.

    .

    .
    Iznošen­je drveta

    .

    „Dajte mi svetla!“uzvikuje Ham­le­tov stric
    dok ubi­ja­ju Gon­za­ga. „Svet­la! Svetla!“uzvikuju raštrkane
    kur­tizane. Ovde, kao i u Danskoj,
    mrak je već u četiri, čak i mesec sija
    s pola snage.

    Ukrasi idu u kutiju:
    sre­brni špani­jel, sa natpisom
    Moj dra­gi na ogr­li­ci, iz vremena
    još dok je maj­ka bila dete u Ili­noisu; drvena
    mar­i­one­ta oko kojeg smo se brat i ja tukli,
    kida­jući mu ud po ud. Maj­ka ga je
    pono­vo spo­ji­la kon­cem pred mojim očima,
    osećala sam se izrodom već sa deset.

    Više nego oprezna
    pako­vala sam ih, i lampice
    u vidu zvez­da, sel­jene od jedne kuće
    do druge, u kofer­čić od kartona
    sve tanji.
    Tik, tik, osušene iglice padaju.

    Do večere ostao je samo miris
    jele. Kad je već mrak,
    nek bude barem ekstravagantan.

    .

    .

    Doš­lo mi

    .

    Uzela sam poslednji
    prašn­javi komad porcelana
    iz bureta.
    Bila je to tvo­ja posu­da za sos,
    sa oka­men­jenom, braon
    kaplji­com sosa još
    uvek na porce­lan­skom kljunu.

    Oplaki­vala sam te
    kao nikad do tad.

    .

    .

    Dru­gači­je

    .

    Usta­la sam iz kreveta
    i sta­la na dve jake noge. A moglo
    je biti i dru­gači­je. Pojela sam
    pahuljice, mleko,
    zre­lu, savršenu breskvu. A moglo
    je biti i drugačije.
    Odvela sam psa uzbrdo
    do bre­zove šume.
    Celo jutro radi­la sam ono što volim.

    U podne sam prilegla
    sa mužem. A moglo
    je biti i drugačije.
    Večer­ali smo zajedno
    za stolom sa srebrnim
    svećn­jaci­ma. A moglo
    je biti i drugačije.
    Spavala u krevetu
    u sobi sa slikama
    po zidovi­ma, i plani­rala da
    sledeći dan
    bude isti kao i ovaj.
    Ali jednog dana, znam,
    biće drugačije.

    .

    .

    Pronalažen­je duge, sede dlake

    .

    Rib­am veli­ki drveni patos
    u kuhin­ji ponavljajući
    pokrete svih žena
    koje su živele u ovoj kući pre mene.
    I kad nađem dugu, sedu dlaku
    kako plu­ta u kofi
    čini mi se, svoj živ­ot sam dodala njihovim.

    .

    .

    Teš­ka let­n­ja kiša

    .

    Tra­va u polju je polegla
    i na mes­ti­ma izgle­da kao da je veli­ka, sada
    odsut­na živ­ot­in­ja, prošla sinoć tuda.
    Tra­va za seno će se usprav­i­ti ako

    bude suvo. Nedosta­ješ mi uporno, bolno.
    Nema tvo­jih bučnih ulaza­ka ili
    izlaza­ka, vra­ta koja se snažno klate
    na šarka­ma, ili tvo­jih nesvesnih
    uzda­ha dok čitaš neš­to tužno,
    pop­ut pisama Hen­ri Adamsa iz Japana
    gde je otputao kada je Klover umrla.

    Sve što ima cvet povi­ja se na kiši:
    beli irisi, crveni božuri; mak sa
    svo­jim crn­im i tajanstven­im centrom
    leži rasut svu­da po travnjaku.

    .

    .
    Košul­ja

    .

    Košul­ja mu dodiru­je vrat
    i gla­di mu leđa.
    Spuš­ta mu se niz bokove.
    Čak ide i ispod nje­gov­og kaiša –
    u pantalone.
    Bla­go košulji.

                                                                                                 Pre­vod: Dani­jela Jovanović

                                             .

    .

    .

    .