Prorok i pesnik

Goran Stanković
Lat­est posts by Goran Stanković (see all)

    .

    .

    Jer isto je biti pro­rok i pesnik

    .

    (Nebo­jša Milenković, “Natrag (Boži­dar Mandić i Porod­i­ca bistrih poto­ka)”, Muzej savremene umet­nos­ti Vojvo­dine, 2015.)

    .

    .

    .….Nijed­no određen­je živ­ota i dela Boži­dara Mandića ne odgo­vara više od metafore „priv­i­legi­ja duhovni­ka“, a istovre­meno sam pot­puno sig­u­ran da bi sam Boži­dar Mandić u pot­punos­ti odbio oba dela ove visokoparne sin­tagme i svako nji­ho­vo značen­jsko povezi­van­je. I bio bi pot­puno u pravu.

    .….Ali, takođe, nje­go­vo mišl­jen­je uopšte ne pobi­ja izuzetno mesto koje ima u kul­turi i živ­o­tu, zah­valju­jući onome što se rani­je ispravno ali preširoko označava­lo sve­t­on­a­zorom. No, vratiće­mo se već na Božin sve­t­on­a­zor. Mono­grafi­ja u kojoj istoričar umet­nos­ti i kus­tos prateće izložbe (il’ beše obr­nu­to?) Nebo­jša Milenković piše o liku i delu Boži­dara Mandića pose­du­je ono nepris­ta­jan­je na “naknad­nu stručnost” ili “šta sam vam rekao” pozi­ci­ju, tako da je dobro nar­a­tivni i kon­tek­stu­al­ni prikaz ove mono­grafi­je zameni­ti njen­im — pa, čitan­jem, a čim drugim. Milenković u svo­joj studi­ji nije podle­gao pukoj akadem­izaci­ji (najčešće tzv. naknad­noj pameti) pot­puno neuk­lop­ive ličnos­ti i dela Boži­dara Mandića, pre­pus­tivši mu i čak vlasti­ti glas (sas­tavni deo mono­grafi­je je i raz­gov­or ove dvo­jice) kao neopho­dan deo istori­jsko-estet­skog “mono­grafisan­ja”. Istori­js­ki prikaz umet­ničke scene Novog Sada šeste i kas­ni­jih deceni­ja prošlog veka, sagle­da­van­je lit­er­arnog, likovnog, pozorišnog i ekološ­ki-angažo­vanog delo­van­ja Mandića u kon­tek­stu (ali ga i daleko nadi­lazeći) kul­ture nekadašn­je Jugoslav­i­je pa sadašn­je Srbi­je, pomenu­ti ležerni inter­vju, uz mno­go fotografi­ja, crno-belih kada je reč o doku­men­ti­ma, kolornih kada se repro­duku­ju Mandiće­vi likovni radovi, sli­va se u sja­jnu, sasvim nes­tandard­nu studi­ju… ali čega?

    .….Boži­dar Mandić je važ­na i ret­ka poja­va u kul­turnom i društven­om živ­o­tu jednog pod­nebl­ja koje ne poz­na­je i ne poš­tu­je lične izbore i alter­na­tivne živ­ote, poja­va autonom­na i mar­gin­al­na, nekod­i­fiko­vana u toj meri da ne izazi­va čak ni izrazite otpore. Jed­nos­tavno, ref­er­ent­ni sis­te­mi stvar­alašt­va, tačni­je sve­t­on­a­zo­ra Boži­dara Mandića i dom­i­nantne novosadske, srpske i balka­nske (rani­je jugoslovenske, ma šta to znači­lo) kul­ture, nisu u rezo­nan­ci. Okružen kul­tur­ološkom ide­ologi­jom, Mandić je sačinio aut­en­tičan sve­t­on­a­zor, od samog počet­ka svog umet­ničkog i živ­otnog delo­van­ja posta­jući “lič­na insti­tu­ci­ja”, aut­en­tični zas­tup­nik svo­ga “vjeru­ju”. Nar­avno da u ovom momen­tu sves­no zane­maru­jem veći broj poje­d­i­naca i umet­ničk­ih gru­pa koje su delo­vale u kon­cep­tu­al­nim šezde­se­tim i kon­tek­stu­al­nim (kas­ni­jim) deceni­ja­ma, ali pre­ostatak i saže­tak svih tih grup­nih streml­jen­ja „šezde­se­tos­mašk­ih“ umet­ničk­ih utopi­ja ondašn­je Jugoslav­i­je je samo – Boži­dar Mandić. Uz mali izuze­tak nje­gov­og rođenog bra­ta Mirosla­va Mandića, ali tek kao ekstrem­ni­ji refleks Božinog umet­ničkog i živ­otnog habitusa.

    .….Vra­ti­mo se sada na sve­t­on­a­zor. Niš­ta bol­je ne definiše pojam sve­t­on­a­zo­ra od razmišl­jan­ja o “i” umesto “ili”. Ako je reč o sveukup­nos­ti živ­ot­nih stavo­va, onda uveren­ja Boži­dara Mandić pokazu­ju zapan­ju­juću dosled­nost, a uko­liko pomis­limo na opred­meći­van­je unutrašn­jih hten­ja, uto­liko zapan­ju­je razno­likost Mandiće­vih tvorevina. Mož­da bi tre­ba­lo da potraži­mo druge kon­stante, rec­i­mo siro­mašt­vo (skom­nost u izvođen­ju) i futur­izam (egzis­ten­ci­jal­na opomena).

    .….Sve što je radio a što i dal­je radi Boži­dar Mandić, iskazu­ju ova dva momen­ta — oslan­jan­je na nače­lo uprošća­van­ja izraza i metod pro­jek­to­van­ja vlasti­tog duha u buduće pro­s­tore i vre­me­na. I dal­je, sve to zarad Mandićevog osnovnog proce­sa este­ti­zo­van­ja pro­roko­van­ja kao mož­da pri­marnog obli­ka upražn­ja­van­ja umet­nos­ti. I verovat­no prvog po redu, na skali istori­jskog razvit­ka ljudske duhovnos­ti. Znate i sami tu tri­jadu: šaman pa pis­ar pa umetnik.

    .….Time Mandić na sebe preuz­i­ma moćnu, surovu, trag­ičnu i nežnu ulogu pro­ro­ka, tačni­je gov­orni­ka i iscelitel­ja ljud­skog jada i pada. Mandić poz­na­je ljud­sku tragedi­ju, komedi­ju, glu­post i zablude. Nje­mu nije dovoljno da ih iskaže, objas­ni, prokaže… ne, žigosan­je mora da pretho­di uzne­sen­ju, ozdravl­jen­ju, opo­ravku. Nje­go­vo celokup­no delo proži­ma taj nat­u­ral­ni futur­izam, ili budući tradi­cional­izam. Okvir nje­gov­og javnog i intimnog, živ­otnog i estet­skog, spol­jašn­jeg i unutrašn­jeg delo­van­ja je napred-gleda­juće sam­er­a­van­je čovekovih vred­nos­ti, te otu­da toliko pro­ročke i mor­al­iza­torske dimen­z­i­je u nje­gov­om delu, a koje se stapa­ju i proži­ma­ju sa estetiskim pos­tu­la­ti­ma. Retko se može naći delo, umet­ničko ili kak­vo dru­go, gde su u toj meri neod­vo­jivi estet­s­ki i etič­ki momen­ti. Samo, mož­da, u “pro­roko­van­ju”, odnos­no esha­tološ­ki pre­gre­janoj mis­li. Golim okom vidlji­va ali i logič­na dru­ga strana Mandićevog delo­van­ja je nje­gov apokalip­tični ton kojim proži­ma sve što radi. On sam za sebe kaže da je “usaml­jenik u apokalipsi”.

    .….U toj ravni karak­ter­is­tično je Mandiće­vo mean­dri­ran­je između kon­cep­ta Porodice bistrih poto­ka kao realne i estetske kat­e­gori­je, kao porodičnog ili društvenog “pro­jek­ta”, intimne sfere ili kolek­tivnog angaž­mana. Taj četvr­ti “noseći stub” (prva tri su pisan­je, likovnost i pozorište) u Mandićevoj esteti­ci pred­stavl­ja “bavl­jen­je” ljudi­ma, nepatvoreni, do kra­ja jas­ni i ned­vos­mis­leni utopis­tični moment, per­ma­nent­no “školo­van­je” sebe i drugih, oblik javne učion­ice u kojoj i svaki­dašn­je preživl­ja­van­je pred­stavl­ja oblik estetike. Jed­na spisatelji­ca se svo­jevreno čudi­la kako se to Boži­dar Mandić pred­stavl­ja kao Porod­i­ca bistrih poto­ka kada je razve­den i ne živi sa porod­i­com. Bizarno, ne i dobron­amer­no razmišl­jan­je, ali simp­to­matično za per­cep­ci­ju Mandića u okvir­i­ma kul­tura Balka­na. Slične vrste “iščuđa­van­ja” pratile su i druge oblike Mandićevog bavl­jen­ja umet­nos­ti­ma, ekologi­jom i javn­im poslovima.

    .….I tek u sljubljenos­ti i skladu lit­er­a­ture, likovnos­ti, pozoriš­ta i javnog delo­van­ja mogu se jas­no ocr­tati struk­ture Mandićevog prak­tiko­van­ja uloge “estetičkog etičara”, vizionara pri­mordi­jalne slike bića i bit­ka. Toliko pre­o­bražen­ja, nar­avno, zahte­va i pre­o­braženi kat­e­gori­jal­ni aparat.

    .….Jer Mandić želi da redefiniše telesne i gov­orne jezike, da svođen­jem pron­ađe nepropadlji­vo ljud­sko u čoveku (kaže on: “…kap­i­tal­ni pro­ces katarze naspram nagomila­van­ja.”). Nje­go­vo književno delo obuh­va­ta poez­i­ju i lap­i­darne i gnomske “meta-ese­je”, u koji­ma dosled­no negu­je upo­zo­rava­jući ton. Ne pris­ta­jući na kon­ven­ci­je lit­er­arnih for­mi, nje­go­va književnost nalazi svo­je ide­al­no ishodište u for­mi novinske kolumne, sa pri­pada­jućim atribu­ti­ma: saže­tost, aso­ci­ja­tivnost, jez­ič­ka vir­touznost, mor­al­iza­tors­ki patos.

    .….Kroz dru­ga dva medi­ja koji­ma se Mandić opsesivno bavi, likovn­im deli­ma i pozorištem, stru­ji isto nepris­ta­jan­je i rudi­men­tal­izaci­ja. Načela siro­mašt­va u izraža­jn­im sred­stvi­ma i svođen­ja u estet­skim kat­e­gori­ja­ma grade još jed­nom ključnu Mandiće­vu dile­mu a to je ista dile­ma koja leb­di nad čitavom istori­jom filo­zofi­je: da li je (samo)spoznaja istovre­meno i meta­mor­foza? Ne zab­o­rav­i­mo da je jed­na od dve starim Grci­ma najomil­jeni­jih izre­ka, vezi­vanih za pro­ročište u Delfi­ma, upra­vo mak­si­ma: Spoz­naj sebe. Ali, uz neophod­nu dop­unu one druge: Niče­ga pre­više, što Mandić i doslovno navo­di u raz­gov­oru sa Milenkovićem, gov­oreći o hrani, naiz­gled banal­noj pojedi­nos­ti, ali tako dobro uklo­pljenoj u mono­grafi­ji „Natrag“.

    .….Mandiće­vu estetiku “meta-pro­ro­ka” sred zabludih vre­me­na i lju­di, lepo mogu pred­stavi­ti dva sti­ha koji­ma se današn­ja pop muzi­ka isku­plju­je zbog svih okeana zaglušu­juće-triv­i­jal­nih pes­mul­ja­ka. Gru­pa “Mag­a­zin” u pes­mi „Pro­rok“ peva „…mjesto da mi dođeš lijep / kao pro­rok među pošten svi­jet.” Tako i Boži­dar Mandić pokuša­va da iskupi sve neuras­teni­je i izglobljenos­ti savre­menog sve­ta, u svom retro-futur uzne­sen­ju da je veliko i snažno upo­zoren­je isto što i pre­o­bražaj, pre nego apokalip­sa postane zaista več­na svakod­nevi­ca. Jer, tamo i tada Boža neće biti sam, nikako neće biti sam.

    .

    .

    .

    .

    .