Prozirno i krhko

Anja Marković
Lat­est posts by Anja Marković (see all)

    .

    .

    Nedel­ja, živ­ot na istori­jskom minimumu

    .
    Ako san­jaš škriljce, umreće ti tetka
    i to u požaru,
    sve nedel­je su male smr­ti, pomisliš
    zvuk cepan­ja kičme od kreveta
    vraća pros­toru oštrinu i besmisao.
    Jutarn­ji šla­jm u usti­ma gust i topao
    kao čokolada
    pod­seća da se neš­to neprijatno
    u tebi dogodi­lo dok si spavao
    u pro­zore se zaku­cava­ju krho­tine ulica
    i to traje –

    jedra od sen­ki guž­va­ju se po zidovi­ma kao
    več­na misao o tetka­ma i nji­hovim lošim instalacijama,
    poste­peno se skla­pa­ju šine
    povlače se ble­di repovi, korn­jače prozirnih oklopa
    i ostale nežno-nakazne stvari
    koje si tokom noći odnegovao.

    Umij se, pro­trl­jaj oči:
    to nije Elvis, to je Mar­jan Čakarević,
    pes­nik iz Beograda,
    sig­u­ran znak da će se bar jed­na tetka
    real­i­zo­vati u jeziku
    još dugo nakon eksplozije,

    i zaista, jutro je naj­gori svet
    od svih mogućih svetova.

    .

    .

    Inkar­nat

    .

    Kada ostaneš napokon sama u sahari,
    svet­lo nes­tane i zvuk se svede na iglicu
    zarivenu u nerv,
    osetićeš nev­idljive hra­pave ruke predaka
    na grudi­ma i trbuhu. Sel­jač­ki prsti će iskusno
    ispi­ti­vati ovlaženu srž i ostala
    zatam­n­je­na mesta.
    Sig­urn­im i pohlep­n­im pokretima,
    u samo nji­ma znanom ritualu.
    Ostani mir­na dok ti niz leđa klize
    nesmirene kosti i ne boj se.
    Nika­da nećeš saznati
    koliko od tebe uzimaju
    ni kome se, uopšte, ta žrt­va prinosi.

    .

    .

    Kata­toni­ja

    .

    Danas sam prozirno
    i krhko. Na grudi­ma leži jezero,
    boga­to kru­gov­i­ma kada ga dotakneš.
    Ako bi mi neš­to dis­a­lo uz kožu,
    svet bi video da sam od stakla.
    Ali nema nikog.
    Mogu na miru da budem
    sama, hlad­na i lomljiva.

    .

    .

    Rasi­pan­je

    .

    Telo je grozni­ca od koje se umire,
    zato se oprezno priv­i­jamo uz polumrak
    prl­jav­ih pro­laza i tuđih, zau­vek tuđih stanova.

    Ali srce je rud­nik užasa i nemoj da otvaraš prozore,
    pal­iš svetla
    od toga se umire
    pusti iznemogla mokra tela
    u oslobođenoj glatkosti najlona
    pre­pusti se radosti bezrazložnog
    rasi­pan­ja semena
    pre­pusti se slo­bo­di koja se stiče snažnim
    i brz­im potez­i­ma biča,
    pro­tetičkim nas­tavci­ma čula, pre­pusti se
    prsti­ma sputanom kriku;
    zlat­nim, toplim mlaze­vi­ma sreće
    ili udari­ma staračk­ih pega o sasvim nežne
    devo­jačke butine

    gad­nih li, divnih bliskosti

    glad ima isto lice i kada su ti usta puna tuđeg mesa
    i kada kroz želu­dac ne pro­lazi ama baš ništa
    dan­i­ma, ali

    otek­lih jezi­ka zah­vata­mo med s perja
    nepoz­natih ptica
    i pota­pamo se u njega
    kao u udob­nu teglu formalina
    i to bude dom u kom smo spokojni,
    i opasni
    kada se tama polegla po sobi stopi sa našom,

    vlažnom kao jeze­ro svetlosti
    koje je zrak
    kroz pro­zore izgrebao.

    .

    .

                                                                     Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .