Pssst!

Olivera Nedeljković
Lat­est posts by Oliv­era Nedeljković (see all)

    .

    .

    Dani koji se meškol­je u utro­bi noći 

    .

         Ako zatvorim oči, vidim dane koji se meškol­je u utro­bi ove noći. Vidim sva­ki krstić izvezen na jas­tuče­tu i knjigu koja se, ispušte­na na pod, sama otvara. I onaj gru­men soli oto­pljen u jed­noj jedi­noj suzi, sve vidim. I neke visoke kule sazi­dane od utr­nu­log vaz­duha. I maslačke čije se seme seli iz našeg u tuđa dvoriš­ta. I riblje jato ulovl­jeno u mrežu od raspre­denog sun­ca. I vidim: prvi mraz zas­tao pred šljivi­nom granči­com. Sva­ka lat­i­ca tan­ki je svi­tak svet­losti. A zatim ugledam lam­pi­on na najnižoj grani jelke i dva osmehnu­ta lica u nje­mu. Umesto reči, pahul­je prove­java­ju između njih. Vidim i mrvice hle­ba koje za nama zoba­ju zebe, zna­jući da pos­to­je pute­vi pro­hod­ni­ji i od ovog, jer su dalji. I vetar povi­jen u pelene koje se vijore u dnu jednog dvoriš­ta, i nje­ga osećam na licu. I svo­ju ruku na naraslom trbuhu, tu ružu koja se lagano svi­ja u pupol­jak kakav je neka­da bila.

         Jer drevne priče, iz knjige sklo­pljene pod mojim uzglavl­jem, kažu: dok smo u utro­bi, san­jamo sve u šta gle­da žena koja nas nosi pod svo­jim srcem. A majčine žel­je, upra­vo sam proči­ta­la, ostavl­ja­ju ožiljke na det­injoj koži. Zato se bojim, eto, zato se, sine, bojim da otvorim oči i unapred znam: imaćeš belege posvu­da gde sam te još nerođenog, u mis­li­ma ljubila.

     .

     .

    Kao kapl­ja mle­ka niz tvoj razljubak

    .

         Još otkad se moje vreme odbro­ja­va tvo­jim dan­i­ma, pres­lana je sen­ka koju ne mogu otr­ti sa lica. Kao kapl­ja mle­ka niz tvoj razljubak, niz moje čelo sli­va se prvi strah, a za njim onaj od koga sve pređašn­je zeb­n­je zab­o­ravl­jam. Kroz nepro­hodne tišine, pro­bi­ja­ju se okas­nele suđa­je. Sve što ti je namen­jeno, pri­mam u svoj ustavl­jeni dah. Heman­gio­mi, te ružice procve­tale pod tvo­jom kožom, mes­ta su na koji­ma smo se priv­i­jali jed­no uz dru­go. Sva­ki od njih, pečat je: ogra­da kroz koju si se otud provukao zaista je živa, i te tako živa.

         Pevušim, jer slu­tim: prip­it­o­mim li horovođu, lako ću i zveri po odjec­i­ma. I drhtim: čemu li se bliži niz moj pre­pun­jen pogled tvo­ja pušte­na kolev­ka? A suze, one o budućem ne zna­ju niš­ta, samo klize niz moje lice, sva­ka sledeći neki vidljiv, davno osušeni trag.

    .

    .

    Dok njišeš sve što se ikad zace­ni­lo u meni 

    .

          Ovaj poljubac spušten na tvo­je još nes­raslo teme pre­plašeni je anđeo. Onaj koji se, zno­jav od stra­ha, neprestano hla­di svo­jim kril­i­ma. Onaj koji će se sklupčati u lop­tu pred tvo­jim stopalom i poleteti pod prečku. Onaj koji će za čas posta­ti minus pred zagradom od koga se men­ja vred­nost sve­ga u njoj. Onaj koji će ti šap­nu­ti da jes­mo bibero­vo zrno i da tre­ba odseći komad vlasti­tog mesa kako bi se umir­ile zveri. On je anđeo koji će načini­ti prvi korak, pridržava­jući se za mog anđela. Zato bi sva­ki stih kao i ljubav ova: da bude, da bude.

         Priv­i­jam te uz sebe, jer srce je mala nji­halj­ka za bolove. I dok njišem te, i dal­je tiho pevušim, jer najzad znam: poez­i­ja je šap­at zbog kog se, bla­go, kao da sve već slu­tiš, osme­hu­ješ u nevi­nom snu.

    .

       Pssst!

    .

          Još od jutra radu­je­mo se času kad svet­lost počin­je da se zgušn­ja­va, kad senke steknu i junaci koji su se tek iskrali iz knji­ga, i kad kažiprsti­ma prekriži­mo usne. To je znak da će uti­h­nu­ti sve, sve, sem naših srca. To je znak da priča može da počne. − Bio jed­nom jedan ti, bila jed­nom jed­na ja…

    .

    .

    Kroz lišće i nje­gove senke 

    .

          Već mno­go puta doživeli smo: puc­ne li suva granči­ca pod neči­jom čiz­mom, Bam­bi nes­ta­je u tam­nom lišću čije su senke vlažne i toliko teške da ne zatrepere čak ni kada vetar svo­jim naj­dubljim uzda­hom zan­jiše grane. Uza­lud posle čekamo da se lane vrati na ovu čistinu nad kojom se sunce s mukom održa­va gore, visoko, u ovom  plav­ičas­tom vaz­duhu. Zato i ne diše­mo. Jedi­no tako ova priča može da tra­je još koji, još samo ovaj, jedan jedi­ni tren.

    .

    .

    Mirisi koji otud dopiru 

    .

         Pogled nam pono­vo odlu­ta među sta­bla, tamo u šumu u koju je odskaku­ta­la neposluš­na devo­jči­ca, noseći o pod­lak­ti­ci kor­picu. Pod snežno­belom kuhin­jskom krpom, u njoj su nekad jagode, nekad je uzvareno mleko, a nekad topao, prepečen hleb. Znamo to po mirisu koji dopire otud, iz priče. Od nje­ga čak i siti oglad­ni­mo, zagledani u šum­s­ki putel­jak koji vodi u priču, još dal­je, i još dublje, tamo gde se može živeti od reči koje su hranljive i prepečene, kao kor­i­ca hle­ba. Od kojih ćemo porasti, veći od vlasti­tog stra­ha, i ova šuma, i ovaj dečak, i ova ja.

    .

    .

    A sna niotkud 

    .

        Nema knjige u kojoj nisam traži­la priču da uspavam naše rasan­jene stra­hove. Tra­gala sam za pričom kojom je Mar­i­ja uljuljki­vala ras­plakanog Isusa, list po list išči­tavala čitav preko­ričeni svet. Ali, dogo­di se i to ponekad: priča se završi, a sna niotkud. — Mama, plašim se da zaž­murim… — proša­puće. − Polako, polako, trepavice se same sple­tu, a san se prišun­ja da ga i ne opaz­iš — tešim ga, a čim sklop­im oči, vidim krtičn­jak iz koga će se pomoli­ti mladožen­ja za Palčicu. Opaz­im zatim sklo­pljene oči Bam­bi­jeve mame. Vidim načete slatk­iše na veštiči­nom pragu. Začu­jem: pod čašom se guši Zvonči­ca. Ukaže mi se sve ono što sam, milu­jući det­inju glavu, u priči preskoči­la i pren­em se. A nikog nema da mi kaže jesam li i nas, i ovu postelju koja se njiše, i onaj Mesec koji odoz­go u nju zuri, jesam li uistinu, sve ovo, zaista samo izmislila.

    .     

    .

                                 Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .