Ptica koja lebdi

Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

         (Mar­i­jana Jovelić, Kon­dor, Povel­ja, Kral­je­vo, 2015)

         Mar­i­jana Jovelić objav­i­la je prvu knjigu pesama daleke 2004. Kanosa pred tvo­jom dušom. Očigled­no ne pri­pa­da pes­nici­ma koji snagu svo­je poez­i­je mere bro­jem objavl­jenih knji­ga. To ne znači da nova knji­ga pesama imenom Kon­dor objavl­je­na 2015. godine ne zavređu­je pažn­ju čitao­ca. Napro­tiv, pri­jat­no je osvežen­je u književnos­ti u kojoj se knjige pesama pojavlju­ju kao „što kiše donose puževe“ (E. Halilović).
    .….U poez­i­ji Mar­i­jana Jovelić, koja kao da je iz jedno­ga daha izne­drena, bez deobe na cik­luse ili­ti kru­gove, osno­va je mag­i­js­ka, mit­s­ka, sa sve rusalka­ma zelenih kosa i venci­ma na glavi, siro­tim zave­den­im i neo­prezn­im Sam­sonom, razblud­nim sati­ra­ma koji­ma tirs i fru­la ublažava­ju ružno lice, brbljivi Sifiz kažn­jen za svag­da, te Mede­ja okrut­na i osve­tolju­bi­va. Ta mag­i­jsko mit­s­ka osno­va služi samo kao sim­bi­otič­ka veza između anahronog i mod­ernog. Para­lel­no s mit­skim likovi­ma koristi pes­nikin­ja svakod­nevne poj­move realnog sve­ta kao sim­bole pesme, rađan­ja, ran­jivosti smr­ti. Tako se mati i teškoće porađa­ja pois­toveću­ju sa nas­ta­jen­jem pesme, ali i sa plod­nošću (Odstrel). Poje­d­i­načno je u službi pos­ti­zan­ja univerzalnog.
    .….Uočlji­vo je da se određeni poj­movi pojavlju­ju kroz celu knjigu. Npr. zmi­ja je svu­da, u razn­im var­i­jan­ta­ma. To htonično biće u čitaocu te i u pes­nikin­ji izazi­va ambiva­len­tan odnos: strah od zmi­je i kult zmi­je. Često je spom­in­jan­je kun­da­ka, puša­ka, mača. Ne mis­lim da su ti poj­movi ovde upotre­bljeni u buk­val­nom značen­ju ili kao zna­men­je rata. U pitan­ju je žena a aso­ci­jaci­ja navo­di na aktivizam žene, na njenu samu­ra­jsku bitku za živ­ot u svoj razno­likosti i teskobi.
    .….Veš­to je upli­tan­je sin­tag­mi i iskaza iz nar­o­dnog stvar­alašt­va u mod­er­an stih (gađam jabuku kroz prsten), i pom­in­jan­je živ­ot­in­ja iz slovenske, i još star­i­je, mitologi­je u funkci­ji stvaran­ja aso­ci­ja­tivnog povezi­van­ja (crni konj, vuk, labud, kondor…).
    Pri pevan­ju o muško žen­skim odnosi­ma pes­nikin­ja ni jednog trenut­ka ne zalazi u patetiku. Pri­men­ju­je diskret­no ironi­js­ki odnos pre­ma pred­me­tu pevan­ja (Stak­le­na srča, Čaša…). Ne igra igru podsme­ha do kra­ja, već joj se uzvrati diskret­na nota erot­skog. Izroni katkad i zeb­n­ja zbog mogućeg nes­tanka ljubavi:

    Ne bojim se što
    hlad­noća prodire u moje telo.
    Bojim se toplote
    koja ga napušta
    samo da bi
    otopi­la sneg
    ti si taj sneg.
    (Vuči­ja usta)

         Muškarac je i Satir i Sifiz. Oba pro­dužava­ju vrstu. Muško je i neo­prezni Sam­son i Ken­taur, ružno i pohlep­no zvere. Čak je i živ­ot ljubo­morni muškarac, on je pos­esivni kolib­ri: pamti sva­ki cvet na svo­joj ter­i­tori­ji. Žena je nespret­ni Feniks; žen­sko je i ljubo­mor­na, osve­tolju­bi­va Mede­ja, i luka­va i nepouz­dana Dalila. Ona je kon­dor, veli­ka pti­ca koja lebdi.
    .….Kod Mar­i­jane Jovelić stih, pes­ma u prvom su planu šta god se kao dodat­ni motiv jav­i­lo. Naj­neo­bični­je su kom­para­ci­je u koji­ma je stih naj­važni­ji, a katkad se ispišu začuđu­jući antipo­di u koji­ma je stih aso­ci­ja­tivno povezan sa rađan­jem i smrću, sa odanošću i izda­jom, sa zlom prim­is­li i nevin­im činom obožen­ja. Pamtljive su sitagme: trenu­tak pro­raču­natosti na deč­jem licu, šal o vratu kamikaze, nož u utro­bi, vuk koji umire od gla­di i u bor­bi za ter­i­tori­ju, ran­jeni mors­ki pas.
    .….Poez­i­ja Mar­i­jane Jovelić sva je u reflek­snim ods­ja­ji­ma. Uprkos svo­joj sum­n­ji u kvalitet poez­i­je koju piše (Čaša), ona pose­du­je pro­bran artis­tič­ki iskaz.
    .….Kon­doru će, veru­jem, ojačati kri­la. Nje­gov let tek će obići svet.

    .

    .

    .