Refleksije o našim temama

Lat­est posts by Uroš Ris­tanović (see all)

    .

    .

    (Ire­na Plaović, Veliko top­lo, Branko­vo kolo, Srem­s­ki Karlov­ci 2018)

    .….

    .….

    .….Kon­ačno se porodi­la jed­na naša knji­ga, i ja žurim da je što pre upišem u ovaj poluprazni reg­is­tar stavova.

    *

    .….Veliko top­lo je, kažu, izbi­lo iz doba metafizike i dolazi da probu­di naše mis­li-ledenice i da njih udahne neophodne impulse i viju­gave sig­nale na zab­o­ravl­jen­im mon­i­tori­ma bol­ničk­ih bokso­va. Ono hodočasti u trku, želeći da svo­ju snagu pre­nese na sve nama važne ulice i ćoškove književnih i nek­ih drugih intimnih istori­ja; na tom putu sen­ti­men­tal­nos­ti zatečeni smo nesprem­ni; za trenu­tak u mesari, zak­ou­pljeni smo miri­som sveže pre­sečenih koma­da živ­ot­in­jskih tela; sub­o­ta­ma uveče šmrče­mo prah sa debe­lih knji­ga; saosećamo zajed­no u šin­ter­a­ju i kre­ma­tori­ju­mi­ma, gleda­jući kako nam nji­hovi fiskalni raču­ni ispada­ju iz ruku u pesme; uplaši nas misao da smo puneći dže­pove voćem skla­pali tajni savez; naše ogre­bo­tine su nato­pljene hidrogenom, i još uvek nam pene i peku nam osme­hom; mi ne trči­mo, već trke trče iz nas; naslu­tili smo promene u nepoz­natom stru­jan­ju, i sada nam koža raste pod dlaka­ma; od naših odras­tan­ja ostale su naslage na ste­peniš­ti­ma, odstraniće­mo svaku četku koja riba i far­ba naše motive; mi se sećamo velik­ih vatrometa i srušenih mosto­va, i naše det­injst­vo krase mali avioni po ivi­ca­ma TV pri­jem­ni­ka; naša nevi­nost je izgublje­na na način koji se sti­di prepriča­van­ja; (veliko top­lo dolazi); naši pri­jatelji iz det­injst­va rade u fab­rika­ma i na kruzer­i­ma; dok čita­ju ove pesme, spik­eri se zado­voljno guše i grče; naša koža nije naša grani­ca i top­lo je pot­puno puni; niz Zeleni venac nes­ta­ju naši dani sa uzda­hom; tek sa visok­ih kupo­la bleskom nam maše veliko top­lo i poz­dravl­ja naše objavlji­van­je; od ovih divnih sus­re­ta nas­ta­ju naše utehe.

    *

    .….Evo poez­i­je koja se čita sa pul­snim oksimetrom na prstu! Uvodi­mo u ter­mi­nologi­ju reči sli­van­je, pre­takan­je, gus­tine, frak­ci­je i daje­mo im zasluženo mesto. Ovakve knjige najbol­je razume­ju oni koji su prvo osetili senke i ritam, jer zna­ju da je književno znan­je kinđuren­je u bor­bi sa značen­jem. Naši dahovi i grče­vi poče­tak su proširi­van­ja poz­natih for­mi i žan­ro­va, koje kri­tičari neće razumeti, ali koji nas čuva­ju za buduća tumačen­ja! U našim poe­ma­ma i epovi­ma nema naraci­je, jer je foto­sen­z­i­tiv­na pobegla pred raznobo­jn­im slika­ma koje naša intim­na istori­ja beleži, i mi još samo čuva­mo njene tragove kao muze­jske pred­mete u arhiva­ma – naučeni da dugo rekon­stru­iše­mo nacionalne muze­je. Samo, naše namere su književne. Ove pesme su obrisi, skice i kroki­ji ono­ga što je pored nas spava­lo na uzglavlji­ma od mem­o­ri­jske pene, ili vezen­im jas­tuci­ma, sa kojih ski­damo navlake i opisu­je­mo zno­jave dokaze – lirs­ki. Na kra­ju, mi se i sami u čudu osvrće­mo nad onim što se lomi po sti­hu i pre­ras­ta nas.

    *

    .….I nama se otegla zima, a kroz otvore na rolet­na­ma isi­ja­va čud­na muzi­ka koja uzbuđu­je glas­nice, i mi znamo da bez stezan­ja nosa spoko­jno uran­jamo u veliko toplo.

     

    .….….….…..v.….…..v.….vvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvv.….vvvv.….vvvv.……(17. juna u Kelnu)

    .….

    .….

    .….

    .….

    .….

    .….