Senke

Lat­est posts by Bora Vitorac (see all)

    .

    .

    .

    privred­nikov pitomac

     

    na starim anzis-kartama
    lako se raspoznaju
    crkveni tornjevi
    ukočeni “peu­geot” ispred sinagoge
    stradala jer­men­ska crkva
    otišli tramvaji
    tende i por­tali velik­ih radnji
    zatečeni prolaznici
    života
    na uli­ca­ma novog sada

    sa anzis-kar­ti novog sada
    nika­da se nije slutilo
    šta bi mog­lo biti

    922. vozom je stigao
    jova sa banije
    za šegr­ta u trgovi­ni boja
    sa osme­hom u klopavim ušima
    i tabli­com oko vrata
    pisa­lo je ime oca
    i selo luščani
    u drven­om koferu
    imao je naštirkane čarape
    od poki­danih pesama
    da ih može nas­tavl­jati u snu

    šegr­to­vao je u jevrejskoj
    spavao u mađarskoj ulici
    čis­tio radnju
    u plesnivim cipelama
    pako­vao robu
    i razvozio na kolicima
    po varoši
    sa ciglom u stomaku

    dok je za tez­gom prodavao
    četke boje i mus­tre za molovanje
    smešio se klopavim ušima
    i pro­gov­o­rio odjednom
    neko­liko novosad­skih jezika

    izučio je za trgovca
    postao kalfa
    slikao se kod foto-manojlovića
    sa brkovi­ma i šeširom u ruci
    hipnotisan
    pored prazne stolice

    pun mirisa boja
    zavlačio se noću
    po igranka­ma bircuzima
    i bioskopima
    muzi­ka nje­gove mladosti
    vrti se na gramofonu
    i treperi
    sa anszis-kar­ti novog sada

    nije se slutilo
    šta bi mog­lo biti

    već samosta­lan cen­jen trgovac
    venčan u uspen­skoj crkvi
    ’41. jova dođoš
    pri­moran je da napusti
    novi sad
    ostavio je otvorenu radnju
    i nes­tao neprimetno
    sa kišo­bra­nom i koferom

    u nje­gov­om odsustvu
    razlivene mrl­je plasavog straha
    dugo su ostale upijene
    u lici­ma preživelih novosađana

    vra­tio se peške
    u cipela­ma vezan­im kanapom
    na tankim nogama
    pocepan nesanicom
    tetovi­ran prisil­nim radom
    u logoru
    ali pot­puno svoj

    pono­vo je otvo­rio farbaru
    punu sno­va i mirisa boja
    blizu kafane “kod bel­og vola”

    sa anzis-kar­ti novog sada
    nije se slutilo
    šta bi mog­lo biti

    došli su predveče
    lju­di iz rajine šume
    i naredili u ime naroda
    da se skine firma
    spustili rolove
    uzeli ključeve vremena
    a nje­ga pustili na ulicu
    da bere noćno cveće
    i pali sveće o sve­tom luki
    ocu u jasenovcu

    dugo je sedeo na tavanu
    iza odžaka
    sa izgre­ban­im mislima
    kako da porod­i­ca preživi

    pravio je vodene bojice
    bloke­je za cipele
    šti­paljke za veš
    i sve mu je propalo

    napušten od samog sebe
    zaću­tao je
    više nije znao
    u koji razred mu deca idu

    hodom mesečara
    pro­lazio je varoš
    sa uvenulim šeširom na glavi
    zalazio u bircuz
    kod čika-time
    sedao kod akvarijuma
    u izlogu
    i prip­it gledao šarane
    kako dan­i­ma gutaju
    dosad­nu vodu

    ponekad je tu u bircuzu
    zat­i­cao gospon-feješa
    u kiselom ćošku
    kako šibi­ca­ma čara
    slike na papiru

    za litru i sodu
    sva­ki dan je svraćao
    kod svog berbera
    luluša
    čito novine i mrmljao
    dimom cigarete
    ras­terivao je vetrenjače
    od sebe
    i drhtao do kra­ja života
    sa osme­hom u klopavim ušima

    sa anzis-kar­ti novog sada
    nika­da se nije slutilo
    šta bi mog­lo biti

    potk­lobučeni plafon
    sručio se iza ponoći
    bez odjeka

    posled­nji put oznojan
    jova više nije drhtao
    bio je van domašaja
    straha

    dok sam ga nemuš­to brijao
    vide­lo se sve prećutano
    u nje­gov­im žućkas­tim očima
    i osme­hu u klopavim ušima
    kojeg je odneo sa sobom

    potrošio je svo­je vreme
    na anzis-kartama
    i poslao posled­nji pozdrav
    iz novog sada

    .

    .

    .

    dunav

    .

    promiče debe­li dunav

    upin­je se iz stomaka
    raz­val­jen­im koritom
    ustenčenog bla­ta ravnice
    šumom prozuk­le svirale
    lagano val­ja mutljag
    u obraslim mislima

    dere i zaošijava
    tal­si­ma loče obalu
    prodire u zem­ršenu tišinu
    pod­bu­lih ritova
    diže mokre utvare
    narogušenih panjeva
    nad uskislom penom drezge
    vit­la lep­eze uzne­mirenih ptica
    iz rašču­panog granja
    golišav­ih vrba

    buć­ka omaml­jene ribe
    u smežu­ra­noj vodi plićaka
    ogre­zle trske i rogoza

    odmara se debe­li dunav
    prostiranjem
    širokih krpara gliba
    tkanih davn­im maglama
    deregli­ja i šajki
    trulih vrš­ki i alova
    potonulih grobalja
    i trščara alask­ih sela
    u tupom pogle­du riba

    pre­da mnom po tanjiru
    oru stare lađe
    bokali u mraku
    tegle crne trupine
    nabrek­li čamci
    kli­ma­ju se privezani
    za štice i obalu

    promiče debe­li dunav
    zane­sen samim sobom

    .

    .

    .

    pri­jatelj

    .

    neću da zaus­tavl­jam reku
    pri­jatelj sam joj
    zaš­to da je ubeđujem

    dugač­ka sa mno­go prozora
    rekom plovi bela lađa

    pli­vaću i ja
    dok reka hoće da me nosi

    neću je zaustavljati
    da bih napisao pesmu
    o pre­mešten­im obalama

    .

    .

    .

    pruće

    .

    na pruću
    u vodi
    zaspaću

    na moja usta
    ti ćeš govoriti

    .

    .

    .

    021 novem­bar ’97

    .

    mačke luta­ju krovovima
    uši­ma neprestano prate
    množen­je riba
    u trstici­ma oko novog sada

    idem da prošetam
    sa mojom starom stolicom
    ispod ruke
    kroz grad
    pun salate opa­log lišća
    ogul­jenih fasada
    nagriženih gip­sanih cvetova
    obnev­idelih prozora
    i ubo­gal­jenih portala
    star­ih novosad­skih radnji

    srušene kuće
    sa bele­gom generacija
    neras­tu­mačenih grafita
    odvežene na nev­ina smetlišta
    osta­ju u novom sadu
    samo na glu­vim fotografijama

    prazn­i­na pokreće strah
    otpušen­im glasovima
    iz zelenih vin­skih flaša

    tram­va­jem iz detinjstva
    stižem do pristaništa
    samo pogledom
    na drugu obalu
    do odmet­nute tvrđave
    uznete nad dunavom
    što velikim satom
    na belom tornju
    obr­nu­tim kazaljkama
    prati i usitnjava
    dospe­lo vreme
    u novom sadu

    upreg­nu­ta lađa
    provali trome šlepove
    ispod mostova
    očekuje
    da tvrđa­va bude
    na istom mestu
    kada se sporo vrati
    iz rumunije

    dugo na keju nema ljudi
    koji mogu pogledom
    privući lađe
    da pris­tanu u novom sadu
    išče­zli su
    u svom upropašćenom pogledu

    vraćam se
    mož­da ću usput sresti
    neku osobu
    upropašćenog pogleda
    da zajed­no slušamo
    muziku na radiju

    .

    .

    .

    astal

    .

    kir­i­ja je plaćena
    za stan koji nemamo

    samo trenu­tak
    ne miči se
    da naslikam
    tebe i dete
    pred vra­ti­ma kuhinje

    za nas troje
    kupiće­mo mali astal
    ako uštedimo
    na hrani

    .

    .

    .

    kan­abe

    .

    sa malo reči
    može da se živi
    na kanabetu
    u uglu kuhinje

    pla­fon je napukao

    sa usti­ma punim muzike
    nećeš se plašiti
    ni za sebe
    ni za mene
    kad jabu­ka padne
    sa ormana
    ne mora da se čuje

    .

    .

    .

    mog­lo je biti

    .

    odabrana knji­ga
    proči­ta se

    dan­i­ma
    zauz­i­ma mesto
    između obrva

    vidiš šta je
    a mog­lo je biti

    .

    .

    .

    ponekad

    .

    ponekad doploviš
    kao lađa
    pod tuđom zastavom

    ona te bol­je čuva

    doplovi mi opet
    noćas u snu
    bez zastave
    bez majice
    mokra
    iz toplih mora

    .

    .

    .

    klovn

    .

    svi­ram ksilofon
    svo­jih zuba
    isto kao kale­man hokins
    popljunem dva prsta
    cim­nem levo
    i zateg­nem desno uvo
    onda pružim levu ruku
    u levu stranu
    i kob­ja­gi gitara

    .

    .

    .

    čitan­je

    .

    tako biva
    proči­taš tri stolice
    pa još jednu

    onda išči­taš
    ceo orman

    posle jako godi
    spi­ran­je na kiši

    .

    .

    .

    u parku

    .

    pecao sam ribe
    na jezeru u parku
    stavl­jao ih u džep od sakoa
    došao je čuvar
    video kako neš­to udara
    ispod mog sakoa
    mis­lio je da sam uzbuđen
    da ne kažem probuđen
    ostao sam
    i dal­je pecao šarene karaše
    na jezeru
    u parku

    .

    .

    .

    umor

    .

    operi zube od razgovora
    očešl­jaj se od misli
    obrij se od dosade
    zag­n­juri glavu od sna
    brboći

    .

    .

    .

    upecan

    .

    prazan sam
    kao kuti­ja od sardina
    i pio bih vina

    upecan sam
    na finu malu udicu
    tre­sem se

    .

    .

    .

    grafike

    .

    idem pono­vo
    na bije­nale grafike
    kat­a­log je skup
    vre­me­na imam
    mem­o­ri­ju nemam
    kad hoću da se setim
    bude neš­to drugo
    pa nestane
    kao da lažem
    sve se pret­vara u grafike

    slikao sam lađu
    na istom mestu
    prista­la je druga

    opet slikam istu lađu

    .

    .

    .

    sli­ka

    .

    riba se zalepila
    na tanjiru

    trs­ka će istrunuti
    mož­da procvetati

    riba će ostati
    zapljunuta kao slika
    dok se tanjir
    ne polupa

    .

    .

    .

    kuća

    .

    kera od pletenog pruća
    laje na ljute paprike

    za bede­mom grba­va kruška
    kolen­i­ma nalegla na kuću
    mas­nim lišćem skriva
    jato crepova

    raza­pete senke po gonku
    tegle se u dugačke muzge

    .

    .

    .

    senke

    .

    nailaze iza ormara
    na sred sobe člove
    u cveću se kikoću

    kroz zatvoren prozor
    beže sokakom
    pa nestanu

    uskomešane vetrom
    skri­va­ju se u ševaru
    postiđene do doveče

    .

    .

    .

    braša tucakov

    -

    braša je sa mnom vuko šer­pu po praši­ni i igro
    se kon­ja. braša mi je uvek vadio trn od dikice,
    znao je da popljune to mesto pa da niš­ta ne bole
    kad ga nok­ti­ma izvuče…

    jedan dvokri­lac je pao
    iza sela
    u žabaljskom ataru
    ti si dotrčo
    jeo si višn­je s lebom
    i reko pao je aviojon

    uzo si bicik­li i odjurio
    prašn­jav­im putom
    mene nisi teo da vodiš
    al ni ti se nisi vratio

    otišli su koli­ma po tebe
    na kojim se žito vozi
    i doneli mrtvaca

    ubio te pilot
    zato što si prvi stigo

    a šta je s pilotom
    pitali su ljudi
    umro je do noći

    pokrili su te pokrovcom
    tvoj tata se nije vidio
    iza lotre
    vido se samo nje­gov šešir
    tebe više nis­mo vidili
    ti si samo bio u kolima

    kad su otvo­rili kapiju
    nisam smeo da gledim
    iskrivl­jeni đer­am od kričanja
    kla­tio se nad vašom kućom

    sva deca su šaputala

    više nisam smeo da jedem
    dudo­va ispred vaše kuće
    ni aptu pored jendeka
    po kojem smo gazili
    posle kiše

    brašo ti si mrtav
    tvo­ja mama više ne jede
    petrovače jabuke
    i uvek je u crnom

    vaša kuća je bila od ćerpića
    a soba pomazana
    ne sećam se kolko vas je bilo
    dece

    znam samo
    posle je umro duško
    od zeleni kajsija
    i da ste svi nosili
    prsluke od džan­dars­ki šinjela
    sećam se uvek si bio gladan
    i da nisi bio sebičan

    bio si ošišan do glave
    onako makazama
    uvek musav od kerećeg grožđa
    al ja sam te najviše volo

    znao si sve­ga da se igraš
    bio si već velik
    a igro si se s nama

    sećam se
    kad smo se igrali sarane
    pa kad smo saranili
    jed­nu grlicu
    ispod bandere
    posle
    onog luk­ićevog ficka
    tamo u vr bašte
    u mirođi­je pored evedre
    i naprili mu krst
    od kukuruzovine

    a sad sam ja
    opro noge
    obuko belu bluzu
    i dono ti buket plave perunike

    sad se sećam
    cela sarana je jako ličila
    na našu igru
    sada tek vidim
    kako si ti sve znao
    i kako se saranjuje

    tvoj grob je ispucan
    obras­to je slezom
    i ograđen cigljama
    ko na vašem gonku

    sad već moram ići
    ne mogu više da se setim
    samo jednog tvog lica
    uvek ih vidim više

    ust­vari samo se prisećam
    i odma zatim pomišljam
    na neku trulež plesnivu

    kad ja sad nekom pričam
    o tebi
    niko me ne sluša dugo

    tvo­ji mama i tata
    već su te zaboravili
    gta­ta pravi sečku konjima
    u san­duku od municije

    kaži kako da objas­nim ljudima
    kako smo mi mogli lepo
    da pričamo o svemu
    kako smo pecali
    reasve­tanu bagru
    i jeli onako s mušicama
    kako smo kupo­vali zizike nedeljom
    kod majke ruton­jske na ćošku

    sećam se kad te je seka
    udar­i­la tatin­im štapom po glavi
    jel si pojo sko­ro sve krastavce
    narezane za doručak

    znam bio si gladan
    a ja i sad
    mogu da budem gladan

    ja sad idem
    preću preko bikare
    žute od iva­jskog cveća
    i preko ćuprije
    tebe su tuda nosili
    proneli su te sre­dom sokaka
    jed­na kola su protandrkala
    i podigla prašinu
    guske su ležale u ladovini
    a žene što su izišle po vodu
    pre­stale su da okreću bunar
    gledale su tvoj crni sanduk
    i brisale oči keceljom

    proneli su te pored dućana
    pored are­tove berbernice
    lju­di su izišli i skin­uli šešire
    živa je samo ubriso sapunicu
    i izišo s nji­ma na vrata

    sad su to već sko­ro svi
    zaboravili
    a onda je svi­ma bilo žao

    crk­va je zvonila
    u praćkovom bircuzu
    društ­vo se kar­ta­lo i pilo
    kad su te proneli
    pre­vr­nuli su čaše
    i sa basam­a­ga te otpratili
    usiren­im pogledom
    do groblja

    te noći
    izišo je mesec
    sa crnom krmačom u sredini
    što nam se izgubila
    u jamuračama

    .

    .

    .

    .

    .