Sigismundov svijet

Veselin Gatalo
Lat­est posts by Veselin Gat­a­lo (see all)

    .

    .

    .

    .….Na kreve­tu, usred ukus­no nam­ještene prozračne sobe, ležao je dječak sa crnom mačkom na grudima.

    .….Zapra­vo, Zigis­mund je imao devet­naest god­i­na. I isto toliko god­i­na je pam­tio svjet­la i zvuke u toj sobi. Izgledao je kao dječak jer je bio mali i zakržl­jao usred nepokretnosti.

    .….Sigis­mund , naime, nije mogao hodati. Nije uopšte mogao micati nijed­nim dijelom tijela. Čak ni gov­oriti, bar ne kao što lju­di obično gov­ore. Oči nije mogao pokre­tati, iako je kra­jičkom zjenice vidio pro­zor, a to mu je bilo jako važno. Samo je trep­tan­jem očnih kapa­ka pokazi­vao da je živ. Ili da mu neš­to smeta.

    .….Crni mačak se zvao Igor. Uglavnom bi provo­dio sate ležeći na svilenom plat­nu pidžame, na Sigis­mundovim grudi­ma, pre­dući i žmirka­jući zelen­im očima.

    .….-  Mož­da ne bi bilo loše da ukloni­mo tog mač­ka — rekao je jednog dana Stanis­las, kućni ljekar Kellerovih. — Mogao bi nau­di­ti Sigismundu.

    .….Na to se Sigis­mundu povi­sio krvni tlak i nenor­mal­no ubrzao rad srca, a kap­ci počeli ner­vozno trep­tati. Instru­men­ti koji su mjer­ili nje­gove tje­lesne para­me­tre, tada kao da su bili polud­jeli. Tako da od tada više niko nije spom­in­jao Igoro­vo udal­ja­van­je od nepokretnog mladića.

    .….Mladiće­va maj­ka, Uli Keller, nekad mu je znala čitati priče o princeza­ma i vitezovima.

    .….Njen jed­inac je volio te priče. Znala je ona to, pojačana cere­bral­na aktivnost bi se oči­to­vala na reg­istri­ma nje­gov­ih mož­danih talasa. Mada Uli nije tre­bala mašinu koja bi joj morala reći da li je njen sin sre­tan ili nes­re­tan, jer mu je bila maj­ka. A one, majke, zna­ju te stvari.

    .….A onda se odnekud dovuk­lo crno mače i uze­lo joj pažn­ju i ljubav njenog sina. Otad više nije bilo reak­ci­je na priče koje mu je čitala.

    .….Uli nije bila ljubo­mor­na. Kako bi mogla biti ljubo­mor­na kad je osjećala da ga to mače čini sret­ni­jim nego što je bio sre­tan dok mu je ona držala ruku i čita­la…? U redu, bila je ljubo­mor­na. Ali samo malo.

    .….I otac Franz je volio svog jed­in­ca. Rijetkim trenuci­ma kad je bio kod kuće, isključi­vao bi svoj mobil­ni tele­fon i dugo sje­dio pored nje­gov­og kreve­ta. Pričao bi mu o mil­ion­skim poslovn­im transak­ci­ja­ma, prob­lemi­ma pri­lagođa­van­ja vre­men­skim zona­ma, o udal­jen­im zeml­ja­ma i okrut­nom poslovnom svi­je­tu gdje velike ribe jedu male a samo najus­p­ješni­ji opstaju.

    .….Plakao je i Franz nad sud­bi­nom svo­ga sina, baš kao i Sigis­mundo­va maj­ka. Ali njih dvo­je nikad nisu plakali zajed­no, poš­to su se rijetko viđali. A rijetko su se viđali zato što se više nisu vol­jeli. Ta soba i mladić u njoj su bili jedi­no što ih je, makar naiz­gled, čini­lo mužem i ženom.

    .….Izuzevši dok­to­ra Stanis­lasa, samo su još njih dvo­je i crni mačak činili Sigis­mundov svijet.

    .….Tako se činilo.

    .….A zapra­vo, zna­lo se jako malo o nje­gov­om svi­je­tu. Zapra­vo, nisu znali goto­vo ništa.

    .….Sigis­mund je dobro poz­navao sus­jed­st­vo. Čak cijeli grad Beč. Dan­ju je ležao, a noću, kad niko nije ulazio u nje­govu sobu, šetao je po restoran­i­ma, gledao najnovi­je Spiel­ber­gove fil­move u grad­skim kin­i­ma, pos­jeći­vao pozoriš­ta… i nepris­to­jno zaviri­vao kroz tuđe prozore.

    .….Noću je hodao parkovi­ma, gledao divne i grozne stvari koje se u gluho doba odvi­ja­ju tamo.

    .….Ponekad bi ukrao poneku vri­jed­nu stvarčicu ili neš­to nov­ca iz novčani­ka bogatih sus­je­da i ostavl­jao na uzglavlji­ma vječi­to boležljive djece siro­mašnih ile­gal­nih emi­grana­ta koji su živ­jeli u prl­jav­im pred­građi­ma. Kao Robin Hood u priča­ma koje mu je čita­la maj­ka, krao je boga­ti­ma da bi davao siro­mašn­i­ma. Smet­a­lo mu je ponekad to što je bio pre­više malen i slab da bi se tukao pro­davači­ma droge i siledži­ja­ma koji su zagorčavali živ­ot dje­ci i dobrim ljudima.

    .….Bio je čak i zaljubljen. I to sretno.

    .….Volio je malu plavu Hilde­gard koja je kao sekre­tar­i­ca radi­la u jed­noj od fir­mi nje­gov­og oca. Imala je prekras­nu dugu kosu, modre oči i jam­ice na obraz­i­ma. Kao princeza iz baj­ki koje mu je maj­ka čita­la dok je bio sasvim mali.

    .….Nekad bi otk­in­uo cvi­jet u parku i odnio joj ga. Nekad bi i jeli i spavali zajedno.

    .….Volio je kad bi ga priv­i­la na svo­je male gru­di i milo­vala mu vrat. Tada bi uži­vao u njenom mirisu i dodiru svilenkaste plave kose.

          Dan­ju je Sigis­mund dri­je­ma­jući plani­rao gdje će ići i šta će radi­ti to veće.

          Tog dana je nje­go­va maj­ka osta­la u stoli­ci za ljul­jan­je i opet ga pokušavala zain­tereso­vati za svo­je čitani­je. A nje­mu nije bilo do toga.

          Htio je večeras iza­ći rani­je i vid­jeti da li je mali Husein iz izb­jegličkog kam­pa ozdravio.

          Samo da maj­ka ne zatvori pro­zor pri­je nego što ode.

    .….Samo da Igor i večeras mogne iza­ći napol­je, u grad.

    .

    .

    .

    .

    .