Sito vremena

Nikola Vujčić
Lat­est posts by Niko­la Vujčić (see all)

    .

    .

    Niko­la Vujčić rođen 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Ban­i­ji, Hrvats­ka. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Mal­oj Gradusi, a gim­naz­i­ju u Petrin­ji. Diplomi­rao je na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu, na grupi za jugosloven­sku književnost i srp­skohrvats­ki jezik. Bio je ured­nik časopisa Znak, glavni i odgov­orni ured­nik Književne reči  i ured­nik u izdavačkoj kući Fil­ip Višn­jić. Objavio je dvanaest pes­ničk­ih knji­ga za koje je dobio najz­nača­jni­je pes­ničke nagrade u Srbi­ji. Pre­vo­di sa ruskog jezika.

    .

    .

    Kako je nasta­la tvo­ja prva pes­ma? O čemu si pevao pri­likom prvog pevanja?

    .

    Mnošt­vo mojih ranih pesama, a veru­jem da ih sva­ki pes­nik ima, mog­lo bi se tre­ti­rati kao poet­s­ki doku­ment moje mla­dosti,  neiskust­va i speci­fične emo­tivnos­ti u bujan­ju. Prve napisane pesme sad se i ne sećam, bilo je to u deč­jem dobu. Sećam se da sam ih ispi­si­vao na parčići­ma papi­ra, tamo gde se mog­lo pisati jer u kući nije bilo har­ti­je pa se štede­lo. Pevao sam o priro­di, deč­je naivno i iskreno.To mi je osta­lo i danas – pišem olovkom na har­ti­ji koja se može još iskoristiti.

    .

    .

    Gde je ta pes­ma danas?

    .

    U pepelu. Sve te prve deč­je pesme na mal­im papir­ići­ma, bila ih je puna kuti­ja za cipele, spalio sam. Želeo sam da se, i fiz­ič­ki, oslo­bod­im te deč­je sladun­javosti i naivnos­ti. Ja i inače ne čuvam auto­grafe svo­jih pesama. Mi sada i ne znamo kakvi su rukopisi naših savre­meni­ka, sve su progutali folderi.

    .

    .

    Ko je prvi pre­poz­nao tvoj književni talenat?

    .

    Pes­nik Miloš Kordić koji je u Sisku ure­đi­vao deči­ji list Kurir a potom i časopis Riječi. On mi je ulio to prvo neophod­no samopouz­dan­je objavlju­jući mi pesme. Tad sam, da se slikovi­to izraz­im, zagrizao književni mamac i, evo, to još traje.

    .

    .

    Da li si neš­to očeki­vao od književnos­ti na svom književnom početku?

    .

    Nisam niš­ta očeki­vao. Za mene je pisan­je bilo uvek lič­na stvar i mala radost.. Puno sam čitao a sve man­je pisao. Čitan­je je za mene bilo osva­jan­je novih sve­to­va i sazre­van­je. Objavlji­vao sam pesme svu­da, tada je bilo puno lis­to­va i časopisa, tako se, polako, ulazi­lo u svet književnosti.

    .

    .

    Šta danas očeku­ješ od književnosti?

    .

    Književnost tre­ba da bude dobra, niš­ta više. Da se radu­je­mo svakoj dobroj knjizi. Još se samo u književnos­ti čuva reč. A reč, da bi opstali, moramo sačuvati.

    .

    .

    Kako izgle­da prazn­i­na o kojoj si pevao?

    .

    Više je prazn­i­na iz kojih sam pevao. Pevao sam da bi ih ispunio, gov­orim o svo­jim prazn­i­na­ma. Mož­da se i  pti­ca iz praz­nine kaveza više tru­di da peva. Iz praz­nine se bol­je  sagle­da okol­ni svet. Peva se iz praznog stom­a­ka, iz te egzis­ten­ci­jalne praz­nine. Nika­da nisam napisao pes­mu, ni stih, kad sam sit. Glad praz­nine je kreativna.

    .

    .

    Ima­jući u vidu da si seosko dete, šta u vele­grad­skim uslovi­ma znači tvoj stih nauči­ da voli­š dalji­nu,/ gledaj kroz pro­zor?  Da li je dalji­na u netaknu­toj priro­di isto što i dalji­na među beton­skim građevinama?

    .

    Nar­avno da nije. Sna­ga gledan­ja je i sna­ga pre­poz­na­van­ja. Oči su brže od reči, jedan pogled može da bude cela priča, roman. Dalji­na u mojim pes­ma­ma je, ponekad, i strasna težn­ja da se izmaknem iz pros­to­ra gde sam u pros­transt­vo gde se san­jari. Dalji­na je dinamičan pros­tor, ona u svom pre­o­braža­van­ju stal­no nudi nova doživl­ja­van­ja. Šuma i park, zeml­ja i beton, voda sa izvo­ra i voda iz flaše  nisu isto. U toj čežn­ji za prirod­nošću nas­ta­ju moje pesme. Kao što reče, u jed­noj pes­mi Dušan Matić, neka ‘’laso pesme’’ ulovi ‘’divlju grivu nedogleda’’.

    .

    .

    Da li si umoran od književnog života?

    .

    Nisam. Ja mis­lim da našoj kul­turi nedosta­je književni živ­ot. Sad se on odvi­ja virtuel­no, lju­di se više ne druže. Na tkz. društven­im mreža­ma (ko ih koristi, ja ne) možeš imati hil­jade pri­jatel­ja ali koje nika­da u živ­o­tu nisi video, nisi čuo nji­hov glas, nisi se sa nji­ma ruko­vao, popio piće. Jed­nos­d­tavno ih ne znaš pa kako da ti budu pri­jatelji. Ili je ta reč toliko postal rasteglji­va da u nju može svaš­ta sta­ti. Ja se sa nos­tal­gi­jom sećam književnog živ­ota, rec­i­mo osamde­setih godina.

    .

    .

    Kad kažeš da je rđa i­ sam jezi­k zarđala čime si vođen?

    .

    To je ćutan­je. Tiši­na. Kad si sam. Tiši­na čisti reči.

    .

    .

    Najveća žel­ja iz det­injst­va? Da li si je pohranio u poeziju?

    .

    Svako od nas čuva svo­ju vlasti­tu malu istori­ju. Ona je i u mojim pes­ma­ma, u njen­im slika­ma. Kad se iz ovih god­i­na nad­viru­jem u tu dubinu sop­stvenog vre­me­na, u det­injst­vo, te slike su snažni­je. Jed­nu od tih žel­ja, da naučim da voz­im bicikl, pre­točio sam, pohranio kako kažeš, u pes­mi Det­injst­vo. Slike iz det­injst­va su upečatljive jer su iskrene I pred­stavl­ja­ju naš prvi sudar sa real­nošću. U pravu je Bašlar kad kaže da det­injst­vo, u nekim svo­jim crta­ma, tra­je tokom cel­og živ­ota. Helder­lin je tu izriči­ti­ji – ‘’ne isteru­jte čove­ka suviše rano iz kolibe u kojoj je pro­tek­lo nje­gi­vo detinjstvo’’.

    .

    .

    Da li ćeš zapisati uspomene iz redak­ci­je Književne reči, poli­tičke trza­v­ice, klanove, uti­caj par­ti­je i intereso­van­ja službi bezbed­nos­ti? Da li si sves­tan da ćeš preću­tati deo istori­je osamde­setih god­i­na ako preću­tiš uspomene?

    .

    Osamde­sete godine su bile vrlo zan­imljive i znača­jne za naš kul­turni i poli­tič­ki živ­ot. Ja imam svo­je iskust­vo iz tih god­i­na jer sam bio akter nek­ih zbi­van­ja. Ide­ološke bičeve ose­tio sam i na svo­joj koži. Neka zbi­van­ja iz toga vre­me­na sada izgleda­ju pot­puno apsurd­na, smeš­na ali to onda nije bilo tako. Nadam se da ću te uspomene i arte­fak­ta  koja pose­du­jem jed­nom uspeti objediniti.

    .

    .

    Imaš li prijatelje?

    .

    Nar­avno. Ali kako sve pro­lazi kroz sito vre­me­na, tako pro­laze i oni.

    .

    .

    Veru­ješ li pesnicima?

    .

    Veru­jem nji­hovim pes­ma­ma. Pes­ma je zapra­vo ogleda­lo, ono kazu­je kakav si.

    .

    .

    Da li se plašiš medi­jske zabave koja vre­ba sa većine medija?

    .

    Nar­avno. Plašim se sve­ga što je šljaš­tuće i nakinđureno jer to pred­stavl­ja kamu­flažu i neiskrenost. Mi živi­mo u vre­menu varan­ja i nametan­ja. Vre­menu mar­ketinga i iluz­i­ja. I zabave kojoj nema kra­ja. Ali čovek je voć­ka čud­no­va­ta. Da nije tako ne bi bilo ni ovakve medi­jske agresivnosti.

    .

    .

    Kuda ide svet?

    .

    U virtuel­nost. Tamo je sve, a kad otu­da iza­đeš  nećeš pre­poz­nati nje­govu prirod­nost. Kao u cirkusu.

    .

    .

    A kuda ide čovek?

    .

    Kako koji. Tre­ba da uspori korak, da se ne spotakne i razbi­je glavu.

    .

    .

    Tvoj najveći strah?

    .

    Moj odgov­or na ovo pitan­je mogao bi biti i ovakav – kad su upi­tali Sol Beloua – ‘’Kako zamišl­jate smrt?’’ on je odgov­o­rio – ‘’Slike će prestati!’’

    .

    .

    Kome se nikad nečeš odužiti?

    .

    Svo­jim roditelji­ma. Maj­ci , koja je umr­la mla­da, imala je 44 godine, umr­la je na mojim ruka­ma. Tad sam video smrt, shva­tio šta znači dis­an­je i reči. I ocu, na čiju sahranu nisam mogao otići.  Oni su sve svo­je vreme ugradili u mene.

    .

    .

                                       Raz­gov­o­rao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .