Slomljena krila

Zoran Hercigonja
Lat­est posts by Zoran Her­cigon­ja (see all)

    .

    .

    Obiteljs­ka tragedija

    .

    .

    Lica:

    OTAC: Vrlo osjeća­j­na oso­ba sred­nje dobi, proćelav i krup­ni­je građe, obučen u svaki­dašn­ju, uobiča­jenu odjeću.

    MAJKA: Sre­dov­ječ­na domaći­ca, obuče­na u odjeću koja se pris­to­ji domaćici.

    SIN: Dvanaesto­godišn­jak, slab i iscr­pljen od teške bolesti i pojavlju­je se na sceni kao sablast, obuče­na u bijelu podugačku spavaču košulju.

    SVEĆENIK:  Sred­njov­ječni čov­jek, vrlo ure­dan i sklad­no obučen u svećeničku odoru.

    SUSJEDA MARIĆKA: Prikaz sred­njov­ječne nal­ick­ane gospođe koja je snob po pro­fe­si­ji i po prirodi.

    .

    .

    NAPOMENE:

    Kaza­l­išne daske naliku­ju unutrašn­josti kuće zapra­vo kuhin­je u kojoj se odvi­ja sva rad­n­ja. Postavl­jen je kre­denc, stol, sto­lac, peć i druge kućne potrepš­tine. Na stolu je boca vina i čaša. Atmos­fera je osv­jetl­je­na blag­im svi­jet­lom, ali dovoljno  jakim da se mogu raspoz­nati svi likovi. U trenuci­ma se sce­na zam­rači i svi­jet­lom nalik mje­seči­ni se osv­jetl­ja­va poje­dine likove koji vode svo­je monologe. 


    Odmah na početku scene, nalazi se MAJKA koja spravl­ja večeru i to vrlo vese­lo i raz­dragano, kao da se niš­ta ne događa i pje­vuši neku pjesmicu. Nato ulazi OTAC i maj­ka ubr­zo presta­je pje­vuši­ti i sve uti­hne. OTAC sjedne za stol, nasloni se ruka­ma na dasku sto­la i teškom mukom uzdahne.

    .

    .

    .

    MAJKA:  (vrlo nježno) Jesi gladan? Hoćeš pojesti štogod?

    OTAC:   ( Odmahne glavom).

    MAJKA: (Spuš­ta ruku na nje­go­vo rame i podra­ga ga po kosi) Moraš neš­to jesti. Već dva dana ne jedeš kako tre­ba. Nije ti to dobro, obol­jet ćeš.

    OTAC: Ne mogu jesti, to je! Cije­lo vri­jeme me neš­to drži u želu­cu i kol­je. (Dugi uzdah) Nemam apeti­ta.

    MAJKA:  (Pri­tišćući nje­govu glavu na svo­je gru­di) O nevoljo moja, znam da ti je teško, ali razbol­jet ćeš se ako niš­ta ne pojedeš. Hajde imam kašice, to voliš.

    OTAC: (Srdi­to je odmakne od sebe)  Ti stvarno niš­ta ne razu­mi­ješ!? Ne mogu jesti, ne još dok me ne prođe ova drhtavi­ca. (Prikri­va lice i briše suze)

    MAJKA: Moralo je tako biti. Nis­mo mogli niš­ta učiniti.

    OTAC: (Okrene se pre­ma njoj suznih oči­ju) Mene duša boli otkako ga nema. Ne osjećam niš­ta otkako je otišao, a ti samo gov­oriš o hrani i želiš me šopati.(Vrlo his­ter­ič­ki) Ne želim jesti!  Ne mogu jesti. Svaku puta kad sjed­nem za ovaj stol, sje­tim se nje­ga i srce mi stisne neka nev­idlji­va šaka.

    MAJKA: (Opet dolazi do nje­ga i grli ga. On i dal­je plače u njenom naručju) Ja ti samo dobro želim, kao što sam i žel­jela za našeg sina. Puno si za nje­ga učinio, ali eto bili smo nemoćni. Nis­mo mu mogli pomoći.

    OTAC: (Podiže glavu pre­ma svi­jetlu i istrgne se iz žen­i­na naruč­ja) Upra­vo me i to boli, stra­hovi­to boli. Gledao sam ga kako umire, a nisam mogao niš­ta. Trpio je stra­hovite boli, a ja sam samo sta­jao i gledao kako pati i baca se od muke. Bio sam nes­posoban!! (Udara glavom u stol)

    MAJKA: (Brže-bol­je pohi­ta k nje­mu i sjedne mu na kol­je­na) Nemoj tako mužu. Ni jedne suze ga neće vrati­ti. Trudili smo se koliko smo mogli, ali nije išlo. Sjeti se pravedno­ga Joba, koji je izgu­bio sve. Nije tugo­vao, jer je znao da je sve kod Gospo­d­i­na. Bog dao, Bog uzeo.

    OTAC: (Zbaci je s kol­je­na i digne se sa stol­ca)  Ti si ga već pre­bol­jela! Kako samo možeš pričati o tamo nekom luđaku. Bog dao, Bog uzeo!? To je tvoj odgov­or na sve? Kako samo možeš tako reći? Bio je tvoj sin! Bio je dio tebe!

    MAJKA: (Pridiže se s poda) Što bi htio od mene čov­ječe božji!? Vol­jela sam ga više nego što mis­liš, a što sad mogu; moram se pomir­i­ti s gubitkom. Tu se niš­ta ne može.

    OTAC: Vol­jela si ga? (Pojača­va ton) Vol­jela si ga!!? Voljela!!!?

    MAJKA:  Da jesam svim srcem i dušom.

    OTAC: Ako si ga vol­jela, zaš­to onda gov­oriš u per­fek­tu? (Ponovi) Vol­jela sam ga? Ako neš­to osjećaš pre­ma nje­mu, onda ga još i sada voliš. Ti si ga već pokopala pri­je  dva mjese­ca, dok je muka i počela. Ti si ga već otprav­i­la na dru­gi svi­jet, pri­je nego što je bilo potreb­no. Zla si ti žena, zla! Dobro su i gov­o­rili da se te ne žen­im. Rek­li su da se samo držiš bib­li­jskih cita­ta i ničeg dru­gog; da si oho­la i prga­va.(Poti­ho ispusti) Nisi ni za što. Ali ja sam bio budala i poslušao svo­je srce kao i obično. Eto tako mi i tre­ba. Bog me kaznio.

    (Otac sje­da za stol i natače čašu vina. Maj­ka za to vri­jeme pri­lazi šted­n­jaku i zagle­da se u muža)

    MAJKA: Mis­liš da ja niš­ta ne osjećam pre­ma nje­mu? On je dio mene; i ja sam sud­jelo­vala u stvaran­ju nje­go­va živ­ota; i ja sam mu udah­nu­la dah živ­ota u nos­nice.  Mis­liš da sam ja od drve­ta i da ne osjećam niš­ta. Znaš li samo kako me zaboc­ka u duši kada sjed­nem za ovaj stol. Odmah vidim svo­je malo dijete kako se igra u mojem krilu.  Ja sam mu dala živ­ot i nažalost ja sam ga i oduzela. Bog nije htio da moje mladunče živi.

    OTAC: (Otpi­ja gutl­jaj) Nemoj Boga miješati u te stvari! Nije on kriv što živi­mo u takvom glupom društvu s takvim debil­nim zakon­i­ma gdje sve moraš plati­ti pa i lijekove.   On je stvo­rio čist svi­jet, ali mi smo ga onečis­tili i kon­t­a­mini­rali svo­jim pos­to­jan­jem. Nije Bog kriv što je ljud­s­ka priro­da tako izopače­na. Tamo onoj sus­je­di Mar­ić­ki za njezinog droger­aša od kojeg nikakve koristi više u društvu, daju zaba­da­va doz­ice droge da bi se lakše odvikavao, a tu moraš imati debe­li novčanik ako želiš kupi­ti lijekove.

    OTAC: Nije Bog kriv što su lju­di izmis­lili debilne zakone; nije On kriv što smo takvi licem­jeri. Zato ne miješaj Boga više u te stvari molim te!

    MAJKA:  Bilo bi bol­je da odeš malo odspa­vati. Bit će ti bolje.

    OTAC: (Ignori­ravši njene riječi uz gutl­ja­je vina nas­tavl­ja svo­je monologe, krev­el­jeći se) Jed­nom droger­ašu daju zaba­da­va drogu, a mojem sinu koji je trpio boli i muke, dok mu je bolest razdi­rala tije­lo, nitko niš­ta zaba­da­va nije dao!

    (Razbi­ja čašu o pod. Maj­ka ustukne i pri­makne se dal­je pre­ma unutrašn­josti pozornice)

    OTAC: Jebem ti ja takve zakone i takav svi­jet u kojem praved­ni ne mogu dobiti ono što ih pri­pa­da, u kojem majke poka­pa­ju svo­ju dje­cu, u kojem oče­vi nose ljesove svo­jeg podm­lat­ka! Gdje su ti zakoni da zabrane smrt!? Želio bih vid­jeti samo jednog pametnog čov­je­ka koji priča o licem­jern­im zakon­i­ma. Što on zna o nji­ma? Niš­ta! On zna samo koris­tit rupe u zakonu! Ni jedan zakon nije uni­verza­lan. Da su zakoni uni­verzal­ni, onda ne bi bilo ni smrti.

    OTAC: Sve­jed­no ne mogu zamis­li­ti kako lju­di mogu biti tako ogavni. Mar­ićkin sin, droger­aš je iz čiste dosade i zabave u vene upu­cao dozu. Je li to bolest pitam te lije­po; je li nje­mu potre­ban pomoć? (Okrene se pre­ma ženi.)

    (Žena samo šuti. Otac dal­je nas­tavl­ja, natačući vino u čašu)

    OTAC: On  je uzeo prah jer se htio zabav­i­ti, jer je htio vid­jeti zvi­jezde izbliza. On je zvao svaku pošast bolesti i trošio pare da se tru­je. A sada je na liječen­ju i svi ga žale i neprestano je u nov­ina­ma kao kak­va zvi­jez­da. Ko da koga zan­i­ma što on napre­du­je u izl­ječen­ju. Koga je briga uopće za tog mal­og. Moga sina nitko ne žali, a nije sam odabrao bolest, koja mu je ubi­la krv. Moj sin nije u nov­ina­ma; mojem sinu nisu se udsto­jili ni najbliži od naše rod­bine naš­tam­pati posljed­nji poz­drav. Moj sin nije htio biti bolestan i nije zvao smrt u goste. A Mar­ićkin sin je vukao vra­ga za rep i šmrkao prah i puš­tao ga u vene. Moj sin je umro jer se za nje­ga zak­vači­la bolest. On nije imao izb­o­ra; on nije mogao reći NE! ja neću tu bolest, dok je Mar­ićkin mali rekao daj da probam kako udara taj prah u mozak.

    OTAC: On ima spržene mož­dane i nika­da više neće biti čov­jek, a ipak mu šalju paketiće skupe droge u mal­im doza­ma, koje mu dok­tor­i­ca daje dva puta na tjedan.  On je svjes­no odabrao i na se navukao nes­reću i sada se na nje­ga troše pare, a za mojeg sina nitko nije dao ni lipe. Moj sin je imao zdrave mož­dane i dobru dušu pa ga ni sam Bog nije pošte­dio. Zaš­to mu nije pomo­gao? Zaš­to više voli droger­aša one kurve koja je zanosi­la sa tko zna kim!? Da se mene pita, sve bi njih u jamu i žive zakopali pa nek onda tamo trunu, mož­da bi  tamo bilo kakve koristi od njih; mož­da bi nji­ho­va tijela plodi­la zemlju kao gno­ji­vo, ako se već nisu osušila!

    MAJKA (Ražesti se): Mož­da bi ti mogao presta­ti! Slušaj se kako govoriš!’

    OTAC: Što!? Zar ne gov­orim istinu? To su isti­nite činjenice!

    MAJKA:  DA te netko čuje, zatvo­rili bi te! Tako se ne gov­ori. Pusti tu vražju Mar­ićku i njeno kopile. Nek mu samo šalju pakete. Snaći će ih pravda.

    OTAC: Kada molim te lije­po i gdje? Ako sada neš­to ne poduzmemo onda će biti prekas­no. Mno­gi od tih mladića koji­ma je dro­ga sprži­la mozak, nisu više ni za kakvu korist državi i društvu. Oni su samo na teret društvu. To su oni. S nji­ma se lju­di upuš­ta­ju u velik rizik. Tko garan­ti­ra da opet neće početi? Moje dijete je bilo čis­to i umr­lo jer mu nitko nije htio priteći u pomoć, a mi nis­mo imali nova­ca, dok drugu dje­cu koja su svjes­no smrt u vene upu­cav­ala, liječe i još k tome i osni­va­ju udruge za pomoć. Reci mi molim te? Gdje je tu dozlabo­ga prav­da? Gdje?

    MAJKA: Bilo bi bol­je da malo odspavaš. Molim te mužu. Umiri se i otiđi malo odspa­vati. Vid­jet ćeš, bit će ti bolje.

    OTAC: Dok je on umi­rao ja sam sta­jao pored nje­ga i plakao. Nisam bio ni od kakve koristi. Gdje je veća poko­ra i gri­jeh kada roditelj ne može pomoći vlastit­om djete­tu. Bespo­moćnost je naj­go­ra noć­na mora, bespo­moćnost je mrak.

    MAJKA:  Dobro. Što hoćeš od mene, da idem tamo držati prosv­jede što nam je sin umro. Pomiri se s time da živi­mo u svi­je­tu nepošten­ja i svi­je­tu izvr­nu­tih teza. Pomiri se jed­nos­tavno s tim. Oh! Dos­ta mi je tvo­jih glu­posti. Idem ti postavi­ti postelju. Dođi leći za pet min­u­ta. (I siđe s pozornice)

    (Svi­jet­lo na pozor­ni­ci uti­hne i bla­gi snop svi­jet­la nalik mje­seči­ni osvi­jetli Oca. On i dal­je bli­jed sije­di pri boci s vinom i vodi monolog)

    OTAC: Ah! Moja žena niš­ta ne razu­mi­je. Toliko se trudim oko nje, ali ne vri­je­di. Umro mi je sin, dok sam bespo­moćno gledao kako sten­je od boli i muke. Mis­lio sam da će mu se utro­ba ras­pori­ti, koliko se nadi­mao. Morao sam ga veza­ti za krevet da se ne ozli­je­di zbog lamatan­ja ruka­ma i noga­ma.  Bio je kao malo živ­inče i oti­mao se ruka­ma smr­ti, ali ona je nemilos­rd­no gra­bi­la nje­gov mali živ­ot i otela mi ga iz naruč­ja. Ukrala mi ga je zau­vi­jek. (Pridiže se sa sto­lice i pogled upuću­je u nebo, dok dal­je gov­ori i radi spore kretnje)

    OTAC: Moja žena ne razu­mi­je niš­ta. Moja žena je kao drvo, kru­ta i drve­na u osjeća­ji­ma. Ja sam osjećao svaku nje­govu bol, svaku mišicu i kost, koja se frkala od boli. Gdje je gori gri­jeh od bespo­moćnos­ti. Više mi ni sunce ni mjesec ne sja. Više ni jed­na zvi­jez­da nema sja­ja za mene. Sve je progutao mrak, dubi­na mra­ka, grlo bez dna. Više mi nije za živ­jeti, a moja žena ne razu­mi­je; ni u jed­nom trenutku me nije razum­jela.   Kako može biti tvr­da kao kamen? Kako može tako brzo pre­bol­jeti smrt vlasti­tog djete­ta? Kako može samo tako zab­o­rav­i­ti na sve one lijepe trenutke i biti tako ravn­oduš­na? Kako može gov­oriti u per­fek­tu kada izjavlju­je da ga voli? Tko je ta oso­ba do mene? Što želi više od mene? Zar ne vidi da plačem i jadiku­jem; zar ne vidi da sam se polomio od tuge?

    OTAC: Volio bih da sam mogao promi­jen­i­ti sud­binu i pod­met­nu­ti svo­je tije­lo da trpi tu užas­nu bol umjesto nje­ga.  Moje kosti bi već nekako izdržale, ali nje­gove male, mli­ječne kosti  nisu mogle izdržati toliku bol. Dra­gi sine, osjećam se pos­raml­jen­im pred tobom, ponižen­im i poražen­im. Otk­in­uli su mi te od moje duše i bacili u ponor. U srcu mi je rupa i gri­zo­duš­je; u srcu mi je strah i sram. Ne mogu zamis­li­ti da si ugas­nuo kao svi­jeća. Samo tako si otišao bez poz­dra­va, bez da nisi rekao ni zbo­gom oče, zbo­gom majko. Nika­da se neću opo­rav­i­ti. To je rana koja nika­da ne zac­jelju­je. Neprav­da ovo­ga svi­je­ta mi te oduzela, groz­na nepravda.

    (Počeše plakati. Svi­jet­lo se ugasi  i pozor­ni­ca biva par trenu­ta­ka u mraku ( oko dvi­je, tri sekunde) i isti svjet­los­ni snop koji naliku­je mje­seči­ni, osv­jetli SIN‑a.)

    SIN: (Tihim i nježn­im glasom) Zbo­gom oče, zbo­gom majko. Volim vas, iako vam nisam imao hrabrosti to nika­da reći ni pokaza­ti. Uvi­jek sam bio nespre­tan kada sam tre­bao iskaza­ti pravu ljubav. Uvi­jek sam se nekako sramio pokaza­ti zagrl­ja­jem tebi oče koliko te volim. Iskreno, volio bih to sada učini­ti.  Meni je dobro, mno­go bol­je, čak mis­lim da sam posve­ma ozdravio. Niš­ta me više ne boli, niš­ta više ne osjećam, niš­ta me više ne pri­pa­da, osim sjećan­ja na tebe i mamu.

    SIN: Takav je moj otac, iskren i pravi duš­manin neprav­di. Srce mu je moćno, ali nedo­voljno se čuje u svi­je­tu nepravde.(Uzdah) Moj otac…dobra duša koja bi mi skin­u­la i zvi­jezde s neba, samo da mi pokaže koliko mu je sta­lo do mene.  Žao mi je što se tako zbi­lo. Mog­lo nam je biti lije­po, mogli smo živ­jeti u miru, da nije Ona došla po mene. No jed­nom ćemo opet biti sku­pa, svi zajed­no, kao što smo uvi­jek i bili. Jed­nom ćemo opet biti sku­pa za kuhin­jskim stolom uz krčkan­je vatre i nježnost riječi.

    (Svi­jet­lo se vrati u nor­malu, osv­jetl­java­jući OCA i MAJKU koja je upra­vo pristigla iz sobe)

    MAJKA: Evo, složi­la sam ti krevet. Možeš ići leći. Odmori se i prestani se više muči­ti s tim. Ne želim još i tebe izgubiti.

    OTAC: Ma pusti me više. Idem samo malo sklo­p­i­ti oči, a onda ću…a onda ću  neš­to pojesti.

    MAJKA: (Dižući praznu bocu od vina pre­ma svi­jetlu)  Pa bilo bi i vri­jeme. Sljuš­tio si cijelu bocu vina. Puknut će ti gla­va od tolikog alkohola.

    OTAC: Odlaz­im, pusti me.

    (I ode.)

    Nedugo nakon nje­ga, kuca­ju na vra­ta SUSJEDA MARIĆKA i SVEĆENIK. MAJKA otvori i zaželi im dobrodošlicu.

    MAJKA:  (izne­nađeno) O  hval­jen Isus! Kak­vo izne­nađen­je. Otkud vi?

    (Pros­tori­ju ispuni žamor, smi­jeh i buka)

    SUSJEDA MARIĆKA: Došli smo te malo pogledati!

    SVEĆENIK: Da došli smo vide­ti kak je naša mama.

    MAJKA:  Je pa dobro, uđite unutra, ne budete sad tu vani stajali.

    (Pos­jedaše oko stola)

    MAJKA: Što ste tako veseli? Što se dogodi­lo? (Izusti uz bla­gi smiješak)

    SUSJEDA MARIĆKA: Ne bi nikad  pogodi­la zakaj smo došli k tebi.

    SVEĆENIK: (Vese­lo) Da! Nikad!

    MAJKA: A što? Netko se ženi ili što?

    SUSJEDA MARIĆKA: (Zahi­ho­ta) Ma kak­va ženid­ba ženo. Pa tvoj je rođendan.

    SVEĆENIK: Čini se da si iznenađena.

    MAJKA: Pa i jesam izne­nađe­na. Pot­puno sam zab­o­rav­i­la na rođen­dan. Uz onog muža moraš zaboraviti.

    SUSJEDA MARIĆKA: Joj pa kak je naš jad­nik. Mu je još teško zbog sina?

    MAJKA: Da. Po cijele dane samo pije i jadikuje.

    SVEĆENIK: I to ti je neki Kršćanin. Da je Kršćanin, onda bi vjerovao u Boga i u uskrsnuće duše i tijela. Nje­gov sinek se je lije­po riješil muke. Samo Bog zna kak mu je sad lije­po na onoj strani.

    SUSJEDA MARIĆKA: A ti mi nisi ništ žalos­na? Ha? Kak to? Ti ništ sinek ne nedostaje?

    MAJKA: Nedosta­je, samo pisano je „Bog dao, Bog uzeo.“ Plakala sam kao kiš­na god­i­na i tuli­ka kao sire­na, ali smir­i­la sam se. Ni jedne suze ga neće dići iz groba.

    SVEĆENIK: Tak je. Ni jedne suze ga neće vrati­ti među nas gri­ješnike. Znate lju­di tugu­ju za svo­jim mrtvi­ma samo zato jer osjeća­ju grižn­ju sav­jest. Dok smo živi, onda naprav­i­mo niz glu­posti, zbog kojih kas­ni­je žal­imo. No vi imate čis­tu dušu i vol­jeli ste svo­ga sine­ka i zato ste tak smireni.

    SUSJEDA MARIĆKA: Je istina.

    SVEĆENIK: (Vrlo naučno) Učili su me da kada imamo skup ner­i­ješenih prob­le­ma s nekom osobom, teže se opraš­ta­mo s njom u trenutku izne­nadne smr­ti zbog osjeća­ja krivn­je. I ta krivn­ja nas pro­gan­ja neprestano čita­va živ­ota. Zato vaš suprug onak tuli i sva­ki dan provo­di pijan po krč­ma­ma. A što može­mo. Pisano je: „Što svežete ovd­je na zemlji, bit će svezano na nebu, a što odvežete ovd­je na zemlji, bit će odvezano na nebu“.

    MAJKA: Valj­da ste u pravu, nadam se.

    SUSJEDA MARIĆKA: Ma sig­urno je naš velečas­ni u pravu. Pa velke škole je zbav­il.(neu­go­dan i vrlo prodor­an smijeh)

    SVEĆENIK: No veselite se. Samo jedan­put ste se rodili. Budite zado­voljni i sret­ni što ste prim­ili dar živ­ota. Bog je dobar.

    MAJKA: Da. U pravu ste.

    (Svi­jet­lo se na trenu­tak ugasi i snop bla­gog svi­jet­la nalik mje­seči­ni, spusti se na MAJKU)

    MAJKA: (U istom sjedećem položa­ju) Ima­ju pra­vo. Ion­ako me je to dijete samo sputava­lo. Ion­ako nika­da nisam htjela imati to dijete. Ono je gri­jeh moje mla­dosti. I moralo je biti tako. Morala sam ga se nekako riješi­ti.  Hvala bogu da je niknu­la ona vrući­ca. Tako ni Bog ni lju­di ne zna­ju od čega je zapra­vo umro. On je bio umet moje duše. Već mjesec dana me žario u trbuhu i sko­ro odao moju malu tajnu. Proklet bio. Sko­ro si me koš­tao živ­ota. Da su znali da sam trud­na, ne bi me dali ovom haj­duku. Ne bi me on ni htio, a morala sam od neče­ga živ­jeti.  Prokleti klapčić. Uma­lo me ne upropasti. A taj pop. Kako se samo može tako smješkati nakon što me osramo­tio. Prokle­ta avan­turo. Gor­ka si kao žuć, a lijepa i zamam­na kao sam Lucifer.

    (Ponovno nas­tane tama  i isti snop svi­jet­la se pojavi na dru­goj strani i zab­lista nad likom SIN‑a)

    SIN: Mila moja majko. Rados­na si, ali ne zadugo. Raduj se dok možeš. I mrtvi katka­da priča­ju o neprav­di. I mi mrtvi volimo prav­du, lju­bi­mo prav­icu. Majko, hvala što si mi darovala dar živ­ota i nosi­la me u utro­bi, jer da nisi, nika­da ne bih spoz­nao svi­jet porođa­jnih muka i sve gadosti u nje­mu. Hvala ti što si me probudi­la iz sna vječite tmice i pokaza­la koliko lju­di mogu biti zlob­ni jed­ni pre­ma drugi­ma. Majko zasad mogu reći samo zbogom.

    (Sve se vrati u nor­malu. Svi su za stolom, a sad nas­tu­pa i Otac. Ulazi mirno i tmurno, sav namrgođen)

    MAJKA: Već si odspavao? Rekla sam ti da  počineš od današn­jeg dana. Na. (Pokaže bocu)  Iska­pio si je cijelu.

    (Sjedne  u stranu)

    SUSJEDA MARIĆKA: I kak smo kaj danas sused? Dobre ste vol­je vidim.

    SVEĆENIK: (Podruglji­vo) Da i ja bih čak zaple­sao kolo da sam toliko popio.

    OTAC: (Obraća se SUSJEDI MARIĆKI) Recite mi rađe sus­je­do, kako je vaš drogeraš.

    MAJKA: Joj ne opet.

    SUSJEDA MARIĆKA: Šta vas briga kaj je s mojim mal­im. Dobro mu je, bol­je nek vama.

    OTAC: Pitam samo za nje­go­vo zdravl­je. Što se uzrujavate?

    SUSJEDA MARIĆKA: Nemate vi kaj pitati. Da ste to pitali svo­jeg sine­ka, ne bi sad bil pod zemljom.

    OTAC: (Nas­rne) Šta si rekla kur­vo, blud­nice! Ponovi mi to! Ponovi!!

    (Svećenik i Maj­ka pokušava­ju smir­i­ti Oca, držeći ga, dok se on otimao)

    MAJKA: Šta ti je odjed­nom!? Jesam ti rekla da odeš leći. Pre­više si popio.

    (Usp­jeli su ga prim­ir­i­ti i pos­jesti na sto­lac. Svećenik i Maj­ka ostanu stajati)

    OTAC: Da su mojem sinu nosili tolike praške i tablete u kuću, mož­da bi bio živ. Da ima pravde na svi­je­tu, liši­la bi živ­ota tog tvo­jeg drogeraša.

    SUSJEDA MARIĆKA: Velečas­ni! Čujete kaj on to gov­ori o meni!?

    SVEĆENIK: Čujem, čujem. Tak gov­ori samo gri­ješan čov­jek, koje­ga peče savjest.

    OTAC:  A zbog čega bi me morala peči sav­jest? Zbog čega!?

    SVEĆENIK: Mož­da zbog toga kaj ste sve bogat­st­vo ostavili tam u krčmi.

    OTAC: Ja sam se dobro brin­uo za svo­jeg sina. Tu neka se nitko ne petl­ja. Jasno!

    MAJKA: Joj! Daj prestani više gov­oriti o tom svo­jem sinu.  Više to ne mogu slušati. Tvoj sin ovo, tvoj sin ono. (U navali bije­sa) Ion­ako nije bio tvoj.

    (Nas­tane muk. Maj­ka prekri­je ruka­ma usta)

    OTAC: Što si rekla vještice? Nije moj sin? (Usta­je)  Čiji je onda sin?!

    MAJKA: Ma tvoj je samo…mi… se zaletjelo.

    OTAC:Takve stvari se ne mogu zalet­jeti. Tako znači ja tugu­jem, plačem i umirem od boli i tuge, a nije moj sin. Ja ga volim ko svo­je dijete, a žena me vara. Nije moj!? Čiji je onda!!!

    SVEĆENIK: Daj prestani se derati. Nar­avno da je tvoj.

    OTAC: Ti se ne miješaj! Jasno!

    SVEĆENIK: Pa nem­re to tak. Nem­rete nas­r­tati na ženu ko vuk.

    OTAC: Čije je to dijete onda bilo!? Čije!? Odgov­ori mi ili ću te  ubiti tu u mjestu.

    SUSJEDA MARIĆKA: Koga bi ti ubil prokleti divl­jak? Ona je moja pri­jatelji­ca i ne buš ju tukel.

    (Otac izgu­bi živce i pljusne SUSJEDU MARIĆKU. Strovali se na pod. Svećenik nas­rne na Oca, ali Otac i nje­ga zbaci sa sebe na pod. Okrene se pre­ma Maj­ci želeći je zadaviti)

    OTAC: Lagala si me cije­lo vri­jeme. (Stišće njezin vrat) Naselila si se kao lisi­ca među kokoši u ovu čas­nu kuću. Ubi­la si moje dijete, ubi­la si mojeg sina.

    (Svećenik pokuša­va odmaknu­ti Oca od Majke, ali bez usp­je­ha. Sus­je­da Mar­ić­ka viče da će Majku udaviti.)

    OTAC: Trovala si ga! Trovala si ga droga­ma tvo­je drage Mar­ićke. Šopala si ga table­ta­ma!! Žel­jela si istinu odni­jeti u grob. Mis­liš da ne znam da si kur­va i da je moj sin kopile tebe i popa! (Jed­nom rukom poseg­ne u džep i izva­di komad papira)

    OTAC: Tu sve piše! Tu sve piše! (I gura papir u Majči­na usta)

    (Najedan­put Otac popusti sti­sak, okrene se i svećeniku zada lije­vi kroše. Maj­ka se sruši­la na pod i kašl­je, pipa­jući ruka­ma po podu, tražeći komad papi­ra. Podiže ga i čita.)

    MAJKA: (His­ter­ič­ki se zadere)  To nije isti­na. Ti si ga sam napisao! Ti si ga sam napisao!

    OTAC: (Pri­mi je za kosu i odvuče do Svećeni­ka i Sus­jede Mar­ićke). Sve ste to isplanirali?

    Ostali likovi su šutjeli.

    OTAC: Ja sam bio bogat ženik jel’­da dok me niste upropastili? Ja sam bio bogat i meni su te smjestili. Brstili ste moje grmove i krali od mene. Ti i tvo­ji pri­jatelji, seos­ki žup­nik i ova kur­va. (Obraća se Mar­ić­ki) Što i tvoj sin je svećeniko­vo kopile!? (Nas­mi­je se)

    OTAC: Mis­lili ste da neću saz­nati za vašu laž, ali saz­nao sam, jer je jedan dobar anđeo ostavio to pis­mo pod kreve­tom na kojem je i pre­min­uo. Mrtvi gov­ore. Mrtvi su i rek­li da ste ga ubili. Jedinog sina kojeg vol­jah, ubiše mi! Jesam li u pravu? Ha!? Jesam li?(Zagle­da se u ženu) Gledaj me u oči dok raz­go­varaš sa mnom! (Zgra­bi je za don­ju čeljust).

    OTAC:  Htjeli ste ubiti nevi­no nejače. Što ste vi!? Kak­vo vraž­je sjeme? A ti ženice dra­ga. Joj! Ima da te objes­im za drvo i bacim vukovi­ma, jer nisi zavri­jedi­la živ­jeti na ovom svijetu.

    (Nato ustane svećenik i zgra­bi Oca. Borili su se i nagu­ravali. Digne se i Sus­je­da Mar­ić­ka i nožem iz tor­bice nas­rne na Oca, mrml­ja­jući nešto. )

    SUSJEDA MARIĆKA: Zak­lat ću te prokle­ta životinjo!

    (Digne se i Maj­ka također s nam­jerom da ubi­je svo­ga supru­ga. Sus­je­da Mar­ić­ka je bola Oca, svećenik ga je davio, a Maj­ka proklinjala.)

    MAJKA: Prokleti crve. Umri! Umri!

    (Iz džepa u svoj toj gra­ji Otac izvuče ručnu bom­bu i isuče osig­u­rač. Pusti osig­u­rač i pozor­ni­ca utone u mrak. Začu­ju se samo glas­ni kri­ci i vrisak. Nato snop svi­jet­la u obliku sja­ja mje­sečine, osvi­jetli SIN‑a. Sin zazi­va oca i kroči po mraku.)

    SIN: Oče, oče. Dođi. Ne boj se oče.

    (Iz mra­ka se izvlači otac i u strahu gle­da pre­ma sinu)

    SIN: Oče! Zagr­li me! Pođi sa mnom. Bit će nam opet lijepo!

    OTAC: (Neod­lučno)  Oprosti mi, ali ja nisam tvoj otac.

    SIN: Ti si jedi­ni koji me volio svo ovo vri­jeme. Hvala ti na tom, a sad pođi sa mnom. Ti si moj jedi­ni otac.

    (Sin rast­vara ruke da bi zagr­lio oca. Otac mu poleti u zagrljaj.)

    OTAC: Sine moj oprosti mi…

    (To su tihe riječi koje se  čuju u trenutku kada se svi­jet­lo polako gasi.)

    .

    .

    Spuš­ta­ju se zastori.

    .

    .

    .

    .

    .