Smokve

Lat­est posts by Bojan Kri­vokapić (see all)

    .……

    .

    .

    .….Bio je i u Skadru.
    .….Skadar mir­iše na smokve i hrabre trave što cve­ta­ju leti. Pred kuća­ma grana­ju se šeflere i fikusi, i visoke juke što strše pre­ma sun­cu. Bliže jezeru, čuju se cvrč­ci i žabe, i klepetuše koje ne posus­ta­ju. Odnekud njače mag­a­rac. Tro­ji­ca deda uz ces­tu igra­ju šah. Jed­na je devo­j­ka došla kod obućara, da joj zameni bloke­je. Obućars­ka rad­n­ja je mala, vra­ta su otvore­na, pa ih Gre­gor vidi obo­je. Obućar revnos­no pre­meće po cipeli, mož­da san­dali, goto­vo med­i­ta­tivno. Devo­j­ka ga gle­da, str­plji­va i tiha. Ta je rad­n­ja mala, ispred piše Kepu­car, što znači obućar.
    .….Zidovi su grubo obrađeni, sve mir­iše na kreč, na beli kreč i svežinu, kao kod nje­gov­ih babe i dede kad je bio mali. Unaoko­lo su i pržion­ice kafe, buregdžinice, mes­nice i knjižare. Skadar živi neko staro vreme, prohujalo.
    .….Cen­tar je napu­can i nabudžen, guši i proždire samog sebe. Strani se kap­i­tal uvlači, provlači gde god može. U tom su delu gra­da samo tur­isti koji bul­je u mape i sme­ju se glas­no. Neki pita­ju, Is that pos­si­ble?, How is that pos­si­ble?, That’s impos­si­ble! Oh, my God. Gre­gor ih
    pogle­da i samo prođe.
    .….Širi cen­tar sav je u soci­jal­is­tičkoj grad­nji, koju ovde zovu komu­nis­tič­ka, jer za vreme Envera Hodže bio je komu­nizam. To su zgrade kao ona u kojoj je Gre­gor odras­tao, a neki u nji­ma žive i danas. Sve dobro isplani­ra­no, nor­malan ras­pored, dišu i lju­di i pokućst­vo, ima mes­ta za sve.
    Idući dal­je, počin­ju slike pre­plan­u­log krša, velike smokve uz ces­tu, pored su krave, u travi sikću zmi­je, i šuška­ju guš­teri. On pro­lazi kroz visoku travu tabana­jući iz sve snage, jer se boji zmi­ja. Neki ga momak gle­da, gle­da pa se nas­me­je. I Gre­gor pogle­da nje­ga, nas­me­je mu se pa prođe.
    .….On jako voli krš, krš i sunce i vodu, odblje­sak sun­ca što dere kroz uni­verzum. Kra­je­vi u koji­ma nema krša mlo­havi su i gnjili, Rođeni mrtvi, što bi rekla Eva Ras. Dok sedi uz jeze­ro, počin­ju da mu iskaču slike iz fil­mo­va Živ­ka Nikolića, kao bljeskovi, frca­ju na sve strane. Gle­da u daljinu, pri­b­liža­va mu se devo­j­ka. Pa to je Ves­na Pećanac! Nije Ves­na, ona danas ima sko­ro sedamde­set god­i­na i živi u Beogradu, u svo­joj mučnoj i glad­noj starosti. Ali te krup­ne oči… ako se zas­me­je, onako his­ter­ično, ona je! Devo­j­ka samo nestane.
    .….Malo dal­je, pa to je Mer­i­ma Isaković, Jovana Luk­i­na! Nije, Mer­i­ma danas živi na Novom
    Zelandu, para­plegičar­ka je, bavi se psi­hologi­jom i drži pre­da­van­ja o bogu. Ali onda ono sigurno
    nije Neda Spa­so­je­vić, ona što mi se sme­je, pomis­li Gre­gor. Nedo, Nedo, Elek­tra… Kišo­va Elek­tra, dođe mu da vikne. Nije, Neda je umr­la 1981, od raka. Sve su to himere koje si izmis­lio, Gre­gore, pa sad idu za tobom kao psi lutalice.
    .….Seća se da je negde u štampi proči­tao da je Ves­na, kad je Živko umro, rekla: Živko je te
    godine samo iščileo. Iščileo, tako je rekla. A bili su siro­mašni, jer nje­ga niko nije hteo da
    angažu­je, jer su mu neki iz dijas­pore uce­nili glavu, jer navod­no izvr­ga­va ruglu čojst­vo i
    junašt­vo svo­jih sunar­o­d­ni­ka, pa je morao i da se skri­va, pod stare dane, jer bila su tak­va vre­me­na. A angaž­mane nije dobi­jala ni ona, niko je nigde nije zvao, polako je padala u zab­o­rav, jer bila su tak­va vre­me­na. I tako, u pro­davni­ca­ma bi kupo­vala na vere­si­ju. Jed­nom je, kad je dobi­la nekakav novac, umesto da vrati dug u pro­davni­ci, Ves­na otišla na pijacu i kupi­la neko­liko vreća krom­pi­ra, i onda obi­lazi­la ceo kvart, vukući te kese, da je pro­davači­ca ne vidi. Došla je kući, kao pobed­ni­ca, s oseća­jem bede i jada u usti­ma. Odi­graj to na sceni, to je živ­ot!, rekao joj je Živko. Kad je umro, hteli su da ga sahrane u Ale­ji velikana. U kakvu crnu Ale­ju, rekla je Ves­na, pa umro je gladan, a ceo živ­ot je voleo svo­je Ozriniće, tamo ćemo ga sahran­i­ti, tamo, da odmara. Gre­gor ne zna je li Živko Nikolić na kra­ju sahran­jen u Ozrinići­ma ili u Beogradu.
    .….Skadar mir­iše na smokve, kao one u Ris­nu, oko kuće baba Sto­jine. Smokve su se raz­granale, pre­rasle su tera­su, zak­lonile pogled na more. Neka ih, jadan, neka, ona lok­va je sva­ki dan tamo, neće nikuđ, neka smoka­va!, gov­ori mu to baba Sto­ja pre dvade­se­tak god­i­na. On je gle­da, tako koščatu, u crni­ni i ponos­nu, i upi­ja svaku njenu reč. Jedi ih, kućo babi­na, ali polako, polako š nji­ma, da ne dobi­ješ pro­liv! Svake je godine dobio pro­liv, curi­lo je iz nje­ga dan­i­ma. Miješa nam se voda, nije­su neš­to dobro spo­jili, ali u Herceg Novi je bol­je, oni vuku vodu iz Dubrovni­ka. Kad odeš kod tetke pij, pij slo­bod­no, neće ti se stužit!, gov­o­rila mu je to baba Sto­ja, zgure­na ali bistrog pogle­da, gov­o­rila svake godine.
    .….Seća se da su brali smokve, i sku­pl­jali vodu, noću. Sipali je u plas­tične boce, neke držali na terasi, da se ugri­ju, za kupan­je. Iza kuće bila je bis­ti­jer­na, ali tu vodu nisu smeli da piju. Nijes­mo je ispi­tali, jadan. .….Nemoj je pit, no samo za pranje!
    .….Neko­liko god­i­na kas­ni­je, baba Sto­ja umire. Kako nije imala dece, tuce rođa­ka odmah počin­ju da se kolju oko nasled­st­va. Vuku se po sudovi­ma do u beskraj. Onda jedan pobeđu­je, neki koji ne živi u Crnoj Gori, junak iz dijas­pore, nje­mu je pri­pa­lo sve. Nakon pre­sude prvo men­ja brave i seče sve one smokve, da ne zak­lan­ja­ju pogled na more, tako kaže. Niš­ta mu se ne sviđa i stal­no pon­avl­ja da su lju­di u tom mal­om mes­tu primitivni.
    .….U Skadru se spa­ja­ju tolike priče, pre­li­v­a­ju se jed­na u drugu. Dok Gre­gor gle­da jeze­ro, neki čovek čisti ribu, a oko nje­ga patke. Za stolom pored peva­ju. Iz restorana čuje se muzi­ka, klav­i­ja­ture i šargi­je, i razni tri­leri što teško pogađa­ju note.

     

    (…)

     

    .….….….….….….….….….….….….….….….….…(odlo­mak iz romana „Pro­leće se na put sprema“,
    .….….….….….….….….….….….….….….….….…Red box, Beograd; Buy­book, Sara­je­vo-Zagreb, 2017)

    .

    .

    .

    .

    .