Spisak uspomena

Momčilo Vuković
Lat­est posts by Momči­lo Vuković (see all)

    .

    .

    Tri kuće na rubu pros­tra­nog dola, kao tri oprez­na gavrana na straži oko njive, javor, veli­ki kamen izras­tao u strani iznad kuće, naša prva oslobođe­na ter­i­tori­ja, spa­sonos­na oaza u nepre­gled­noj bijeloj pustin­ji, top­lo ostr­vo nade, dvi­je zalu­tale trešn­je na izlazu iz dola, pored puta, koje kra­jem lje­ta bije­lo krvare oko poloml­jenih grana i plaše se naših iskrivl­jenih vra­to­va i upornih istraži­vačk­ih pogle­da, provi­dan konac između tvr­dog gru­me­na sni­je­ga i usta glad­nih neba, uza­lu­dan pokušaj da se ubi­je jul­s­ka žeđ, koji se pon­avl­ja svak­ih četvrt sata i iza koga osta­je na prsi­ma mokra košul­ja a na jeziku ukus natrule slame i suvog lišća, miris mladog sije­na, koji se povi­ja na večern­jem pov­jetar­cu, kao gusti dim borovih granči­ca sa ogn­jiš­ta, miris tru­da, jesen­ji miris ovno­va, koji nam se upio u odjeću i kožu, jer pokušava­mo, uporni kao krpelji, da se što duže održi­mo na širokim leđi­ma, pa pod­vrisku­je­mo kotrl­ja­jući se po zao­tavl­jen­im livadama, tiho dobo­van­je kišnih kapi po tankom daščanom krovu, olovni san u kućari pored tora, ispod pon­jave, koja mir­iše na osušeni ječam, zaglušu­jući naleti gra­da na već pomenu­ti krov, strah od gro­ma, lokvice posli­je pla­he ljet­nje kiše, čija zele­na dna milu­je­mo bosim noga­ma dok nam pogled zapire po opran­im brdi­ma, Oštra glav­i­ca, Debe­li krš, Džami­ja, Vraž­ja glav­i­ca, Grlić, Vlake, Dubo­ka dolina, Krsta­ti do, Šun­jev do, Đetelin do, pro­gon, ta aveni­ja pla­nine, kao beskra­j­na zmi­ja koja gasi žeđ u našem jezeru, jeze­ro, pre­ma kome sta­do ne može da ostane ravn­odušno i posljed­nje sto­tine metara pretrči u oblaku prašine, jeze­ro u sum­rak, kad prve zvi­jezde zaran­ja­ju u mlaku vodu, kad mu se sive i crne sjenke prikrada­ju i lebde iznad nje­ga, jeze­ro u jesen, naraslo, hran­jeno dugim i kosim kiša­ma, kad svih deset sati umire dan na pepel­jas­toj postelji, kad voda pron­ađe ponor i svadlji­vo pohrli u nje­ga, puna tajanstvenih priča koje se prepliću i žude za pažljivim uši­ma, kad se zao­bi­lazi visoko stra­nom, da dubi­na nečim ne doh­vati, da gusle iz nje odjed­nom ne zaječe, pa da se dah ne izgu­bi, da se ne polu­di, jeze­ro u snu, koje juri za tobom s troglavom ažda­jom na talasi­ma, a sva­ki bri­jeg mali, a korak kratak, i ne možeš pob­jeći, pa ako i pob­jeg­neš noćas, stići će te u idućem snu, oku­pana jag­n­jad na zelenoj pod­lozi, kao gru­men­je čis­tog sni­je­ga pored sni­ježnice, mekan, topao jezik, pov­jerljiv do bezuml­ja, koji luta po ispruženom dlanu man­je ili više slanom, pridrža­van­je tep­si­je u koju šikl­ja mla­da krv, dok u polu­otvoren­im oči­ma gasne bol­no izne­nađen­je i prekor, buđen­je između tri i pola četiri izju­tra uz gunđan­je stri­ca Mak­si­ma: krst vam materin – zateče nas podne, čekan­je na sunce, koje, po stro­go utvrđenom redu, skače s brda na brdo i najzad stigne do kame­na na kome drhtulji­mo s obućom pod pazuhom, kratko­tra­jan topli mlaz, prav­ično ras­poređen na obje naježene noge, uz pom­nu strep­n­ju da koja dragoc­je­na kap ne ode uza­lud, uvi­jek neočeki­van, sus­ret sa zmi­jom, koja se pojavlju­je, kako smo utvrdili idući u jagode, samo onda kad ne mis­limo na nju, nest­varan san ispod brz­ih obla­ka, posli­je koga se naglas plače, trči iz doline u dolinu i proklin­je Roga, koja je zaci­je­lo povela ostale ovce u neku nepokošenu livadu ili u žito, pre­pel­i­ca koja nam je odlepršala ispred nosa i čvrs­ta odlu­ka da ubuduće koračamo pažljivi­je i da je prim­i­je­ti­mo pri­je nego što poleti (ali nikad nam nije usp­je­lo da na pre­pelicu ili zeca mis­limo trenu­tak rani­je), bum­barovi, iz čijeg smo rask­in­u­tog trbuha, čuva­jući se žaoke, koja je bol­no traži­la, vješ­to vadili kesicu punu slatke bezbo­jne tečnos­ti, sli­je­po kuče, koje nam poraste u snu, a ujutru ga nađe­mo mrt­vo ispod lista kupusa, iza štale, otki­van­je kosa u vre­lo ljet­nje posli­je­podne, neponovljivi zvuk gusala, koje u ogrom­n­im ruka­ma stri­ca Krs­ta ne izgleda­ju veće od drvene kašike, zav­i­jan­je vuka u zim­skoj noći, upleteno u zviž­duk mećave, i tihi, jed­nos­tavni raz­gov­or oca sa stricem, uz petrole­jsku lam­pu, o pro­tek­lom danu, o sve­mu potanko i bez žurbe, ispred naših uža­grenih oči­ju i našeg stra­ha da se sve brzo ne završi, i – gle čuda! – priča je još ljepša od samo­ga dana a katkad i puna uzbudljivih događa­ja, kao onda kad se neki čov­jek usred zime pojavio na glavi­ci iznad jez­era, sta­jao tamo neko­liko trenu­ta­ka gleda­juću put naših kuća, pa pošao pre­ma Jagličića vlaka­ma, a onda odjed­nom skren­uo ka zapadu i zamakao iza brda, ostavl­ja­jući nam samo mogućnost da nagađamo, ali da nikad ne saz­namo ni ko je, ni kud se uputio, ni zaš­to je bio neodlučan.

    .

    .

    1972.

    .

    .

    .

    .

    .