Srećni Sizif

Ana Stišović Milovanović
Lat­est posts by Ana Stišović Milo­vanović (see all)

    .

    .

    (Igor Maro­je­vić, Tuđine, Lagu­na, 2018)

    .

                Igor Maro­je­vić je pisac izgrađene poet­ike i pre­poz­natljivog sti­la: teme su savremene, diskurs  je svet real­nos­ti, ali je u sve­mu napisanom i potre­ba da se ogoli opš­ta, uni­verzal­na isti­na – onak­va, kakvu bi tre­ba­lo hrabro otkrivati.

                Maro­je­viće­va proza, od prvoob­javl­jene nov­ele Obmana boga, pa do romana Tuđine, prati jed­nu misao, jedan naum: pokuša­va da objas­ni savre­meno, urbano živl­jen­je, da pronikne u smisao egzis­ten­ci­ja obesmišl­jenih vav­ilon­skom vrevom.

                Roman Tuđine je nas­tavak priče o Beogradu, ali kazane na  dru­gači­ji način: u ovom romanu se junak kreće u dva urbana mil­jea – crnogorskom, zav­iča­jnom,  i  beograd­skom, koji tek otkri­va i spoz­na­je. U romanu se pojavlju­ju i skra­jnu­ti, skriveni, seos­ki pre­deli, koji su ne samo beg od neis­tomišl­jeni­ka, već i beg od zaglušu­juće buke grada.

                Junak Tuđi­na, tridese­to­godišn­ji Ratomir Jauković je neo­bičan, intro­ver­tan i neso­ci­jal­i­zo­van – tako ga vide lju­di iz okružen­ja. On ne može biti deo zav­iča­jnih poiman­ja vred­nos­ti, ali ni deo beograd­skog mil­jea – ni svo­jih „zav­iča­ja­ca” ili prav­ih Beograd­jana, sve­jed­no. Neprestano sam se osećao men­tal­no stešn­jen i kao da mi je neko preprečio put do slo­bodnog pros­to­ra koji mi je pri­padao i koji očeku­jem, kaže junak. Autor se poigra­va nje­gov­im imenom, koris­teći ga u aptron­im­nom ključu: u nje­mu je zaista rat dual­nos­ti, ali sve bol­no teži ka smiren­ju. On je utišani krik, jauk nad sop­stvom, koji će morati da se otme iz čoveka.

                Maro­je­vić piše jed­nos­tavn­im, kolokvi­jal­nim jezikom, koji uspostavl­ja već otkrivene meh­a­nizme funkcionisan­ja jez­ičkog zna­ka u srp­skoj knjževnos­ti, naroči­to u prozi crnog talasa. Koristi se jezik koji pri­pa­da junaku i nje­gov­om okružen­ju, te jezik posta­je i deter­mi­nan­ta liko­va i doba. To je ogol­jen, ne naroči­to bogat vok­ab­u­lar, jer živ­ot na ovim pros­tori­ma nije ni lir­ičan ni raskošan. A ponor sve­ta odavno je zagledan u ljude.

                Vreme u kojem se odvi­ja rad­n­ja romana je takod­je pažlji­vo odabra­no, da bi bilo metafo­ra dubljeg značen­ja. To je trenu­tak ras­takan­ja posled­njih koma­da nekad velike zeml­je, trenu­tak u kome će se komadići komadića, ostaci ostata­ka neg­dašn­je velike iluz­i­je uruši­ti, a sve ce biti okončano bom­ba­ma, bačen­im na humku bivše kolek­tivne egzistencije.

                Ispod ovog, prvog nar­a­tivnog nivoa romana, nalazi se ale­gori­js­ki, dublji smisao. Ne gov­ori Maro­je­vić samo o nestaloj zemlji, već o nes­ta­jan­ju svih tradi­cional­nih vred­nos­ti: etike, empati­je, ljudskosti.

                Svet junakov najpre je načet iskušen­jem da bude neko dru­gi, da bude deo većine, sta­da, krda – onako, kako bi to bilo i poli­tič­ki korek­t­no i egzis­ten­ci­jal­no prag­matično. Ali, on ne može pro­tiv sop­st­va: to nije nje­go­va priča, to nije čas­no živl­jen­je, u koje, uprkos sve­mu, istin­s­ki veruje.

                Ovaj seg­ment romana je par­a­dig­ma sve­ga što poli­tičke ostrašćenos­ti deceni­ja­ma donose Balka­nu. Lju­di, dove­deni u egzis­ten­ci­jal­ni tesnac, ima­ju pra­vo samo na poslušnost. Sva­ki isko­rak u lično, svako kami­jevsko „stranstvo­van­je”, biće kažn­jeno izopšten­jem. Jer, ovde se strane ne bira­ju. Ovde se egzis­ten­ci­je ne bira­ju. Ovde se živi „zadati zivot”.

                U takvom sve­tu, gde je, kako kaže Kami, „Siz­ifa  nužno zamis­li­ti kao srećnog”, gde je, dak­le, kaz­na večite uza­lud­nos­ti ponovl­jenih iskus­ta­va apsurd­no posta­la i nagra­da, junak pokuša­va da se otme, pobeg­ne, i da – kao helen­s­ki Sizif – pre­vari smrt. Barem duhovnu, moralnu.

                Bor­ba smrt­ni­ka i nebesni­ka se stoleći­ma okonča­va jed­nako. To je več­na priča o Apolonu i Mar­si­ji, o vlasti i podređen­i­ma; o oni­ma, koji su „vlast­ni” nad tudjim živ­o­ti­ma i oni­ma koji bi da slo­bod­no dela­ju. Kada se junak usu­dio da se rečju, kao Mar­si­ja, odupre samoz­van­im bogov­i­ma, biva kažn­jen izgonom, stra­hom, neizves­nošću. Ratomir Jauković se, kao Odis­ej, vra­tio iz Hada, sa spoz­nan­jem da senke prošlosti ne odus­ta­ju od sve­ta živih.

                 Ipak, oni koji sebe sma­tra­ju božanstvi­ma zemaljskim, nisu uspeli da ga izg­na­ju iz samosvo­jnos­ti i ljud­skosti. U nje­mu je osta­lo snage i pameti, hrabrosti da pre­poz­na i najveću, najs­tra­hot­ni­ju pod­lost: lju­di oko nje­ga su zapra­vo preteče antihrista, onog koji negi­ra smis­lenost bož­jeg tvo­račkog delan­ja i bož­je promisli.

                Svet je, objašn­java­ju Tuđine, „zlo i opas­no mesto”, koje je pri­grlilo prin­cip zla. Lju­di su izgu­bili veru, nadu, ljubav. Postali su obesmišl­jene, gole, fiz­ičke egzis­ten­ci­je. Emanaci­ja zla je nji­ho­va ide­ja da je živ­ot sluča­jnost, tumaran­je po tam­nom vila­je­tu; da je živ­ot bezvred­na tvar. To negi­ran­je dara iskre božan­skog u čoveku, to zati­ran­je ide­je da je bog stvo­rio čove­ka „po obličju svome”, kao sa-stvarao­ca, kao večno ogleda­lo svo­je večnos­ti, pro­gram­s­ka je misao bizarnog Društ­va siro­mašnih duhom.

                Iako je Kami­je­va ide­ja o apsurd­nos­ti živl­jen­ja i samoubistvu kao najvišem činu slo­bode izb­o­ra nji­hov cre­do, ove izgubljene duše neće dići ruku na sebe, jer još uvek, lice­mer­no, zaziru od večno­ga ogn­ja, koji čeka samoubice. Oni zato čine sve, što im okružen­je i destruk­tivno vreme donosi, da bi sto pre okončali fiz­ičku egzis­ten­ci­ju. Sve to znači spoz­na­je o razmeđi, o pos­tup­ku koji ujed­no sadrži i vladan­je pre­ma mer­il­i­ma Gospo­da, ali i nje­go­vo varan­je – napras­no skončan­je koje Bog neće pre­poz­nati kao samoubist­vo, pa ga zato neće ni kazniti.

                U Društvu siro­mašnih duhom, orga­ni­zaci­ji koja pam­flet­s­ki pro­moviše  mogućnost da se osećamo raspoloženo, neometano i slo­bod­no da čin­i­mo šta god nam se pro­hte, sve je dozvol­jeno – jer boga nema, kako bi kazao Dos­to­jevs­ki. Legit­im­no je, sto­ga,  izn­ever­i­ti bližn­je i dobrotvore, učitel­je i zaštit­nike, kao Juda Iskar­i­ot­s­ki. I kon­ačno, kao Pon­ti­je Pilat, oprati ruke od gre­ha izda­je načela ljubavi. To nije samo par­a­dig­ma vre­me­na, epo­he, već apokalip­tično naslući­van­je „svršet­ka veka”.

                Maro­je­vić ovom ide­jom otvara bez­dan pitan­ja, pro­voka­tivno tražeći od čitao­ca da krene ka sop­stven­om preispi­ti­van­ju. Odista, koliko je civ­i­lizaci­ja posta­la lice­mer­na, u onom sto je priv­id brige o čoveku, za čove­ka? Čime se, kako, zaš­to, svakod­nevno ubi­jamo? Koliko mal­ih i velik­ih smr­ti svakod­nevno iza­zove­mo ili preživi­mo? Na kra­ju – u čije ime  umire­mo, ako ne znamo u čije smo ime živeli?

                Nad slikom rasko­madane zeml­je, izgubljenog smis­la, smr­ti koja se prizivala i koja je kon­ačno stigla kao pošast milos­rd­nih bombi  „Milos­rdnog anđela”, ipak je blesnu­la iskra i svet­lo spasen­ja. U mraku, real­nom i metafiz­ičkom, dok se zaljul­jani svet ras­tače u niš­tavi­lo, dva ljud­s­ka bića su se pron­ašla. Muškarac i žena, u zagrl­ja­ju koji je i dodir bića i sus­ret tela, oni su postali prve, ili ostali posled­nje lučonoše smis­lenog živl­jen­ja. Jer, kako bi kazao Kiš, iskust­vo ljubavi se nebro­jeno puta, od Adama i Eve, pon­avl­ja­lo. Ali, sva­ka ljubav je uvek prva, bez mogućnos­ti oslan­jan­ja na iskust­va pređašnjih.

                Tuđine su opo­ra priča o zlim vre­meni­ma, ali sa ide­jom da dobro nije nesta­lo. Roman koji ne daje kon­ačne odgov­ore. To je povest koja postavl­ja pitan­ja. U  lit­er­a­turi, jedi­no se takve priče i pamte.

    .

    .

    .

    .

    .