Starci

Miroslav Aleksić
Lat­est posts by Miroslav Alek­sić (see all)

    .

    .

    .

    Taj ples 

    .

    Sce­na se pon­avl­ja svakog dana.
    Otrgnu­vši se iz prinčevog zagrljaja,
    devo­j­ka beži sa bala
    da se ne bi otkri­la laž:
    miš­je i ptič­je sažaljenje,
    vilin­s­ka dobron­amer­na podvala,
    zla maće­ha i budalaste sestre,
    sve to što stvarno čini život,
    naiz­gled nesrećan.
    I ono što će se kas­ni­je desiti,
    što će postići uz pomoć dokaza,
    uz pomoć druge stak­lene cipele u džepu,
    sve to zapra­vo čini život,
    naiz­gled srećan,
    dok nas smrt ne rastavi.
    Ali ono za šta zaista živi,
    ono što ponekad samo sluti,
    jer slu­ti­ti još jedi­no zna,
    zbog čega devo­jči­ca posta­je devojka,
    a devo­j­ka žena,
    to su trenu­ci onog plesa,
    ona vrtoglavica
    i ona muzi­ka koja dopire iz orkestra,
    sa mil­ion vrago­lastih barjačića
    na not­nim linijama,
    koje su u stvari žice nebeske harfe,
    zateg­nute do pucanja,
    ili ih nema.

    .

    .

    Napad na Tekomu 

    .
    Ne, nije u pitan­ju rat.
    Ovo je rit­u­al­no, tajno i tam­no ubistvo,
    moj obračun sa njom.
    Koliko sam samo uži­vao u toj lepoti,
    u lev­kovi­ma njenih narandžastih cvetova,
    sa pet lat­i­ca koje se nude kao otro­vne usne,
    u jedri­ni njenih tam­noze­lenih listova,
    u bre­menitim, punim mahunama
    koje će nam rađati nove cvetove.
    Buj­na i čul­na, omamlju­juća u let­njim večerima,
    rasla je kao vode s proleća,
    neu­mit­no, nezaustavljivo,
    u dogov­oru sa zemljom koja joj je sve dala.
    Šir­i­la se, osva­jala, onako pute­na, pohot­na divljakuša,
    privlačni­ja od svih uparađenih ruža iz susedstva.
    Ali, ne veli Rilke uzalud:
    „Šta je lep­ota ako ne sam poče­tak strašnog“.
    Lep­ota ne ume da služi, ona ne ume da ne vlada.
    Potkopala se ispod zida, ispod temelja,
    provuk­la se između cre­po­va na krovu,
    prožela mal­ter, izdro­bi­la ciglu,
    lagano u prah pret­vara ono što sam zidao
    da sebe ogradim a njoj podas­trem oslonac.
    Kupio sam sit­nozubu testeru, pripremio stari očev pijuk
    i žurim da sve okončam dok nije olistala
    i opet me zavela lepotom
    i liši­la one male, nejake spremnosti
    da se od nje branim.
    Sečem, puca­ju žile, kruni se i osi­pa suva koža,
    sten­je zeml­ja dok trnokopom čupam njene duge noge iz tla.
    Čujem vriskove tihe osvajačice
    koji se gube u dalji­ni, u dubi­na­ma mog bića.
    Jutros u devet počeo je moj napad na tekomu.
    Zbo­gom lep­o­to koju pro­leće nika­da više neće okrilatiti!
    Jer, nema kri­la posle ovakvih rastanaka.

    .

    .

    Straže­vi­ca

    .
    Proš­lo je dvade­set godina
    I ne znam ni gde mi je ona soba u kojoj sam ležao,
    Ni gde je onaj tele­fon­s­ki aparat
    Koji sam čvrsto stezao u šaci,
    Ali znam gde su mi reči koje mi je noći­ma ses­tra slala,
    Iz stana u uli­ci Mile Dim­ić u Rakovici
    Kroz kablove dugačke stot­inu kilometara:
    ‑Opet tuku Straževicu,
    Ovo se ne može izdržati,
    Drhti jedro u cito­plaz­mi ćelije,
    Svako jedro u svakoj ćeliji,
    Kao da bom­bar­du­ju iz zemlje
    Da se dokopa­ju dana.
    Čujem joj uzdah koji se pret­vara da ga nije ni bilo
    I koji se pokri­je po glavi negde ispod grudne kosti
    I tako pokriv­en taj uzdah ćuti,
    A ona kleči u kupatilu jer jedi­no tamo može
    Da čuje svoj glas kada mi govori.
    Visoko u vaz­duhu iznad Resnika
    Pilot kome kaci­ga zamen­ju­je glavu, srce i dušu,
    Dok svud po kabi­ni zelene lampice
    Trepere kao na božićnom drvcetu,
    Povlači ručicu i još jed­na bomba
    Stre­mi ka svom cilju.
    Tačno ispod aviona, u mojim mislima,
    Dole na zemlji je onaj resnič­ki plot
    Koji je davno naslikala Nadež­da Petrović.

    .

    .

    Star­ci 

    .
    Bio sam na moru i upoz­nao starce
    Koji nika­da nisu bili na najbližem ostrvu,
    Rib­are koji nisu naučili da plivaju.
    Sve tako, krpeći mreže i radu­jući se ulovu,
    Prošao im je živ­ot kao film što se završi.
    Bio sam u brdi­ma, raz­go­varao sa starcima,
    Koji se nikad nisu popeli na vrh planine,
    Koju svakog dana gleda­ju dok se umi­va­ju pred kućom.
    Čuva­jući ovce, da ih ne poje­du vukovi,
    Osedeli su, pogr­bili se i tako čeka­ju kraj.
    Išao sam u neke gradske kvartove,
    U koje valj­da nika­da nisam imao razlo­ga da odem,
    Išao sam, tek onako, da bi me taj pros­tor zapamtio.
    Da bi me vreme u tom pros­toru ovekovečilo.
    Poz­na­jem ljude koji nika­da nisu upoz­nali dru­gog čoveka,
    Koji nika­da nisu dozvo­lili dru­gome da ih upozna,
    Koji nika­da nisu svuk­li svo­ju kožu ni pred kim,
    Koji sede, gleda­ju u sat, i čeka­ju da živ­ot prođe,
    Koji nisu sprem­ni na rizik da nekog zavole
    I koji nika­da nisu proči­tali pesmu
    „Čekaon­i­ca“ Mirosla­va Aleksića.

    .

    .

    .

    .

    .