Svjetovi

Sanja Pilić
Lat­est posts by San­ja Pil­ić (see all)

     

    .….Pruge, kolosi­je­ci, rampe, svje­tovi… Prvi razred, dru­gi razred, put­nič­ki i teretni vlakovi. Biz­nis klasa, ekonom­s­ka klasa, nasel­je, rub­no nasel­je, cen­tar gra­da, stom­a­tolog, veza u bolnici…

    .….Dosad­no djet­injst­vo ispun­jeno kriv­i­com: nedo­voljno geni­jal­na, bez oca, s ocem koji ludu­je, pre­više lijepa, pre­ma­lo lijepa, aut­en­tič­na, nedo­voljno aut­en­tič­na, iskom­plek­sir­ana, nad­me­na, prodor­na, neam­bi­cioz­na.  Gla­va zaboli od pro­tuslovl­ja još dok se voz­iš u kolici­ma oša­muće­na dolaskom na svi­jet, slažu se emo­ci­je stra­ha, strep­n­je, oča­jan­ja i radosti, izm­jen­ju­ju se sati sitosti i gla­di, već počin­je ono neš­to. Neš­to. Jed­nom će se to uzglo­biti u priču za koju mis­liš da je poseb­ni­ja  od ostal­ih, zan­imljivi­ja, strašni­ja, i da je, ah mož­da jed­nom, tre­ba ispripovi­je­dati  svi­je­tu, kako si eto bila uhvaće­na u zamke svih mogućih nači­na pos­to­jan­ja i kako si  bježala, preskaki­vala prepreke i granice, a opet vrt­jela se pop­ut ostal­ih u krugu,  u okviru vlastite imag­i­naci­je i zadanos­ti,  u saću uvjeren­ja nasta­log iz nat­aloženih uti­sa­ka, emo­ci­ja i dijag­noza, uprl­jana odavno razn­im uvjeren­ji­ma, pro­laznošću čija su sjećan­ja iskrivl­je­na u različitim zrcal­i­ma svo­jih i tuđih priči­na, dog­mi o slo­bo­di i neu­vje­to­vanoj ljubavi —  kao da to pos­to­ji, ali uvi­jek ima robe koja se bol­je i loši­je pro­da­je — i ako tre­ba birati, slo­bo­du bih izabrala radije…

    .….A ta, jed­va pos­to­jeća slo­bo­da je pop­ut ute­ga, što je više imaš više je i želiš, pokušavaš kratke trenutke nez­abrin­u­tosti pro­duži­ti do u vječnost,  jer jedi­no onda ne plešeš na žici, ne padaš u proval­i­ju, ne preskačeš letvicu svjet­skog reko­r­da već miru­ješ priv­id­no sret­na, onako kako bi tre­ba­lo biti kada bi te se pita­lo. Umor­na od vječne igre  pom­i­can­ja grani­ca i zidan­ja zido­va koji osig­u­rava­ju kakvu takvu autonomi­ju, znaš da su stvari itekako rel­a­tivne iako s fizikom loše sto­jiš i da svako uvjeren­je ima svo­ju logiku, pril­ično uvjerljivu, barem metaforič­ki. I najradi­je bi osta­la zaključana u samo jed­nu održivu istinu, ali one su bro­jne, mul­ti­pli­ci­rane mnoštvom različi­tih iskus­ta­va i inter­pretaci­ja,  i nije čudo da ti je poma­lo dosadi­la vječ­na zauze­tost duha običn­im pitan­jem: tko sam ja?  I mogućim pro­tupi­tan­jem: A zar je to važno?

    .….Sto­jiš tako u kuti­ja­ma iz kojih si isko­rači­la, u ladica­ma, u križaljka­ma i rebusi­ma u cijelom tom orna­men­tu rezolu­ci­ja, amand­mana, izmi­jen­jenih zakona, novih vri­jed­nos­ti, promi­jen­jenog smis­la i različi­tih odlu­ka koje su učinile da si sada i ovd­je, baš  tak­va, poma­lo začuđe­na vlastit­om evolu­ci­jom, ako bi se to mog­lo tako naz­vati. A opet, samo preživl­ja­van­je je pop­ut osva­jan­ja ter­i­tori­ja, ter­i­tori­ja živ­ota, mogućnos­ti svje­dočen­ja da si živ­jela u iluz­i­ji i još uvi­jek živiš u njoj,  a ona se mijen­ja i ispisu­je ostavl­ja­jući trag koji bli­je­di pop­ut avion­skog,  ras­tače se u plavet­nilu do nepos­to­jan­ja.  I što sad? Koju vješt­inu tre­ba nauči­ti da ne bi ispala iz igre? I tre­ba li uopće osta­ti u igri pro­pitki­van­ja i zauze­tosti,  i je li umor koji se uvlači u tije­lo i ras­plin­ju­je se priro­dan kraj žel­je za istraživanjem?

    .….Pruge, kolosi­je­ci, frekven­ci­je, emo­ci­je… Nekoć davno emo­ci­je su bujale, bile nepro­hodne, pre­plavlji­vale to isto tije­lo koje se trza­lo ispreki­danih uzda­ha, pa tonu­lo u niš­tavi­lo i obam­r­lost: divovs­ka prašu­ma neukro­tivih osjeća­ja vit­lala je mačem kojim se istom trudi­la zauz­dati vlasti­tu priro­du. I dok se u pla­menu i vatri kalio čelik, duša je u razn­im činovi­ma pokušavala pob­jeći od namet­nu­tih ulo­ga, ali avaj, haljine su bile spremne, a uloge dodi­jel­jene.  Jer na kra­ju kra­je­va, ipak tre­ba utjelovi­ti te razne pre­dodžbe drugih u koji­ma naša kon­struk­ci­ja počesto čvršćom biva. Znala sam biti hrabra u tuđim oči­ma, a sla­ba u svom pogle­du. U zrcalu. Sla­bost veličine leden­ja­ka potopi­la bi me pop­ut Titani­ka, umjela sam raskošno umi­rati drhteći na val­ovi­ma koji su me pota­pali i vraćali obali, oživl­java­jući me u zad­nji čas pola­gan­jem na zemlju. Tre­ba­lo je nauči­ti let­jeti i slet­jeti bez pret­jeranih trau­ma u začara­nom svi­je­tu iluz­i­ja, tuđih mišl­je­na, vječnih zabuna, različi­tih svjetonazora.

    .….Ipak, vjež­ba čini majs­to­ra. U divl­jem boril­iš­tu gdje sva­ki dan je bor­ba – ma kako to često ne izgleda­lo tako – s vre­menom ono što je bilo teško postane lako, a dos­to­janstve­na i mudra ravn­odušnost zaci­jeli rane nastale u bit­ci, pa živ­ot postane pod­nošljiv, onda zaba­van, na kra­ju, uvjet­no rečeno, i sre­tan. Isti­na, gorak okus razočaran­ja što je ovoze­maljsko pos­to­jan­je pop­ut holivud­skih film­skih Z pro­duk­ci­ja, jefti­no i pre­puno nasil­ja i dal­je nas pod­sjeća kako smo, ah, samo zrn­ca prašine noše­na vjetrom koja uče jedri­ti u različitim uvje­ti­ma, trep­taj oka u eonu vre­me­na, biljči­ca izrasla na neplod­nu tlu vlasti­tih ograničenja.

    .….Puto­van­ja, tračnice, kolosi­je­ci, per­oni, posta­je — neprestano biramo kamo krenu­ti i koju misao pri­gr­l­i­ti kad odluči­mo nenas­tan­ji­vati sebe tuđim slika­ma, hoda­jući na ivi­ci između pri­padan­ja i nepri­padan­ja, pa lukavost koris­ti­mo kao obranu, a ne napad: povlačeći se iz arene, u tiši­ni, mož­da naliku­je­mo gubit­niku, ali džungla je poko­re­na, osjeća­ji se više ne isprepliću u grčevi­ti čvor kosa divovskih lijana, već se pljeve i pale pop­ut koro­va, stišava­ju, a ne nes­ta­ju nalik bonaci ili pustin­jskom kra­jo­liku koji se pro­teže do hor­i­zon­ta, do bezvučja.

    .….Opuštenost napokon prekri­je napetost mišić­ja koje je bježa­lo pred zvi­jer­i­ma, stra­hovi­ma i događa­ji­ma, uvi­jek pripravno na bor­bu ili bijeg, na skri­van­je u zas­trašu­jućem grotlu priv­id­no mrtvog vulka­na — ponižen pop­ut roba i pre­plašen kao zec, jer eto, obično ljud­sko biće si, neza­štićeno krdom, odraslo između unakrsnih zaht­je­va, u metežu pret­jeranih očeki­van­ja i apso­lutne ravn­odušnos­ti. Granice sla­bosti mijen­jale su se i ojačavale, brane pucale, pol­ja se nat­a­pala suza­ma i zno­jem, ah da bi, tobože, bila plodonos­na. Ili iscrpljena.

    .….Pruge, kolosi­je­ci, rampe, puto­van­ja:  sve je ipak ima­lo smis­la jer smisao dođe s god­i­na­ma, smisao nije bilj­ka mla­dosti. Raste na čud­nim mjes­ti­ma, nev­idljiv oku površnog pro­ma­trača, pa sva ta kaotičnost zbi­van­ja zado­bi­je struk­tu­ru, a krta usaml­jenost melo­di­oznost smirenos­ti, a za njom si tra­gala. Smirenost te pre­plavlju­je pop­ut otkriven­ja, rast­vara nebo i strah nes­ta­je, nisi naviknu­ta da ga nema pa osjećaš laganu sla­bost, tre­ba se priviknu­ti… Polako presta­ješ biti čedo izmoreno pitan­ji­ma i odgov­orima koji se gomi­la­ju i ne presta­ju se pon­avl­jati, a pro­gan­jala su te stal­no, gurala te u različi­ta iskust­va, mijen­jala te, i isti­na je, iako si samo zrnce prašine ti si i biće s pričom.

    .….S pričom.

    .….A tre­ba li priču ispripovi­je­dati, to je i tako nejas­no i ostat će nejas­no iako je cijeli svi­jet nas­tao pripovi­jedan­jem i zapi­si­van­jem istih u kamenu, u mater­i­jalu, na papiru ili sli­ci… Zapis je učinio iluz­i­ju bol­nom i stvarnom, ran­jivom i pro­laznom, potrošnom i tra­jnom. Riječi nas drže u rop­stvu, ali i oslobađaju.

    .….Pruge, puto­van­ja, vri­jeme, odlas­ci, dolas­ci i prelas­ci. Rijeke, vode i mora. Sus­reti i ras­tan­ci. Koraci.

    .….Koraci te određu­ju, pop­ut kri­la su, a opet zemaljs­ki. Potroši­la si ih da bi se našla, iz bitke iza­šla da bi pobi­jedi­la, snagu otkri­la u mirovan­ju. Riječi su izgov­orene, uloge odi­grane, nekako ugod­no osjećaš se u svome tijelu, dos­to­janst­vo sazri­je­van­ja čini te gip­kom, a i ne zan­i­ma te više odgov­or na pitan­je : Tko sam ja? Sićušnost vlasti­tog bit­ka posta­je nevaž­na, a ujed­no i veli­ka: iskradaš se iz tuđih proc­je­na s lakoćom gazele i bivaš slo­bod­na. Ne sasvim, ali ipak. I tada ti se čini da je slo­bo­da slič­na ljubavi, a ljubav slo­bo­di, i pomis­liš kako stvari i nisu tako kom­pli­ci­rane, i da tre­ba samo dovoljno puta promi­jen­i­ti pri­jevozno sred­st­vo, na različite načine vjež­bati i treni­rati mis­li, igrati se s nji­ma, a onda opet, pusti­ti ih da plove…

    .….Vjetro­vi neka ih otpušu.

    .….Jedren­jaci, brodovi, pruge, ces­te, putelj­ci… Koraci, koraci. Rampe, pruge i kolosi­je­ci. Ravnoteža. Tračnice. Tre­ba­lo je samo izdržati. A što?

    .….To vječno neš­to.

    .

    .

    .

    .

    .