Tadeuš Ruževič i Frensis Bejkon na zubarskoj stolici

Lat­est posts by Vladimir Kolar­ić (see all)

    pozoriš­na drama

     

     

     

     

     

    Lica:

    TADEUŠ RUŽEVIČ

    FRENSIS BEJKON

    NOVINAR

    LUJ FERDINAND SELIN

     

    Sire­na objavlju­jue prestanak  ratne opasnosti.

     

    RUŽEVIČ: Tadeušu. Tadeušu. Probu­di se, Tadeušu. Kako da ne čujem da to fur­goni pro­laze? Kamioni u kolona­ma, nepre­gled­nim, neču­jn­im. Gume zmi­jo­like ostavl­ja­ju blat­n­jav trag na mesu. Oči zak­lanih obećava­ju da će biti bol­je. Tadeušu. Dva čove­ka, Tadeušu. Ne, tri čove­ka. Slušaj. Čovek vidi izdale­ka čove­ka koji ubi­ja dru­gog čove­ka. Ne vidi promenu na licu, u boji lica, onog koga kolju i divi se nje­gov­om mesu, svežem, netaknu­tom, kao sapun pro­hod­nom. Piši, Tadeušu. Piši. Tadeušu.

    BEJKON: Mis­lim da je to bilo negde oko hil­jadu devet­sto četrde­set i pete. Kao što znate, zbog astme i sve­ga osta­log nisam bio priml­jen u vojsku. Mis­lim da je to bilo negde oko hil­jadu devet­sto četrde­set i pete. Kao što znate…

    Naglo ga preki­da neka što sen­ti­men­tal­ni­ja pes­ma Edit Pjaf, prese­cana zvukom marša stoti­na, hil­ja­da nogu u čiz­ma­ma. Onda tiši­na koja iritira.

     

    RUŽEVIČ:                    Vama se obraćam sveštenici

                                          Učitelji sudi­je umetnici

                                          Obućari lekari referenti

                                          I tebi moj oče

                                          Sasluša­jte me.

                                          Nisam mlad

                                          neka vas vitkost mog tela

                                          ne zavarava

                                          ni než­na beli­na vrata

                                          ni ved­ri­na otvorenog čela

                                          ni mal­je nad slatkom usnom

                                          ni smeh anđeoski

                                          ni korak gipki

                                          nisam mlad

                                          neka vas moja nevinost

                                          ne uzbuđuje

                                          ni moja čistota

                                          ni moja slabost

                                          krhkost i jednostavnost

                                         dvade­set mi je godina

                                          ja sam ubica

                                          ja sam oruđe

                                          sle­po kao mač

                                          u ruci dželata

                                          ubio sam čoveka

                                          i crven­im prstima

                                          milo­vao bele gru­di žene

                                          Unakažen nisam video

                                          ni nebo ni ružu

                                          pticu gnez­do drvo

                                          Sve­tog Franju

                                          Ahi­la i Hektora

                                          Punih šest godina

                                          iz noz­dr­va je izbi­ja­lo isparen­je krvi

                                          ne veru­jem u pret­varan­je vode u vino

                                          ne veru­jem u oproš­taj greha

                                          ne veru­jem u vaskrsen­je tela.

    NOVINAR: Znači, uprkos svesti da je živ­ot u kra­jn­jem zbiru uza­lu­dan, poje­d­inac ipak pronalazi energi­ju da čini ono u šta veruje.

    BEJKON: Upra­vo tako. Veru­je ni zbog čega, ali ipak veru­je. Znam da je ovo pro­tivreč­na izja­va, no ipak je tako. Jer mi smo rođeni i mi umire­mo, ali između toga daje­mo ovoj besko­ris­noj egzis­ten­ci­ji smisao zah­valju­jući našim nagonima.

    NOVINAR: Kada ste shvatili da i Vas očeku­je smrt?

    BEJKON: Shva­tio sam kada sam imao sedamnaest god­i­na. Sećam se toga vrlo, vrlo jas­no. Sećam se da sam pos­ma­trao pseće gov­no na pločniku i izne­na­da shva­tio: eto, to je živ­ot. Začu­do, to me je opseda­lo mesec­i­ma, dok nisam tako reći pri­h­va­tio čin­jenicu da, eto tu si, pos­to­jiš samo jedan tren, i na kra­ju si zbrisan kao muva na zidu.

    NOVINAR: Uf, mi baš krenus­mo s viso­ka. Mis­lim, sa kra­ja… Shvatate ironi­ju, zar ne? Ali ipak, to – muva na zidu, pa pseći… izmet, to bi mog­lo da uzne­miri naše gledaoce. Hajte da pričamo o nečem dru­gom, da, kako bi to rek­li, jel da, da promeni­mo temu. Hajde, hajde da pričamo o…

    Naglo i niotku­da pri­jatan zvuk satare, kao kad kas­apin u prasko­zor­je, pred samo otvaran­je rad­nje, mrvi kost odavno mrtve živ­ot­in­je, ubi­jene i raza­pete baš po Bre­jkonovom ukusu.

     

    RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Tadeuš Ruže­vič. Hil­jadu devet­sto četrde­set i pete napisao sam:

                       ’Čove­ka ubi­ja­ju kao zver

                       video sam fur­gone sa masakri­ran­im ljudima

                       koji neće biti spaseni’

                       Hil­jadu devet­sto četrde­set i sedme napisao sam,

    i na to sam jako ponosan:

                       ’ružičasti ideali

                       raščerečeni

    vise u klanicama’

    Godine hil­jadu devet­sto pedeset i sedme napisao sam:

    ’Još dišući meso

    ispun­jeno krvlju

    hrana je

    savršen­im formama

    zbi­jeni u gomilu nad plenom

    da ni ćut­n­ja ne može da prodre

    spol­ja’

    To sam ja — Tadeuš Ruže­vič. A napisao sam i ovo, ne sećam se kad:

    ’i zeml­ja

    ona azurnopla­va

    neze­maljs­ki lepa

    u prasko­zor­ju jutra

    crni prišt u krilu

    mlečnog puta

    plju­je krv i spermu’

    To sam ja – Tadeuš Ruže­vič. Stvarao sam poez­i­ju za pre­plašene i usaml­jene. Deb­ito­vao sam zbirkom ’Nemir’, a da zeml­ja još nije upi­la svu krv poljske i nemačke dece. Učio sam da gov­orim iz počet­ka, da učim i otkri­vam reči, zab­o­ravl­jene, zabran­jene, baš kao da pre mene nika­da i niče­ga nije bilo. I niko­ga. Da nije bilo.

    Pričaću vam o Fren­sisu Bejkonu. Počeće­mo od počet­ka. Od samog početka.

    Pono­vo Edit Pjaf, neš­to o ljubavi. Neka se ta reč što češće čuje.

     

    BEJKON: Nika­da se nisam sla­gao ni sa majkom ni sa ocem. Nisu želeli da budem slikar, sma­trali su da sam običan skit­ni­ca, naroči­to moja maj­ka. Otac je bio vrlo skučenog mišl­jen­ja. Uvek se sukobl­javao sa ljudi­ma. A pogo­to­vo se nije sla­gao sa svo­jom decom. Mene je mrzeo.

    RUŽEVIČ: Vodim dija­log sa Sat­urnom koji je bio zauzet proždi­ran­jem vlastite dece i pišem:

                       ’Mrzeo sam te

                       dovoljno dugo

                       dolaz­im Ti

                       kao odraslo dete

                       koje je ima­lo tvr­doko­rnog oca’

                       I pišem, to je već hil­jadu devet­sto devedeset šesta:

                       ’Naći će mamica

                       dru­gog taticu

                       tihog taticu

                       u stak­lenoj čvrsto zatvorenoj cevčici’

    NOVINAR: A ljubav? Mis­lim, mora da je bilo malo ljubavi tada, mis­lim, kad ste bili mladi.

    BEJKON: Ne. Nisam bio mlad. Nikad.

    NOVINAR: Dobro, a ljubav?

    BEJKON: Ne znam.

    NOVINAR; Molim vas, gospo­dine Bejkon, molim vas da sarađu­jete. Našim gledaoci­ma je sta­lo do ljubavi. Oni, da se poet­s­ki izraz­im, vole ljubav. Oni, kako da kažem…

    BEJKON: Moj otac me je sek­su­al­no privlačio. Kada sam prvi put tako neš­to ose­tio, jed­va da sam znao da je sek­su­alne prirode. Tek kas­ni­je, preko slugu i lju­di koji su radili u šta­la­ma, sa koji­ma sam… imao odnose, shva­tio sam da je to sek­su­al­na privlačnost pre­ma ocu.

    RUŽEVIČ:  Gleda­jući ga

                       on se seća detinjstva

                       suse­da što je hvatao pacove

                       u železnu klopku

                       Jed­va ope­rušeni klinac

                       žutokljunc

                       giovine di pri­mo pele

                       pekarčić sa vatren­im očima

                       pekarice Fornarine

                       tako je zate­gao guzove

                       obraze

                       debe­lo cre­vo raja

                       amorino

                       u staji

                       još nedo­ras­tao za konopac

                       za smrt­nu presudu

                       koji jede gov­no sveta

    BEJKON: Razmišl­jam o živ­o­tu kao besmis­lenom, ali mi mu daje­mo smisao tokom našeg bivstvo­van­ja. Stvaramo određene stavove koji mu daju značen­je dok pos­to­ji­mo, iako su oni, u suš­ti­ni, besmisleni.

    Zvuk muz­ičke kuti­je, sen­ti­men­ta­lan, nos­tal­gičan, za nekog pametnog slušao­ca ironičan.

     

    RUŽEVIČ: Negde daleko tut­n­jao je voz. U sobi je bilo vid­no, mog­lo je biti oko jedan popodne. Ose­tio sam da moram da odlučim, da moram neš­to da učin­im, odmah. Iza­šao sma na per­on. Dru­gi lju­di su se kre­tali živo pored mene, rađali se i umi­rali u žur­bi. Tako je, pre trideset god­i­na, počela moja potra­ga za Fren­si­som Bejkonom. Za tobom, Fren­sise. Tražio sam ga po pabovi­ma, galer­i­ja­ma, mesara­ma, po nov­ina­ma, albu­mima, na fotografijama.

    BEJKON: Da, ali to su bili lju­di koje poz­na­jem vrlo dobro, a fotografi­je su tu samo da bi me pod­setile na nji­hove crte lica, da bi mi osvežile pamćen­je na način kao što bi neko, rec­i­mo, koris­tio rečnik. Ne bih mogao da slikam ljude koje ne poz­na­jem. Ne bih ni želeo.

    RUŽEVIČ: Putu­jem, zgađen. Vreme poda mnom tut­nji, men­ja­ju se lica, stvari izvu­ci, promiču mode i epo­he. Kao da sve, sva­ki pred­met, sva­ki komad mesa, ide nekud u samo nje­mu znanom, zadatom pravcu, kao da sva­ki točak, svako krvni zrnce bezgla­vo, bez pitan­ja i čuđen­ja ispun­ja­va zacr­tanu putan­ju, sud­binu, mis­i­ju. Kao da svi zna­ju gde se nalazi, sledeća blat­n­ja­va bara, sledeća… sledeća smrt na dru­mu. Kao da se sve gubi i nes­ta­je, kao da se sve proš­lo pret­vara u san i uta­pa u beskra­jno more moje brbljivosti, lako­rekosti, ravnodušnosti.

    BEJKON: Mis­lim da se anal­i­tič­ki deo moga moz­ga razvio rel­a­tivno kas­no, kada sam imao dvade­set sedam ili dvade­set osam god­i­na. Kada sam bio vrlo mlad, vidite, bio sam neverovat­no stidljiv, a kas­ni­je sam sma­trao da je to besmis­leno, i sves­no sam se tru­dio da se toga oslo­bod­im, jer mis­lim da su stidljivi lju­di smešni. Kad sam napunio trideset i neku, poste­peno sam počeo da se otvaram. Ali veći­na lju­di to čini u mlađem dobu. Sto­ga osećam da sam pro­traćio mno­go god­i­na svo­ga živ­ota. Mis­lim da sam kas­nio u sve­mu. Pri­padam vrsti zakas­nelih. O da, pos­to­je takvi lju­di. Kao ja.

    Žamor mno­go­b­ro­jnih ljud­skih glasova.

     

    RUŽEVIČ: Putu­jem, zgađen. Tražim ga u odraz­i­ma izlo­ga, oči­ma mušk­ih luta­ka, na dnu vin­skih čaša, u dimu fab­ri­ka. Zaš­to se kri­ješ, Fren­sise? Zaš­to se kri­ješ od svog Tađa, Frensise?

    Sreo sam ga u Kun­st His­torische Muse­um. U Beču je sta­jao ispred portre­ta Infan­tk­in­je Mar­garite. Moj je, pomis­lio sam. Staviću ga ispod zvona, pomis­lio sam, ima­jući u vidu nje­govu prirod­nu sklonost ka bek­stvu, ka nes­ta­jan­ju, ka piću, ka pre­meš­tan­ju u vre­menu i pros­toru, od paba do paba. Ali ti si se provukao, Fren­sise. Izvukao se kroz pukot­inu u mome glasu, kroz belinu u mom tek­stu, kroz večnu ranu na mom telu. Sta­jao sam tako, sta­jao na sred ulice, dok su sirene vriš­tale i voza­či mi pso­vali majku komu­nis­tičku. Sta­jao sam tako i gledao kako nes­ta­ješ. Morao sam se smir­i­ti neko­liko nedel­ja. Kao da su se počeli pojavlji­vati prvi simp­to­mi astme. Da li je to moguće, Fren­sise? I dal­je sam bio miran. Ose­tio sam hlad­nu vodu Kanala. Odlazio u Tejt galer­i­ju. Da li si video Direrov crtež? Ruke sklo­pljene za molitvu. Očigled­no je da su pili, jeli, ubi­jali, silo­vali i mučili, ali su verovali u vaskrsen­je tela i večni život.

    NOVINAR: Kada ste počeli da se bavite diza­jni­ran­jem nameš­ta­ja i draper­i­ja u kas­nim dvade­se­tim, odmah ste to počeli da radite izuzetno dobro, a tako su i sma­trali u to vreme.

    BEJKON: Da, ali je to uglavnom bilo preuze­to od drugih lju­di, i bilo je pod velikim uti­ca­jem fran­cuskog diza­j­na tog vre­me­na. Ne veru­jem da je bilo šta od toga bilo originalno.

    NOVINAR: Da li je orig­i­nal­nost važna?

    BEJKON: Mož­da.

    NOVINAR: Šta znači to mož­da? Eto gov­ore nam o kra­ju umet­nos­ti, da smo upali u začarani krug, sve je post, neo, retro i šta ja znam, jer kraj je kao blizu. Ili, kako kaže jedan pes­nik, on kaže, samo trenu­tak… Evo, neću vam sve čitati, dosad­no je, ali na primer ovo:

                       ’Nestvorene stvari

                       još čeka­ju pesnika…’

                       A onda, evo, ide ovako:

                       ’Svi imamo iste šanse

                       da piše­mo i govorimo

                       od stvari do stvari

                       i dalje

                       posle 2000 godina’

                      Pa, šta vi mis­lite, gospo­dine Bejkon, da li to znači da smo na dobitku? Ili mož­da nis­mo? I čega se od toga više plaši­mo? Užas ipak osta­je, tako kažu. A šta vi kažete, gospo­dine Bejkon?

    BEJKON: Ne znam. Nisam čitao.

    RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Gledao sam tvo­je slike pod stak­lom, onako kako si ti voleo da gledaš Rem­bran­ta i Velaskeza, kada se u stak­lu odražava­ju sluča­j­na lica, glu­pa lica, lica sve­tine i dama. U tom metežu jed­va se naziru crte lica na jed­nom od tvo­jih auto­portre­ta, crte koje kao da kažu: ’Umirući, nadam se da umireš i ti’. I još neš­to, još neče­ga ima u tom metežu. Gledam tvo­ju sliku i tvoj odraz u stak­lu tvo­je slike. Fren­sise. Hodam i tvoj odraz me prati. Zubi­ma kidam i žderem tvo­je rane nagrižene glave, kom­pozi­ci­js­ki i koloris­tič­ki veo­ma efek­tne, i tvo­ju glavu među nji­ma, Fren­sise, u odrazu. Žderem slike i žderem slikara, žderem meso raščerečeno koje ubi­ja mesara. Fren­sise. Ali kada sam se okren­uo, iza mene je bila samo dama psećeg lica, i jedan Crnac, i jedan pla­vokosi, pegavi Engleščić koji je došao da se pre­poz­na u mesu tvo­jih sli­ka, Fren­sise. Svideo bi ti se taj Engleščić. Da li bi ga poz­vao na kafu ili na čaj u pet? Da li i Irci ima­ju čaj u pet? Ali ti nisi Irac, Fren­sise. Šta si ti, Fren­sise? Da li bi i mene poz­vao, Fren­sise? Da li bi me naslikao, Frensise?

    BEJKON: Ali veći­na tih sli­ka način­je­na je rukom onog koji je uvek bio u stan­ju teskobe, a da li je to izraženo u slika­ma, ne znam. Ipak pret­postavl­jam da je, u pokuša­ju da uhva­tim ovakvu pred­stavu, kako je taj čovek bio neu­rotičan i sko­ro his­ter­ičan, to, može biti, ispli­va­lo i na platnu.

    NOVINAR: Ispli­va­lo, kako?

    BEJKON: Kao leš.

    RUŽEVIČ: U lovu na Bejkona poma­gao mi je moj pri­jatelj Adam, Adam Eg iz Lon­dona i Noriča. Rekao mi je da te je sreo kada je išao u Pariz da pre­vo­di Seli­na. Adame, rekao sam mu, ne mogu da se obra­tim Bejkonu. On ne zna poljs­ki, ja ne znam engles­ki. Reci mu… Reci mu da sam deb­ito­vao ’Nemirom’ hil­jadu devet­sto četrde­set i sedme. Reci mi, reci mu, Adame, da sam napisao:

                       ’ružičasti ideali

                       raščerečeni

                       vise u klanicama’

                       Preve­di to, Adame. Izrecituj mu to, Adame, gde god da ga nađeš, na zubarskoj stoli­ci ili na klozetskoj šolji.

                       Adam se nasmejao.

                       ’Tadeušu’, rekao je, ’to ti je već treća krigla, a ’Ginis’ je jak’.

                       Da, Adame, sko­ro sam vris­nuo. Gosti su me odmer­ili od glave do pete, mrskog stran­ca, besklasnog… (Mož­da radi za IRA? Dra­gi, da li još pos­to­je Crvene brigade?) Da, Adame, kažu da Bejkon uz kriglu piva posta­je topao, druželju­biv, štedar, gos­tolju­biv, da se pret­vara u anđela s krilom umočen­im u kriglu piva.

                       Tako je, Adame, dobri moj Adame, odne­si mu ovu kriglu piva, ili kupi limenku, lakše je do Pariza sa limenkom nego sa kriglom, Adame. Odne­si mu, odričem se mamurnog jutra i pune bešike za nje­go­vo dobro, Adame. Neka ’Ginis’ bude ves­nik nje­gove anđeoske prirode i pre­poru­ka za večno spasenje.

    BEJKON: Nisam sig­u­ran da razumem na šta mislite?

    NOVINAR: Veru­jem vam, gospo­dine Bejkon. Najzad, to vam je već treća krigla. Upo­zo­rio sam vas da je ’Hajneken’ jak. Dak­le, poš­to ste već počeli da slikate…

    BEJKON: Kamo sreće da nisam.

    Svi­ma poz­na­ta melodi­ja – ’Pod krovovi­ma Pariza’.

     

     

    RUŽEVIČ: Putu­jem, zgađen. Vidim tvo­je lice u osme­hu carini­ka, u stro­gom pogle­du pro­davačice cig­a­re­ta, u umorn­im pokre­ti­ma pekara i mesara. Jedi­no nigde ne vidim crvene fen­jere, ni mansarde, ni budoare. Svi mis­le da sam tur­ista, pokazu­ju mi Ajfela i Tri­jum­fal­nu kapi­ju i mesto na kom je besmis­leno stradao fon Hor­vat, ali šta se to mene tiče. Vode me oko­lo, vuku me za rukav, dodi­java­ju mi. Nikako ne mogu da im objas­nim da tražim slikara sa kriglom ’Gin­isa’ u ruci. Ali oni me ne razume­ju, mis­le da ne gov­orim dovoljno dobro fran­cus­ki i opet mi pokazu­ju Ajfelov toranj. Zaš­to svi pokazu­ju samo ono što se vidi, što svi vide, što se vidi nadaleko, ono što sto­ji uspravno i zakonom zaštićeno? Kako mi samo dosađu­ju, Fren­sise. Ali prestaće i ovaj metež, završiće se. Ostaće­mo onda samo ti i ja. Kon­ačno sami, Fren­sise. Sami i večnost pred nama. Čuješ li, Frensise?

    BEJKON: Pret­postavi­mo da čovek živi negde u koli­bi i da uopšte nije imao nikakvih iskus­ta­va tokom čitavog živ­ota. Da li bi on stvo­rio ista dela, ili čak bolja?

    RUŽEVIČ: Zaš­to pes­ni­ci piju votkicu

                       Piju jer znaju

                       šta u nji­ma čuči

                       i šta još može

                       iz njih izaći

                       piju jer ne mogu da slušaju

                       ono što im dru­gi govore

                       i ono što sami sebi govore

    NOVINAR: Onda, da nazdravimo?

    BEJKON: Živeli.

    NOVINAR: Živeli.

    RUŽEVIČ: Gov­ori, Fren­sise. Zaš­to nećeš da gov­oriš sa mnom, Fren­sise? Naslikaj me, Frensise.

    BEJKON: Odu­vek sam težio da stvari pred­stavim što direk­t­ni­je i grublje…

    RUŽEVIČ: Fren­sise?

    BEJKON: …i ako se oblik pred­stavi direktno…

    RUŽEVIČ: To si ti, Frensise?

    BEJKON: …lju­di verovat­no oseća­ju da je to zas­trašu­juće. Lju­di biva­ju uvređeni čin­jeni­ca­ma, ili onim što se obično nazi­va istinom.

    RUŽEVIČ: Da, Fren­sise. Tako je, Fren­sise. Da li si se ika­da pitao kako neko pomoću biranih sli­ka može opi­si­vati ’lep­o­tu’, dok nam pred oči­ma umire isti­na? Kako neko može slikati ili opi­si­vati cve­tove višn­je, pun mesec, paune u vrtu? Kako, kako Fren­sise može pos­to­jati poez­i­ja kada je ubi­jen čovek? Reci mi, Frensise.

    BEJKON: Mog­lo bi se reći da je krik zas­trašu­juća pred­sta­va. U stvari, želeo sam da slikam krik, krik a ne užas.

    RUŽEVIČ: Tako je, tako je, Fren­sise. Vidiš, vidiš, Fren­sise, ja sam vikao ili ćutao ne mis­leći o esteti­ci. Takav je izvor moje poez­i­je i poet­ike. Krik, krik se ne mora uči­ti. A ćutan­je dolazi posle kri­ka kao smrt posle jurn­jave života.

    Tiši­na.

     

    RUŽEVIČ: Fren­sise, gde si, Fren­sise? Ne ćuti, Fren­sise. Gde si? Molim te, Frensise…

    Dve čaše se dodiru­ju u zdravici.

     

    NOVINAR: Dak­le, još jednom.

    BEJKON: Živeli.

    NOVINAR: I te kako. Živeli.

    Satara pono­vo udara. Dva-tri puta.

     

    RUŽEVIČ: I kako sad, kako sad da mu objas­nim, da mu kažem… Da mu kažem da sa velikim nepov­eren­jem gledam na svo­ja pes­nič­ka ost­varen­ja. I kako sa velikim nepov­eren­jem ta dela slušam. Da je poez­i­ja posta­la bezbed­na i dosad­na avan­tu­ra. Da su za mene zatvore­na usta najlepši krajolik.

    NOVINAR: Otvore­na  usta – mora li to uvek da bude krik?

    BEJKON: Mno­ga usta, ali ne sva. Znate kako usta men­ja­ju oblik. Odu­vek sam bio dir­nut nji­hovim pokre­ti­ma i oblikom usana i zuba. Može se reći da volim sjaj i boju koja se nalazi u usti­ma i uvek sam se nadao, na neki način, da ću moći da naslikam usta kao što je Mone slikao zalazak sunca.

    RUŽEVIČ: Pes­nik je zverka

                       zag­n­jure­na u svetu

                       zbog toga je tako nesigurna

                       u svet

    NOVINAR: Reci  aaa… Ha, ha, ha… Šala šalu stiže, čis­to, da se stručno izraz­im, da promeni­mo rakurs. No priče nikad dos­ta. Da mi ovo privodi­mo kra­ju, gospo­dine Bejkon?

    RUŽEVIČ: Zaš­to si me pus­tio da gov­orim, Fren­sise? Zaš­to si pus­tio da moja usta iseru i jed­nu jed­inu reč? Zaš­to mi odmah nisi išču­pao brbljivi jezik, kao što mesar jed­nim trza­jem čupa srce ubi­jene ovce i kroz dušnik ga izvlači napol­je, na slo­bo­du, na sve­tu slo­bo­du? Zaš­to mi pes­ni­com nisi razbio jebene zube, a onda me onako ležećeg, naslađu­jući se, slikao? Zaš­to mi zube nisi čupao, jedan po jedan, da bis­mo duže bili zajed­no, nasamo? Zaš­to, Fren­sise? Zaš­to si me pus­tio u ovaj svet, svet pun tela, i tak­sista, i bajone­ta, i U2 i rake­ta… U svet… O Fren­sise, zaš­to me puš­taš da brbl­jam, da serem? Zar nisam mogao da napišem samo tri sti­ha? Tri sti­ha – čita­vo delo. Zar to nije dos­ta? Tri sti­ha Tadeušo­va i ’Auto­portret’ Bejkona. Zar vam to nije dovoljno, vam­piri? Šta hoćete, hoćete da kožu prostremo pred štik­le vaših dama, da kožu prostremo preko sediš­ta vaših auto­mo­bi­la, da od nje naprav­i­mo plat­na vaših bioskopa i zavese zagušljivih teatara?

                       Tri stiha:

                       ’ružičasti ideali

                       raščerečeni

                       vise u klanicama’

                       Tri sti­ha i tvoj ’Auto­portret’, Frensise.

    BEJKON: Imao sam vrlo nes­rećan živ­ot. Svi oni koje sam istin­s­ki voleo su umr­li. A čovek ne presta­je da mis­li na njih, vreme ne leči.

    NOVINAR: Da li za nečim žalite?

    BEJKON: Ne znam. Mož­da. Žal­i­ti… Da, ima nek­ih stvari za koji­ma žalim.

    NOVINAR: Kao na primer?

    BEJKON: Kao, na primer, što nisam naučio staro­grč­ki jezik.

    RUŽEVIČ: Da li voliš klan­ice, Fren­sise? Zar ti se nikad ne čini neverovat­nim što sam ne visiš na kuki? Da li o tome razmišl­jaš kao o sluča­jnos­ti? Sluča­jnos­ti se dešava­ju. Ali znam, znam šta ćeš mi ti reći, Fren­sise, znam. ’Sve što smo ikad raza­peli, bilo je meso pal­ih živ­ot­in­ja’. Anđeoske tvo­je reči, Frensise.

    NOVINAR: Ali ipak, na kra­ju kra­je­va, tre­ba mis­li­ti poz­i­tivno. Zar ne?

    RUŽEVIČ: Da li ćeš me ikad pitati zaš­to sam pisao drame, kada pozorište nika­da nisam razumeo? I zaš­to sam pisao o Kaf­ki pok­varenih zuba, ili o Paun­du Ezri, mah­nit­om star­cu, što sto­ji u gaća­ma i slavi hit­leris­tičke masakre? Ili o Pjeru Paolu, ucmekanom, i svim dan­i­ma Sodome? I zaš­to sam pisao o tebi, Frensise.

    NOVINAR: A ljubav? Gde je u sve­mu tome ljubav?

    BEJKON: Jed­na od najs­trašni­jih stvari vezanih za takoz­vanu ljubav, pogo­tovu za jednog umet­ni­ka, jeste, čini mi se, destruk­ci­ja. Ali mis­lim da bez nje nikad ne bi… Nisam siguran.

    NOVINAR: Bez koje ’nje’? Ljubavi ili destrukcije?

    BEJKON: Ljubavi. Destrukcije.

    RUŽEVIČ: Ali to nije kraj. Puto­van­je se nas­tavl­ja. Nadam se da ću tamo naći neš­to za tebe, Fren­sise, neš­to što bih mogao da ti pok­lonim, da ti ostavim. Tako je – Amerika.

    Nar­avno, sle­di ’My way’ i Sinatra.

     

     

    RUŽEVIČ: Sa Adamom na Men­het­nu. Kip slo­bode. World Trade Cen­ter, Saint Patrick’s Cathe­dral. Ameri­ka. Spoj anđela i bet­ona, satelita i sta­lak­ti­ta. Od reportera Glasa Amerike čuo sam da sva­ki čovek ima pra­vo na slo­bo­du i sreću, i začu­dio sam se. Da je sve poče­lo s čajn­im ratom i čajnom zabavom, s boston­skim čajčićem. Da su, eto, jednog četvr­tog jula bacili sav tovar čaja u vodu. I eto, tako je poče­lo. Vidite šta sve može čaj. Da li i oni piju čaj u pet? Ne, oni svoj čaj piju u ponoć, onda kada sve počinje.

                       Utočište od stare, prl­jave Evrope, od nego­v­anih travn­ja­ka i ponos­nih loza, vinovih.

                       Zah­valju­jući Adamu, i tebi Fren­sise, nisam se pretvo­rio u devo­jčicu sa šibi­ca­ma ispred Metropolitena.

                       Bio je decem­bar, duvao je ledeni vetar. Muzej zatvoren, ja odsečen od umet­nos­ti, bifea i WC‑a, a ’Gin­isa’ ima i u Ameri­ci, i tamo je jak ’Ginis’, traži da izrav­namo račune, ja i ’Ginis’.

                       Lju­di priča­ju o nekom bom­bašu, poš­taru, šta li. Toliko i toliko mrtvih. Ameri­ka uzga­ja ser­i­jske ubice i holivudske zvezde, kaže momak obučen u crno. Pa šta mu bi, tom bom­bašu, razmišl­jam i cvokoćem. Valj­da mu se nije svideo čaj. Mora da je to.

                       Adam je veseo, ničeg se ne boji. Nikakve sete, nikakvog svet­skog bola. Samo se povre­meno trgne, valj­da se seti smr­ti i mah­ni­to počne da kupu­je kon­dome. Dobri moj Adam. I onda jednog dana šetam i – Selin. Adam me uver­a­va da to nikako ne može biti siroti dok­tor Detuš, da je ovaj odavno crknu­ta leši­na, čak priča kako je pose­tio nje­gov grob, valj­da u Medonu.

                       Ali ne, ja sam uveren da je to bio Selin. Poz­nao sam ga po zadahu i neo­bri­janos­ti, po pogle­du i po kašlju, po prl­jav­im noktima.

                       Sedeo je taj ludi starac ispred smrdljive japi­jevske bir­ti­je, izbačen, bačen pros­to. Eto tako je sedeo. Čuj Fren­sise. Čuj novi glas u našoj priči. Čuj Selina.

    SELIN: Samo hrabro, hrabro… Šta me gledaš, mladiću? To ja pričam sam sa sobom, da se osokolim. Poš­to te odasvud izbacu­ju, valj­da ćeš kon­ačno naći trik koji zas­trašu­je sve njih, sve te gadove, koliko god ih ima. Boga­mu, hlad­no ovde… Šta, ti si i dal­je tu? Ti si iz Evrope, jel tako? Vidim ja. Ne dam se ja pre­var­i­ti. Ne. Boga­mu… Veruj mi, znam ja šta gov­orim. Znam ja šta je meso, i kad je meso leš i kad je meso pevači­ca. Znam ja sve te leševe i pevačice, sve je to ista bagra, kažem ti ja. Boga­mu… Šta je ped­erčiću evrop­s­ki? Šta gledaš? Lako je tako sta­jati i gle­dati. Boga­mu… Jeste… Daj mi za vino. Ajde, ne tražim ti krv, samo za vino, da se ogre­jem. I ja sam nekak­va živ­ot­in­ja. Šta kažeš na to,a? He, he… Jeste, smešno je. Boga­mu… I meni tre­ba krv. Znaš to tre­ba da stru­ji, onako, onako, kako da ti objas­nim… Ja sam bio lekar, znaš. Boga­mu… Ped­erčiću evrop­s­ki. Ne, ne-ne, neću u Evropu, nećeš me pre­var­i­ti. Ne… Bio sam tamo i znaš šta? Ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Boga­mu… Jeste…

                       Znaš, sve je to isto, neka te ne plaši ako si srećan. Sad ću ja da ti kažem. Sad, iz ovih stopa. Da ti kažem. Kada bih mogao da umrem. Eto tako… Da skiknem, onako iz čista mira. Samo da ne učestvu­jem. Ne, ne želim da učestvu­jem. Neću da slušam tvo­je evropske papaz­jani­je, gov­na šare­na… Nećeš me ube­di­ti. Serem se na vaše egzis­ten­ci­jal­izme. Sve je to jedan veli­ki… egzis­ten­ci­jal­izam. Ne, ne, ostavite vi siro­tog Fer­di­nan­da. Naslušao sam se ja. Bogamu.

                       I da, to… Ako si srećan, znači da učestvu­ješ. E, toga se tre­ba plaši­ti. Kurac… Serem… Sve je to isto… Radi kao hoćeš, dečko, vol­ja ti… Boga­mu… Evropa, Ameri­ka, Kana­da, pa… Ko će to pod­neti. Stal­no se množe. Svet. Zamis­li, svet. Još tre­ba da mis­lim o sve­tu. Boga­mu… Ajde daj mi to već jed­nom, za vino, da ti više ne serem, ne propovedam. Boga­mu… Počeo sam da smrdim na euharis­ti­ju i na sve svece što prde na nebes­i­ma. A lju­di, lju­di, eto, eto vam demokrate… Eto ko vam uniš­ta­va ozon. Jebo vas ozon. Tre­ba, tre­ba jedne večeri uistinu završi­ti sa tim srećn­im ljudi­ma, dos­ta je bilo… Pa dok budu spavali,onako, boga­mu, svrši­ti s nji­ma jed­nom za svag­da. Jaš­ta… Ja vam kažem. I goto­vo… goto­vo… Kako ’kako’? Goto­vo. Sutradan se više neće gov­oriti o nji­hovoj sreći, o sreći tih srećnih lju­di… Gov­no… kažem ja… Jašta.

                       Uostalom, stvarno… Zar vam nije dos­ta? Da završi­mo s tim dama­ma, dobrim koli­ma, brzom hra­nom, pekinez­er­i­ma… Šta kažeš – pekinez­er­i­ma? E jeste, boga­mi, baš pekinez­er­i­ma. I tih žutaća i crnču­ga, belču­ga, i ružičastih i svih njih… Boga­mu… Boga­mu valj­da sam zara­dio za to vino, šta kažeš mladiću… Pro­roke i ludake su nekad dobro plaćali… Boga mi, meso su jeli, prežder­avali, a boga­mu, žder­an­je ne uči hrabrosti. Kažem ja… Jašta…

    RUŽEVIČ: Ćutim. Isplaću­jem star­ca koji halaplji­vo liže novčan­ice, klečeći, baš kao pse­to. Adama sam ostavio. Ostavio sam ga u bioskopi­ma, u mjuzikholovi­ma, u neon­i­ma, tas­tat­u­ra­ma i ekran­i­ma. Nje­mu će tamo biti dobro.

                       Ja se vraćam u Evropu. Vraćam se tebi, Fren­sise. Nosim sa sobom samo reči ludog halapljivog star­ca. To je moja Ameri­ka. I to ti pok­lan­jam, Fren­sise. Sve svo­je ti pok­lan­jam, Fren­sise. Sve reči, sve te divne reči koje vređa­ju lisice oko vra­to­va svih naših dama, što vređa­ju uspomenu na nji­hove crknute muževe i uto­pljenu decu. Što vređa­ju uspomenu na mlade dane, prš­tan­je sperme i brzu vožn­ju. Što vređa­ju ide­ju o demokrati­ji i snove o svet­skom miru. Sve to, sve te reči, i neš­to ironi­je među njima.

                       Sve to nosim, Fren­sise. Tebi, Fren­sise. Tebi u Medon, u Pariz, u Lon­don, tebi u Beč, Berlin i Dablin. Tebi u Madrid, Frensise.

    Čaše se glas­no sudara­ju u zdravici.

     

    NOVINAR: U Madridu, dvade­set osmog apri­la hil­jadu devet­sto devedeset druge, umro je Fren­sis Bejkon.

    BEJKON: Živeli.

    NOVINAR: Živeli.

    Duga tiši­na.

     

    RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš Ruže­vič. Sluša­jte me. Nije mi još mno­go ostalo.

                       Fren­sis Bejkon već čeka na strašni sud.

                       Luj Fer­di­nand čeka na strašni sud.

                       Tadeuš Ruže­vič čeka na strašni sud.

                       Da vidim, da vidim čega bi mi bilo žao? Da vidim… da. Gov­oriću u sti­hovi­ma. Ja sam pes­nik, zar ste zab­o­rav­ili? Dužnost zove. Dak­le – čega bi mi bilo žao:

                       ’tišine između naših lica

                       i reči koje nisu

                       izgovorene

                       jer ono što je božansko

                       između ljud­skih bića

                       stal­no traži

                       svoj izraz

                       čega bi mi bilo žao

                       ’čitavog života’

                       i još nečeg

    pre­di­vnog

    van reči

    van tela’

    Za tebe, pri­jatelju moj.

    Na kra­ju, kako je red, Edit Pjaf peva o ljubavi.

    NAPOMENA: Kao osno­va za dra­mu posluži­la je pes­ma „Fren­sis Bejkon i Dijego Velaskez na zubarskoj stoli­ci“, kao i druge pesme iz zbirke „Uvek frag­ment“ Tadeuša Ruže­viča (časopis „Reč“, broj 27, 1996, pre­vod Bis­er­ka Rajčić). Korišćen je i izbor Ruže­viče­vih pesama, koje je u pre­vo­du Petra Vujičića objavio časopis „Pis­mo“, broj 50, 1997, kao i Vujičićev pre­vod zbirke „Nemir“ (Nolit, 1970).

    Što se Bejkona tiče, korišćen je nje­gov inter­vju sa Dejvidom Sil­ves­terom, kod nas objavl­jen u časopisu „Eter­na“, broj 5, 1995/1996, pod naslovom „Bru­talne čin­jenice“. Ovim se inter­vjuom očigled­no služio i Ruže­vič pri pisan­ju pomenute pesme. Bejkonovi odgov­ori su u velikoj meri citati iz ovog tek­s­ta, dok lik Nov­inara nikako ne tre­ba pois­toveći­vati sa Dejvidom Sil­ves­terom, iako postavl­ja­ju neka iden­tič­na pitanja.

    Selin je Selin. Tekst koji taj lik izgo­vara nije citat iz bilo kog dela Luja Fer­di­nan­da Seli­na, već je pre pokušaj rekon­struk­ci­je, čak bez mno­go ironi­je i pre­naglaša­van­ja, Seli­novog speci­fičnog, naroči­to gov­ornog, stila.

    .

    .

    .

    .

    .