The best off

Lat­est posts by Slavoljub Marković (see all)

    .

    .

    .

    Portret oca sa kišobranom

    .

    Moj otac je uvek nosio kišo­bran sa sobom; nije voleo da bude pok­vašen. Ne znam da li je bilo ekonomično da uvek imaš kišo­bran pri sebi; kao dragoceni pred­met držiš ga u ruci. Na mojim deči­jim crteži­ma otac je uvek ispod kišo­brana. Zaštićen je od kapi koje pada­ju po crveno obo­jen­im krovovi­ma, zelenoj boji krošan­ja drveća, i po crnoj boji kišo­brana. Nekad je otac sasvim u uglu blo­ka for­ma­ta A5, pa se vidi ogrom­ni deo neba, sunce iznad obla­ka, avion koji blješti na svt­losti, a nekad je u cen­tru lista kada domini­ra nje­go­va figu­ra, kada je kišo­bran samo jedan detalj spre­man da ga odbrani od kiše.

    Koliko puta ga je kišo­bran spasao da ne pokisne?

    Nisam mogao da znam.

    Ali na mojim crteži­ma kišo­bran je najčešće raširen, oblaci su iznad i lije kiša.

    Kada je otac umro bio je april. (April ponekad bude kišovit.) I eto, u vreme opela dok je otvoren san­duk ispred kuće, kada oku­pljeni lju­di drže sveće u ruka­ma, i prate popov obred, počin­je da pada kiša. Usko­ro deca ili rođaci dotu­ra­ju ljudi­ma kišo­brane… i jedan za drugim, u najvećoj tiši­ni, otvara­ju se raznobo­jni kišo­brani. Dvorište se ispun­ja­va plav­im, crven­im, zelen­im boja­ma. Pok­lis­ar otvara ogrom­ni crni amrel da bi šti­tio popa. Čak i meni ses­tra dotu­ra kišo­bran. Jedi­no kisne moj mrtav otac u san­duku. Vidim kako mu jed­na po jed­na kap osta­ju na licu. Tada se se setim da nije vole­lo da kisne, pa ne mora ni sada, kada je posled­nji put na zemlji, da bude pok­vašen. Zato otvaram kišo­bran i štitim ga. Ses­tra mi usko­ro pokazu­je oči­ma. Šta to čin­im… i zaš­to kisnem?

    .

    .

    Spo­razumevan­je

    .

    Oca su joj odveli pri­likom prve raci­je, majku neš­to kas­ni­je. Da bi zašti­ti­la dete, jed­na žena ju je uzela sa sobom. U dete­tovoj kući su gov­o­rili jidiš i srp­s­ki. U kući nove porodice gov­o­rili su mađars­ki. Otac je nes­tao u ratu. Dok joj se maj­ka nije vrati­la iz logo­ra, devo­jči­ca nije znala nijed­nu srp­sku reč niti jidiš. Kada se srela s majkom samo je plakala. Maj­ka je gov­o­rila srp­s­ki a dete mađars­ki. Dete­to­va spa­sitelji­ca je sta­jala podal­je od njih. Gledala ih je. Sva sreć­na više je plakala od ćerke i majke. Pon­avl­jala je kroz suze:

    „Ez a te anyád. To je tvo­ja majka.“

    .

    .

    Izbegli­ca

    .

    Izbegli­ca nije mogao da nađe ni jed­nu pros­tori­ju gde bi smes­tio svo­je stvari. Onda mu je moj otac ustu­pio jedan sobičak. Taj čovek je u nje­mu smes­tio svoj bicikl, odeću koju je koris­tio dok bi trgo­vao, i neko­liko kor­pi. Dolazio je, odlazio, a da niko nije obraćao pažn­ju na nje­ga. Izbe­gavao je sus­ret sa nama. Jed­nom, dok smo uveče sedeli, poz­dravio nas je, ali nije želeo čak ni da popi­je kafu. Ne znam da li je sa ocem ika­da raz­go­varao. Moj otac je bio srem­s­ki borac, i poz­navao je nes­rećne kra­jišnike. Bio je u nji­hovim jedini­ca­ma. Kada je umro otac, više niko od nas nije obraćao pažn­ju na Kra­jišni­ka. Zab­o­rav­ili smo na nje­ga. I kada mi je jed­nom bila potreb­na bicik­la, ušao sam u nje­govu pros­tori­ju. Niko od nas nije je ni otvarao. Stvarno se tamo nalazi­la Kra­jišniko­va bicik­la, ali se vide­lo da on dugo ne dolazi. Gume na bicik­li nisu bile napumpane a lanac je bio iskidan.

    Ovaj čovek je bio izbegli­ca i za vreme Dru­gog svet­skog rata. Zapra­vo rodio se ovde jer mu je i maj­ka bila izbegli­ca. Nisam znao zaš­to više nije dolazio, ili je mož­da došao da umre ovde, gde se i rodio.

    .

    .

    Poglavl­je romana

    .

    Silaz­im iz auto­busa. Pritrča­va mi dvo­godišn­je nepoz­na­to dete. Zaba­da glavu između mojih nogu. Obgr­li kole­na. Kaže: „Tata!“

    Ja mu pomaz­im kosu. Ne želim da ga razočaram. Držim ga za ruku. Šeta­mo putem.

    Koliko dugo dete neće podići glavu?

    Od trenut­ka kada sam nepoz­na­to dete uhva­tio za ruku i pošao ka nje­gov­oj kapi­ji do trenut­ka kada će ono podići glavu, mogu da napišem poglavl­je romana, ali to ne želim. Samo se pitam: kada će dete podići glavu, ugle­dati moje lice i, razočara­no, vrišteći, potrčati ka dvoriš­tu, maj­ci u zagrljaj?

    .

    Osve­ta

    .

    Došao je iz zatvo­ra, na vikend. Hteo je da tuca kono­bar­icu. Ona mu nije dozvo­lila. Molbe nisu pomogle. Cel­og pre­pod­ne­va se vrz­mao oko kono­barice. Po podne je u kafani sedeo kono­bar­ičin ljubavnik. Kono­bar­iči­na i kola njenog ljubavni­ka bila su parki­rana ispred kafane. Jednog trenut­ka zatvorenik je, neprimećen, uzeo ključeve kono­bar­ičinih kola. Ušao je u kono­bar­iči­na kola. Upalio ih je. Kono­bar­i­ca je kroz pro­zor videla kako se pokreću nje­na kola. Zbun­je­na, pogle­dom je potraži­la ključeve koji su do mal­o­pre sta­jali na tac­ni. Pono­vo je pogledala kroz pro­zor. Nje­na kola su udar­i­la kola njenog ljubavnika.

    .

    .

    Vozovi

    .

    Jed­nom sam u det­injstvu pose­tio uja­ka čija se kuća nalazi­la pored pruge; dan­ju smo mahali put­nici­ma u vozu, a noću…? Mrakom su nas plašili. Kada se u mrk­loj noći čula tut­n­ja­va voza učini­lo mi se… ona iz dale­ka dolazi. Voz nika­da neće stići do kuće. Kako se zvuk kloparan­ja točko­va i pisak loko­mo­tive pri­b­ližavao, čini­lo mi se da voz ide direk­t­no na mene… sve brže, sve bliže. Zvuk se pojača­va! I gle odjed­nom voz ulazi u kuću, u sobu u kojoj spavam… i skačem dok mi pored glave klopara­ju točkovi.

    ,

    .

    Strah od smrti

    .

    Kada sam ušao u određene godine počeo sam da nosim nitroglicerin sa sobom, u nadi da će me lek spa­siti, među­tim, samo se desi­lo da jedno­ga dana, pri dodelji­van­ju nagrade, pri­padne muka jed­nom poz­naniku. Ne razmišl­ja­jući o razloz­i­ma, niti gleda­jući grčen­je lica od muč­nine, odmah pritrčim i pružim mu nitroglicerin, izgo­vara­jući upust­vo koje sam znao naizust. Tokom ukazi­van­ja pomoći, stigla je san­itet­s­ka ekipa. Verovali ili ne, potvrdili su moju pretpostavku…

    „Česti­tam“, rekao mi je lekar. „Vi ste mu spasili život.“

    Neko­liko god­i­na kas­ni­je sret­nem nekadašn­jeg bolesni­ka, kako sedi sa svo­jom ženom, u jed­noj kafani, pot­puno autis­tičnog, i ne mogavši da pre­poz­nam nekadašn­jeg vagabun­da i kas­ni­jeg biznis­me­na, pitam, da ga nisam pri­jateljs­ki zaje­bao, onda, pruža­jući mu pomoć, na šta se moj poz­nanik duboko zamis­lio… Dok je razmišl­jao, nje­go­va žena počela je da nego­du­je; ona dobro zna koliko su lep­ih trenu­ta­ka prov­eli od onda, na njene reči moj poz­nanik je samo ćutao.

    Napokon je ovaj slučaj uti­cao na mene; prestao sam da se optereću­jem lekovi­ma koje bih nosio sa sobom.

    .

    .

    Osoben­jak

    .

    Kada umre neki moj pri­jatelj, odmah pocepam nje­govu viz­itkar­tu; to čin­im iz razlo­ga što sam jed­nom poz­vao svog dru­gara nez­na­jući da je umro, a da nje­gov tele­fon nije ukopan zajed­no sa omil­jen­im pred­me­ti­ma; posle duže zvon­jave javio mi se nje­gov glas:

    „Vlas­nik ovog tele­fo­va je mrtav. Nika­da nemo­jte više da ga pozovete!“

    Verovat­no sniml­jen pre nego što će umreti.

    .

    .

    Aus­tral­i­ja

    .

    Neki meš­tanin, otputo­vao je u Aus­tral­i­ju. Nije mis­lio da se tamo za stal­no nas­tani, ali se dugo nije vraćao. Svake godine svo­joj siro­mašnoj porod­i­ci slao je pok­lone i novac. Na dan kada su sti­za­li paketi, porod­i­ca je pozi­vala meš­tane, slav­ili bi, raz­gledali pok­lone, anal­izirali šta čemu služi.

    Vre­menom je taj dan u godi­ni postao praznik mesta.

    Jedno­ga dana dobili su urnu sa nje­gov­im pepelom. Kod gosti­ju koji su se okupili na gozbu zavladao je muk. Pis­mo, koje je prati­lo urnu, bilo je na engleskom. Niko nije znao da ga proči­ta, sve dok se nije snašao jedan maš­tovi­ti dečak. On je, tumačeći tekst, rekao da je Aus­tr­li­ja jed­na veli­ka zeml­ja koja je bila pus­ta, sve dok je nisu naselili Evro­pl­jani. Među­tim, kako je svako od nasel­jeni­ka znao odak­le potiču nji­hove urne s pepelom, slali su u zemlju porekla s mol­bom da se stave u seosko groblje, tako je Aus­tral­i­ja posta­la zeml­ja bez groblja.

     

    ______________________________________

    Danas me vozovi pod­seća­ju na tragedi­je. Sva­ki miris pal­jevine dovlači još jed­no sećan­je na eksploz­i­ju bombe, kada su rakete pogodile voz na mostu, i spalile ga, kada su zanemele žene; u nan­u­la­ma korača­ju tiho, i u žur­bi sku­pl­ja­ju veš sa žice, iako nje­go­vo lelu­jan­je na vetru ne prouzroku­je eho tutnjave.

    Pas leži na basamaku i cvili.

    .

    .

    .

    .

    .