Tišina

Lat­est posts by Milana Grbić (see all)

    .

    .

    .….Gledala je u vodu, plavu ili zelenu, mod­ru. U kamen­je čije su šare pop­ut onih na zmi­jskoj koži. Sve je to plan­i­na. Sunce, voda od opala. Svakako bi zasta­la, mož­da da se umi­je. Sveži­na krepi, plićak ubi­ja. Most se ljul­ja, baš kako tre­ba. Nije više mogla sve crno i prl­ja­vo. Tip u crvenoj maji­ci ju je dovde sti­gao, u plan­inu, gde nema niče­ga, samo vetar i žubor. Vev­er­i­ca je klis­nu­la. Dočekaće pro­leće. Mož­da. Neš­to će je zgra­biti zubi­ma. Krv crve­na i crna šikl­ja. Vev­er­i­ca isko­lače­na i smrznu­ta na snegu. Mož­da. Pila bi, ruke i zubi bi trnuli od modre vode što žuri preko kamen­ja. Crve­na maji­ca je išla za njom od gra­da, nije pop­uš­ta­la. Zato se ovde beži.

                Pre­plan­u­lo lice uokvireno nebom bez obla­ka. Čaša u ruci se cedi, prsti nez­nat­no klize niz ozno­jeno stak­lo. Osmeh ne otkri­va zube. Nebo i more se prepliću. Ima zvuko­va, ona to zna, ptiči­jih kriko­va, talasa, srećnih uzvi­ka. Ispod terase je beli pesak i gomi­la. On naz­dravl­ja, oči se sme­ju, odmereno, suz­držano. Ona pronalazi taj pogled usmeren na objek­tiv, pla­vo i smeđe se sus­reću, nje­na kič­ma kao da zadrhti. Zdrav­i­ca je več­na, nje­go­va ruka podignu­ta i sav­i­je­na u lak­tu. To Celia, živeli, za srećan put, brindemos por nues­tra amis­tad, o por nues­tra amor, neš­to ljubazno, pri­jateljs­ki, prigod­no, uz kas­ni ručak na terasi na obali Ege­jskog mora. Za šta, ona nikad neće saz­nati, reči su odavno već izgov­orene, ili čeka­ju da aparat pono­vo oslepi. More je sim­bol neče­ga velikog, ali pred­stavl­ja izvor opas­nos­ti, stari nar­o­di se nikad nisu kupali u moru. Neko­liko čaša se dodiru­je u vaz­duhu. Posle prve dve nez­nat­no tić, a zatim čita­va zve­ka stak­la. Pivs­ka pena se ljul­ja s jednog kra­ja čaše na dru­gi, neko­liko svet­los­međih kapi dodiru­je stoljn­jak, to je nemi­novno. Umreti s ovom pred­stavom živ­otne radosti na pameti, čvrsto zatvorenih oči­ju, zaš­to da ne, to je u redu, čak i poželjno, ali ne, ne može, jer je onaj crveni sti­gao, dovde je išao, i sve pom­račio. Pono­vo oseća zadah, kanal­izaci­ja i neš­to uže­g­lo. Parče tka­nine u njen­im usti­ma ima ukus krede. Sta­ja­lo je negde u praši­ni. Lupa glavom o zid od cigle išaran grafiti­ma. Prašn­ja­va krpa pos­to­jano sku­pl­ja plju­vačku i urlike. Nije joj jas­no kako to da krvari, kad odavno nije nevina.

                Šten­ci nisu ispuš­tali iz usta tople, nabrek­le dojke. Bili su bučni. Pita se zaš­to cvile kad su kod majke, na sig­urnom. Oče­va ruka upire prstom u neko od kučića. To će biti njeno, ali nije sig­ur­na koje, jer svi leže nasla­gani jed­ni uz druge. Arči će joj za dve, tri nedel­je sta­jati u ruka­ma, mirisati na neš­to slatkas­to, grick­aće joj prste. Gubi se, pokuša­va da doh­vati sećan­je, da priteg­ne uza sebe misao koja čili.

    Samo što tip u crven­om ne odlazi, nego se priv­i­ja uz nju sve uporni­je, bol, nemoć. Dok se truc­ka niz bol­nič­ki hod­nik načičkan ljudi­ma gov­ore kako će proći, nema znača­jni­jih povre­da, samo je ugru­vana. Smiru­ju je, tepa­ju, ali neće proći, jer su nje­gove ruke još uvek na njoj, i nje­gov ud u njoj, odvrat­na, veli­ka zmi­ja koja puže sve do cerviksa, pro­bi­ja mater­icu, raz­grće cre­va, razara pluća i kroz usta pono­vo lenjo žmir­ka na suncu.

                Plit­ka je planin­s­ka reči­ca, udar­iće glavu o kamen, zar to nije odlično, ali zar niče­ga lep­og ne može da se seti, zaš­to mora da umre s tim bolom, s tom zmi­juri­nom koja joj stvara užasan pri­ti­sak u želu­cu. Šta ako se nekako sklupča u glavi i tu zaspi? Ne, ne, ne sme tako. Krv šikl­ja niz noge koje drhte od stra­ha i bola da ne može jače. Povre­dio mi je neki organ. Crveni ide, prati je, ne presta­je. Vožn­ja gon­do­lom u Veneci­ji u sum­rak, pred­građe Pra­ga u koje je dospela tako što je pijana sela u pogrešan tram­vaj, sneg u aprilu, Mosk­va, apsol­vents­ka ekskurz­i­ja, ras­tače se, čili, kop­ni pred mrakom. Živ­ot, jed­na fotografi­ja, pas i neko­liko puto­van­ja. Moraće da preskoči ogradu od konop­ca jer ju je sti­gao. U dalji­ni se čuje rezak uzvik, pa pljusak. Zatim tišina.

    .

    .

    .

    .

    .