Tri kratke priče

Mira Popović
Lat­est posts by Mira Popović (see all)

     

    .

    .

    Dućan gospođe N.

    .

       U dućanu gospođe N. mogu se nabav­i­ti svako­jake đakoni­je, sve što zamis­lite i što ne možete da zamis­lite da pos­to­ji. S vre­menom, gospođa N. upoz­nala je dobro svo­je muš­ter­i­je, te se snab­dela svime što je potreb­no i naj­maš­tovi­tijim i najza­htevni­jim među nji­ma, čak i onim za šta je tačno pred­videla da će jednog dana u njenom dućanu traži­ti. Roba joj je uvek sveža, ured­no spako­vana s vrlo jas­nim uput­stvom za upotre­bu. Na vra­ti­ma dućana visi tabli­ca sa rad­nim vre­menom i na njoj krup­n­im, nacifran­im slovi­ma ispisana poru­ka: REKLAMACIJE NE PRIMAM.

       Prošlog utor­ka u dućanu gospođe N. kupi­la sam malu kuti­ju sit­nih men­tol bom­bona. Kuti­ja je bila met­al­na, okrugla, sa slikom lis­to­va mente na pok­lopcu. Liči­la je na kuti­je u koji­ma se nekad pro­davala mast za čišćen­je obuće i čim sam je ugledala, shvati­la sam da mi je potreb­no baš tako neš­to – volim ukus men­to­la, a retro izgled kuti­je pravio je savršen kon­trast sa mod­er­no diza­jni­ran­im pred­me­ti­ma drečav­ih boja koji­ma sam okruže­na. Samo, tek kad je zado­voljst­vo kupovi­nom ustupi­lo mesto nečem dru­gom, okrenu­la sam kuti­ju naopako. Na zlatkas­toj površi­ni don­jeg dela kuti­jice (samo je pok­lopac bio oslikan) sta­ja­lo je upo­zoren­je: PAŽNJA: VEGETARIJANCI NE TREBA DA STAVLJAJU BOMBONE U NOS.

       Da li sam vam rekla da dućan gospođe N. ne pri­ma reklamacije?

       Ili se pitate da li sam vegetarijanac?

    .

    .

    Ljubav­na rasprava

    .

       U najpromet­ni­joj uli­ci u gradu u četvr­tak kas­no popodne pris­ustvo­vala sam ljubavnoj sceni. Evo ovakvoj.

       Žena i muškarac sto­je na pločniku neko­liko metara udal­jeni jed­no od dru­gog i doviku­ju se. Uli­ca je krca­ta pro­laznici­ma. Lju­di se vraća­ju sa posla, iz kupovine, žure svo­jim putem, kada mla­da žena u kratkoj, u struku steg­nu­toj, lep­ršavoj crnoj halji­ni, vrisne: „Ne voliš me više!“

       Kao da je njen pok­lik pre­cizno odape­ta strela, reči uprkos sluča­jn­im pro­laznici­ma koji su se u blizi­ni zade­sili, pada­ju pra­vo na muškar­ca ukipljenog malo dal­je od žene. Ele­gant­no ode­ven, zbog prosedih zal­iza­ka rek­lo bi se star­i­ji od nje, sa akt tašnom u lev­oj ruci, muškarac poviče koliko ga grlo nosi: „Nije tačno! Nije tačno!“

       Svet se osvrće. Poneko, kao ja, zastaje.

       Žena, ne pomer­a­jući se sa mes­ta, zau­rla: „Kako mogu da znam da gov­oriš istinu? Lažove!“

       „Nika­da nisam prestao da te volim“, zagr­mi muškarac, i on kao ska­men­jen na svom položaju.

       Ženin glas pro­bi­ja zvučni zid: „A ona? Šta ćemo sa njom? Nju ti voliš“.

       „Ne, neee, i: neeeee“, viče muškarac. Zas­ta­je, otkopča­va kaput i brzo, kao mađion­ičar, vadi iz nedara belu gusku, a mogao je to biti i labud, teško je raza­z­nati, vrat je tom per­natom stvoren­ju vrlo dug, hva­ta ga za noge i okreće naglavačke. „Ne“, vikne još jed­nom ka ženi. „Evo, vidi!“

       U lev­oj ruci i dal­je steže akt tašnu, a desnom, držeći labu­da za noge (nek bude labud, zbog sim­bo­like), počin­je energično da vit­la ukrug i unazad, kao da tom rukom pli­va leđni kraul.

       Neko­liko časa­ka kas­ni­je, kroz gust oblak bel­og per­ja i paper­ja, vidi se da u ruci, kojom i dal­je beso­mučno vit­la, drži golo, naježeno telo labu­da. Nje­gove ljubavi. Ili dokaza ljubavi pre­ma ženi s kojom se upus­tio u ljubavnu raspravu.

       Žurno se udal­javam da ne bih videla ras­plet scene. Mogu, kažem sebi, i sama da izmis­lim kraj i isko­ris­tim ga za novu priču, ali tek poš­to rešim poče­tak ove u kojoj sam sve ver­no opisala, osim da se događaj zbio u četvrtak.

    .

    .

    Sli­ka koja govori

    .

       Na pro­zoru jedne više­sprat­nice, na petom spratu, sto­ji Gabri­jel Gar­si­ja Markes. Zgra­da je obič­na, svet­la, bez orna­me­na­ta na fasa­di, liči na soc-real­is­tičke građevine. Svi pro­zori na zgra­di su zatvoreni, osim nje­gov­og, širom otvorenog. Odoz­do, iz dvoriš­ta, ne mogu vide­ti nijedan detalj nje­gove sobe utonule u pom­rčinu. Vidim samo nje­ga, Marke­sa, kako sto­ji pred tom tam­nom pozadi­nom u beloj, lanenoj košulji s dugim rukav­i­ma, pridržava­jući se raširen­im ruka­ma za ram pro­zo­ra. Lice mu je mla­do, a oštra, kudra­va, kratko ošišana kosa i brkovi – prose­di, sko­ro beli. Kazu­je poez­i­ju. Ili naglas piše prozu? Ne znam. Ne čujem šta kaže, vidim samo kako mu se usta miču: sli­ka koja gov­ori. I vidim kako oko mene, u dvoriš­tu gde sto­jim, izbi­ja, i lagano buja, neko neo­bično rastin­je živih boja. Ne mogu reći da je egzotično, nekako je više pit­o­mo, pa i pris­no, kao da ga pre­poz­na­jem, mada ga nikad dotad nisam videla. Rastin­je je gus­to, kroz nje­ga nev­er­i­ca ne može proći.

       Opuš­tam se i čekam da Gabo završi opis bašte pod svo­jim prozorom.

    .

    .

    .

    .

    .