Tri tupa udarca

Dragan Babić
Lat­est posts by Dra­gan Babić (see all)

         Ne, neće da ide. Ma nema šanse. On? Da ide? Danas? Na to? Jok. Radi­je će osta­ti u kući ceo dan. Pre bi pri­h­va­tio da mu urade lobot­o­mi­ju nego što bi otišao. Da mu zaki­va­ju eksere pod nok­te. Ili da ga peku vre­lim žarom. Ili da mu — mada, kad bol­je razmis­li, mož­da lobot­o­mi­ja ne bi ni bila loša. Imao bi izgov­or da ne ode, plus bi mu pomogla da zaboravi.

    .

    *****

    .

         Budim se oko pola šest. Ne mogu da spavam. Vra­tio sam se u roditeljsku kuću preksi­noć, u petak, ali ni posle dve noći ne mogu da se naviknem na svoj stari krevet. Neu­doban je. Žul­ja me. Tera me da se cele noći okrećem sle­va nadesno. Pa potom zdesna nale­vo. Pa na leđa. Pa na stom­ak. I nijedan položaj nije dobar. Ni u jed­nom ne mogu da se opus­tim i nas­pavam. Da, uspem da zaspim, ali posle toga niš­ta. Uvek sam umeo lako da zaspim, i to je jed­na od retk­ih stvari koje pros­to obožavam u vezi sa time kako moje telo funkcioniše. Prelako se gojim, preteško mršav­im, imam krive noge i izvi­top­erenu kič­mu. Lice mi nije simetrično. Imam mekanu vilicu. Zubi su mi sko­ro svi popravl­jani. Oči me izda­ju već deceni­ju i po. Uski ušni kanali se uvek zapuše kada se kupam u bazenu. Na vrhu nosa imam one ružne crne tačke kojih nikako da se rešim. Na licu bubuljice kao da sam pubertetli­ja. Gru­di mi nisu ravne, stom­ak mi je pre­v­e­lik. Nok­ti na ruka­ma su mi iskrzani, a oni na nožn­im pal­ci­ma dva puta operisani zbog uras­tan­ja. Pre­glas­no se sme­jem, često pro­muknem, glas mi je grub kad se uzbudim. Imam dvade­set i osam god­i­na i izgledam kao pre­rasli dečak od pet­naest. Telo mi je smešno, u naj­man­ju ruku. Ali, što umem da zaspim, pa to ti je! Jedan-dva-tri-četiri i ćao, otišao sam. Insom­ni­ja mi ne može niš­ta, i zah­valan sam na tome.

         Gledam na mobil­ni: 5:32. Ne mogu više. Leđa me ubiše. Noge su mi utr­nule. Prokleti krevet! Neka­da je bio dobar. Neka­da sam, pre pet ili deset god­i­na, mogao lepo da se nas­pavam u nje­mu. Sada, nikako. I onda shvatam: nije ti krevet kriv, idiote, već si ti otišao do đavola. To što tebe muči – gov­orim sam sebi u majsku zoru – nije krevet, i ne može se izleči­ti snom.

         U petak uveče sam se napio kao sto­ka. Onako, baš jako. Neljud­s­ki. Ušao sam u praznu kuću oko sedam uveče – moji su na odmoru – i već posle devet bio u kafani tri ulice dal­je. Čekali su me, kao na godišn­ji­ci mature. Kao da se oku­pl­jamo da proslav­i­mo završe­tak osnove škole iz koje smo iza­šli pre sko­ro punih pet­naest god­i­na. Tada smo bili dup­lo mlađi nego danas. I dup­lo glu­plji. Ali dup­lo iskreni­ji. Nije bilo zagledan­ja ko koliko ima – zapra­vo, bilo je, ali nis­mo obraćali pažn­ju. Nemaš para? Evo ti. Jesi gladan? Jesi? Na, jedi. Ma jedi i ne seri. Hoćeš pljugu? Drži. Uzmi, vratićeš mi sutra. Nas šestor­i­ca, mi smo odrasli zajed­no. Cope, Rale, Marko, Saša, Gile i ja. Upoz­nali se u školi, i ostali pri­jatelji sko­ro dvade­set god­i­na kas­ni­je. Nis­mo, nar­avno, svi uvek bili jed­nako blis­ki. Stal­no smo bili u parovi­ma. Prvo, Rale i Gile, Marko i Saša, Cope i ja. Pa onda ja i Gile, Marko i Cope, Rale i Saša. Na kra­ju, Saša i ja, Rale i Marko, Cope i Gile. Danas je isto tako. Ova dvo­ji­ca studi­rali zajed­no, ona dvo­ji­ca rade u istoj fir­mi, treća dvo­ji­ca obećali da će kumo­vati jedan dru­gom na svad­bi. Sećam se kada smo se svi upoz­nali. Četvr­ti razred, škol­sko tak­mičen­je iz matem­atike. Nas šestor­i­ca i još dve devo­jke, mi smo bili najbolji. Na opštin­skom, od nas osmoro osta­lo petoro, na okružnom tro­je, na repub­ličkom Rale bio prvi, Gile i Marko delili treće mesto. Od tada smo se četiri naredne godine uvek svi zajed­no spre­mali za tak­mičen­ja. Imali odličnog nas­tavni­ka koji je mal­tre­ti­rao matem­atikom, ali nas nat­erao i da bude­mo pri­jatelji. Dobar čovek. Umro pre dve godine. Tada smo se prvi put videli posle dugo vre­me­na. Svi smo studi­rali u istom gradu, mada različite stvari, i posle studi­ja se razbežali. Marko se vra­tio kući. Cope se ože­nio. Saša završavao med­i­cinu. Rale otišao u Nju­jork, pa u Kal­gari. Gile zam­rzn­uo studi­je i tek se prošle jeseni vra­tio na faks. Ja tražio posao jed­no vreme, nisam našao niš­ta, pa počeo da radim svaš­ta neš­to. Svako otišao na svo­ju stranu. Viđamo se u pro­lazu. Gde si, tu sam, kako si, dobro sam, kad ćeš se žen­i­ti, ha-ha-ha, radiš, radim, ti, ja isto, teško je, mora se, ma da, znam, i kod mene isto tako, je l’ se čuješ s nekim, kad ćemo se vide­ti, ajde, moramo se orga­ni­zo­vati, čuvaj se, vidi­mo se, vidi­mo se, ćao.

         Nikad se ne vidi­mo, sem kad je neka poseb­na prilika.

         U kafani je već guž­va. Dim. Muzi­ka. Svi stolovi zauzeti. Pola njih niš­ta ne pije. Sedi za džabe. Ne možeš da nađeš mesto sve i da hoćeš da platiš. Nema teori­je. Vidim ih za stolom uz zid. Tek im je stigla tura, pa još niko ne pije. Čeka­ju me. Sedam, izv­in­javam se što kas­nim, naruču­jem rak­i­ju. Bokalče, da ne mora kono­bar­i­ca svako malo da šeta se gore-dole. Ona se vraća, i mi naz­dravl­jamo. „Živeo“, gov­ori Cope. Mi odgo­varamo istom rečju, upo­la glasa. Na eks. Sipam sledeću, ne čekam ih, eksir­am i tu. I treću isto. I četvr­tu bih eksir­ao da mi Marko ne kaže da usporim. Oni svi piju pivo i tre­baće im dese­tak min­u­ta da ga dovrše. Ne žele da žure. Imamo vre­me­na. Duga je noć. Nigde ne juri­mo, nigde ne kas­ni­mo, nemamo nigde da ode­mo. Tu smo gde tre­ba da bude­mo, i zato smo došli. Da bude­mo tu. Odluču­jem da ću pro­bati da zapam­tim sva­ki trenu­tak ove noći i da ga čuvam u sećan­ju koliko god budem bio u prili­ci. Voleo bih da poživim još četrde­se­tak god­i­na i da se u sedamde­se­toj prise­tim ove noći kao neče­ga vrednog sećan­ja. Neče­ga što je obeleži­lo jed­nu mla­dost i neče­ga što istovre­meno kul­mini­ra jed­no, a započin­je nared­no vreme. Sto­ga odluču­jem da neću mno­go piti, evo, još samo jed­nu čašicu ili dve, i to je to. Sipam, vičem „ŽIVELI!“, i eksiram.

         Sledeće čega se sećam je crkveno zvono u podne narednog dana i bol u leđi­ma od kreve­ta koji mi više nikako ne odgo­vara. U gaća­ma sam i maji­ci kratk­ih ruka­va. Bos. Gla­va mi je ogrom­na. Odz­van­ja kao da je šupl­ja. Sva­ki udar zvona dupli­ra se između mojih ušnih školj­ki. Ne znam kako sam sti­gao kući. Ne znam ko me je uvukao u krevet. Ne znam ko mi je skin­uo odeću, cipele i čarape. Ničeg se ne sećam, sem odluke da ću sva­ki trenu­tak prethod­ne noći pokušati da zapam­tim. Bra­vo, kon­ju – pro­muk­lo šapućem, trudeći se da ustanem. Neš­to me vuče dole. Uspravl­jam se. Osećam da ću povrati­ti. Hajde na leđa. Dobro je, neću povra— ne, ipak hoću. Dižem se i tetu­ram do kupati­la. Povraćam, pišam, puš­tam vodu, ispi­ram usta, umi­vam se, brišem lice, vraćam se u krevet.

         Budim se u pola tri popodne. I dal­je sam mamu­ran. Opet ista ruti­na. Pegla. Pišan­je. Pran­je. Peškir. Nazad u krevet, buljim u pla­fon. Nisam sposoban da se pomer­im. Sna­ga me total­no izda­je. Fiz­ič­ki bih još nekako i pod­neo napor, ali men­tal­no ne mogu. Nikako. Ne mogu niš­ta dru­go do da pos­ma­tram tragove četke koji­ma smo prošle godine krečili moju staru sobu. Doveo sam par pri­jatel­ja, i sredili smo celu kuću za tri dana. Nisam hteo da se na to troše pare – roditel­je sam poslao kod babe na pro­duženi vikend, a mi smo se dobro zeza­li, mno­go popili, i uradili posao. Sada gledam te zakrivl­jene otiske od nagomi­lanog kreča. Mož­da baš i nis­mo uradili tako dobar posao. Ali smo se bar dobro proveli.

         Do deset uspe­vam da neš­to poje­dem, popi­jem dve kafe, počnem da čitam neki roman Dejvi­da Fos­tera Volasa i stignem donek­le. Neki lju­di su suvi tal­e­nat. I nji­ma tre­ba praš­tati velike pauze, skri­bo­mani­ju i izbore koje prave. Nji­ma, zapra­vo, tre­ba tolerisati man­je-više sve, jer bi bez takvih kanon bio mno­go skrom­ni­ji. Nije književnost matem­ati­ka i ne može se pisati po for­muli. Tre­ba imati i poko­ji gram tal­en­ta. Ali, sta­jem na strani­ci na kojoj piše o pri­jatelju koji je otišao u inos­transt­vo. Odlučio da želi da živi dru­gači­ji živ­ot i otišao. I onda se prisećam. Koliko je takvih otiš­lo iz Amerike? A koliko kod nas? Ne koliko ih je otiš­lo devedesetih, kada je osta­jao samo onaj ko je ili pot­puni ludak ili pot­puni opti­mista – mada jed­no ne isključu­je dru­go – ili ranih dve­hil­ja­di­tih. Ne – koliko ih je otiš­lo ove deceni­je? Zad­njih pet god­i­na? Ove godine? Ove nedel­je? Danas? Prošlog leta pokušavam da zapam­tim sa kime sve odlaz­im na kafu i odak­le svi ti lju­di, moji pri­jatelji, dolaze. Odak­le se vraća­ju u grad u kojem sada živim ili onaj u kojem sam odras­tao. Sa nji­ma. Uz njih. Zajed­no. Kana­da. Ameri­ka. Engles­ka. Fran­cus­ka. Nemač­ka. Špani­ja. To je stan­dard. Onda idu Katar, Kuva­jt, Emi­rati. Pa Jama­j­ka i Mek­siko, Ukra­ji­na i Fin­s­ka. I, na kra­ju, Island! Svi su oni otišli u posled­njih tri ili četiri godine. Sada žive u mom Ska­jpu, u toj mal­oj zelenoj noti­fikaci­ji u don­jem desnom uglu mog raču­nara. Ne mogu više da čitam. Nemam pažn­je. Rale zove, pita da li ću doći sutra. Počin­je u podne. Mož­da da ipak odem? Ne znam. Nisam sig­u­ran koliko je to pamet­no. Ne bih da naprav­im prob­lem. Izlaz­im u mrak i šetam. Gde? Gde god. Svugde. Nigde. Bilo gde, samo da ne ostanem unutra.

         Opet razmišl­jam o oni­ma koji su otišli. Saša je jedan od njih. Upoz­nao sam ga preko matem­atike, a inten­zivno smo počeli da se druži­mo tek u dru­gom sred­nje. Negde na fak­su, postali smo ortaci, mada nis­mo studi­rali zajed­no. Otpri­like dve-tri godine kas­ni­je, pao je dogov­or da ćemo kumo­vati jedan dru­gom na svad­bi, koji god se prvi oženi. Od onda se zove­mo kumovi­ma, mada to još nis­mo postali. Bilo mi je teško kada sam saz­nao da sa Ruži­com, svo­jom vereni­com, ide u Cir­ih. Da ostane, za stal­no. Tamo će ura­di­ti speci­jal­izaci­ju i ostaće da radi. Rekao sam mu da ću ga se preko nov­ina odreći ako nađe nekog Šva­j­car­ca da mu kumu­je umesto mene. A neću mu ni doći na svad­bu. Ni mrtav. Odgov­o­rio je da ne brinem. Pre bi umro nego što bi našao dru­goga za kuma. Pre par dana sam se setio kako mi je bilo kad je rekao da odlazi. A sada mi je još teže kad sam čuo da se vraća. I zaš­to se vraća.

         Posle ponoći završavam šet­nju. Dos­ta je. Odlučio sam. Neću se pojav­i­ti sutra. Bol­je će biti za sve. A biće i vre­me­na za razrešen­ja. Bol­je da idem da spavam.

         U pola šest usta­jem, u šest završavam prvu kafu i treću cig­a­re­tu, u šest i deset izlaz­im po doručak, u sedam shvatam da nisam sposoban da držim oči otvoren­i­ma. U krevet. Ipak neću ići, sto pos­to neću ići. Nema potrebe da se budim. Zaspim, brzo, i duboko, kao i uvek.

    .

    ******

    .

         Lju­di počin­ju da se sku­pl­ja­ju oko pola dvanaest. Ima ih već dese­tak. Poče­tak je tačno u podne, i ni min­ut kas­ni­je. Sve se mora održati po pro­tokolu. Crk­va ima svoj ras­pored. Mora da počne na vreme, tra­je koliko tra­je, i okonča se po planu. Gov­ore se iste reči, obećava­ju se iste stvari, dolazi se do istih rezul­ta­ta. Posle toga stižu novi lju­di. Pop i nji­ma pon­avl­ja sve redom, i to tako ide kao na traci. Samo se ređa­ju lica, a atmos­fera i sce­nario osta­ju nepromen­jeni. U deset do dvanaest ima već pedese­tak prisut­nih. Sku­pl­ja­ju se u male grupe, i oni koji se poz­na­ju se drže zajed­no. Pri­jatelji iz osnovne škole, pri­jatelji iz sred­nje, pri­jatelji sa fak­sa, porod­i­ca, šira rod­bi­na, komši­je, sluča­jni pro­lazni­ci. Cope, Marko i Gile su tu. Sto­je sa strane, u ode­li­ma. Rale, takođe u svečanom odelu, stiže u tri min­u­ta do dvanaest, i sta­je do Gile­ta. Zauz­i­ma­ju svo­je pozi­ci­je. Sa prvim gongom, baš u podne, pop poz­dravl­ja prisutne. Vreme je da se počne.

         Nakon obraćan­ja skupu, i Bogu, okreće se Ruži­ci, gov­oreći da je njen izabranik pose­ban i da tre­ba da bude ponos­na. Potom se okreće nje­mu, spre­man da počne da peva. No, ne počin­je. Dok uzi­ma dah, u kapelu ulazi jed­i­na oso­ba koja je izriči­to rekla da neće biti prisut­na. Žamor. Šap­at. Nev­er­i­ca. Pop odus­ta­je od pojan­ja. „Ipak je došao“, mrml­ja Cope. „Sad će da napravi neko sran­je.“ Tri-četiri osobe koje mu sto­je na putu se sklan­ja­ju u stranu da može da prođe. Stiže do kovče­ga i gle­da u sliku na nje­mu. Okreće se, crvenih oči­ju. Nem. Vraća pogled na sliku. Spuš­ta pes­nicu na drvo, a met­al­ni prsten na nje­gov­om sred­njem prstu spa­ja se sa glatkom površinom.

         Dok izgo­vara jedi­no što je u stan­ju da proz­bori, čuju se tri tupa udar­ca. „Jebi se, kume.“

         I onda još jedan.

         „Jebi se.“