34

Bojan Vasić
Lat­est posts by Bojan Vasić (see all)

    .

    .

    .….Trideset i četiri praznine

    .

    Bio je to onaj trenu­tak u kojem neš­to osetiš, ali niš­ta ne izgo­varaš, jer bi se time osećaj prek­in­uo pa u sledećem trenutku i ne bi ima­lo šta da se izgov­ori ni šta da se oseća, bilo je to jed­no sasvim det­in­jas­to ‘najzad’, posle ni sam ne znam koliko god­i­na, taj sneg za bad­nji dan, neš­to sasvim obično, ali je jas­no da izgo­varam to naknad­no, iz ove per­spek­tive, ono što sam sa skriven­im preterivan­jem i neo­dređenom željom naz­vao u sebi – gleda­jući sa terase kako se ka zapadu nag­in­ju narandžaste oran­ice i kako kuće i auto­mo­bili i štale i sto­govi i gola sta­bla neprimet­no klize sa te bla­go nag­nute ravni ka slivniku još za trenu­tak punom svet­la – nečim pop­ut ‘mno­go, mno­go sne­ga’, da, mis­lim da je tako, da sam pus­tio da veju baš te reči u meni, tela kao okrenu­tog naglavačke za trenu­tak kako bi u mal­oj stak­lenoj kugli svesti nasta­lo vejan­je, jer mi te reči već nisu pris­ta­jale i bile bi mi, vrlo lako, bezvezne da ih je izgov­o­rio neko dru­gi, kojem bi one još man­je pris­ta­jale, budući da i ne odgo­vara­ju onome što se zaista vide­lo kroz pro­zor neza­gre­jane, nedovršene dnevne sobe na spratu.
    .….A smrk­lo se kao što se odu­vek i smrka­va, buba­mare bi živnule i omaml­jene toplo­tom padale sa lus­tera na trpezari­js­ki sto; i sam bih se, brzo, nat­er­an hlad­noćom, pridruži­vao ostal­i­ma u prizemlju, prvo su se palila ulič­na svet­la, sta­jali bis­mo ili sedeli tako u mraku, još samo malo, svi zajed­no, zado­voljni što bar još jedan sat niko neće proći kroz naša tela uvi­je­na u toplu odeću, što nas niko neće zaista dotaći, a samim tim ni okrznu­ti, što će se tuđe reči potom sli­vati sa usana samo na kratko i u suš­ti­ni sasvim nepotreb­no, nametljive kao crna, lep­lji­va boja suvih šlji­va pre nego što se rukavom obriše, zado­voljni što ni danas niko neće počis­ti­ti ulicu, otkri­ti stran­putice koje smo naselili, svako od počet­ka zapleten u svo­jim roditelji­ma, gde smo svili čak i mala gnez­da od tih greša­ka, pon­avl­ja­jući ih već odavno i nevoljno u sebi, i bilo nam je neu­god­no pri­jat­no tu, i dra­go što će sve biti oblo i sig­urno kao reč opet, i što je sneg, što je toliko sne­ga, da nam i neho­tice u tome pomogne.
    .….I prvo je nakratko bila tiši­na, mož­da samo jed­na, ako se takve tišine uopšte i mogu bro­jati, a potom su se palile vatre, lju­di pri­lazili zvukovi­ma, plan­u­la bi najpre ona ispred crkve, potom i ostale, bez nekog reda, ili redom koji ja nisam poz­navao jer mi nisu bili bit­ni tvor­ci tog reda, lju­di koji su pocup­ki­vali i smešili se nekom ko bi pored njih prošao, ili, mož­da, gledali mrko i nezain­tereso­vano, ili neš­to dobaci­vali i zaus­tavl­jali pro­laznike pružan­jem ruke ili jed­nim neod­mereno glas­nim pozivom, zaplamtele bi vatre tu i tamo, i nji­hovi odnosi me nisu intereso­vali, tek boja, one velike u uli­ci Borisa Kidriča gde su mirno gore­li ogrom­ni bukovi trup­ci, ali i one druge, pla­va i crve­na, rec­i­mo, s divljim kresta­ma od var­ni­ca i sa usi­jan­im čes­ti­ca­ma dima koje su se diza­le visoko u vaz­duh iznad Brat­st­va i Jedin­st­va, ili, tek na kra­ju, goto­vo na kra­ju, i te naše dve, goto­vo posađene jed­na do druge na istoj strani ulice.
    .….Voleli smo naše vatre, iako ni otac ni ja nis­mo žurili da iza­đe­mo pred kuću, gde je već pre dva sata sve bilo sprem­no, i ponekad bih s nestr­pljen­jem ili iz dosade provirio kroz pro­zor, kao suz­država­jući se, zna­jući da to isto radi i ona dru­ga vatra, koja, kao i naša, nema razlo­ga ni da gori ni da ne gori, ali kada je već očigled­no bilo da će goreti, želela je da to bude što pre, da bude sada, ali se opet i suz­državala, kako bi to goren­je tra­ja­lo duže. Mraz je bio dubok i pri­jatan, znali smo to čak i men­ja­jući kanale ovde u sobi, ubacu­jući u šporet iz vedri u hod­niku spreml­je­na drva, i čuli kroz monot­o­no odvi­jan­je emisi­ja, smenu dobro poz­natih numera, da je sve ono što je dan­i­ma prl­ja­lo belinu bilo uti­h­nu­lo tu negde sredi­nom dana i da će sada pono­vo ekplodi­rati, u svom odmerenom, repet­i­tivnom besmis­lu pesama i petar­di, dim­n­ja­ka i aus­puha, da će u sneg zagaz­i­ti žuti komši­js­ki golf i uz riku se oti­mati iz smeta kao zaglavl­jeno june, i da će vejan­je zvez­da i običnu tamu i tupu daljinu i ono niš­ta s vre­me­na na vreme pro­bi­jati mali, deči­ji vatrometi.
    .….Mama me je jutros poslala u pržion­icu kafe da usit­nim novac, doneo sam goto­vo čitav svežanj, najsit­ni­je papirne apoene, ne kovan­ice, jer bi to bilo sramo­ta, kupio naj­jev­tini­je slatk­iše, kakve bis­mo i sami jeli drugih, običnih dana, svi­ma ide i po jed­na narandža, pre toga je sa ambara spušten džačić domaćih ora­ha, i ona sada, uz stišanu nar­o­d­nu muziku koju niko i ne voli ili bar ne pokazu­je da je voli spre­ma paketiće kojih je bilo pre­više jer je mog­lo i moralo da ih bude toliko u njenoj gluml­jenoj veliko­dušnos­ti, otac je u dvoriš­tu prover­avao sušaru, priku­pl­jao na odeći miris gara, baba u dru­goj sobi čita­la akatist Bogorod­i­ci, a ja u ovoj, kao imi­ti­ra­jući je u toj posvećenos­ti, udžbenik iz istori­je za star­i­je razrede, i to: sve o Neman­jići­ma i starom novcu, o sre­bru i Sasi­ma, o tome kako se zima vraća iz nekog rata, ne mirušući na riđ, očev, pegavi dim i vunene priglavke već na neš­to sasvim dru­go, toliko veličanstveni­je i veće od mene i svih nas zajed­no i čak i od zbi­ra svih i sve­ga što sam poz­navao da je o tome jedi­no i vre­de­lo čitati.
    .….I najzad, otac me je poz­vao, koštice suvih šlji­va već su pre­dugo zvonile u stak­lenoj pepel­jari, uporno je gore­lo malo kandi­lo i svečano se suši­la plju­vač­ka dok je baba završavala sa čitan­jem, sve vreme nemo pomer­a­jući usne i bla­go se klateći, vuneni prslu­ci su nam pre­dugo padali po kukovi­ma i već mi je bila dosadi­la toplina i domaći sok od višan­ja koji sam cel­o­ga dana pio dok su po jedan kar­ton soka od narandže i kok­ta, nedodirljivi, pun­jeni u pogonu na obo­du gra­da u kom je radi­la tet­ka, sta­jali u špa­jzu, za sutra, a u kuhin­ji bila samo po jed­na flaša oba soka, neotvore­na, za sva­ki slučaj, što je uvek i bio slučaj, da uz kor­inđaše dođu i star­i­ji, komši­je i rođaci sa koji­ma smo se viđali svako­ga dana, sa koji­ma smo klali svin­je, zidali šupe, pre­si­pali šver­co­v­anu naf­tu, krali drva, da zased­nu zajed­no sa nama u Bad­nji dan, da sami sebi dođe­mo malo dru­gači­ji od deči­jih mas­ki, mlade šire i pred­sto­jećeg Božića, i na sat-dva glu­mi­mo tako, podel­jeni u dva tima, kao što smo uvek i glu­mili smen­ju­jući se u uloga­ma, da su jed­ni nekakvi domaći­ni a ovi dru­gi nekakvi gosti.
    .….Otac je sa sobom poneo flašu rak­i­je i neko­liko čaši­ca, stavio ih na zid do ulice, potom napunio jed­nu kor­pu šapuri­nom, ja sam doneo drugu, punu mokrog bagre­ma koji smo za Novu god­inu nasek­li pored stare ciglane. Kada smo oko buduće vatre iscr­tali neš­to nalik na krug u snegu, koračen­jem u gumenim čiz­ma­ma, on se uplašio da to neće biti dovoljno, pa sam odmah, jed­va čeka­jući, jur­n­uo po malu sekiru, nje­na drš­ka sta­jala je čvrsto u mojoj ruci, i prešao u sused­nu baš­tu, komšini­ca za to neće saz­nati sve do pro­leća, dok ne bude vreme setve, da sam sekao njenu zovu i divlji dud, što nije volela, koje je volela, znao sam da će mi na ‘dobar dan’, dok se lis­tovi lipa i ora­ha budu posvu­da oko nas polako otvar­ali, uzvrati­ti nizom psov­ki koje nisam razumeo, i za koje joj i nije bilo bit­no da li sam ih čuo ili ne, i na koje nisam obraćao pažnju.
    .….Poš­to sam nasekao poma­lo sa svake strane, kako bi se to teže opazi­lo ili, ako je tako uopšte bol­je, man­je vide­lo, otac me je poz­vao da popi­jem jed­nu sa njim dok je prvi pla­men smen­ji­vao gust i vlažan dim i dok su bagrem i zova, šuš­ka i šapu­ri­na i duge, tanke grančice duda puck­e­ta­jući posta­jali naša vatra za bad­nje veče. Gre­jali smo se i osluški­vali, i ubr­zo nas je prati­la i dru­ga vatra, neko nam je oda­tle mah­n­uo, nis­mo raza­z­na­jali ko jer svet­lo na nji­hovoj ban­deri ni danas nije radi­lo i neko­liko sen­ki tek se poma­l­ja­lo iz mra­ka i kolu­ta­lo po snegu pop­ut naših kada bi se pla­men na neku stranu zaneo od vetra. Još uvek nije bilo lju­di u ovom delu ulice, a ni u dru­goj, motrili smo kao uzgred preko raskršća, rumunske kuće sta­jale su oko nas mračni­je nego obično, psi čekali nemi i pod­vi­jenih repo­va iza kapi­ja. A onda se začu­lo pevan­je, sit­ni piskavi zvu­ci, sa jedne i druge strane, naiz­menično, ner­a­zlučivi glaso­vi deča­ka i devo­jči­ca, jed­nos­tavne rime o vinu i rak­i­ji, zimi i Božiću praćeni mal­im, crn­im koraci­ma čiji je zvuk osta­jao zale­pljen u snegu, oči su gledale u vatru, i šap­at pro­lazio mimo nas, odjeki­vale su i mirisale kao podsmeh petarde od kineskog baru­ta, za nji­ma su išli star­i­ji, izgo­var­ali šablone umesto poz­dra­va, neke je otac nudio rak­i­jom, česti­tali bis­mo jed­ni drugi­ma Novu god­inu i Božić, bilo ih je tro­ji­ca, jedan je rekao Mile se ože­nio, imaće komšiluk šta da jebe, otac se nas­mešio, nudio svi­ma da popi­ju još po jed­nu iako je znao da su nam dvo­ji­ca od njih pret­prošlog leta iz tora u staroj kući ukrali ovce, da su se potom, tamićem, sa društvom u kojem bi zasig­urno bio i on, samo da to nisu bile nje­gove ovce, tokom noći odve­zli do izletiš­ta, zak­lali ih, ispekli i koje su tako, bez nje­ga, uz muziku i u veselju koje je pro­pus­tio, te nje­gove spostvene ovce, nestale do jutra.
    .….A onda se dogodi­lo nemi­novno. Čuli smo lupu kapi­je i sredi­nom ulice ka nama se uputio komši­ja N.M., zvani Slepac. Nije pos­r­tao, iako mora da je bio već pril­ično pijan, puš­ka mu je štrčala kao umor­na zas­ta­va na desnom ramenu bla­go iskrivl­jenom u grbu, držao se za njen kožni remen kao za ivicu bro­da koji se ljul­jao, sva jedra u nje­mu bila su nape­ta i kre­tao se nezaus­tavlji­vo i ujed­načeno ka nama po talasi­ma koji su izbi­jali iz nje­gov­og pogle­da, kao i za sva­ki praznik, kao i za goto­vo bilo koji dru­gi dan, istovre­meno sapeto i divl­je, i na sve strane pucala su užad a on ih je opet vezi­vao i opet ih puš­tao da puknu. Opso­vao nam je Božić i god­inu, crkvu i popa, Rumune i kerove dok mu je otac dodavao rak­i­ju, skin­uo pušku i opalio ispred sebe i nigde, u vaz­duh. Potom je ćutao na oče­va obič­na zapitki­van­ja, nije uzi­mao te rečenice koje su pod­mići­vač­ki bacane pred nje­ga, samo je disao tako bučno da ih je i neho­tice uvlačio u sebe, i zatim bi oko nas osta­jala prazn­i­na, uvlačio je u telo sav okol­ni vaz­duh i od toga se polako nadi­mao sve dok na snežnu poko­ricu uhvaćenu preko leda ne bi u jed­nom trenutku pao nje­gov podsmeh, mirisa kuvane rak­i­je i duvana, otežao od nekog dugog, kon­cen­trisanog ćutan­ja koje se unutra taloži­lo. Štu­cao je, i želu­dac bi mu se tada goto­vo spa­jao s brkovi­ma, opso­vao bi nas, s mukom i jetko pro­go­vara­jući, kao da je pri­moran da pluća pri svakoj reči odgurne nekako unazad ili u stranu, ugiba­jući se od tog pri­tiska koji je osećao u sebi, i ona bi posta­jala crna kri­la koja je skri­vao pod umašćenom maskirkom i ispod starog, očevog kožuha. Potom bi pono­vo zaću­tao i podruglji­vo čekao da otac i ja pro­gov­o­rimo, uvlačeći u sebe brz­im, grabežljivim pogle­dom naše imenice i glagole, zatim bi se podsmevao glas­no, pod­badao oca, ili se rugao meni reči­ma koje i jesu i nisu imale smis­la, i kako bi mu koja reč, kao pro­liveno piće padala po vatri i raz­gorevala je, ili po našim čiz­ma­ma, ter­a­jući nas da se pome­r­i­mo malo unazad, tako bih i ja sve ono što je rekao, uz malo dodatnog napo­ra, i imi­ti­ra­jući oca, odmah zaboravljao.
    .….A on je bio upo­ran iz pros­tog razlo­ga jer dru­gači­je nije ni umeo. Popio je još jed­nu, pa zatim još jed­nu, ali to nije tako izgleda­lo, pauze između bile su duge ili mož­da kratke, to nije bilo moguće odred­i­ti ali nije bilo ni potreb­no, jer je sve izgleda­lo tako prirod­no i sasvim obično, i mož­da bi prit­om opalio još jed­nom ili dva­put, u vaz­duh, u njive, sve­jed­no, jer sve što je radio sli­va­lo se u jedan tok, u jed­nu pri­liku koja je bila on, i nikakve raz­like među reči­ma, mirisi­ma i pos­tupci­ma kao da nije bilo, sve se sli­va­lo u jedan nagoreo, nepri­jatan uti­sak. A onda me je pogledao, iskezio što je više mogao zube, rekavši Otac ti sig­urno nije o tome pričao.
    .….Gledao me je na kratko, a potom skren­uo oči u stranu stit­snu­vši usta toliko da su mu dva dodat­na umn­ja­ka, jedan sa desne i dru­gi sa leve strane izbili na mršavoj koži obraza. Potom se isprsio, zaškri­pala je koža kabastih čiza­ma koje mu je, zajed­no sa šeširom, pok­lo­nio brat iz Amerike, i koje je uvek nosio, i leti i zimi, jedan širo­ki, pod­vi­jeni šešir boje bla­ta ili običnu vunenu kapu koju je i sada imao. Rekao je neš­to zbrkano i glas­no što bi tre­ba­lo jed­nos­tavno da znači da je on – On i da tu ne može biti spo­ra, da nika­da nije upoz­nao nikog nalik sebi, onda još neš­to malo o Beogradu, ran­ja­van­ji­ma, i potom bi podi­gao glas, napravio pauzu, i pos­rao se po Jugoslav­i­ji, komši­ja­ma, Titu, puš­ta­jući reči da se dal­je kotrl­ja­ju bez cil­ja, odskaku­ju samo jed­na za dru­gom, kao vožn­ja grubom kaldr­mom, sevnu­lo bi povre­meno ono tamo negde ili neko tamo nekad i uvek bi on, junak te i svake naredne rečenice, bio jači od drugih, podruglji­vo pamet­ni­ji, istra­jni­ji i, potom, sve umorni­je i umorni­je i tiše, strašni­ji i bolji.
    .….To samo znači, nas­tavio je, došavši do daha, da čak i kad budem u god­i­na­ma kao moj matori, da ću i tada imati ono što nema niko, u usti­ma, trideset i četiri praznine.
    .….I nas­tavio je o tome kako će imati gvoz­de­nu vilicu, kako će pova­di­ti sve pre­ostale zube i dati da mu se napravi nerđa­juća pro­teza kojom će dugo i besno stiskati te trideset i četiri praz­nine, a u nji­ma, sku­pa, sve nas ostale i sve to što mi pred­stavl­jamo i ispred čega sto­ji­mo i sve ono što već jes­mo ili bis­mo tek mogli da postanemo. A otac je bio str­pljiv i izno­va ga slušao, već i sam poma­lo pijan, iako sves­tan da je sada bilo tačno toliko i toliko god­i­na otkako je, sko­ro baš na Bad­nji dan one godine, otišao u Slavoni­ju, da je Slepac bio pozi­var, a i Slepac je zvučao i pričao tako kao da se toga i sam seća, liko­vao je sada kao i tad kada je mom ocu i komši­ja­ma dono­sio pozive, goreći tek primet­nim, pripravn­im pla­menom, kao zapal­jeni bren­er, kao i kada je hodao ka zgra­di opš­tine isprobava­jući sirenu za opas­nost, ili se šetkao oko­lo u maskirnoj uni­for­mi ter­i­tori­jalne odbrane, noseći svu­da sa sobom preko dana, na svo­je rad­no mesto, kako je gov­o­rio, kalašn­jikov, koji bi spus­tio na sto u kafani, koji bi stavio na stolicu do sebe kada bi svra­tio do nas ili kod nekog dru­gog od suse­da, i opet mu je sada izbi­jala iz kože, oseća­jući se preko maskirke i kožuha, ista ona pijana radost koju je osećao dok je sa društvom tih dana izlazio u disko, noseći na čelo nabi­jenu šubaru, tokom svake od pesama izvodeći jed­no te isto svo­je med­veđe kolo, bilo sam sa sobom ili u grupi, ako bi se dočepao još neko­ga, čega je jedi­ni smisao bio to da tra­je, sa do visine rame­na podignu­tim ruka­ma i zubi­ma stis­nu­tom čašom, da samo tra­je to neš­to što se nalazi­lo u nje­gov­om pogle­du, neprestano se pop­ut šrap­nela razle­ta­jući po drugima.
    .….Sećao sam se tog jutra, spavao sam u sobi sa dvade­set džako­va kao u mal­om bunkeru kada me je maj­ka probudi­la, plakala je, nar­avno, a ja sam bio buno­van i disao, pluća punih braš­na dok su pom­in­jali Slavoni­ju, sećam se samo tam­no zelene odeće i očeve torbe koju rani­je nisam video i potom ničeg; nigde u sebi nisam nalazio iduća tri mese­ca niti dan kada se vra­tio, ni nje­go­vo lice ni priče dok je jeo supu i odlazio na auto­bus u jedan, krećući pono­vo u drugu smenu.
    .….I druge komši­je su prit­om dolazile, sta­jale neko vreme sa nama pored vatre, uzi­male po čašicu, ubacile koje drvo u vatru i odlazile, dok je on osta­jao. Poš­to se izvikao, bivao je sve tiši, ali i dal­je uzne­miren sop­stven­om vikom, pa bi posle dužeg ćutan­ja pono­vo uba­cio metak u kara­bin, podi­gao uvis desnu ruku i opalio, gleda­jući u nas. Na kra­ju, cela litra je nesta­la, deči­ji glaso­vi su zanemeli, rod­bi­na koja je sta­jala sa nama ili sedela neko vreme sa babom i mamom i decom u kući poz­drav­i­la se i otišla. I on se spre­mao da krene, kako se bliži­la ponoć, kod druge vatre već neko vreme se okre­ta­lo prase koje će biti isečeno u ponoć, čim se završi post. Muškar­ci su bili sve bro­jni­ji tamo, znali su šta ih čeka, bivali sve glas­ni­ji, i u nje­mu se jas­no oseti­lo dru­gači­je nestr­pljen­je, vetar se okren­uo i lađa krenu­la na drugu stranu, u želji da bude tamo kada se oglase zvona za poče­tak ponoćne liturgi­je. Bio je već jako pijan, nisu ga slušala kole­na, puš­ka je klizila sa rame­na, pro­cepi ćutan­ja u koje je zapadao bili su sve dublji. Bucko, rekao je tada okrenu­vši se mom ocu, voleo bih da to pono­vo bude, da ovde dođe još jedan rat, uzeo bih tada svoj kalašn­jikov i pobio vas sve, sve komši­je, jednog po jednog.
    .….Nas­me­jao se, bla­go. Pogled mu je bio otvoren, žut i jasan, uperen u nas kao nož kojim se iz košni­ca vadi natru­lo saće. I zamis­lio sam ga, zamis­lio kalašn­jikov koji mu sada sto­ji na vit­ri­ni pored tele­vi­zo­ra, uvek sa neko­liko meta­ka u sebi, u šaržeru su ostavl­je­na tačno trideset i četiri praz­na mes­ta koja će pop­uni­ti mec­i­ma tog dana, a koji će potom završi­ti u našim čeli­ma, kič­mi i srcu. Vidim ga kako nas obi­lazi dok leži­mo u snegu, na podu, ili u kreve­ti­ma, vidim kako je suviše lenj da bi nas poku­pio ili čak pome­rio sa mes­ta na koje smo pali, suviše lenj čak i da spali naše kuće, vidim kako ide do kupati­la, pere ruke i potom ostavl­ja slav­inu da teče, kako potom izlazi na ulicu i tamo sedi, naloživši na sred puta malu vatru, pre­bi­ra­jući po stvarči­ca­ma koje je usput, i iz radoz­nalosti, poku­pio iz naših kuća, kako sedi i vadi jed­nu za dru­gom cig­a­rete od domaćeg duvana, držeći dru­gom rukom kalašn­jikov sa izno­va praz­na trideset i četiri mes­ta, miran, obučen onako kakvog ga je video komši­ja Bub­n­je­vić na ratiš­tu, sa jed­nom uni­for­mom preko druge, jedne opasane opasačem, druge dugim žen­skim vunen­im šalom, sa sekirom u čiz­mi i sna­jper­om na leđi­ma, sa dugom upetl­janom bradom nalik na barsku žabokrečinu koja mu se zakači­la za lice kada je izran­jao iz vode stra­ha i besmis­lenih smr­ti. Sada, više nema nikog ko bi ga osuđi­vao, više nema nikog ko bilo šta pamti, nema nikog sa kim bi se odme­rio, ko bi mu pro­tivurečio, kome bi morao da objas­ni svo­je trideset i četiri praznine.
    .….Video sam to dok se goto­vo bez reči okren­uo i pošao ka dru­goj vatri, pono­vo nabacivši pušku na rame, video sam da bi jedi­no tada dozvo­lio sebi da bude niko, da bude prisan i dobar sa nama i sobom, da tiho mrml­ja obraća­jući se našim stvari­ma ili psi­ma koji bi uplašeno izviri­vali iz kapi­ja, da postane neš­to kao čovek.

    .

    .

    .

    .

    .