Unutrašnjosti

Lat­est posts by Vladan Šipo­vac (see all)

    .

    .

    Trip­tih o hrabrosti

    .

    I

    Glat­ki nanosi bje­line opet pune naše vidike,
    i dru­gost je moja
    vaše lice, vaš dar i kompas
    Vjerni smo lju­di, sku­pljeni u jedan čaršav,
    obistin­ju­je se uloga
    Od ovakve lakoće, duhovi se grle
    Pod nama, za nama jedan zalogaj
    Jutros sam se probu­dio uz prvo kucan­je na limu,
    ostavio ruku na dušeku
    I spoz­nao znak
    Ipak, ovakve su zime nalik na mekanu smrt,
    Kada je vri­jeme udis­an­ja, obrazi ne rumene
    Sva se jas­noća pažlji­vo ucrtava
    Još par riječi i zareza
    Bez pogov­o­ra i pomirenja
    Usne jesu jednolične
    I sve pro­lazi kako je i prizvano
    Jed­no po jed­no, bez pri­tiska na struk
    Još jedan čov­jek je izgu­bio šal
    Oko i glas
    Od danas pos­tim van utrobe
    Nas­to­jim posta­ti kap, potom glad­na zora
    Što mirno ključa na ekranu

    .

    III

    Ovo vre­lo, prazno grlo, što se kao udav,
    smjesti­lo u zdjelu
    I traži meso, čašu i metak.
    Ova trideset god­i­na stara čeljust,
    bez košul­je i zaklona.
    Podiže se, na obali, pri­je žamora.
    Tako je vjerodostojna
    u svom otporu i kršu.
    Cijeli jezik ukopa u mravinjak.
    Pa raste, kao otek­li­na, preko polja,
    pa do dvoriš­ta. U slamu.
    I pasji nepovrat

    .

    .

    Apos­toli: Matej

    .

    Krakati Matej ispravl­ja leđa
    Nam­ješ­ta tijelo,
    tako da obuh­va­ta cijel­o­ga gospo­da koji mu pri­lazi sprijeda.
    Pol­jana je pus­ta i žuta.
    Željnog je mladića čov­jek priv­io k sebi
    pus­tio kose da uple­tu se.
    Kose kao marame među slan­im talasima
    nabori­ma vjetra
    Krakati Matej uzi­ma gospo­da u usta
    žed­nom mu zahvaljuje.
    Nabubrile su lat­ice plavog cvijeta.
    Tra­va je hlad­na i jed­nako oštra kao
    i prethod­ne noći kada su igrali kroz šiblje
    Nijed­na voda nije ovako bliska.
    Nje­go­va mla­ka plju­vač­ka na obrazima.
    Posred sta­bla zagri­jana kol­je­na i laktovi.
    Zaviru­ju jedan u drugog.
    U stom­ake se uglavljuju.
    Dok svi­jet je još uvi­jek nepripreml­jen i krut.
    Matej uzi­ma latice.
    Pa ih na otek­le noge lijepi.
    Drvo je sil­no, nad umorn­im čov­jekom rastegnuto.
    Više od toga, mis­li Matej, noć nam neće pokloniti.
    Golem je kamen, jezik i plug.

    .

    .

    Unutrašn­josti

    .

    Koliko često mis­liš o ljetu,
    kao o nevre­menu u kojem se najlakše
    snalaz­iš i pronalaziš.
    Možeš li usna­ma načini­ti mapu
    obuh­vati­ti sve kon­ti­nente pod jastukom.
    Koliko često mis­liš o pljuskovi­ma u mal­im gradovima,
    koji nes­ta­ju nakon svakog jačeg udara,
    ljudi­ma što trče na ces­ta­ma i izb­je­gava­ju trotoare.
    Nisi dovoljno naučio pos­ma­tra­jući zemlju.
    Nje­na su krs­ta popucala
    vidi im se sva­ki trn
    Kada hodaš, živiš
    između dvi­je strane velikog svijeta
    dva mors­ka sna
    jednog koji te uho­di, dru­gog kojeg ti uhodiš
    Noćas lep­tiri kro­je košulje
    u svakoj od njih odmara po jedan dječak
    Braća tvo­ja i sinovi, od čijih ćeš slova
    ispisati kraj
    u nekom rovu, sa psi­ma i bubama
    dok te budu budili i govorili
    Ustani, Mjesec tek je izašao
    Željne su te oči, prsa
    i nutrina

    .

    .
    Mjesec nije veći od ostrva

    I

    Tvoj obraz na stolu.
    Crveni prsti pod krošn­jom velegra­da. Ishod nam je isti
    Dobro je kada se ne sjećam, kada zaboravim
    kuda sam pošao i gdje ću se okrenu­ti. Jer tada idem tebi.
    Ravno u nje­dra. Samo me tako
    vidiš. Ne pos­to­ji dru­gi način da me pre­poz­naš i osmotriš.
    Ne pos­to­je druge priče. Osim ove današn­je. Ovako nastaje
    zapis o suvoj koži. Tuđim dlanovi­ma. Ovd­je nas smiruju
    kada smo zane­seni, pa se vraćamo domu pri­je ponoći. U travi su
    tvo­je oči. List na vratu. Ugalj na usna­ma. Niš­ta nije
    izmišl­jeno, osim ovog tra­gan­ja. Koliko se puta dan
    pre­o­braža­va u god­inu, god­i­na u dan. Koliko se puta
    javl­jam, kao glas iza pro­zo­ra, u sobi, u kući, u gradu.
    Koliko puta me pokrivaš.
    Toliko puta ova pjes­ma posta­je tvoja.
    Bit­na su nam pre­poz­na­van­ja. Obrisi ruku po uglovima.

    .

    .

    Odva­jan­ja

    .

    To je kao da mi staviš bijelu vrpcu na usta
    Pa me pažlji­vo nudiš svjetlu
    San­jivim figurama
    Jesam li opet odvo­jen, tek toliko
    Da pože­lim novi krevet, so
    I naforu
    Nisam sti­gao do uvoda,
    ovo su još uvi­jek slogovi,
    a oni puca­ju sami, talože se
    duž cijel­og bića, pa nestaju
    negdje između listova.
    I prvih sklo­pljenih ruku, toplih koljena.
    Svr­bi me tvo­ja slutnja.
    Isto je i sa kragnama,
    dug­madi­ma na zglobovima.
    Sin sam koji istrajava.
    Tup kao voda, radostan, u naletima.
    U meni lep­tiri grade svoj dom i raku.
    Na grudi­ma mi cvi­jet pamuka.
    Sječi­vo i žar

    .

    .
    Jas­tu­ci

    .

    Pretežno je sunčano. I tvo­ja se teži­na raspoređuje
    na dijelove, od kojih neki plu­ta­ju iznad sto­la, drugi
    su zakačeni za ofin­ger. Tako je i sa tvo­jom radošću,
    jed­na­ki broj dijelo­va nasuprot velikog oslonca,
    boje plavog čem­pre­sa. Praznik je toplih ruku,
    uvi­jenih u skrob, sva škr­tost pospanih tijela,
    jed­no pokraj dru­gog. Praznik je novih ljudi,
    pje­sama na obala­ma. Živosti u razgledanjima,
    puto­van­ja na stranicama.
    Svježine pod omo­tači­ma. Žud­nje za izvorištima,
    odak­le smo stigli i koji­ma nastojimo
    ponu­di­ti se
    Streml­jen­ja su varlji­va, tek koliko i tvo­ja usta
    što pune se vatom
    Tako isto ovo mjesto, jutros, danas i sada
    neko­liko odvo­jenih stolo­va, cipela
    i tac­ni. Pažljivih slušala­ca. Nji­hovog komfora,
    skrom­nos­ti. Pretežno je sunčano, zim­s­ki obazrivo,
    jed­nako pod­jel­jeno na tebe, mene i sreću za velikim
    dugim stolom,
    na središ­tu je postavl­je­na jabu­ka i čaša,
    a naši kaputi, velike marame i razotkrivanja
    probuđe­na lica, crve­na i sjajna,
    šnite kolača. Puna posu­da cvi­jeća. Kore narandže
    na kapci­ma. Raz­bori­tosti u prekidi­ma disanja
    i lje­pote u dolasci­ma, tvo­jih ispruženih ruku
    bijelih jastuka.

    .

    .

    .

    .

    .