Uvid na uvid

Dejan Simonović
Lat­est posts by Dejan Simonović (see all)

    .

    .

    Dočar­a­van­je

    .

    Neka­da se gov­o­rilo da pripovedač dočar­a­va. I to je bilo istini­to. Pripovedan­je je čaran­je i začar­a­van­je. Mag­i­js­ki čin. U osnovi tog čina je potre­ba da se ovla­da pretećom, izmičućom stvarnošću. Pripovedač ne opon­aša ono što pretho­di pripovesti već to pripovešću pre­o­braža­va, prevladava.

    .

    .

    Vežite se, slećemo

    .

    Pre neko­liko deceni­ja u književnost se uzle­ta­lo na kri­latom kon­ju edi­ci­je Pegaz. U to vreme, nova knji­ga je još uvek bila događaj. Kao i novi autor. Verova­lo se tada u moć duha i snagu reči. I stra­ho­va­lo od duha i reči. Otu­da osude i zabrane. Danas se uvaža­va jedi­no moć nov­ca. Knji­ga je, kao slabo ispla­ti­va roba, posta­la nevaž­na. Pegaz je, ostavši bez kri­la, tres­nuo o zemlju. Pri padu smo se dobro ugru­vali. Nisu nas upo­zo­rili: vežite se, slećemo.

    .

    .

    Rasko­rak

    .

    Živeti, mis­li­ti, pisati u rasko­raku sa sop­stven­im vre­menom je neu­dob­no, ali neophod­no. Donosi to bro­jne nevol­je, liša­va mnogih povlas­ti­ca, ali je pod­sti­ca­jno. Ko se upin­je da ide u korak s vre­menom, korača stro­je­vim, ne sop­stven­im korakom. Biti u rasko­raku zahte­va čvrstinu karak­tera, snagu vol­je, napor mis­li, moć imaginacije.

    .

    .

    Lov­ci na trendove

    .

    Ko bi da uhvati književni trend, neizbežno zaosta­je. Trend je nedostižan. Uza­lud će juri­ti za književn­im zeče­vi­ma koji dik­ti­ra­ju tem­po. Nije stvar u tome da uhvatiš i održiš priključak. U književnos­ti nema zaosta­jan­ja. Ni zadatih staza.

    .

    .

    Roman i ritam

    .

    Roman je naboj i ritam. Tu se često pada. Pripovedan­je se razvod­ni, romaneskni svet ras­pline. I eto nas u močvari.

    .

    .

    Čitanost

    .

    Knjige, nije sporno, pos­to­je da bi bile čitane. Upit­na je cena čitanos­ti. Čitan­je podrazume­va pois­tovećen­je, pre­poz­na­van­je, saglas­nost. Šta čita­lac pre­poz­na­je? Sa čime se pois­toveću­je? Sa čime saglaša­va? Sa onim što mu je blisko, dak­le, uobiča­jeno, raspros­tran­jeno. Sa opš­tim mes­ti­ma, sve u sve­mu. Istin­s­ka književnost, među­tim, počin­je tamo gde presta­je priv­id­na sig­urnost opštih mes­ta. Ona je put u neizves­no. Na tom putu se ne tiska gomila.

    .

    .

    Emo­ci­je i nauka

    .

    Kada naučni­ci tvrde da određeni hor­moni ili cen­tri u mozgu proizvode određene emo­ci­je, pro­mašu­ju ono bit­no. Emo­ci­je su naš odnos pre­ma sve­tu oko nas i osoba­ma sa koji­ma, uz koje, ponekad i pored kojih, živi­mo. One su naša reak­ci­ja na situaci­je, ljude, biljni i živ­ot­in­js­ki svet, na okružen­je. Emo­ci­je su i naš odnos pre­ma sebi. Van toga, kao čist stim­u­lans, nema­ju nikakvog smis­la. Ide­ja da se raspoložen­ja i emo­ci­je proizvode hor­mon­s­ki, nekakvim ubriz­ga­van­ji­ma, ili kakvim stim­u­laci­ja­ma (i sim­u­laci­ja­ma) je doslovno sumanu­ta. Ima nečeg mračnog u naučen­jačkom umu. Književnost je to odu­vek znala.

    .

    .

    Dos­to­janst­vo

    .

    Ima onih koji reč dos­to­janst­vo traže u rečnici­ma stranih reči i izraza, i nikako da otkri­ju njeno značenje.

    .

    .

    Poz­nati tekstovi

    .

    Poz­nate tek­stove više ne primeću­je­mo, kao što ne primeću­je­mo ulicu kojom stal­no pro­laz­i­mo. Ako ponekad i okrznu rub naše pažn­je, odmahu­je­mo s oma­lo­važa­van­jem – šta s tim, to odavno znamo. (Andrić bi ovde, mož­da, stavio zagradu i napisao neš­to kao – pre­br­zo odmahu­je­mo, prelako omalovažavamo.)

    A onda, u trenuci­ma probo­ja, izno­va iskusi­mo svu moć ono­ga što nam je posta­lo nevidljivo.

    .

    .

    Tradi­ci­ja kao energija

    .

    Tradi­ci­ja nije ni skladište, ni podrum, ni tavan. Nije ni brižlji­vo čuvana vit­ri­na sa drago­cenos­ti­ma i relikvijama.

    Tradi­ci­ja je energi­ja. Ili delu­je ili je nema.

    .

    .

    Sećan­je, pamćen­je, pamet

    .

    Upamćeno je u nama. Sećan­jem priziva­mo ono što je osta­lo za nama.

    Pamćen­je i pamet su bliske reči.

    Pametan pamti.

    Gde je na delu „kul­tura sećan­ja“, izvornog sećan­ja više nema. Indus­tri­ja sećan­ja je nadomes­tak, kao pro­teza, u vre­menu trenutnog zaborava.

    .

    .

    Duh vre­me­na

    .

    Ne pos­to­ji nekakav sve­proži­ma­jući, sveob­jed­in­java­jući duh vre­me­na koji bi ukin­uo pro­tivrečnos­ti, potro različitosti.

    Ono što zove­mo duhom vre­me­na je ili optič­ka var­ka ili obrazac koji su namet­nuli oni koji ima­ju ekonom­sku, poli­tičku i kul­tur­nu moć. U tom smis­lu duh vre­me­na je proizvod borbe za moć. I nosi pečat pobednika.

    .

    .

    Vre­menske perspektive

    .

    Skraću­ju se vre­menske per­spek­tive. To odavno više nisu stoleća, ni deceni­je. Nisu više čak ni godine ili mese­ci. Jed­va ako su nedel­je i dani. Na društven­im mreža­ma su to već sekunde, jed­va minuti.

    Sve se kraće pamti jer se pre­više toga događa, ili priv­id­no događa, u sve kraćim vre­men­skim periodima.

    Bolu­je­mo od vre­menske kratkovi­dosti. Ovo vodi u glupost.

     .

    .

    Šta je naudi­lo romanu

    .

    Romanu su, na različite načine, naudili komer­ci­jal­izaci­ja, jalovi akadem­izam, puza­vi žur­nal­izam, poli­tič­ka koke­ter­i­ja i poli­tič­ka korek­t­nost, poet­ič­ki, društveni, emo­tivni, misaoni kukavičluk.

    .

    .

    Stare istine

    .

    Obrni-okreni, stare istine su istini­ti­je od novih doskoči­ca. Ima­ju onaj nepatvoreni miris istini­tog. Ima u nji­ma nečeg što nije sklepano nad­vo­je-natro­je da drži vodu dok majs­tori odu, ogre­bavši se za neš­to slave i love.

    .

    .

    O isti­ni i laži

    .

    Kažu da nema raz­like između istine i laži. Time bi da oprav­da­ju sop­stvenu lažljivost.

    .

    .

    Mod­ni diktat

    .

    Tačan izraz. Moda je dik­ta­tors­ka. I ima svo­je dik­ta­tore. Bilo da je reč o krpi­ca­ma, umet­nos­ti ili teoriji.

    .

    .

    Trenu­ci

    .

    Ima trenu­ta­ka kada ruka ne uspe­va da stigne maš­tu, uhvati misao. Ima trenu­ta­ka kada se po glavi vrz­ma nekak­vo trun­je i kada je teško iscedi­ti i jed­nu jed­inu rečenicu.

    I jed­ni i dru­gi trenu­ci su deo piščeve sudbine.

    .

    .

    Poje­d­inac i oklonosti

    .

    Ima lju­di koji se veo­ma dobro snalaze u datim okol­nos­ti­ma. Takvi su najuspešniji.

    Ima i onih koji­ma to baš i ne ide od ruke. Takvi tavore ili propadaju.

    Ima i onih koji bi da okol­nos­ti men­ja­ju. Takvi su najređi. I naj­dragoceni­ji. Najčešće stradaju.

    .

    .

    Sis­tem i izvan sistema

    .

    Ima lju­di koji veru­ju da su u sis­te­mu da bi ga men­jali uznu­tra. Događa se obr­nu­to, sis­tem promeni čove­ka a da ovaj to i ne primeti.

    Jedi­ni način da se pobe­di sis­tem je da se ostane izvan nje­gov­og dometa.

    .

    .

    .

    .

    .